Mogli bismo reći da je Sokrat prvi pojedinac u istoriji zapadne misli. Kao stoje istakao Verner Jeger360, sokratovska literatura, naročito delà Platona i Ksenofonta, nastojala je da što više dočara Sokratovu originalnost i jedinstvenost, brižljivo gradeći njegov književni portret. Ova potreba svakako je iznikla iz izvanrednog iskustva poznavanja jedne neuporedive ličnosti. Prema Kjerkegoru361, upravo na tome počiva duboki smisao izraza atopos, atopia, atopotatos koji se veoma često ponavljaju u Platonovim dijalozima362 kako bi opisali Sokratov karakter. Primera radi, u Teetetu (149 a) Sokrat kaže: „Govore o meni da sam atopotatos i da stvaram samo aporia." Etimološki, atopos znači „izvan mesta", dakle, čudan, ekstravagantan, besmislen, neuvrstiv, zbunjući. U svojoj pohvali Sokrata u Gozbi, Alkibijad naglašava tu osobenost. Obično postoje, kaže on, klase ljudi, idealni tipovi u koje svrstavamo određene pojedince; na primer, postoji tip „plemenitog i hrabrog vojskovođe": njegovi su predstavnici u Homerovo vreme Ahilej, ili spartanski vođa Brasida među svojim savremenicima; postoji tip „rečitog i smotrenog državnika", kakvi su u homerskoj starini bili Grk Nestor i Trojanac Antenor ili kasnije Perikle. Sokrat, međutim, ne može da se svrsta ni u jednu klasu. Ne možemo ga upoređivati sa ljudima, zaključuje Alkibijad, osim možda sa silenima i satirima.363 Da, Sokrat je Pojedinac, Jedini, taj Kjerkegoru tako drag Pojedinac da je poželeo da mu na grobu bude napisano:„Bio je Pojedinac."364
Ipak, uprkos svom jedinstvenom karakteru, Sokrat će u Gozbi poprimiti mitske crte Erota.365 Doduše, to će biti Erot zamišljen kao projekcija Sokratovog lika.
Blisko skopčana sa ironijom dijaloga, kod Sokrata postoji erotska ironija koja vodi do preokreta situacije potpuno sličnih onima u dijalektičkoj ironiji. Razjasnimo odmah da je ovde reč o homoseksualnoj ljubavi, upravo zato što je to pedagoška ljubav. Među Grcima iz Sokratovog vremena, muška ljubav je sećanje i ostatak arhaičnog ratničkog vaspitanja u kom su se mladi plemići u okviru muškog prijateljstva podučavali aristokratskim vrlinama pod prismotrom starijeg muškarca. Odnos učitelj-učenik zasnovan je u sofističko doba na modelu tog arhaičnog odnosa i obično se izražava u erotskim terminima. Ne smemo nikad da zaboravimo udeo retorike i književne fikcije u takvom načinu govora.366
Sokratova erotska ironija ogledala se u njegovom pretvaranju da je zaljubljen sve dok se meta njegovog ljubavnog proganjanja, ironijskim obrtom, ne bi zaljubila u njega. O tome pripoveda Alkibijad u svojoj pohvali Sokrata. Verujući da su mnoge ljubavne izjave koje mu je uputio Sokrat ozbiljne, Alkibijad je jedne noći pozvao Sokrata u svoj dom u nameri da ga zavede. Uvukao se u njegovu postelju i zagrlio ga. Sokrat je međutim ostao potpuno pribran i plan mu je propao. „Od tada", kaže Alkibijad,,,ja sam taj koji je zarobljen od tog čoveka, još i sada mi je kao nekome koga je zmija ujela."367
Mene je, dakle, ujelo nešto što još više bola zadaje i za najbolnije
mesto za koje se ko može ujesti - za srce ili za dušu ili kako već
treba to da nazove onaj koga su ranile i ujele filozofske besede,
koje ujedaju ljuće nego zmija, čim zahvate mladu i obdarenu dušu,
i dovode je dotle da radi ko zna šta! [...] Kad ga, naime, čujem kuca
mi srce mnogo jače nego onima koji su pali u koribantski zanos, i
ronim suze kad slušam reči ovog čoveka, a vidim da se to isto i mnogima
drugima dešava. [...] Doduše, nije on to samo meni učinio, nego i
Harmidu, sinu Glaukonovu, i Eutidemu, sinu Dioklovu, i drugima veoma
mnogima, koje ovaj kao tobožnji ljubavnik obmanjuje, a onda sam postaje
ljubimac umesto ljubavnik.368
Teško je zamisliti bolji komentar ovog teksta od Kjerkegorovog:
Možda bi ga u tom smislu trebalo nazvati zavodnikom: očaravao
je mlade, budio u njima čežnje koje nije utaživao. Sve ih je obmanjivao,
kao što je obmanjivao i Alkibijada. Privlačio je mladiće, a kad su se oni
okretali njemu, kad su želeli da se skrase kraj njega, tada je odlazio,
tada je čarolija bledeia, tada su duboko patili zbog neuzvraćene ljubavi
i osećali da su izigrani zato što Sokrat ne voli njih, nego oni vole Sokrata.369
Sokratova erotska ironija sastojala se, dakle, od njegovog pretvaranja daje zaljubljen. U dijalektičkoj ironiji, Sokrat se kroz svoja pitanja pretvarao kako želi da mu sagovornik saopšti svoje znanje ili mudrost. A u stvari je sagovornik, u toj igri pitanja i odgovora, otkrivao da nije sposoban da doskoči Sokratovom neznanju, jer nema ni znanja ni mudrosti koje bi mu preneo. Sagovornik je zapravo želeo da se prikloni Sokratovoj školi, to jest školi svesti o neznanju. U erotskoj ironiji Sokrat se u svojim ljubavnim izjavama pretvara kako žudi da mu onaj koga navodno voli preda ne svoje znanje, nego svoju fizičku lepotu. Situacija je razumljiva: Sokrat nije lep, mladić je lepotan. Ali u ovom slučaju, voljeni ili navodno voljeni, na osnovu Sokratovog držanja, otkriva da nije u stanju da zadovolji Sokratovu ljubav, jer u sebi ne poseduje istinsku lepotu. Otkrivši tako svoje nedostatke, zaljubljuje se u Sokrata, ali ne u lepotu koju Sokrat nema, nego u ljubav koja je, prema Sokratovoj definiciji u Gozbi, žudnja za Lepotom kakva nam svima nedostaje.370 Biti zaljubljen u Sokrata znači, dakle, biti zaljubljen u ljubav.
Upravo je u tome smisao Platonove Gozbe.371 Ceo dijalog je sastavljen tako da čitalac može da razabere istovetnost Erotovog lika sa Sokratovim. Platon je zamislio da sve zvanice po običaju, sleva nadesno, izgovore besede u slavu Erota.To redom čine Fedar i Pausanija, zatim lekar Eriksimah, komediograf Aristofan i tragički pesnik Agaton. Kad na Sokrata dođe red, on neće direktno hvaliti ljubav (bilo bi to u suprotnosti sa njegovim metodom), nego prenosi razgovor koji je nekada vodio sa mantinejskom sveštenicom Diotimom koja mu je ispričala mit o rođenju Erota. Teoretski, dijalog bi na ovom mestu trebalo da se završi, ali na svečanost odjednom upada pripiti Alkibijad ovenčan Ijubičicama i bršljanovim lišćem. Uprkos tome, on pristaje da se pot- čini pravilima gozbe, ali umesto da hvali Erota, hvaliće Sokrata.
Istovetnost između Sokrata i Erota ne obeležava samo činjenica da je pohvala Sokratu sledila posle niza izgovorenih beseda u slavu Erota, već i činjenica da se između Diotiminog portreta Erota i Alkibijadovog portreta Sokrata mogu zapaziti mnoge zajedničke i značajne crte.
Na dan Afroditinog rođenja, pripoveda Diotima, bogovi su priredili gozbu. Pri kraju obeda pojavila se Penija, to jest, „Siromaštvo" ili „Oskudica", da nešto isprosi. Tada je spazila Pora, to jest,„Obilje",„Dovitljivost" ili„Bogatstvo", kako opijen nektarom spava u Zevsovom vrtu. Da bi se oslobodila siromaštva, Penija je odlučila da dobije dete sa Porom. Legla je pokraj uspavanog Pora i tako začela Ljubav.
Ovakvo Erotovo poreklo omogućava Diotimi da ga oslika na tako istančan način da se taj opis može protumačiti na više nivoa. Najpre, u skladu sa samim mitom, u Erotu prepoznajemo i očeve i majčine crte: sa očeve strane, nasledio je domišljatost i lukavost, svoju euporia, a sa majčine siromaštvo i ubogost, aporia. U ovom opisu se nazire određeni pojam ljubavi. Dok su druge zvanice u svojim besedama idealizovale Erota, Sokrat prepričava razgovor sa Diotimom da bi se vratio na realističnije viđenje Ljubavi. Ljubav nije lepa, kao što bi želeo Agaton, jer da jeste više ne bi bila ljubav. Erot je u svojoj suštini žudnja, a žudimo samo za onim što nam nedostaje. On ne može biti lep: kao Penijin sin, lišen je lepote, ali kao Porov sin, ume to da nadoknadi. Agaton je pobrkao Ljubav s njenim predmetom, to jest, sa ljubljenim. Za Sokrata pak Ljubav je oličena u ljubavniku. Erot dakle nije bog, kao što misli većina sveta, nego samo daimon, biće koje saobraća između bogova i ljudi.
Zato u Diotiminom opisu Erota ima nečeg komičnog. U njemu prepoznajemo iznurujući način života na koji Ljubav može da nas osudi. To je ona čuvena tema:„Militât omnis amans". Ljubavnik stražari pred vratima ljubljenog, noćiva pod vedrim nebom. On je prosjak i vojnik, ali i plodan izumitelj, vrač, čarobnjak i vešt be- sednik, jer mu ljubav daruje visprenost. U njegovom životu se neprekidno smenjuju malodušnost i nada, potreba i zasićenost, u skladu sa uspesima ili neuspesi- ma na ljubavnom polju. To je Erot probisvet, bezočnik, bandoglavac, brbljivac i divljak, pravo čudovište čije će dogodovštine sve do vizantijskog perioda s uživanjem opevavati grčki pesnici.372
Kroz lik Erota lovca, Platon sa zadivljujućim majstorstvom prikazuje crte „filozofa", to jest samog Sokrata. Agaton možda misli da je Erot nežan i lep, ali Diotima tvrdi da je vazda siromah, grub, prljav i bosonog. U Al- kibijadovoj pohvali, Sokrat je takođe je bosonog, pokriven grubim ogrtačem koji ga slabo štiti od zimske studeni.373 A iz konteksta dijaloga saznajemo da se Sokrat pre dolaska na gozbu okupao, što je vrlo retko činio.374 Njegovim bosim nogama i iznošenom ogrtaču izrugivali su se i komediografi.375 Ovaj lik Sokrata kao Erota prosjaka prepoznajemo u liku kinika Diogena koji luta bez kuće i kućišta sa bednom torbom i starim kaputom, filozofa koji je navodno sebe nazivao „razjarenim Sokratom".376 Kako je primetio Paul Fridlender377, bosonogi Erot podseća i na primitivnog čoveka kakav je opisan u Protagori (321 c) i Državniku (272 a5).Tako se vraćamo na lik silena, na potpuno prirodno biće sirove snage koje prethodi kulturi i civilizaciji. Činjenica da je ovaj element ugrađen u složeni portret Sokrata-Erota nije beznačajna, jer se savršeno podudara sa preokretanjem vrednosti što ga izaziva sokratovska svest. Za onoga ko se stara za svoju dušu, suština nije u izgledu, odeći ili udobnosti, nego u slobodi.
Diotima, međutim, kaže daje Erot nasledio i osobine svoga oca:„On zaseda onima koji su lepi i onima koji su dobri, hrabar je i drzak, iskusan lovac koji vazda snuje neke zamke, i željan razboritosti378 i dovitljiv, prijatelj mudrosti kroz ceo svoj život, iskusan gatar, i čarobnjak i sofist."379 Pomislili bismo da čujemo Strepsijada iz Aristofanovih Oblakinja koji nabraja šta bi voleo da bude zahvaljujući sokratovskom obrazovanju:„Smeo, govorljivac, drzak, bestidan... razmetljivac, prava lija."380 U svom pohvalnom govoru Alkibijad je uporedio Sokrata sa pohotljivim silenom381, a prethodno ga je već i Agaton počastio tim epitetom hybristes.382 Za Alkibijada je Sokrat i čarobnjak383, slatkorečivi besednik, vest u privlačenju pažnje lepih dečaka.384 Sokratova izdržljivost nije ništa manja od Erotove, što je dokazao dok je vojevao: bio je veoma otporan na hladnoću, glad i strah, kadar da podnese i pijančenje i dugotrajno razmišljanje.385 U toku povlačenja iz Deliona, pripoveda Alkibijad, Sokrat je hrabro uzmicao ispred tebanske konjice kao da se kreće atinskim ulicama, sa istim onim držanjem koje opisuje Aristofan:„Oholo ulicom hodiš/ i očima popreko gledaš,/ neobuven silesiju nevolja trpiš,/ i nama se razmećeš."386
Kao što vidimo, ovaj portret Sokrata-Erota nije previše laskav. On odiše platonovskom, ako ne i sokratovskom ironijom. Ali čak i takav ima duboko psihološko značenje.
Erot je daimon, kaže Diotima, to jest, posrednik između bogova i ljudi. Vratili smo se još jednom na problem posredničke situacije i ponovo ustanovili koliko je ova situacija neugodna. Prema Diotiminom opisu, demon Erot se ne može odrediti ni svrstati, jer je atopos poput Sokrata. Nije ni bog ni čovek, ni lep ni ružan, ni mudar ni nemudar, ni dobar ni rđav.387 Oličava žudnju jer je, kao i Sokrat, svestan da nije ni lep ni mudar. Upravo zato je filosof, ljubitelj mudrosti, drugim recima željan da dostigne nivo bivanja božanskim savršenstvom. Prema Diotimi, Erot je žudnja za vlastitim savršenstvom, za svojim istinskim ja. On pati zbog svoje nepotpunosti i teži da dosegne punoću bića. Voleći Sokrata-Erota, to jest voleći Ljubav koju im je Sokrat otkrio, ljudi u Sokratu zapravo vole tu težnju i ljubav prema lepoti i savršenstvu bića. U Sokratu, dakle, pronalaze put prema Vlastitom savršenstvu.
Kao i Sokrat, Erot je samo poziv, mogućnost koja se otvara, a nije ni Mudrost ni Lepota po sebi. Doduše, u silenskim figuricama koje pominje Alkibijad čuvaju se kipovi bogova.388 Ali sami sileni nisu ti kipovi. Otvaraju se tek kad nam ti kipovi zatrebaju. Etimološko značenje Pora, Erotovog oca, jeste „prolaz"„,pristup" ili „izlaz". Sokrat nije ništa drugo do silen koji se otvara za nešto s one strane sebe. Takav je i filozof - poziv na postojanje. Sokrat ironično kaže lepom Alkibijadu: „Odista bi našao u meni neizrečenu lepotu, veoma mnogo različitu od tvoje lepe pojave. Ako si spreman da sa tim saznanjem uđeš sa mnom u zajednicu i da u zamenu dobiješ lepotu za lepotu, onda snuješ da me prestigneš ne malo, nego pokušavaš da umesto prividne lepote tečeš istinsku lepotu."389 Sokrat tako upozorava Alkibijada da, voleći Sokrata, on voli Erota, sina Pora i Penije, a ne Afrodite. Zapravo, voli ga jer sluti da mu Sokrat otvara put ka izvanrednoj lepoti koja nadilazi sve zemaljske lepote. Sokratove vrline, ti kipovi bogova skriveni u ironičnom silenu, te vrline kojima se Alkibijad toliko divi390, samo su odraz, nagoveštaj savršene Mudrosti za kojom žudi Sokrat, a preko njega i Alkibijad.
Tako u sokratovskom erosu raspoznajemo istu temeljnu strukturu kao i u sokratovskoj ironiji: podeljenu svest koja strastveno oseća da nije ono što bi trebalo da bude. Ljubav se rađa upravo iz tog osećaja podeljenosti i lišenosti.
Zauvek će ostati jedna od velikih Platonovih zasluga to što je uspeo, stvorivši mit o Sokratu-Erotu, da unese dimenziju Ljubavi, žudnje i iracionalnog u filozofski život. Ovo je ostvario na mnoge načine. Najpre kroz sâmo iskustvo dijaloga, tako tipično sokratovsko, u kom dva sagovornika oprobavaju strastvenu volju da zajednički razjasne neki problem. Izvan dijalektičkog kretanja logoso, put koji Sokrat i njegov sagovornik zajedno prelaze i njihova zajednička volja za usaglašavanjem već su neka vrsta ljubavi. Ima mnogo više filozofije u duhovnoj vežbi, kao što je sokratovski dijalog, nego u konstruisanju filozofskog sistema. Zadatak dijaloga iznad svega podrazumeva ukazivanje na ograničenosti jezika, na činjenicu da jezik ne može da prenese moralno i egzistencijalno iskustvo. Ali sâm dijalog kao događaj, kao duhovno delovanje, već je bio moralno i egzistencijalno iskustvo, upravo zato što sokratovska filozofija nije samotna izrada sistema nego buđenje svesti i pristupanje jednoj ravni bivstvovanja, što se može ostvariti samo u odnosu osobe sa osobom. I sam Erot, nalik ironičnom Sokratu, ničemu ne podučava, jer je neznalica; ne čini ljude pametnijim nego drugačijim. Takođe je vešt u majeutici: pomaže dušama da same sebe rode.
Ima nečeg veoma dirljivog u tome što tokom cele istorije pronalazimo tragove sećanja na sokratovskog Erota391; na primer, u Aleksandriji u III veku Nove ere, hrišćanin Grigorije Čudotvorac hvali svog učitelja Origena ovim rečima: „Poput iskre bačene usred naših duša, evo kako se u nama zapalila i buknula ljubav prema Logosu i prema tom čoveku, prijatelju i tumaču tog Logosa ... čoveku koji je umeo da nas preko svoje elenktike, na Sokratov način, ukroti kao divlje konje."392 Kao što je na izvanrednim stranicama pokazao Bertram393, tu tradiciju sokratovskog Erota i vaspitnog demonizma pronalazimo kod Ničea. Tri formulacije, prema Bertrajimu, savršeno izražavaju erotsku dimenziju pedagogije. Jedna je od samog Ničea: „Samo se iz ljubavi rađaju najdublji uvidi." Druga je od Getea: „Učimo samo od onoga koga volimo."Treća je Helderlinova: „S ljubavlju smrtnik ;(dаје najbolje od sebe"); sve tri rečenice pokazuju da u '(Uzajamnoj ljubavi postižemo istinsku svest.394
Ovu dimenziju ljubavi, žudnje, ali i iracionalnog, mogli bismo nazvati „demonskom", kako bi rekao Gete. Platon je tu dimenziju prepoznao u samom Sokratu. Znamo da je Sokratov daimon bio svojevrsno nadahnuće koje ga je ponekad obuzimalo na sasvim iracionalan način, kao neki negativni predznak, zabranjujući mu da učini nešto nepravično. Bio je to, u izvesnom smislu, njegov vlastiti „karakter", njegovo pravo ja. Uostalom, ovaj iracionalni element sokratovske svesti verovatno nije stran sokratovskoj ironiji. Možda je razlog Sokratove tvrdnje da ništa ne zna to što se u delovanju prepuštao sopstvenom doimonu i imao poverenja u daimon svojih sagovornika. Bilo kako bilo, kao što je Džejms Hilman istakao još 1966. godine, Platon je načinio Sokratov lik po uzoru na velikog daimono Erota, najverovatnije zato što je u Sokratu video demonskog čoveka.395
Kako bismo mogli da opišemo tu dimenziju demonskog? U ovoj oblasti nema boljeg vodiča od Getea, koga je misterija „demonskog" čitav život očaravala i uznemiravala. Uostalom, njegov prvi susret sa demonskim verovatno je bio Sokratov daimon, prikazan u Hamanovom delu Sokratische Denkwürdigkeiten.396 Gete je bio toliko očaran Sokratom da mu se u jednom pismu upućenom Herderu iz 1772. oteo ovaj čudesni usklik: „Da mi je da budem Alkibijad samo jedan dan i jednu noć, a onda da umrem!"397
Geteovo demonsko ima sve protivrečne i dvosmislene crte sokratovskog Erota. To je, kaže on u dvadesetoj knjizi Dichtung und Wahrheit, sila koja nije ni božanska ni ljudska, ni đavolska ni anđeoska, već ona koja razdvaja i spaja sva bića. Poput Erota iz Gozbe, može biti definisana samo istovremenim i suprotstavljenim negacijama. Ali to je sila koja onima što je poseduju daruje neverovatnu moć nad bićima i stvarima. Demonsko u svetu predstavlja dimenziju iracionalnog i neobjašnjivog, neku vrstu prirodne magije.Taj iracionalni element je pokretačka sila neophodna svakom stvaranju; to je slepa, ali neumoljiva dinamika kojoj možemo uteći samo ako naučimo da je koristimo. Gete je ovako opisao daimon pojedinca u Urworte: „Takav moraš da budeš,/ svoj krug se zalud razbija/Tako rekoše još proroci i sibile;/ I neće ni jedno vreme, niti ikakve sile,/ zdrobiti utisnut oblik što se živeći razvija."398 Likovi koji najvernije predstavljaju taj demonski element u Geteovim delima imaju crte Platonovog Erota. Kao što je pokazao Rabe, ovo se naročito odnosi na Minjon.399 Nalik Erotu, Minjon je uboga i čezne za čistotom i lepotom. Njena odeća je jadna i neugledna, ali njen dar za muziku otkriva njeno unutrašnje bogatstvo. Kao i Erot, ona spava na goloj zemlji ili na pragu kuće Vilhelma Majstera. Kao i Erot, ona je projekcija, otelotvorenje čežnje koju Vilhelm oseća za višim životom. Drugi Geteov demonski lik je Otilija, heroina iz Wahlverwandtschaften. Ona je prikazana kao prirodna sila, moćna, čudna i očaravajuća. Njena duboka povezanost sa Erotom je skrivenija nego kod Minjon, ali je nesporna. Trebalo bi pomenuti i hermafroditski lik Homunkula koji se u drugom činu drugog delà Fausta jasno povezuje sa Erotom.400
Kao dvosmislen, protivrečan i neodređen element, demonizam nije ni dobar ni rđav. Jedino čovekova moralna odluka može da mu podari konačnu vrednost. Ali ovaj iracionalni i neobjašnjivi element je neodvojiv od postojanja. Susret sa demonskim, opasna igra sa Erotom, ne može se izbeći.
Pierre Hador, ( Pjer Ado), Antičke duhovne vežbe i „hrišćanska filozofija"
Sokratov lik:
- I. Silen
Duhovne vežbe:
- Pierre Hadot ( Pjer Ado) , Duhovne vežbe i antička filozofija ( dva predgovora )
_______________________ 360 Verner Jeger, Paideia: Oblikovanje grčkog čoveka, prevele Olga Kostrešević i Drinka Gojković, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991.
361 S. Kjerkegor, Osvrt na moje delo, o.c., 50.
362 Platon, Gozba, 215 a; Fedar, 229-230; Alkibijad, 106 a.
363 Platon, Gozba, 221 e-d.
364 S. Kjerkegor, Osvrt na moje delo, o.c., 100.
365 O temi Sokrata i Erota videti J. Hilman, „On Psychological Creativity", u: Eranos, t. 35,1966, 370-398, naročito o demonskom aspektu sokratovskog Erota. Čini mi se da se naša istraživanja uzajamno dopunjuju. 366 Videti H.-M. Marrou, Histoire de l’éducation dans l'Antiquité, Paris 1971 (šesto izdanje), pogl. III, „De la pédérastie comme éducation".
367 Platon, Gozba, 217-218.
368 Isto, 215 e, 218 a, 222 b. 369 Navedeno prema J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, 60.
370 Platon, Gozba, 200-201.
371 O toj temi videti pre svega L. Robin, u njegovom uvodu: Platon, Banquet, Paris, Les Belles Lettres 1951, CI-CIX, i u njegovom delu, La Théorie platonicienne de l'amour, Paris 1933, 195; P. Friedlander, Plato, o.c, vol. I, pogl. Il, „Demon and Eros".
372 O poreklu Erota, videti M. Detienne i J.-P. Vernant, Les Ruses de l'intelligence. La métis des Grecs, Paris 1974,140. O terni „Militât omnis amans", videti A. Spies, Militât omnis amans. Ein Beitrag zur Biiderprache der antiken Erotik, Tübingen 1930.0 Erotu probisvetu, videti Anthologie Palatine, knjiga V, epigrami 176-180.
373 Platon, Gozba, 203 c-d i 220 b. O terni Sokrat-Erot, videti V. Jankelevič, Ironija, o.c., i Th. Gould, Platonic Love, London 1963,57.
374 Platon, Gozba, 174 a.
375 Videti tekstove koje navodi Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, II, 27-28.
376 O Diogenovom načinu života, vidi Diogen Laertije, o.c., VI, 20 sq. Ovde pronalazimo definiciju Diogena kao „Sokrata koji nije sasvim pri čistoj" (VI, 54); nedovoljno je kritički potvrđena, ali u izrazu ima psihološke istine.
377 P. Friedlander, Plato, o.c., vol. 1,368, nap. 6.
378 Termini koje Platon bira namerno su dvosmisleni: Erot se pojavljuje željan phronesis, to jest, mudrosti, on je dovitljiv (pori- mos) i celog života „filozofira" (philosophon).
379 Platon, Gozba, 203 b.
380 Aristofan, Oblakinje, preveo Miloš Đurić, Nolit, Beograd 1963,445 sq.
381 Platon, Gozba, 221 e.
382 Isto, 175 e.
383 Isto, 215 e; Menon, 80 a 3; Harmid, 155 e; Fedon, 77 e.
384 Platon, Gozba, 218 a-b.
385 Isto, 220 a-d.
386 Isto, 221 b; Aristofan, Oblakinje, o.c., 362.
387 Platon, Gozba, 203-204.0 filozofskom domašaju ovih istovremenih negacija, videti H.-J. Kramer, Platonismus und helleni-stische Philosophie, Berlin 1971,174-175 i 229-230.
391 Na primer, Kjerkegor, koga citira J. Wahl u: Etudes kierkega- ardiennes, o.c., str. 100, fn. 1: „Kad god bih u čitanju naišao na Sokrata, moje je srce kucalo kao u onog mladića koji je razgovarao s njim. Pomisao na Sokrata oduševljavala je moju mladost i ispunjavala mi dušu."
392 Grigorije Čudotvorac, Zahvale Origenu (Prosphonetikos), VI, 83, i VII, 97; ćelo šesto poglavlje je posvećeno toj temi. 393 E. Bertram, Nietzsche, o.c., 326 sq. (prevod Pitrou, 393 sq); P. Friedlander, u: Plato, o.c., t. I, 50, takođe skreće pažnju na ove stranice.
394 E. Bertram, Nietzsche, o.c., 327.
395 J. Hillman, „Оп Psychological Creativity", nav. čl., 380.
396 J. G. Hamann, Sokratische Denkwürdigkeiten, 149 sq. O uti- caju ove knjige na Getea, videti A. Raabe, Das Erlebnisdes Dâmonis- chen in Goethes Denken undSchaffen, Berlin 1942, str. 30.
397 „Wàr'ich einen Tag und eine Nacht Alzibiades und dann wollt'ich sterben!" Pismo Herderu, jul 1772. O ovoj temi videti A. Raabe, Das Erlebnis des Dàmonischen... o.c., 26-31.
398 prareči. Orfički. Prevod preuzet iz: Pesništvo evropskog romantizma, prevod Pavlović-Simović, grupa izdavača, Beograd 1978. (,,So musst du sein, dir kannst du nicht entfliehen... und keine Zeit und keine Macht zerstückelt Ceprdgte Form die lebend sich ent- wickelt.")
399 A. Raabe, Das Erlebnis des Damonischen..., o.c., 142. O liku Minjon i njenom osećanju čežnje videti Goethe, Wilhelm Meisters Lehrjahre, VIII, 2:„5o lasstmich scheinen, bis ich werde/Ziechtmirdas weisse Kleid nicht aus/lch eile von derschônen Erde/Hinab in jenes fešte Haus/ Dort ruch'ich, eine kleine Stille/ Dann ôffnet sich der frische Blick/lch lasse dann die reine Hülle/Den Gürtel und den Kranzzurück/ Und jene himmlischen Gestalten/ Sie fragen nicht nach Mann und Weib/Und keine Kleider, keine Falten/ Umgeben den verklarten Leib." Videti M. Delcourt, „Utrumque-Neutrum", u: Mélanges Fl.-Ch. Pu- ech, Paris 1974, str. 122: „Ukradeno dete, nesrećnica koja se oblači kao dečak jer mrzi svoj pol, Minjon se pojavljuje kao zwitterhaftes Wessen (dvopolno biće). Napokon pomirena sa sobom, igra u jednoj dečjoj predstavi ulogu anđela i peva pesmu u kojoj najavljuje svoju blisku smrt: „Ich eile von derschônen Erde...“, „Sa lepe zemlje hitam lako/ dole u onaj čvrsti dom./ I neće prilike nebesne/ pitati koje pola kog,/ niti će haljine da têsne/ preobraženosti tela mog."(Prevod Branimira Živojinovića, u: J. V. Gete, Godine učenja Vilhelma Majstera, drugi deo. Rad 1982). O liku Minjon videti W. Emrich, Die Symbolik von Faust, II, Frankfurt na Majni 1957,172.
400 O liku Otilije i demonskom videti W. Emrich, DieSymbolic..., o.c, 214 (u odnosu na pojam Ungeheure). 0 hermafroditizmu videti isto, 171-176.
Нема коментара:
Постави коментар