Priča Vašeg / našeg porobljavanja ili o slobodi

Pošto Vi posedujete svoj život,Vi ga možete pozitivno iskoristiti, ili ga protračiti. Vaša sloboda je ta koja Vam otvara mogućnost kreativnosti, gde možete koristiti vreme, energiju i talenat da činite što god Vi želite. Vrlo često plod ove težnje je vlasništvo. Vlasništvo je onaj deo prirode koju pretvarate u upotrebljivu vrednost i koja Vam je data od strane drugog lica putem razmene uz obostranu saglasnost.

 

Vaše pravo na vlastitu imovinu je takođe neotuđivo. I baš kao i sa Vašim životom niko Vam ga ne može oduzeti. Takođe je važno napomenuti da Vam ova neotuđiva prava nisu dali drugi ljudi. Ona su Vaša od trenutka kad se rodite. Ta prava ne poseduju samo pojedini ljudi već su to svačija prava. Dakle baš kao što Vi imate pravo na svoj život i svoju imovinu tako i svi ostali ljudi imaju pravo na njihove živote i njihovu imovinu.

N i jedan pojedinac nema veća pravo od bilo kog drugog bez obzira koliko je jak ili inteligentan , koliko zaradjuje ili koliko ga podržavaju drugi ljudi.
RAZMISLITE O TOME !!!
Pošto su svi ljudi podjednako slobodni, ni jedna druga osoba ili grupa ljudi Vas ne može sprečiti da radite ono što želite, osim u slučaju ako kršite neotuđiva prava drugih.
Ovo je suština SLOBODE.

Na temu Bodrijara protiv filozofije

H ajde da se malo pretvaramo!

Skrivamo ono što imamo.
živimo ono što nemamo.
                              Bodrijar kaže da je stvar mnogo složenija.
                              Meni je i ovo složeno.
                              Ja bih jednostavnije.

D a se pretvaramo
da je jednostavno.
Skrivamo da je složeno.
                            Bodrijaru je to neutvrdjeno.

D a se ne pretvaramo?

Da kažemo istinu?
živimo imaginarno,
ono je stvarno,
stvarno je simulirano.
                          Bodrijaru je imaginarno iskrivljeno
                          Ne pripada stvarnom, ni istini,
                          Da li on to priznaje simulirano?

A ko  priznaje simulirano
U stvarnosti mi smo mrtvi.
aživi u imaginarnom.

T o po meni nije utvrdjeno.

ali je istinito.
                               Pred istinom ove neutvrdjene bolesti
                               kaže Bodrijar
                               psihologija i medicina zastaju,
                               gube svoj smisao.

A ko smo u stvarnosti mrtvi,

medicina ne može da nas leći,
gubitak smisla je obebesmišljen.

A da usput obesmislimo i filozofiju,
zdrav razum i logiku,
pošaljemo  Bodrijara dodjavola
prepustimo simptomima.
Proizvedeni  ili ne
stvarni su.

Dogovoreno !

I demo da se pretvaramo.

da proizvodimo simptome.

Pridji, šapni,

bliže, tiše,
na uvce jedno, pa na drugo.
Nije važno šta.
Može i Bodrijar.
Važne su vibracije
šapata..daška..
ti, blizina
budjenje čula,
let pameti u nistavilo
pucanje čekanja
muka novog isčekivanja

imaginarno,

           stvarno,

                    simulacija,

                             simulakrum.

FLOW - OČARAVAJUĆA OBUZETOST

Na kraju svega ne broje se godine u vašem životu, nego život u vašim godinama
Abraham Lincoln


Sigurno ste čuli za pozitivnu psihologiju koja se nekih 15-tak godina trudi da nas nauči kako doći do sreće. Sreća je bez sumnje stanje do kog valja nekako doći, a život  lepši uz osećaj prijatnosti, punoće, smislenosti.
Kaže se da je lepota u naš em oku, da je sve oko nas onakvo kakvim ga vidimo. Otkrili su nam da nije sve u genima, nego i do nas. Izbor pogleda na život i životnog puta je dakle na nama.  I sreća koju svi priželjkujemo bi trebala biti negde tu. Sve je izgleda u nama, a mi uglavnom nezadovoljni, da ne kazem nesrećni.  
I pak imamo  jednu Veliku, Veliku sreću.  Zivimo u vremenu u kom cvatu gurui sreće kao pečurke posle kiše.  Oni ostavljaju pisane tragove za sobom. Treba uzeti te knjige, malo je istina teze odabrati koju, zatim kupiti jednu ili desetine njih, zagrejati stolicu, što bi rekli stari,  i upiti znanje( učiti, učiti reče neko ). Sve dalje ide po sebi. Vama će ovladati  osećaj unutrašnjeg mira, osetićete punoću življenja,  i da ne nabrajamo sve one osećaje koji će vas obuzeti. Blaženstvo. I pazite.  To je tek početak.  Ako ste poželeli  cveće, pare, stan, vilu, sve što ste sanjali ili sanjate. Sve će se to ispuniti ako budete usresredeni na želje, dakako po jasnim i preciznim uputstvima gurua.

D obro, nije baš tako. Ja volim da malo preterujem. Ali tu smo negde.
Verujem u intuiciju, lepe slučajnosti i još ponešto. Dakle nisam egzemplar dogmate naučnika. Imam otpor prema štancanju knjiga fabrike za  masovno zaludivanje, prema Mojsijama 21 veka, kao prema baba Vangama, pasulju, tozu od kafe..
Ja verujem u realnost. Sve dok mogu da uzmem  jabuku, zagrizem, pojedem je i osetim blaženstvo ukusa i pun stomak,  za mene će realnost biti zemljotresi, poplave, ekonomska kriza na primer. Ako ostanemo  bez prihoda, krova nad glavom, a oko nas nekoliko gladnih usta, posla niotkuda,  mislim da su smirenost, nada, volja, energičnost itd. itekako važne. Treba ostati pozitivan, treba razvijati pozitivan stav, pa i pozitivnu psihologiju. Samo bez preterivanja, cirkuske šatre, kugle i  i šarlatana. Nepodnošljivo smo neodgovorni prema ljudskom zivotu.

Da ne zaboravim. Najlepša stvar je ako vas  nauče da punoću i lepotu možete ostvariti  koseći travu u bašti (kao 123).
Da li je košenje trave optimalno iskustvo, ili šta jeste optimalno,ocaravajuce  iskustvo ..E to će te pročitati u sledećem tekstu.

Boban Ilić vidi post

                                                    FLOW - EKSTAZA


Mihaly Csikszentmihalyi,
amerikanac mađarskog porekla je jedan od pionira pokreta pozitivne psihologije.  Saradnik  je The American Psychological Associationa, koja radi na usmeravanju vodećih mladih psihologa prema prevenciji i izgradnji ljudskih potencijala i autor više knjiga i  naučnih tekstova. 2000 je dobio prestiznu nagradu "Thinker of The Year Award".

Flow  (tok)- psihologija optimalnog iskustva" (1990.)  doživela je 36 izdanja u SAD-u i prevedena je na 17 jezika.  Ova tema zauzima centralno mesto u radu ovog  istraživača.  Prema njegovom najkraćem objašnjenju  reč je o " potpunom  uključenju u  aktivnost za vlastitu korist. U "toku" ocaravajuće  aktivnosti ego pada daleko, vreme leti. Svaka akcija, pokret i misao neizbežno slede iz prethodne, kao i jazz.. Mihajl pita ''Šta čini život vrednim življenja?''  Novac ne može usrećiti. Većini je to sreće a i zadovoljstvo u aktivnostima koje ih dovode u stanja ekstaze, stanja flow.

               __________________________________

Flow (tok) je posebno psihofizičko stanje osobe, svojevrsna ekstaza i neka vrsta kreativnog nadahnuća, unutrašnjeg zadovoljstva, prepuštenosti i majstorstva, kada se čovek uskladjuje sa opštim tokom energija i sila, ostvarujući najviši stepen sinhronizacije sa okolinom i ulazi u novu realnost.

Teorija flow-a je postala u zadnjih deceniju i po veoma popularna na Zapadu u izučavanju psihologije i teorija uspeha i sreće, jer je zapaženo da pojedinci, umetnici, sportisti, glumci, govornici, poslovni ljudi, kada se nadju u toku ostvaruju najviše od svojih sposobosti i postižu natprosečan uticaj na publiku i okolinu kada su u stanju flow-a, koji i publika svesno i nesvesno prepoznaje.

. . .

Odrastao sam u Evropi i u vreme Drugog svetskog rata imao sam izmedju 7 i 10 godina. Primetio sam kako je veoma mali broj odraslih oko mene uspeo da izdrži tragedije koje im je rat doneo, kako je veoma mali broj njih uspeo da održi koliko toliko normalan, ispunjavajući, srećan život, nakon što su im domovi, posao i sigurnost uništeni ratom. Tako sam počeo da tragam za onim što čini život vrednim življenja. Još kao dete, kao tinejdžer, čitao sam filozofiju, isprobao se u umetnosti, religiji i mnoštvu drugih stvari, za koje sam mislio da mogu odgovoriti na to pitanje. Na kraju sam, sasvim slučajno, otkrio psihologiju.

Zapravo, u to vreme sam bio u ski centru, u Švajcarskoj, i nisam imao dovoljno novca da priuštim sebi malo zabave, jer sneg se otopio i... ... nisam imao dovoljno novca da odem u bioskop, ali sam čuo... ... pročitao sam u novinama da će neki čovek održati predavanje u jednoj sali, u centru Ciriha, na kojem će se govoriti o letećim tanjirima. I pomislio sam, kad već ne mogu da odem u bioskop, barem mogu da odem da, za džabe, slušam o letećim tanjirima. Čovek koji je držao predavanje te večeri je bio veoma zanimljiv. I... u stvari, umesto da priča o ''malim zelenim'', pričao je o tome kako su Evropljani u stvari traumirani ratom i kako, pod uticajem tih trauma, projektuju i tako viđaju leteće tanjire, nešto kao... ... govorio je o tome kako ljudi, u stvari, projektuju hinduističke mandale na nebo, kako bi uspeli da barem nekako unesu malo smisla i reda u život, nakon haosa koji su pretrpeli za vreme rata. I bilo mi je veoma zanimljivo to što je govorio, pa sam počeo da čitam njegove knjige nakon tog predavanja. Taj čovek, o čijem radu i idejama tada nisam imao pojma, bio je, zapravo, Karl Jung.

N akon toga sam se doselio u Ameriku, počeo da studiram psihologiju i nastavio sa pokušajima da razumem odakle sreća potiče. Ovo su rezultati ispitivanja, naravno ono što je većina ljudi odgovorila i postoji više ovakvih primera sa raznim varijacijama. Ali ovo, na primer, pokazuje da otprilike 30 procenata od ljudi ispitivanih u SAD, od 1956. tvrdi da vodi srećan život. I taj podatak se nije menjao. Iako su se od tada lična primanja, koja su uzeta u obzir kao konstantna skala, sa uračunatim dejstvom inflacije, udvostručila, čak i utrostručila. Još uvek, dakle, nailazimo na iste rezultate, naime, da nakon prelaska određene tačke, koja odgovara više - manje zaradi od samo par hiljada dolara iznad granice siromaštva, povećanje materijalnog blagostanja ne utiče značajno na to koliko su ljudi srećni. U stvari, uvek ćemo uočiti da nedostatak osnovnih, materijalnih resursa, utiče na osećaj nezadovoljstva, ali sa druge strane, povećanje materijalnih resursa ne utiče na veći osećaj zadovoljstva.
Nakon što sam otkrio stvari koje su se stvarno poklopile sa mojim iskustvom, pokušao sam da shvatim šta u stvari doprinosi tome da se, tokom svakodnevnog, normalnog života, osećamo stvarno zadovoljnim, stvarno srećnim. I kako bih konačno odgovorio na to pitanje, u tim studijama, od pre 40 godina, tražio sam kreativne ljude, umetnike, naučnike i druge, trudeći se da razumem šta ih je to tačno ubedilo da je baš to čime se bave vredno ulaganja, zašto se bave nečim od čega, u većini slučajeva, ne očekuju slavu ili bogatstvo, a opet imaju osećaj da rade nešto značajno, i u tome vide smisao svog života.
Ovaj čovek je bio jedan od vodećih kompozitora, u davnim 70 - im, i intervju sa njim je stao na 40 strana. Ovo ovde je samo mali siže koji, opet, veoma lepo prikazuje suštinu onoga što je rekao tokom tog intervjua, gde je opisano tačno kako se oseća kada komponovanje ide kako treba. Ovo stanje on opisuje kao stanje ekstaze.
U antičkoj Grčkoj ovaj izraz je označavao čistu posvećenost nečemu, opredeljenje za nešto, dok se danas koristi da opiše mentalno stanje u kojem se čovek oseća oslobođenim svakodnevne rutine. Ekstaza zapravo predstavlja doživljaj drugačije, nove realnosti. Veoma je zanimljivo, ako se osvrnemo na civilizacije koje doživljavamo kao odgovorne za razvoj čovečanstva i na koje se ugledamo, bilo da je to Kina, Grčka, Indija, Maje ili Egipćani, videćemo da ono što znamo o njima jesu zapravo njihova stanja ekstaze, pre nego svakodnevni život. Znamo puno o njihovim hramovima, gde ljudi i danas mogu otići kako bi osetili trunku te drugačije realnosti. Upoznati smo sa cirkusima, arenama, pozorištima, sa svim onim mestima na koje su ljudi odlazili kako bi osetili život u smislenijoj, sređenijoj formi.

Boban Ilić vidi post

O vaj kompozitor o kome sam pričao malo pre, nema potrebu za odlaskom na ovakva mesta. I ovo mesto, ova sala u kojoj smo sada, koja je napravljena po ugledu na grčke amfiteatre, takođe je mesto na kom se može osetiti ekstaza. Trenutno učestvujemo u realnosti koja odskače od one na koju smo navikli u svakodnevnom životu. Ali ovom čoveku to nije potrebno. Sve što mu treba jeste parče papira, na koji može upisati male oznake i dok to radi, on zamišlja zvukove koji do tada nisu ni postojali. Taj momenat u kome on počinje da stvara tu novu realnost, kao što je Dženifer uradila u svojoj improvizaciji, to je momenat ekstaze. On se upušta u tu novu realnost i taj osećaj opisuje kao toliko intenzivan da skoro kao da ima osećaj da ne postoji. To mi zvuči malčice kao romantično preterivanje, ali zapravo, naš nervni sistem nije u stanju da obradi više od 110 delića informacija u sekundi. Trenutno vam je potrebno da obradite otprilike 60 delića u sekundi kako bi ste razumeli ovo što govorim. Zato, recimo, ne možete slušati više od dvoje ljudi u isto vreme, ne možete razumeti šta više od dvoje ljudi u isto vreme govori.
S obzirom na to, kada se nalazite u ovakvom stanju apsolutne posvećenosti stvaranju nečega novog, kao ovaj čovek, ne ostaje vam dovoljno pažnje da pratite osećaje u sopstvenom telu ili da razmišljate o problemima kod kuće. U ovom stanju on neće osetiti ni da je gladan ili umoran, njegovo telo nestaje, njegov identitet se povlači iz svesti, jer u tom momentu on, kao i bilo ko od nas, nema dovoljno kapaciteta da radi nešto toliko zahtevno, kao što je komponovanje i da u isto vreme oseća da postoji. U tom momentu, postojanje je privremeno skrajnuto. On tvrdi i da ima osećaj kao da mu se ruka kreće sama. Sad, ja bih mogao da posmatram svoju ruku nedeljama i ne bih doživeo nikakvo slično čudo, jer ja ne umem da komponujem.
Dakle, šta nam to u stvari govori, u ostatku intervjua vidimo da je ovo što on opisuje očito automatski, spontani proces, koji se može dogoditi samo osobi koja je dobro uvežbana i koja je razvila određene tehnike. Čak su i studije kreativnosti usvojile mišljenje da ne možete stvoriti ništa bez najmanje 10 godina vežbanja i sticanja tehničkog znanja iz te oblasti. Bilo da je u pitanju matematika ili muzika - potebno je toliko vremena da bi ste bili sposobni da promenite nešto u toj oblasti, tako da bude bolje nego što je bilo pre. Ovaj kompozitor kaže da, kada zapadne u ovo stanje, kaže da muzika samo ističe iz njega. Svi ljudi koje sam intervjuisao - ovo je intervju star preko 30 godina - su opisali ova stanja kao spontano proticanje i zato ovu vrstu iskustva nazivam ''iskustvom proticanja''. Ono se odvija na različitim nivoima.
Na primer, pesnik to opisuje ovako... Ovo su intervjui koje je radio jedan moj student sa vodećim piscima i pesnicima u SAD-u. U njima su opisana ta spontana osećanja koja se javljaju u stanjima ekstaze. Jedan od pesnika opisuje to kao otvaranje vrata koja lebde u vazduhu - opis sličan onome koji je dao Albert Ajnštajn kada je opisivao kako je zamišljao sile relativiteta, dok se borio da shvati kako funkcionišu. Slično se dešava i u drugim aktivnostima. Ovo je primer rada jednog mog drugog studenta, Suzane Džekson, iz Australije, koja je radila sa vodećim svetskim sportistima. Možete videti da opis koji je dao klizač Olimpijskog ranga sadrži iste elemente ovog fenomena koji se odigrava unutar svih ovih osoba. U tom momentu ne mislite o tome da li se to dešava automatski već se stopite sa muzikom.

To se takođe dešava i u situacijama koje sam opisao u svojoj poslednjoj knjizi, ''Dobar Posao'', u kojoj se nalaze intervjui sa nekim od korporativnih direktora koji su bili nagrađeni u isto vreme za uspeh u poslu i etičnost i socijalnu odgovornost. Ovde vidite da ljudi definišu uspeh kao nešto što može pomoći drugima i u isto vreme usrećiti i vas. I kao što kažu svi gore navedeni direktori ne možete biti zadovoljni i uspešni ako imate samo jedan od ovih kvaliteta. Ako želite uspešan i smislen posao. Anita Rodik je jedna od direktora koje sam intervjuisao. Ona je osnivač Bodi Šopa, prodavnice kozmetike, koja dominira u toj sferi. Ovo je vrsta strasti koja proizlazi iz toga da dajete sve od sebe u poslu i pri tom doživljavate očaravajuću obuzetost.

Ovo je zanimljiv citat Masaru Ibukua, koji je u to vreme osnivao Sony, počevši od nule, tada još nisu imali nikakav proizvod, nisu imali ništa, osim ideje. Ta njegova ideja je bila da osnuje mesto na kome će inženjeri moći da uživaju u tehnološkim novinama, da imaju misiju ka društvu i da u isto vreme rade posao koji vole. Ne mogu navesti bolji primer toga kako se "flow" javlja u radnom okruženju.

                                                                      Boban Ilić vidi post

K ada izvodimo studije, a do sada smo, sa kolegama širom sveta, sproveli preko 8,000 intervjua - počev od dominikanskih sveštenika, preko slepih monahinja, himalajanskih planinara, do Navaho pastira - sve sa ljudima koji uživaju u svom poslu. Bez obzira na kulturu, na obrazovanje ili bilo koji drugi faktor, postoji sedam faza koje se uvek javljaju dok je osoba u stanju "flow-a."

Prvi je osećaj fokusa, koji postaje intenzivniji i vodi ka osećaju ekstaze, osećaju jasnoće - u tom momentu osoba tačno zna šta treba da radi i odmah dobija povratnu informaciju. Osoba tada tačno zna da je to što treba da uradi i moguće uraditi, iako se čini teško, i osećaj za vreme nestaje, zaboravljate na sebe i osećate se delom nečega mnogo većeg. U takvom stanju, postaje jasno da je to što radite samo po sebi vredno truda.

U našim studijama prikazujemo svakodnevni život ljudi ovakvim šemama. I ova merenja su veoma precizna, jer svim tim ljudima dajemo pejdžere koji se aktiviraju 10 puta na dan, i svaki taj put, osoba treba da nas izvesti o tome šta radi, kako se oseća u tom trenutku, gde se nalazi, o čemu razmišlja. Tada obraćamo pažnju na dve stvari - na količinu izazova koje doživljavaju u tim momentima i na količinu sposobnosti koju u tom trenutku osećaju da imaju. Tako za svaku osobu možemo izvući lični prosek, koji se nalazi u centru dijagrama. I predstavlja, dakle, prosečan nivo izazova i sposobnosti koji je svojstven samo toj osobi. Takođe, svaka osoba ima određenu središnju tačku, i ako tu središnju tačku možemo pronaći, možemo tačno predvideti kada će osoba biti u stanju "flow-a", a to će se uvek desiti kada su njene sposobnosti i izazovi viši od prosečnih. Čak iako određena osoba radi stvari mnogo drugačije od drugih, kod nje, kao kod svih ostalih, "flow" će se javiti onda kada rade nešto što stvarno vole - sviranje klavira, provođenje vremena sa prijateljem, ponekad čak i posao, ako je to ono što kod osobe pobuđuje "flow". Tada ostale stvari postaju sve manje bitne.
Stanje uzbuđenja je intenzivno, zato što je izazov velik. Veštine ovde nisu na nivou na kom bi trebale biti, ali možete postići "flow" veoma lako, unapređivanjem tih veština. Polje uzbuđenja je ono u kome većina ljudi stiče znanje, jer u tom polju bivaju gurnuti van granica komfora i tako, vraćajući se u stanja "flow-a", razvijaju svoje veštine. Stanje kontrole je isto tako dobro, jer se tu osećate komotno, bez preteranih uzbuđenja. Tu nema izazova. I ako hoćete da postignete "flow" iz stanja kontrole samo treba da povećate izazove. Dakle, ova dva polja su idealna za lako postizanje "flow-a".
Ostale kombinacije izazova i veština gube na optimalnosti vremenom. Odmaranje je dobro - tada se osećate prijatno. Dosada brzo budi averziju, a apatija ima veoma negativno dejstvo - tada nemate osećaj da radite bilo šta, ne koristite svoje sposobnosti i nemate nikakvih izazova. Na žalost, dosta ljudskog iskustva se vezuje za apatiju. Najčešće takvo iskustvo je gledanje televizije, ili čak boravak u kupatilu. Iako 7 - 8 posto vremena provedenog u gledanju televizije jeste zapravo stanje "flow-a", on se neće desiti ako ne gledate kanal koji stvarno želite i od koga dobijate ono što vam treba.
Dakle, pitanje koje pokušavam da postavim - a već sam prekoračio vreme, jeste kako da sve više i više svakodnevnih stvari postavimo tako da vode u "flow". Pronaći odgovor na to predstavlja veliki izazov za nas. Neki od vas verovatno znaju kako da to spontano postignu, bez ikakvog saveta, ali na žalost dosta ljudi to ne ume. Naš zadatak je, stoga da pomognemo tim ljudima.

 tekst preuzet sa TED ideas worth spreading

. . .

Boban Ilić

vidi post o umetniku

Robert Nozick : Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?

I


I znenađuje što su intelektualci tako protiv kapitalizma. Druge grupe komparativnog socio-ekonomskog statusa ne pokazuju isti stupanj suprotstavljanja u istim razmerama. Statistički, intelektualci su tako jedna anomalija.

N isu svi intelektualci na “levici”. Poput drugih grupa njihova su mišljenja rasprostrta duž statističke krivulje. No u njihovom se slučaju krivulja pomiče i iskrivljuje prema političkoj levici.
Pod intelektualcima ne podrazumevam sve inteligentne ljude ili ljude s određenom razinom obrazovanja, nego one koji se, po svojoj vokaciji, bave idejama izraženim u rečima, oblikujući tok reči koji drugi primaju. U ove kovače reči (wordsmiths) spadaju pesnici, romanopisci, književni kritičari, novinari magazina i dnevnih listova, i mnogi profesori. Tu ne spadaju oni koji primarno proizvode i prenose kvantitativno ili matematički formuliranu informaciju (kovači brojeva - numbersmiths) ili oni koji rade u vizualnom mediju, slikari, skulptori, foto-reporteri. Za razliku od kovača reči, ljudi se u ovim poslovima ne suprotstavljaju u takvim razmerama kapitalizmu. Kovači su reči koncentrisani na određenim položajima: akademijama, medijima, vladinoj birokraciji.

I ntelektualci kao kovači reči dobro prolaze u kapitalističkom društvu; tu imaju veliku slobodu formulisanja, kresanja i zagovaranja novih ideja, čitanja i rasprave o njima. Njihove se poslovne sposobnosti traže, njihov je prihod puno iznad proseka.
Zbog čega se onda u tolikom broju protiv kapitalizma? Doista, neki podaci govore da što je intelektualac napredniji i uspešniji, to je verojatnije da će biti protiv kapitalizma. Ovo suprotstavljanje kapitalizmu dolazi uglavnom “s levice”, no ne samo s levice. Yeats, Eliot i Pound su se suprotstavljali kapitalizmu s desna.

S uprotstavljanje kapitalizmu intelektualaca kovača reči jest činjenica od društvena značenja. Oni oblikuju naše ideje i predodžbe o društvu, postavljaju političke alternative koje birokracije uzimaju u obzir. Od spisa do slogana, formulišu nam rečenice pomoću kojih se možemo izraziti. Njihovo je suprotstavljanje posebno bitno u društvu koje sve više zavisi od tačnog formulisanja informacije i smera njezina širenja.
Možemo razlikovati dva tipa objašnjenja za relativno visok odnos intelektualaca koji se suprotstavljaju kapitalizmu. Prvi tip otkriva činitelja koji je jedinstven antikapitalistički usmerenim intelektualcima. Drugi tip objašnjenja identificira činitelja koji se odnosi na sve intelektualce, silu koja ih potiče u smeru antikapitalističkih pogleda. To da li će taj činitelj gurnuti bilo kog pojedinačnog intelektualca prema antikapitalističkim shvatanjima zavisi o drugim silama koje na njega deluju. Ipak, takav će činitelj – budući da su zbog njega antikapitalistička shvatanja izglednija za svakog intelektualca - u celini proizvesti veći broj antikapitalistički usmerenih intelektualaca. Naše će se objašnjenje ticati ovog drugog tipa. Identificirat ćemo činitelja koji skreće intelektualce u smeru antikapitalističkih stavova, no koji to ne potvrđuje u svakom pojedinačnom slučaju.

I ntelektualci danas očekuju da budu najviše vrednovani ljudi u jednom društvu, oni s najviše prestiža i moći, oni koji dobijaju najveće nagrade. Intelektualci se za to osećaju pozvanim. Ipak, sve u svemu kapitalističko društvo ne poštuje intelektualce. Ludwig von Mises objašnjavajući specifičnu kivnost intelektualaca - za razliku od radnika - tvrdi da su oni društveno pomešani s uspešnim kapitalistima te su im oni istaknuta poredbena grupa, a da su ipak poniženi njihovim nižim statusom. Ipak, čak su i oni intelektualci koji nisu društveno pomešani podjednako kivni – kao da jednostavno mešanje nije dovoljno; sportaši i instruktori plesa koji udovoljavaju bogatim i koji imaju posla s njima nisu percipirani kao antikapitalisti.

Z bog čega se onda savremeni intelektualci osećaju pozvanima za najviše nagrade koje njihovo društvo može ponuditi, a kivni kada ih ne prime? Intelektualci smatraju da su najvredniji ljudi, da su oni koji imaju najviše zasluga, i da bi društvo trebalo nagraditi ljude u skladu s njihovim vrednostima i zaslugama. No kapitalističko društvo ne zadovoljava princip distribucije “svakome prema njegovoj vrednosti i zasluzi”. Odvojeno od poklona, nasleđivanja i dobitaka na kockanju tržište distribuira onima koji zadovoljavaju uočljive tržišno izražene zahteve drugih, a kolika će ta distribucija biti ovisi od toga koliko je mnogo zahtevano i koliko je velika alternativna ponuda. Neuspešni biznismeni i radnici nemaju isti animozitet spram kapitalističkog sistema kao intelektualci kovači reči. Samo osećaj neprepoznate nadmoći, izdane zaslužnosti, proizvodi taj animozitet.

Z bog čega intelektualci kovači reči smatraju da su najvredniji i zašto misle da distribucija treba biti u skladu s vrednošću? Treba uočiti da ovaj poslednji princip nije preko potreban. Ponuđeni su drugi distributivni šabloni, uključujući podjednaku distribuciju, distribuciju u skladu s moralnom vrednošću, distribuciju u skladu s onim što je trenutno potrebno. I doista nije preko potrebno da postoji bilo koji šablon distribucije koje društvo kani postići, čak i ako je to društvo kom je stalo do pravde. Pravedna distribucija može proizaći iz pravedna procesa dobrovoljne razmene pravedno stečena vlasništva i usluga. Kakvu god posledicu proizveo ovaj proces, ona će biti pravedna, no ne postoji niti jedan poseban šablon prema komu određena posledica mora proizaći. Zbog čega, dakle, kovači riči vide sebe kao najvrednije i prihvaćaju princip distribucije koji je u skladu s vrednosti?

Od početka zabilježene misli intelektualci su nam govorili da je njihova delatnost najvrednija. Platon je vrednovao umnu sposobnost iznad hrabrosti i želje i mislio da filozofi trebaju vladati; Aristotel je smatrao da je intelektualna kontemplacija najviša delatnost. Ne iznenađuje što sačuvani tekstovi svedoče o ovoj visokoj oceni intelektualne delatnosti. U konačnici, ljudi koji su formulisali ove ocene, koji su ih zapisivali s propratnim opravdavajućim razlozima, bili su intelektualci. Oni su sami sebe hvalili. Oni koji su cenili druge stvari više nego promišljanje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili neprekidno čulno zadovoljstvo, nisu se mučili ostaviti trajno zapisana svedočanstva. Samo su intelektualci smislili teoriju o tome ko je najbolji.

K oji činitelj proizvodi osećaj više vrednosti kod intelektualaca? Želim se posebno usredotočiti na jednu instituciju: škole. Kako je knjiško znanje postajalo sve više važno, školovanje – zajedničko obrazovanje na časovima mladih ljudi u čitanju i knjiškom znanju – se širilo. Škola postaje glavnom institucijom izvan porodice koja oblikuje stavove mladih ljudi i gotovo svi oni koji su kasnije postali intelektualcima prošli su kroz škole. Tamo su oni bili uspešni. Bili su procenjivani u odnosu na druge i smatrani nadmoćnijim. Bili su hvaljeni i nagrađivani, omiljeni kod učitelja. Kako bi mogli sebe ne videti kao nadmoćnije? Danomice su se iskušavali rukovanjem s idejama, u oštroumnom razmišljanju.

Š kola im je govorila, pokazivala da su najbolji.Škola je, također, izlagala i na taj ih način podučavala načelu nagrađivanja u skladu s (intelektualnim) vrednostima. Pohvale, osmesi učitelja i najviše ocene bile su upućene intelektualno vrednim. U valuti koju su škole mogle ponuditi, intelektualci su predstavljali najvrednije apoene. U školama su intelektualci, premda to nije bio dio službenog nastavnog plana, učili lekcije o svojoj vlastitoj višoj vrednosti u odnosu na druge, i o tome kako oni zbog ove više vrednosti imaju pravo na veće nagrade.
Šire tržišno društvo, s druge strane, uči drugoj lekciji. Tamo najveće nagrade nisu otišle u ruke verbalno najbistrijim. Tamo intelektualna umeća nisu najviše vrednovana. Školovani lekcijom da su najvredniji, da najviše zaslužuju nagradu, da su najpozvaniji primiti nagradu, kako su intelektualci, sve u svemu, i mogli ne biti uvređeni kapitalističkim društvom koje ih je lišilo pravednih zasluga na koje ih je njihova superiornost “pozvala”? Je li iznenađujuće da je to što su školovani intelektualci osećali spram kapitalističkog društva bio jedan dubok animozitet koji je, iako preobučen raznim javno prikladnim razlozima, nastavio postojati čak i onda kada se pokazalo da su ti posebni razlozi neprimereni?


Kad kažem da se intelektualci osećaju pozvanima za najviše nagrade koje im društvo može ponuditi (bogatstvo, status itd...) ne tvrdim da intelektualci smatraju da ove nagrade predstavljaju najviša dobra. Možda oni vrednuju više intrinzično nagrađivanje svoje intelektualne aktivnosti ili nagrađivanje putem poštovanja koje im se stolećima ukazivalo. Uza sve to, oni također osećaju da imaju pravo da im društvo udeli najveću zahvalnost koju može ponuditi, koliko god ona mogla biti beznačajna. Ne želim isticati posebno nagrade koje mogu završiti u džepovima intelektualaca ili one koje ih mogu obogatiti. Budući da sebe vide kao intelektualce, može ih vređati činjenica da intelektualna delatnost nije najcenjenija i najnagrađenija.

I ntelektualac želi da čitavo društvo bude poput škole, poput sredine u kojoj mu je tako dobro išlo i u kojoj je bio cenjen. Uvođenjem standarda različitih od onih u širem društvu, škole garantuju  da će neko kasnije iskusiti silazni put. Oni na vrhu školske hijerarhije će se osećati pozvanim za pozicije u vrhu, ne samo u tom mikro društvu, nego i u jednom širem, u društvu čiji će sistem zamrziti onda kada ih ne bude tretiralo u skladu s njihovim samopropisanim željama i pozvanostima. Na taj način školski sistem proizvodi antikapitalistički osećaj među intelektualcima. To jest, proizvodi antikapitalističko raspoloženje među verbalnim intelektualcima. Zbog čega kovači brojeva ne razvijaju iste stavove kao ovi kovači reči? Pretpostavljam da matematički obdarena deca, iako dobijaju dobre ocene na važnim ispitima, ne primaju istu neposrednu pozornost i odobravanje njihovih učitelja kao što dobijaju verbalno bistra deca. U pitanju su verbalne sposobnosti na osnovu kojih učitelji udeljuju  nagrade i očigledno je da te nagrade stvaraju onaj osećaj pozvanosti.


Treba dodati još jednu stvar. Budući su intelektualci kovači reči uspešni u okviru formalnog, službenog školskog sistema, gde važne nagrade distribuira središnji autoritet učitelja. Škole imaju još jedan neslužbeni društveni sistem u okviru učionica, hodnika i školskih dvorišta, gde se nagrade ne distribuiraju preko središnjeg upravljanja nego spontano, na zadovoljstvo i kapric đaka.
Stoga ne iznenađuje što intelektualci kasnije uviđaju da je distribucija dobara i nagrada preko središnje organiziranog distributivnog mehanizma pogodnija nego tržišna “anarhija i kaos”. To je stoga što distribucija u centralno planskom socijalističkom društvu stoji naspram distribucije u kapitalističkom društvu kao što distribucija koju obavlja učitelj stoji spram distribucije koja se obavlja u školskom dvorištu ili hodniku.
N aše objašnjenje ne postulira da (budući) intelektualci sačinjavaju većinu čak i u višim školskim klasama. Ova se grupa može sastojati najviše od onih sa znatnim (ali ne dominantnim) školskim umećima kojih prati društvena servilnost, s jakom motivacijom da se udovolji, prijateljskim osećajima, načinima da se pobedi i sa sposobnošću igranja (naizgled) prema pravilima. Takve učenike će također visoko poštovati i nagraditi učitelj, i njima će sve ići veoma dobro i u širem društvu (ići će im dobro i u okviru neslužbenoga društvenog školskog sistema. Tako da neće naročito prihvatati norme službenoga školskog sistema). Naše objašnjenje pretpostavlja da će (budući) intelektualci koji su nerazmerno zastupljeni u toj porciji (službene) školske više klase iskusiti relativno stagnacijsko kretanje. Ili radije, u grupi koja sebi predviđa stagnaciju u budućnosti. Animozitet će se pojaviti pre ulaska u širi svet i iskustva realne statusne stagnacije, na onoj tački na kojoj pametni đak uviđa da će se (verojatno) manje dobro provesti u širem društvu nego u trenutnoj školskoj situaciji.

Ova nenamerna posledica školskog sistema, ovaj antikapitalistički animozitet intelektualaca je naravno pojačan kada đake uče i obrazuju intelektualci koji zastupaju upravo same te antikapitalističke stavove.
Neki intelektualci kovači reči su bili nesumnjivo nadobudni i ispitivački nastrojeni đaci, koje zbog toga njihovi učitelji nisu ohrabrivali. Je li i oni također nauče lekciju prema kojoj najbolji imaju dobiti najviše nagrade i misle, unatoč svojim učiteljima, da su oni sami najbolji i tako rano postaju kivni prema distribuciji koju obavlja školski sistem? Naravno, za ovo nam pitanje i druga pitanja o kojima se ovdje raspravlja, trebaju podaci o školskim iskustvima budućih intelektualaca kovača reči kako bismo doterali i testirali našu hipotezu.
S engleskog preveo Mario Kopić

Wilhelm Reich - Čuj, Mali čoveče!

Iz nekada cenzurisane literature 20 veka – "čitajte na svoju odgovornost" .


N e znam koji  broj ljudi prilikom čitanja proverava relevantnost  izvora. Nije to lak posao, niti smo vremenski  i tehnički u situaciji da to uvek učinimo. Izvesne kriterije steknemo godinama. Godinama takođe shvatimo  da ni jedan izvor više nije sveto slovo. Istina je relativna i mogućnosti da je dosegnemo su male. Uprkos tomu  mi ipak težimo nekim čvrstim orjentirima  i  radije se rukovodimo slobodnim, ličnim  nego dominantnim,  društveno institucionalno  legitimnim izborom.  Ne sporim, niti izbor društva smatram apriori nepouzdanim, nestručnim itd. Smatram podjednako da naš poriv za slobodom ne sme ići u krajnost. U tom slučaju on dobija odlike represivnosti, kome naginje  društvena normativnost, pa čak i onda kada se odvija unutar nas samih (autorepresivnost i introvertirana agresivnost ). Ovo je moj izbor,i ne samo moj, nažalost još uvek ne izbor šire društvene zajednice. Žalosno.
 Tekst ne spada u osporavani teoretski  opus Wilhelm Reicha te ga možete  čitati  neopterećeni   sporom o naučnosti, odnosno pseudonaučnosti .

Wilhelm Reich (1897-1957)

Zovu te "MALI ČOVEK", OBIČAN ČOVEK", vele. Kažu, dolazi tvoje vreme, "era Malog čoveka" ("The age of the Common man").
Nisi Ti taj Mali čoveče, koji to kaže, već oni: potpredsednici velikih nacija, odabrane vođe radnika, preobraćeni sinovi građanskog staleža, državnici i filozofi. Oni ti nude budućnost, ali te ne pitaju za prošlost.
Ti si naslednik užasne prošlosti. Tvoje nasledstvo je užareni dijamant u ruci. Ja ti to kažem! Svaki lekar, svaki obućar, mehaničar ili vaspitač mora da poznaje vlastite nedostatke ako hoće da obavlja svoj posao i zarađuje hleb. Decenijama već pokušavaš da zavladaš Zemljom. Od tvog razmišljanja, tvojih postupaka, od sada zavisi budućnost ljudskog roda. Ali tvoji učitelji i gospodari ne kažu ti kako stvarno razmišljaš ni kakav si; niko se ne usuđuje da ti uputi nikakvu kritiku koja bi trebalo da te pripremi i osposobi da sâm upravljaš svojom sudbinom: Ti si "slobodan" samo u jednom smislu: oslobođen si poduke kako sâm da vodiš svoj vlastiti život, slobodan od samokritike!

Ti daješ vlastodršcima pravo da vladaju "u ime Malog čoveka". A sâm si nem. Daješ moćnima ili zlonamernim nesposobnjakovićima više moći da te zastupaju. Prekasno otkrivaš da uvek ispadneš prevaren.


O zameni gospodara

U dalekim zemljama Mali ljudi su, pomno prateći tvoju čežnju da budeš bilo čiji rob, naučili kako se uz neznatan umni napor može postati Mali Veliki Čovek. Ti Mali ljudi potiču iz tvoje sredine, a ne iz palata. Oni su isto tako gladovali i patili kao i ti. Oni skraćuju proces zamene gospodara. Naučili su da su deset decenija najtežeg umnog rada na tvojoj slobodi, teške lične žrtve za tvoju sreću u životu, pa i žrtvovanja života u interesu tvoje slobode bili preveliki da bi se postigao cilj da ponovo postaneš rob. Ono što su istinski veliki slobodarski mislioci izumili i pretrpeli u sto godina nije moglo da se uništi u toku nepunih pet godina. Mali ljudi iz tvoje sredine su, dakle, skratili proces: izveli su ga otvorenije, brutalnije. Štaviše, oni ti kažu otvoreno da ti i tvoj život, tvoja deca i tvoja porodica ne znače ništa; da si glup i pokoran i da s tobom svako može da čini šta god hoće. Oni ti ne obećavaju ličnu, nego nacionalnu slobodu. Oni ti ne obećavaju ljudsko samopoštovanje, nego respektovanje države; ne ličnu, već nacionalnu veličinu. Pošto za tebe "lična sloboda" i "veličina" nisu ništa drugo do strane, mračne reči, to ti od reči kao što su "nacionalna sloboda" i "interesi države" ide voda na usta kao psu kad vidi kost, i ti im glasno kličeš. Nijedan od tih Malih ljudi ne plaća cenu stvarne slobode koju su morali da plate Đordano Bruno, Isus, Karl Marks ili Linkoln. Oni te preziru, oni te ne vole, jer ti sam sebe prezireš, Mali čoveče.

Z ato te se plašim, Mali čoveče, neverovatno mnogo te se plašim. Jer, od tebe zavisi dalja sudbina čovečanstva. Plašim te se, jer ni od čega ne bežiš toliko koliko od sebe samoga. Bolestan si, veoma bolestan, Mali čoveče. To nije tvoja krivica, ali je na tebi odgovornost da se oslobodiš bolesti. Odavno bi već zbacio svoje stvarne tlačitelje da nisi trpeo tlačenje i često ga direktno pomagao. Nikakva policija na svetu ne bi imala dovoljno moći da te tlači kada bi u svojoj svakodnevici imao iole samopoštovanja.


O preziru i mržnji

T voj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sređuju toliki i toliki "broj" za jednu noć.
N iko, Mali čoveče, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.


O strahu od života
Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stolećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vođe svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorođenčadi, jecaje mladića i devojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čuješ, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stolećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gde treba zaštititi život, verovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata... i uvek ćeš se iznova obreti u glibu. Stolećima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čuješ zov ŽIVOTA, TVOG života. Plašiš se života, Mali čoveče, na smrt se plašiš! Besno ćeš ga ubijati, verujući da gradiš "socijalizam", ili "državu", ili "nacionalnu čast", ili "ugovor o povećanju plata", ili "čast Božiju".


Jedno samo nećeš znati ili nećeš hteti da znaš: da svu svoju bedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumeš svoju decu, da im lomiš kičmu pre nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio "gospodar". Stolećima ćeš grešiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bede - sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i ceniš svog prijatelja, čoveka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvideti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje lečiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenušanih usta punih patriotskih parola...

Z nam, Mali čoveče, da ti je namah pri ruci dijagnoza ludila ako ti istina ne odgovara. A ti se osećaš kao homo normalis! Lude si stavio iza brave, a normalni upravljaju ovim svetom... Pa ko je onda kriv za nesreću?... Nisi ti, znam, ti samo obavljaš svoju dužnost, i ko si ti da imaš sopstveno mišljenje... Znam to! Nemoj ponavljati. Nije za tebe šteta, Mali čoveče! Kad pomislim na tvoju novorođenu decu, kad se setim kako ih mučiš da bi od njih napravio normalne ljude po svom uzoru, onda opet poželim da ti se približim, kako bih te sprečio da počiniš zločin. Ali, ti si se dobro zaštitio svojim savetnikom u ministarstvu za vaspitanje male dece. I to znam.

O žudnji za životom

K ažem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati! Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspeo da ti oduzme sićušnost. Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom će te, ipak, pobediti, Mali čoveče, u to nema nikakve sumnje. Oslobođen svoje sićušnosti, počećeš da misliš; u početku će to biti jadno, pravićeš greške, promašivati cilj, ali ćeš ipak početi da misliš. Saznaćeš za bol koji ti pričinjava razmišljanje i naučiti da ga podnosiš, isto kao što smo ja i mnogi drugi doživljavali bol koji donosi razmišljanje o tebi i morali da ga trpimo, i to godinama. Naš bol nad tobom dovešće te do razmišljanja. A kad jednom budeš počeo da razmišljaš, nećeš moći da dođeš k sebi od čuđenja, od čuđenja nad poslednjih 4000 godina tvoje "civilizacije". Nećeš shvatiti, a da pri tom ne pocrveniš, kako je bilo moguće da tvoje novine nisu piskarale ni o čemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslušanjima, mučenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i šikaniranju, o državničkom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To što si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj naštampani papir još bi i mogao da shvatiš. Ali to sto si stolećima, kao majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, što si i svoje ispravne misli smatrao pogrešnim, a pogrešne smatrao patriotskim..., to, Mali čoveče, dugo nećeš moći da progutaš. Stidećeš se svoje istorije, Mali čoveče, a jedina nada biće ti to, što tvoji praunuci više neće biti primoravani da uče istoriju. Neće ti više biti omogućeno da vodiš veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru "velikom" ili "silnom".

O ličnom stavu i javnom mnjenju

D a, da, Mali čoveče, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubiš svoju "sopstvenost". Jer, i pored najbolje želje da nađeš put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čoveka.
D akle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osećati kao Mali Čovek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori "a ko sam ja uopšte...". Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao.


A šta će javno mnenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje."
Ono što ti nazivaš "javnim mnenjem", Mali čoveče, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogrešno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primer, više nećeš verovati da više "nisi važan". Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva... Kud si krenuo? Ne beži! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!
Ne treba da radiš ništa drugo, već da nastaviš i dalje ono što si oduvek radio i što ćeš uvek raditi - svoj posao: podizati u sreći svoju decu i voleti noću svoju ženu. KADA BI TO SVESNO I NEPOKOLEBLjIVO ČINIO, NE BI BILO NIKAKVOG RATA koji tvoju ženu potura vojnicima otadžbine svih proletera gladnih seksa, tvoju decu ostavlja bez roditelja da od gladi umiru na ulici i zbog koga ti na nekom dalekom "polju časti", ukočenih očiju, zuriš u nebo...

O samooslobađanju

P itaš kada će tvoj život postati dobar i siguran, Mali čoveče! Odgovor zvuči strano tvom biću: Život će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti, ljubav više od novca, tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mnenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi, Mali čoveče, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bića!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrečju sa tvojim osećanjima; kad svoje talente na vreme otkriješ i svoje starenje na vreme shvatiš; kad budes živeo sa mislima velikih mudraca, a ne više sa nedelima velikih ratnika; kada učitelje svoje dece budeš plaćao bolje nego političare; kad ne budeš cenio venčanicu više od ljubavi između muškarca i žene; kad na vreme, a ne kao danas prekasno, spoznaš da si pogrešno mislio; kad osetiš ushićenje slušajući istinu, a jezu gledajući formalnosti; kad sa svojim kolegama u stranim zemljama budeš kontaktirao direktno a ne više preko diplomata; kada ti ljubavna sreća tvoje maloletne kćeri bude punila srce radošću, a ne više, kao danas, besom; kad budeš, vrteći glavom, mogao da misliš na vremena u kojima se maloj deci zabranjivalo, uz pretnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica ljudi na ulicama budu izražavala slobodu, živahnost i vedrinu, a ne više tugu i jad; kad njihova tela ne budu više, kao danas, ovom zemljom hodala s uvučenom, ukočenom karlicom i neosetljivim polnim organima.
Želiš vođstvo i savete, Mali čoveče. Imao si vođstva i savete milenijumima, i to i dobre i loše. Nisu loši saveti krivi što si još u bedi, nego tvoja majušnost. Mogao bi ti dati dobre savete, ali ti, onako kako danas misliš i kakav si, ne bi bio u stanju da ih ostvariš na dobro svih.

O nadi ...
Z nam ja da si ti čestito, solidarno, radno biće kao što su pčela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog čoveka koji ti razara život i koji je to činio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali čoveče, kad nisi mali i sitan. Tvoja veličina, Mali čoveče, jedina je nada koja nam ostaje. Velik si kad se brineš o svom zanatu, kad se iz ljubavi baviš njime, kad osećaš radost rezbareći, gradeći, slikajući, dekorišući i sejući, i kad se raduješ nebu i plavetnilu, lanetu i jutarnjoj zori, muzici i plesu, svojoj još neodrasloj deci i lepom telu svoje žene ili svoga muža; kad ideš u planetarijum da vidiš svoje zvezdano nebo, kad ideš u biblioteku da saznaš šta drugi misle o životu. Ti si velik kad kao voljeni deda držiš na koljenu svoje unuče i pričaš mu o dalekim, prošlim vremenima, kad njegovom dragom, dečijom radoznalošću gledaš u neizvesnu budućnost. Ti si velika, Majko, kad ljuljaš svoje novorođenče: kad suznih očiju iz dna srca moliš za sreću njegove budućnosti; kad tu budućnost - iz sata u sat, godinama - gradiš u svom detetu.




Ti si velik, Mali čoveče, kad pevaš staru, lepu narodnu pesmu ili kad igraš u kolu uz zvuke harmonike, jer narodna pesma je dobra i lekovita i ista svuda na ovoj Zemlji. I ti si velik kad kažeš svom prijatelju: Zahvaljujem svojoj sudbini što mi je podarila da živim oslobođen prljavštine i lakomosti, da doživim stasanje svoje dece, njihovo prvo tepanje, prvi stisak njihovih ručica, njihov prvi korak, njihovu igru, pitanja, smeh i ljubav; zahvaljujem joj što sam sačuvao svoj čisti i pravi smisao za proleće i njegov blagi povetarac, za žubor potoka pored kuće i cvrkut ptica u šumi; što sam se držao podalje od praznog naklapanja pakosnih suseda; što sam u zagrljaju svog supruga bila srećna i osećala reku života u svom telu; što u burnim vremenima nisam izgubio svoj pravac i što je moj život potrajao i imao smisla. Jer, uvek sam slušao svoj unutrašnji glas i uvek sam sledio tihi glas opomene koji mi je govorio: Ne postoji ništa osim ovog: život treba živeti dobro i srećno! Sledi svoje srce čak i kad skrene sa staze plašljivih duša. Ne postani grub ni kada se u životu jednom napatiš. A kada u mirne večeri, nakon obavljena posla, sa svojim dragim ili svojim detetom sediš na livadi ispred kuće i osećaš dah prirode, onda u tebi nek odzvanja pesma koju rado i ti slušaš, pesma mnogih, pesma budućnosti:
"... Grlim vas, o milioni..."! Onda se molim ovom životu da postane gospodar svojih prava, da obrati surove i plašljive koji dopuštaju da odjekuje muzika topova. Oni to čine samo zato što im je život izmakao. A ja grlim svog malog sina koji me pita: "Tata! Sunce je otišlo! Kuda je otišlo? Hoće li se uskoro opet vratiti?" Kažem mu: "Da, sinčiću moj, sunce će se uskoro opet vratiti i grejaće nas".

Eva

 

 
 
Poleteću ja jednoga dana,
nemoj da misliš da neću.
Doći ću pred tebe
na zvuku sa uzdama od svetla.

Ah, pa to su dve brzine.
OK. Prvo ću ih istim frekvencijama spojiti,
a onda poredati sedam stepenica
i ustrčati kroz muziku duge.
Kosu ću rasplesti,
usta otvoriti
i udisati orgon.
Kada ti dođem biću energija plavog.
Ne!Nećeš me prepoznati!






Ovako.
Čekaj.
Smisliću već nešto.
Zamoliću, zamoliću... ludilo.
Poremećeno, bolesno..poželeće jednom da bude normalno.
Obećaću mu izlet iznad kukavičjeg gnezda.
Ha, vidiš..
Proizvešćemo, proizvešćemo... antilet.
Prvo ćemo te omamiti,
a zatim namamiti
 i umesto mene
poletećeš ti.
Naćiće se jedna grana,
sa malo znanja
 i tu ćemo se sakriti.
Nemuštim ćemo jezikom govoriti
 i onda odskočiti u beskonačni pokret perpetum…
Ne!
Beskonačnost je užasno dosadna. Zasitićemo se,
umoriti,
izmoriti,
zamrzeti,
ostati bez izlaza..





Čekaj.
Moram li uvek da smišljam ja?
Mogao bi malo i ti.
Dakle,
uključi ćelije,
prodrmaj masu,
pokreni impulse,
i čekaj.
Pomešaće se svest i podsvest,
malo će se svađati,
 jedna drugoj prigovarati
 i na kraju će  se okrenuti jedna strana kocke i…
Ne !
Neću!
To je čisto kockanje sa sudbinom.





To neću.
Može biti, a ne mora.
A ja bih da bude.
Apsolutno,
nepogrešivo,
kratko,
slatko,
mistično,
idealistično.
Ma ne,
može i jadno,
smotano,
smeteno,
slano,
gorko,
kiselo,
samo ne represivno,
depresivno.

Vidi.
A šta misliš da kupimo jednu običnu kartu.
Znala sam da ću nešto pametno smisliti!!


_____________________

                              

Italija–epidemija samoubistava

Sa Anštajnom je iščezla jedna od najsigurnijih stvari iz naših života, relativnost vremena. Ovo saznanje nam je pomoglo da definitivno shvatimo da je sve relativno. Iz Teslinih otkrića proisteklo je deset Nobelovih nagrada, a on nije dobio ni jednu. Na isti način danas tržište nepravedno kažnjava one koji su ga stvarali.

P očetak 21. veka  će ostati zabeležen po  unutarnjim kontradikcijama i neodlučnošću / nesposobnošću da ih se reši. Uprkos razlikama  teoretičari raznih struka  uzrok trenutačne paralize  sistema  vide  u postojećem političko ekonomskom modelu.  Nezavisno od toga kako ga nazvali jasno je da kriza, u koju je upao, traži hitno preispitivanje  Velikih pitanja  postojeće ekonomske doktrine  kako bi se utvrdila ekonomska politika koja bi rešila probleme ove faze. Sve je izglednije da poput Velike ekonomske krize 1929 i ova preti da poprimi iste ako ne i veće razmere  uzimajući u obzir da je globalna mreža daleko složenija od one iz 1929 godine te da se rešenja ni ne naziru.  Stvar postaje još složenija  tim što ekonomsku prati društveno - politička  kriza. Skoro da bi mogli reći da su u pitanju epohalna pomeranja.

EQUITALIA – agencija za naplatu poreza


Pre tri dana stigla nam je vest o protestima stotina ljudi u Napulju I njihovom pokušaju da uđu u prostorije državne agencije Equitalia za naplatu poreza. Povod je bio val samoubistava preduzetnika propalih zbog krize. Prošle I ove godine su u nekoliko navrata u agenciju ubačena pisma bombe, eksplozivne naprave . Nešto od toga je na vreme otkriveno, nešto ne. Kako pišu mediji “ Equitalia je vrlo nepopularna i naširoko kritikovana  među građanima Italije koji joj predbacuju provođenje politike "čvrste ruke" u prikupljanju poreza”.


Ministrica unutrašnjih poslova Anna Maria Cancellieri potvrdila je kako su spremni za dovođenje vojske na ključne lokacije.
"Desilo se nekoliko napada na  Equitalie poslednjih sedmica. Želim upozoriti ljude da je napad na Equitaliu jednako kao i napad na državu. Vojska bi se mogla koristiti za odbranu pojedinih zgrada koje bi mogle postati meta nasilnih protesta. Opasnost od eskalacije postoji, ova situacija zahteva drastične mere", istaknula je ona. izvor  Agenzia Giornalistica Italia (AGI).



POBUNJENIČKE GRUPE

Premijer Mario Monti  je obelodanio plan izvođenja vojske na ulice kako bi se suprotstavili nasilnim protestima koji se sve češće održavaju protiv aktualne Vlade i ekonomske politike.
Deutsche Welle.
Listu  La Republica  dao je izjavu  Claudio Graziano "Vojska je i više nego spremna dati potporu policiji u očuvanju sigurnosti naše zemlje". Ministarstvo unutrašnjih poslova planira braniti 400 ključnih lokacija od potencijalnih "terorista”.
Pomenuti “teroristi “ su početkom meseca, ranili u nogu visokog državnog funkcionera Roberta Adinolfija.  Jedna od pobunjeničkih grupa je preuzela odgovornost.  Bloomberg.
izvor

__________________________________
Prenosim jedan od  tekstova na ovu temu sa stranica Biznis & finansije


Milutin Mitrović


Vidljivi zločin nevidljivog tržišta

„Svakog prokletog petka u nekom preduzeću Treviljana, Vićence, Beluna, u jednoj od najbogatijih regija Evrope, bar jedan preduzetnik sačeka da na kraju radnog vremena iz firme odu radnici i sekretarica, onda zatvori knjigu isporuka, u koju dugo ništa nije upisao i otvori fijoku u kojoj je revolver... nije imao više snage da pogleda u oči partnere kojima duguje, radnike što mesecima ne primaju platu, ženu i decu kojima ne može da obeća ništa sem nemaštine...“ tako situaciju opisuje Kurcio Malteze, jedan od najboljih italijanskih novinara. To što se na severu Italije događa prava je epidemija samoubistava, čiji je uzrok nemilosrdnost aktuelne krize u svetu i neprikosnovenih tržišnih zakona.


Statistika vrlo precizno razgraničava preduzetnike od ostalih samoubica. Od početka godine do kraja aprila, njih 29 je diglo ruku na sebe. Poslednjih meseci broj samoubistava se uvećava po stopi od 40 odsto, na severu, a 24,6 odsto je stopa porasta za celu Italiju. U Padovi je nastalo udruženje „Nada u rad“ koje su osnovale udovice i deca samoubica, verujući da će se uzajamno lakše odupreti sve surovijim uslovima opstanka. Epidemija samoubistava ima različite rizične grupe: u Italiji su preduzetnici, u Grčkoj su na udaru činovnici i radnici, u Srbiji mladi do 25 godina, u Francuskoj imigranti – sve je to dokumentovano u statistikama, a naveo je i „International Herald Tribune“ (18. aprila) u članku „Stres krize u Evropi postaje smrtonosan.“

Robespjer je pogubivši brojne saborce revolucionare i na kraju završivši i sam na giljotini, inspirisao izreku da „revolucija jede svoju decu“. Na isti način danas tržište dovodi do uništenja one koju su ga stvarali. Većina preduzetnika samoubica u Italiji su vlasnici malih i srednjih preduzeća, oni koji su sve što su imali stvarali u žestokoj tržišnoj konkurenciji, bez bilo kakve podrške države. To nisu prevaranti i lenčuge, paraziti na državnim jaslama – takvi ne dižu ruku na sebe. Bogata severna Italija koju su oni stvarali žestokim radom, inventivnošću i smislom za lepo, bila je primer izreke: „the small is beautiful“. Bila su to uspešna preduzeća, pretežno za proizvodnju nameštaja, kućne tehnike, komponenti za velike proizvođače. Istovremeno, bila su primer uspešnog italijanskog porodičnog kapitalizma.



Niko od tih koji su digli ruku na sebe nije ostavio za sobom proćerdane tuđe milione. Sume njihovih dugova su male: 150 – 200 hiljada evra, ali je nevreovatno visok stepen morala i odgovornosti tih ljudi. Većina njih su imali oko 30 zaposlenih, koji su im bili susedi i prijatelji, sa kojima su zajedno stvarali dobrobit ne gledajući na radno vreme i praznike. Bili su složni i uspešni, a onda je kriza stavila do znanja da rad, poštenje, samopregor ne znače više ništa. Tržište u koje su beskrajno verovali okrenulo im je leđa. A mnogi od njih počeli su kao radnici u državnim firmama, da bi se osamostalili verujući u sopstvene sposobnosti, prihvatanje rizika i želju da od sebe daju više, verujući i propovednicima kapitalizma da jedino to ima budućnost.

Na nedavno objavljenoj „Bloomberg-ovoj“ listi najbogatijih na svetu, među prvih 20 samo su Džim i Samjuel Volton zabeležili za 2,3 odsto umanjenje stope rasta bogatstva, a svi ostali nepomućen rast između 4,4 (Voren Bafet) i 42,8 odsto (brazilski tajkun Eike Batista)! Treba li neki neposredniji dokaz da zaista bogati postaju sve bogatiji (reč je o ličnim bogatstvima između 22,2 i 70, 7 milijardi dolara), a siromaše ne samo siromašni, nego svi ostali. Italijanske banke dobile su od ECB 139 milijardi evra kredita po stopi od 1 odsto i najveći deo tog iznosa utrošile na kupovinu obveznica prezadužene države, koje donose kamatu od 5 odsto. Država i banke se uzajamno spasavaju. Dakle, čista zarada banaka je 4 odsto na transakciji koja im je poklonjena. Istovremeno, dobiti od banke kredit za malo preduzeće je misaona imenica. Banke pod hipoteku ne primaju fabriku, nego samo kuću, ako nije već opterećena kreditom!
U prvoj velikoj krizi američki predsednik Huver propagirao je „grubi individualizam“ – država nije dužna da bilo kome pomaže – i odleteo na izborima 1932. godine, na kojima je trijumfalno pobedio F.D. Ruzvelt sa idejom „New Deal“- javnih radova i posla za što više ljudi. Pa ipak, pravi kraj krize nastao je tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Desni i levi ekstremizam došli su na vlast obećavajući masama punu zaposlenost. Desni ekstremizam ponovo buja, a mase opet nemaju posla...