Lavirint ljudskog besmisla
8. PRENASELJENOST
“Kada se mama posvađala sa tatom,prvi put sam video leteće tanjire.”
ŽRTVE RATA
Svet se približava godišnjim troškovima za oružje od bilion dolara. Sa druge strane, godišnje bi za rešavanje problema trebalo izdvojiti:
37 milijardi dolara za osiguranje pitke vode i kanalizacije,
24 milijarde za smanjivanje gladi na pola,
24 milijarde za sprečavanje daljnje erozije tla,
12 milijardi dolara za sva prava i zaštitu trudnica,
8 milijardi za prevenciju kiselih kiša,
5 milijardi za iskorenjivanje nepismenosti,
3 milijardi za cepljenje svakog deteta u zemljama Trećega sveta.
Sve je to zajedno duplo manje od preko 200 milijardi dolara potrošenih na rat u Iraku (WWI, 2005).
Ovo su dokumenti, nešto što se desilo, univerzalna priča istorije, u koju nas uvlači fotografija.Događaj možemo videti ali nikada doživeti na način kako su je doživeli njeni učesnici.
ŽRTVE ZLOSTAVLJANJA
ŽRTVE GLADI
ŽRTVE IZRABLJIVANJA
250 miliona dece mlađe od 14 godina zaposleno je kao dečija radna snaga.
Update
( 23 stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu )
Kada je otpočela industrijska revolucija, krajem 18. veka u Britaniji, dečja radna snaga je postala veliki problem. Naravno, siromašna deca su oduvek radila. Dakle, nisu osamnaestovekovni ljudi izmislili dečji rad, ali sada je problem bio to što su deca radila u vrlo nezdravim i opasnim uslovima. Naročito zato što su nove mašine omogućile da se stariji radnici zamene ovim fizički slabašnim bićima. To je izazvalo veliku zabrinutost. Godine 1819, grupa proreformskih britanskih poslanika pokušala je da uvede propise protiv dečjeg rada. Izneli su predlog u parlamentu i on je bio vrlo rudimentaran po današnjim merilima. Svodio se na to da vrlo mala deca ne bi smela da rade. Šta znači vrlo mala? Danijel Defo je rekao da deca treba da počnu da rade od četvrte ili pete godine, ali ovo su bili fini ljudi, pa su rekli da ne sme da radi niko mlađi od devet godina. Svoj deci do šesnaest godina, jer su od šesnaeste tretirani kao odrasli, trebalo bi omogućiti da rade, ali radno vreme bi trebalo da bude ograničeno. Na koliko sati dnevno? Dvanaest. U to doba, prosečno radno vreme bilo je petnaest sati dnevno, pa ovi klinci nisu mogli da se provuku sa 6-7.
Ovi propisi trebalo je da se primenjuju samo u fabrikama pamuka. Rad u fabrici pamuka smatrao se vrlo opasnim, tadašnji proces proizvodnje oslobađao je veliku prašinu, koju su radnici udisali, pluća su im stradala i umirali su. Ne znam da li ste gledali ekranizaciju romana „Sever i jug“ na BBC-u, gde junakinja, devojka s juga, prvi put u životu odlazi u fabriku pamuka i kada se vrati kaže: „Videla sam pakao, i beo je kao sneg“. Znači, pokušali su da regulišu rad u fabrikama pamuka, čak ne ni u rudnicima, samo u fabrikama pamuka – dakle minimum minimuma. Parlament je čak i to odbio.
Na kraju je zakon ipak prošao, ali ostatak parlamenta nije odobrio budžet za sprovođenje ovih propisa, pa su oni ostali samo mrtvo slovo na papiru. Ali čak je i takva minimalna regulacija sprečavana, sa obrazloženjem da podriva same osnove tržišne ekonomije, naime – slobodu ugovaranja. Protivnici su govorili – gledajte, ova deca hoće da rade, a ovi ljudi hoće da ih zaposle, u čemu je problem? Nije da su ti ljudi kidnapovali decu i držali ih kao robove. U pitanju je slobodan ugovor, zasnovan na međusobnom pristanku. Ako ga zabranite, uzdrmaćete same temelje tržišnog društva.
Danas bi retko ko u Britaniji i drugim bogatim zemljama, uključujući i najvatrenije pristalice slobodnog tržišta, imao nešto protiv regulacije dečjeg rada. Dobro, postoji jedan izuzetak – Njut Gingrič, koji je želeo da obnovi dečju radnu snagu i da uposli siromašnu decu na održavanju higijene škole, pod nadzorom jednog starijeg radnika. Ali većina ljudi smatra da bi dečji rad morao biti regulisan. Većina zemalja ga zabranjuje, osim raznošenja novina na nekoliko sati i slično.
Ali kad razmislite, ovo je izuzetno značajan propis, naročito u mnogim zemljama u razvoju, gde praktično polovinu stanovništva čine deca. Dakle, zabrana dečjeg rada u takvom kontekstu slična je kao kada bi britanska vlada rekla da od sutra niko sa ličnom kartom koja se završava neparnim brojem više ne sme da radi. To je izuzetno značajna uredba, ali danas je niko ne doživljava kao propis, jer su njene premise toliko potpuno prihvaćene – da deca treba da imaju detinjstvo i da se školuju i da ne smeju da rade – i ljudi prosto ovo više ne vide kao regulaciju.
Sloboda tržišta je kao lepota – nalazi se u oku posmatrača. Ako se slažete sa tim etičkim stanovištem, da se deci ne sme dopustiti da rade, nećete ni videti regulaciju. Ali ako se slučajno ne slažete, reći ćete – kakvo je ovo tržište rada?
3 коментара:
Moze li nesto lepse pred praznike.
Pred ovim fotografijama gubis sve iluzije.Sa njima nema prevara i lazi.I sta je smisao zivota? Postoji smisao pojedinca koji nije trajna kategorija.Danas mi je smisleno nesto sto sutra vec nece biti. Ove slike podsticu na pomoc,razumevanje i oni koji pomazu verovatno se ne pitaju sta je smisao zivota.
pozdrav
Z.
Hitler i Gebels su u svoje vreme važili za najveće majstore propagande i tvrdili su da što je laž veća i što se ona češće ponovi – to će je narodne mase lakše progutati kao istinu.Njih dvojica bi se danas mogli samo postideti kad bi videli svu današnju lažnu medijsku mašineriju.Da li je čovjek stvarno po svojoj prirodi toliko krvožedan, brutalan i ratoboran - ili je jednostavno izmanipulisan.
mamu im, sve životinje u ljudskoj koži treba na licu mesta pobit.
Постави коментар