Polako bez guranja, još ima mesta za sve !!

DESET DANA DO NOVE GODINE, DESET MISLI KOJE MI SE MOTAJU PO GLAVI
lavirint ljudskog besmisla:

10. 42  

9. DECA
8. PRENASELJENOST
7. ZBUNJIVANJE
6. DRAMA
5. SVETLO
4. NEINFORMISANOST
3. GLOBALIZACIJA
2.PRIVILEGIJE   


Dan sedam milijarditog stanovnika je bio otrežnjavajući podsetnik na najveću nevolju naše planete,prenaseljenost . Broj stanovnika se povećava  brzinom od 10 hiljada na sat. Srednjoročna prognoza UN je 9,3 milijarde ljudi do 2050. Negde se spominje i cifra od 12 milijardi.  Ni činjenice nisu više ono što su bile.   Mada se u ovom slučaju  nikada ne zna.   Prirodne katastrofe , ratovi, epidemije, sve se to uzima u obzir prilikom istraživanja.  A ko da im veruje.  Postoji li ijedno stručno i nezavisno ispitivanje, i da li se uopšte može predvideti bilo šta ove vrste.  Srećom  brojke govore po sebi  i kažu da nas je stalno više. Ako ovako nastavimo uskoro ćemo se gurati jedan pored drugog.

                           

Pa da vidimo šta o  tome piše obična štampa.

PRENASELJENOST
                     

               
Poput usijane peći u mraku, London je postao najveći grad na svetu tokom industrijske revolucije s pogonom na ugalj, prekretnici u visokom rastu svetske populacije. Bogate zemlje troše mnogo više resursa po glavi stanovnika nego siromašnije zemlje, ali kako rastu globalni prihodi, povećana potrošnja može da bude gora po planetu nego porast stanovništva
 



J ednog dana 1677. godine, u Delftu, Antoni van Levenhuk, trgovac suknom za kog se priča da je bio dugokosi model Johanesu Vermeru za dve slike – „Astronoma“ i „Geografa“ – naglo je prekinuo ono što je radio sa svojom ženom i žurno se zaputio ka radnom stolu. Sukno je bio Levenhukov posao, ali mikroskopija je bila njegova strast. Već je imao petoro dece sa prvom ženom (od kojih je četvoro umrlo dok su bili bebe) i novo očinstvo mu nije bilo na pameti. „Pre nego što je puls otkucao šest puta“, kasnije je pisao Kraljevskom društvu u Londonu, Levenhuk je ispitivao uzorak svoje izlučevine kroz sićušnu lupu. Sočivo nije bilo veće od kapljice kiše, ali je predmete uvećavalo stotinama puta. Levenhuk ga je lično izumeo; niko drugi nije imao tako moćnu lupu.

U čenjaci u Londonu su još uvek pokušavali da provere ranije Levenhukove tvrdnje da milioni nevidljivih „animakula“ živi u jednoj jedinoj kapi jezerske vode, ili čak francuskog vina. Sada je izveštavao o nečem delikatnijem: ljudsko seme takođe sadrži animakule. „Ponekad više od hiljadu“, pisao je on, „u količini materije ne većoj od zrna peska.“ Prislanjajući sočivo na svoje oko poput juvelira, Levenhuk je posmatrao svoje vlastite animakule kako plivaju naokolo i trzaju dugačkim repovima. Neko bi lako mogao da zamisli sunce koje prosijava kroz prozorska okna u olovnim mrežastim ramovima i obasjava lice zadubljeno u razmišljanje, kao na Vermerovim slikama. A neko bi mogao da oseti sažaljenje prema njegovoj supruzi.


                 
Sjedinjene Države Povijena novorođenčad 1. septembra 2010. godine postavljena za fotografisanje u bolnici Vini Palmer u Orlandu, drugom najprometnijem porodilištu u SAD-u. Neuobičajeno za razvijene zemlje, SAD ima relativno visok natalitet, delom i zbog značajne stope trudnoće kod tinejdžerski i konstantnog priliva imigranata. Očekuje se da do 2050. godine američka populacija premaši 400 miliona ljudi.


Levenhuk je posle toga postao pomalo opsednut. Iako je zahvaljujući svom majušnom sočivu imao privilegiju da pristupi mikroskopskom univerzumu kakav do tada nije bio viđen, on je ogroman deo vremena provodio posmatrajući spermatozoide, kako se danas nazivaju. Zanimljivo je da je tek kada je jednog dana istisnuo mleč iz bakalara došao je na ideju, onako usputno, kako bi mogao da proceni koliko ljudi može da živi na planeti.
U to doba, niko nije znao ništa o ovome; bilo je malo popisa. Levenhuk je krenuo od procene da u Holandiji živi oko milion ljudi. Pomoću mape i malo sferne geometrije, izračunao je da je naseljena kopnena oblast na Zemlji 13.385 puta veća od Holandije. Bilo je teško zamisliti da je cela planeta gusto naseljena kao Holandija, koja je još tada delovala prenatrpano. Samim tim, zaključio je Levenhuk trijumfalno, na Zemlji ne može da bude više od 13 milijardi i 385 miliona ljudi, što je zaista mala brojka u poređenju sa 150 milijardi spermatozoida jednog bakalara! Ova vesela mala računica, kako piše populacioni biolog Džoel Koen u svojoj knjizi „Koliko ljudi Zemlja može da izdrži“, možda je bio prvi pokušaj da se pruži kvantitativan odgovor na pitanje koje je mnogo aktuelnije danas nego u XVII veku. Većina današnjih odgovora uopšte nije vesela.
Istoričari danas procenjuju da je u Levenhukovo doba na Zemlji živelo otprilike pola milijarde ljudi. Posle milenijuma laganog porasta, brojka je tek bila počela da se diže. Vek i po kasnije, kada je jedan drugi naučnik otkrio ljudske jajne ćelije, svetska populacija je već bila udvostručena na više od milijardu duša. Vek posle toga, oko 1930. godine, opet se udvostručila na dve milijarde. Od tada zapanjujuće ubrzano raste. Pre XX veka nijedno ljudsko biće u svom životnom veku nije doživelo udvostručavanje populacije, ali danas ima ljudi za čijeg se života ona čak utrostručila. Negde krajem 2011. godine, kako kažu u Odeljenju UN-a za praćenje populacije, biće nas sedam milijardi.


                  
 
A ova eksplozija, iako usporava, daleko od toga da je okončana. Ne samo da ljudi duže žive, već u ovom trenutku širom sveta ima toliko žena u svojim plodnim godinama – oko 1,8 milijardi – da će globalna populacija i dalje da raste bar još nekoliko narednih decenija, iako sada svaka žena ima u proseku manje dece nego što bi ih imala pre jedne generacije. Do 2050. godine ukupna brojka bi mogla da dostigne 10,5 milijardi ili će da se zaustavi na osam milijardi – razlika je otprilike u jednom detetu po ženi. Demografi UN-a smatraju da je srednje rešenje najtačnije. Predviđaju da će populacija možda dostići devet milijardi pre 2050. godine, odnosno već 2045. godine. Konačan iznos zavisiće od toga kakav izbor budu napravili pojedinačni parovi dok se bave najintimnijom vrstom međuljudskog odnosa, onim koji je Levenhuk tako neobazrivo prekinuo zarad nauke.
Populacija raste brzinom od oko 80 miliona ljudi godišnje i teško je ne biti zabrinut. U ovom trenutku, količina podzemnih voda na Zemlji opada, zemljište erodira, glečeri se tope, nestaju zalihe ribe. Skoro milijardu ljudi svakog dana gladuje. Za nekoliko decenija verovatno će biti još dve milijarde gladnih usta, najviše u siromašnim zemljama. Još više milijardi ljudi će s pravom želeti da se iščupa iz siromaštva. Ukoliko budu sledili trag koji su utrli stanovnici bogatih zemalja – krčenje šuma, sagorevanje uglja i nafte, bespoštedno korišćenje veštačkih đubriva i pesticida – i oni će opteretiti prirodne resurse planete. Kako to uopšte može da funkcioniše?

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#51) broju časopisa National Geographic Srbija.
IZVOR

• Home