Govoriti o Sokratu izvesno znači suočavati se sa svakojakim istorijskim poteškoćama. Svedočanstva koja posedujemo o njemu iz pera Platona ili Ksenofonta preinačila su, idealizovala i izobličila istorijskog Sokrata.286 Nije mi cilj da ponovo pronađem i rekonstruišem tog istorijskog Sokrata. Ovde ću nastojati da vam prikažem onaj Sokratov lik koji je izvršio uticaj na našu zapadnu
tradiciju. Pošto je u pitanju fenomen kolosalnih razmera, usredsrediću se na Sokratov lik kakav je opisan u Platonovoj Gozbi, ili kakvim ga vide dva velika sokratovca,
Kjerkegor287 i Niče288.
I. Silen
Sokrat se, kao što sam rekao, javlja kao posrednik između idealne norme i ljudske stvarnosti. Pojam posredovanja i posrednika evocira pojmove zlatne sredine i ravnoteže. Sledstveno tome, očekivali bismo da u Sokratu prepoznamo skladan lik u kojem su istančano
pomešane božanske i ljudske crte. Ništa od toga. Sokratov lik je zbunjujući, dvosmislen, uznemirujući..Prvo što nas pogađa jeste Sokratova fizička ružnoća, posvedočena u spisima Platona, Ksenofonta i Aristofana.289 „Značajno je", piše Niče „da je Sokrat bio prvi z Grk koji je ružan".290 „Sve je na njemu preterano, buffo, karikatura [...]."291 Niče pominje i „njegove rakovske oči, debele usne, stomačinu".292 On s velikim uživanjem pripoveda kako je fiziognomist Zopir rekao Sokratu da je
čudovište koje u sebi krije najrđavije poroke i požude i kako mu je ovaj jednostavno uzvratio:„Zaista me dobro poznaješ!"293 Sokrat iz Platonove Gozbe liči na silena, što navodi na takve sumnje. Sileni i satiri bili su Dionisovi pratioci, obično prikazivani kao hibridni demoni, pola životinje, pola ljudi. Lakrdijaši, razvratnici i pohotljivci sačinjavali su hor u satirskim dramama, u koje spada Euripidov Kiklop, jedan od retkih primera ovog književnog žanra. Sileni su bili potpuno prirodna bića, oličenja negacije kulture i civilizacije, groteskne lakrdije i razuzdanih nagona.294 „Sokrat je bio kobold", reći će Kjerkegor.295
Doduše, kao što Platon nagoveštava, Sokratova sličnost sa silenima samo je privid iza kog se skriva nešto sasvim drugo. U čuvenoj pohvali Sokrata na kraju Gozbe296, Alkibijad upoređuje Sokrata sa izvajanim silenima koji u vajarskim radionicama služe kao kutije za čuvanje figurica bogova. Znači da su Sokratov spoljašnji izgled, njegova ružna, gotovo monstruozna pojava, kao
i smešno i razuzdano ponašanje, bili zapravo paravan i maska.
Ovo nas dovodi do novog paradoksa: ne samo da je ružan, Sokrat je i pritvoran. Niče to odlučno potvrđuje: „Sve je u njemu skriveno, podmuklo i podzemno."297 Sokrat se skriva iza maske istovremeno služeći kao maska drugima.
Sokratovo skrivanje iza maske ogleda se u čuvenoj sokratovskoj ironiji, čije značenje tek treba da odgonetnemo. Sokrat se pretvara da je neznalica i bestidnik. „U ljudskom društvu, on se uvek", kaže Alkibijad, „ponaša naivno i detinjasto".298 „Jer, ako bi ko hteo da sluša besede Sokratove, isprva bi mu se učinile smešnim; u takve su reči i rečenice zamotane spolja, kao u kakvu kožu razuzdanoga satira."299 Njegova udvaranja i njegov neuki izgled samo su privid „koji je on spolja navukao na sebe, kao izvajani silen."300 Sokrat se u svom prikrivanju toliko usavršio da je za istoriju ostao definitivna nepoznanica. Ništa nije napisao, angažovan jedino u
razgovoru. Sva raspoloživa svedočanstva više ga skrivaju nego što ga otkrivaju, baš zato što je Sokrat uvek služio kao maska onima koji su govorili o njemu.
Budući da je i sâm bio skriven, Sokrat je postao prosopon - maska - ličnostima kojima je bilo potrebno da se zaklone iza njega. Uopšte, on im je dao ideju da stave masku i to upravo masku sokratovske ironije. U ovome naziremo fenomen koji je izuzetno složen zbog svojih književnih, pedagoških i psiholoških implikacija.
Prvobitno jezgro ovog fenomena jeste, dakle, ironija samog Sokrata. Večiti ispitivač, Sokrat je veštim ispitivanjima primoravao sagovornike da prepoznaju svoje neznanje. To je u njima izazivalo pometnju koja ih je mogla navesti da preispitaju ceo svoj život. Posle Sokratove smrti, sećanje na sokratovske razgovore nadahnuto je književni rod, logoisokratikoi, koja oponaša Sokratove usmene rasprave s najrazličitijim sabesednicima. U tim logoisokratikoi Sokrat postaje prosopon, to jest, sagovornik ili lice iz dijaloga, te prema tome i maska, ako se prisetimo šta je prosopon u pozorištu. Sokratov dijalog, naročito u onom istančanom i prefinjenom obliku koji je izumeo Platon, teži da kod čitaoca izazove isto ono dejstvo kakvo su izazivali Sokratovi živi govori. I sâm se čitalac obreo u položaju Sokratovog sagovornika, jer ne zna kuda će ga Sokratova pitanja odvesti. Sokratova zbunjujuća i neprozirna maska, prosopon, uznemirava dušu čitaoca i privodi ga do samoosvešćivanja, a ponekad i do filozofskog preobraćanja. Kao što je uverljivo pokazao Konrad Gojzer301, i sam čitalac je pozvan da se zakloni iza sokratovske maske. U skoro svim Platonovim sokratovskim dijalozima naiđe jedan krizni trenutak u kom sagovornike obuzima malodušnost. Oni gube poverenje u mogućnost dalje rasprave i razgovor bi mogao da se prekine.Tada na scenu stupa Sokrat i menja uloge: preuzima svu pometenost, sumnju i strepnju sagovornika, kao i rizike dijalektičke pustolovine. Ako poduhvat propadne, biće to njegov lični neuspeh. Na taj način Sokrat prikazuje sagovornicima projekciju njihovog vlastitog ja; oni sada mogu na njega da prenesu svoju ličnu pometenost i povrate
poverenje u dijalektičko traganje i sâm logos.
Dodajmo da Platon u svojim dijalozima takođe koristi Sokrata kao masku ili„semiotiku", kako kaže Niče.302 Kao što je dobro primetio Paul Fridlender303, premda se zamenica „ja" u grčkoj književnosti pojavila odavno - Hesiod, Ksenofan, Parmenid, Empedokle, sofisti, čak i Ksenofont, nisu se ustručavali da govore u prvom licu - sâm Platon u svojim Dijalozima potpuno nestaje iza Sokrata i sistematski izbegava da upotrebljavala". U tome naslućujemo izuzetno istančan odnos čije sveukupno značenje ne možemo sasvim da razumemo. Da li treba, zajedno sa Gojzerom i Kremerom304, pretpostaviti da je Platon brižljivo razlikovao sopstveno učenje, usmeno i tajno, namenjeno pripadnicima Akademije, od pisanih dijaloga u kojima je, koristeći masku Sokrata, nagovarao svoje čitaoce na filozofiju? Ili treba prihvatiti da se Platon poslužio Sokratovim likom kako bi svoju doktrinu izložio sa određenom distancom i ironijom? U svakom slučaju, ova izvorna situacija snažno je obeležila zapadnu svest. Kad god su mislioci bili svesni korenitog preokreta koji su donosili i zastrašeni tim preokretom, zaklanjali su se iza maske, najčešće iza Sokratove ironične maske, pri suočavanju sa svojim savremenicima.
U svom delu Sokratische Denkwürdigkeiten iz XVIII veka, Johan Georg Haman hvali Sokrata koristeći reč mimice305, tačnije i sâm navlači masku Sokrata - nepatvorenog racionaliste po mišljenju filozofa XVIII veka306 - kako bi iza te maske mogao da dočara proročki lik Hrista. Ono što je kod Hamana tek uzgredni postupak, postaje temeljni i egzistencijalni Kjerkegorov stav koji se ponajpre ogleda u korišćenju pseudonima. Znam o da je veliki broj Kjerkegorovih delà objavljen pod pseudonimima: Viktor Eremita, Johanes Klimakus, itd. Nije reč o nekakvom uredničkom lukavstvu. Ovi pseudonimi odgovaraju različitim nivoima -„estetskom",„etičkom" i „religijskom" - na kojima autor navodno stoji, govoreći o hrišćanstvu najpre kao estetičar, a zatim kao moralist, kako bi svoje savremenike naveo da postanu svesni činjenice da nisu hrišćani.„On navlači masku umetnika i polu-verujućeg moraliste kako bi govorio o svojim najdubljim uverenjima."307 Kjerkegor je savršeno svestan sokratovskog karaktera tog postupka:
Sa sveukupnog gledišta čitavog delà, estetska produkcija
je prevara u kojoj delà pod pseudonimom dobijaju svoj
duboki smisao. Prevara! Kako je to ružno! Nastaja odgovaram
da ne treba dopustiti da nas reč obmane. Može se
prevariti neko radi istine i, setimo se starog Sokrata,
prevariti ga da bismo ga priveli istini. Uostalom, to je jedini
način kad je neko žrtva iluzije.308
Reč je o tome da čitaocu predočimo njegovu zabludu, ne direktnim pobijanjem već obrazlažući je na taj način da mu se jasno ukaže njena besmislenost. Ovo je potpuno sokratovski postupak. Istovremeno, koristeći pseudonime, Kjerkegor daje reč svim likovima koji prebivaju u njemu. Tako objektivizuje svoja različita ja,
ne prepoznajući se ni u jednom, kao što Sokrat svojim veštim pitanjima objektivizuje ja svojih sabesednika, ne prepoznajući se u njima. Kjerkegor piše:„Zbog svoje melanholije, godinama nisam mogao samom sebi da kažem 'ti'. Između melanholije i tog 'ti' lebdeo je čitav jedan izmaštani svet. Delom sam ga iscrpeo u svojim pseudonimima."309 Ali Kjerkegoru nije dovoljno da se
zaklanja iza pseudonima. Njegova prava maska je sama sokratovska ironija, Sokrat lično:„Ah Sokrate! [...] Tvoj poduhvat je moj... Sâm sam. Jedina analogija mi je Sokrat. Moj zadatakje sokratovski zadatak."310
Kjerkegor je taj sokratovski metod nazivao metodom indirektne komunikacije.311 Pronalazimo ga i kod Ničea, za koga je to metod velikog vaspitača:„Vaspitač nikad ne kaže ono što misli, nego uvek i isključivo ono što misli o nekoj stvari prema njenoj korisnosti za onog koga obrazuje. To se pretvaranje ne srne raskrinkati."312 Metod opravdava transcendentna misija vaspitača:„Svakom dubokom duhu potrebna je obrazina:još više - oko svakog dubokog duha neprekidno raste obrazina, zahvaljujući stalno pogrešnom, naime - površnom tumačenju svake reči, koraka i životnog znaka koji on daje."313 Maska sokratovskog silena poslužila je kao uzor Ničeovoj teoriji maske. U neobjavljenim tekstovima napisanim pred kraj života Niče piše:
Mislim da su takve bile đavolske čari Sokrata.
Imao je jednu dušu, ali je iza nje bila druga,
a iza druge i treća. U prvoj duši boravi Ksenofont
i spava, u drugoj je Platon, u trećoj opet Platon,
ali Platon svojom drugom dušom. I sâm Platon je čovek
s mnoštvom nanizanih odaja i zastora.314
Kao i za Kjerkegora, maske su za Ničea bile pedagoška nužnost, ali i psihološka potreba.„Postoje ljudi (među kojima i Niče) koji ne žele da ih vidim o drugačije do delimično zaklonjene. Ima u tome mnogo mudrosti."315 Tako je i Niče, kako sam priznaje u knjizi Ecce Homo316 pišući Unzeitgemàsse Betrachtungen uzeo masku svojih učitelja Šopenhauera i Vagnera, kao što se Platon poslužio Sokratom kao„semiotikom". Ovde, naime, postoji odnos uporediv sa onim između Sokrata i Platona: Niče govori o idealnom Vagneru i idealnom Šopenhaueru koji nisu niko drugi do sam Niče. A jedna od Ničeovih maski, kako pokazuje Bertram317, izvesno je sâm Sokrat, koga proganja istom ljubavnom mržnjom koju Niče oseća prema Ničeu, Sokrat koji mu je „toliko blizak da mora gotovo neprestano da se bori protiv njega".318 Niče u Sokratu mrzi onog Ničea koji razara mit da bi na mesto svrgnutih božanstava postavio poznavanje dobra i zla, Ničea koji duhove svodi na ljudske, suviše ljudske stvari. Ono što u Sokratu voli i na čemu mu zavidi, jeste ono što bi i sâm želeo da bude: zavodnik, vaspitač, vodič duša. Moraćemo da se još jednom osvrnemo na ovu ljubavnu mržnju.
Sokratovska maska je maska ironije. Na osnovu Platonovih319, Aristotelovih320 ili Teofrastovih321 tekstova u kojima se pojavljuje reč eironeia, možemo zaključiti da je ironija psihološki stav prema kom pojedinac nastoji da se pokaže manjim nego što jeste, drugim rečima da umanji svoje vrednosti. U upotrebi i veštini raspravljanja, taj stav nalaže da se pretvaramo da se slažemo sa sagovornikom ili da prihvatamo protivnikovo gledište.
Retorička figura eironeia podrazumeva, dakle, upotrebu reči ili razvijanje govora koje bi slušaoci pre očekivali da čuju iz usta protivnika.322 Upravo se tako prikazuje so-kratovska ironija:„Potcenjujući samog sebe", piše Ciceron,„Sokrat je sagovornicima koje je želeo da opovrgne popuštao više nego što je morao: tako je misleći jedno, a kazujući drugo uživao da se služi onim pritvorstvom koje Grci nazivaju 'ironijom'".323 Reč je, dakle, o lažnom samopotcenjivanju koje prvenstveno podrazumeva da izgledamo kao neko koje sasvim običan i površan. Kao što kaže Alkibijad u svojoj pohvali Sokrata:
Ovo sam u početku zaboravio reći, da i besede njegove
najviše liče na one silene što se otvaraju! Jer,
ako bi ko
hteo da sluša besede Sokratove, učinile
bi mu se isprva
smešnim [...] On govori o magarcima
pod samarima, i o
nekim kovačima, i obućarima, i
kožarima, i čini se da uvek
istim rečima isto govori,
tako da bi se svaki neiskusan
čo-vek mogao smejati njegovim besedama.324
Ne samo da su Sokratove teme banalne, banalni su i njegovi sagovornici! On traži i nalazi svoje slušaoce na tržnicama i vežbalištima, u umetničkim radionicama i radnjama. On je čovek ulice. Niče će napisati da je „mediokritetstvo najbolja maska koju nadmoćni duh može da nosi".325
Sokrat govori i raspravlja, ali odbija da ga smatraju učiteljem: „Kad bi ljudi dolazili kod njega", zapaža Epiktet, „moleći ga da ih upozna sa drugim filozofima, rado bi im tu uslugu činio, lako podnoseći da ostane nezapažen."326 Ovde dotičemo srž sokratovske ironije: ako Sokrat odbija da ga smatraju učiteljem, ako odbija da podučava, to znači da nema šta da kaže ili saopšti, iz jednostavnog razloga što ništa ne zna, kako često izjavljuje. Budući da nema ništa da kaže, da ne brani nikakvu tezu, preostaje mu da postavlja pitanja, dok sâm odbija da na njih odgovara. U prvoj knjizi Države, Trasimah uzvikuje:„Tako mi boga, ovo je ona uobičajena ironija (eironeia) Sokratova, znao sam ja to i ovima ovde unapred rekao da ti nećeš hteti da odgovoriš, da ćeš se praviti nevešt i da ćeš pre učiniti sve drugo nego što ćeš odgovoriti ako te neko zapita."327 Aristotel još jasnije opisuje tu situaciju: „Sokrat je uvek preuzimao ulogu ispitivača, nikada onog koji odgovara, jer je priznavao da ništa ne zna."328
Očigledno je da ne možemo tačno znati kako su se odvijale Sokratove rasprave sa Atinjanima. Platonovi dijalozi, čak i oni „najsokratovskiji", samo su dvostruko slabije oponašanje živih rasprava. Pre svega oni su napisani, a ne izgovoreni, kao što je zapazio Hegel.„U pisanom dijalogu, odgovori su potpuno pod kontrolom autora; ali pronaći u stvarnosti ljude koji odgovaraju na taj način je nešto sasvim drugo."329 Štaviše, u platonovskim dijalozima, ispod spoljnjih draži književne fikcije, možemo prepoznati trag školskih vežbi iz Platonove Akademije. Aristotel je u svojoj Topici ustanovio pravila dijalektičkih nadmetanja.330 U tim vežbama dokazivanja ispitivač i onaj ko odgovara imali su utvrđenu ulogu, a pravila tog intelektualnog mačevanja bila su strogo definisana. Naš zadatak nije da tražimo šta bi u istorijskom pogledu moglo da bude isključivo sokratovsko u raspravama koje prenosi Platon, nego da proniknemo u značenje sokra-tovske ironije, onakve kakvom je poznavala tradicija, u tokove svesti na koje se ta ironija odnosi.
Oto Apelt331 je dobro opisao mehanizam sokratovske ironije: Spaltung und Verdoppelung. Sokrat se udvaja da bi protivnika „prepolovio": na jednoj strani je onaj Sokrat koji unapred zna kako će se rasprava završiti, a na drugoj Sokrat koji prelazi ceo dijalektički put sa svojim sagovornikom. Ovaj ne zna kuda ga Sokrat vodi. U tome je ironija. Prelazeći put sa svojim sagovornikom, Sokrat od njega neprekidno zahteva potpunu saglasnost. Uzimajući kao polaznu tačku gledište svog partnera, Sokrat malo po malo postiže da ovaj prihvata sve što iz tog gledišta proizlazi. Zahtevajući u svakom trenutku saglasnost utemeljenu na racionalnim zahtevima razumnog govora ili Logosa332, on navodi sagovornika na priznanje da je njegovo početno gledište protivrečno, te tako objektivizuje zajednički poduhvat. Sokrat za temu rasprave uglavnom bira aktivnost koja je njegovom sagovorniku poznata i nastoji da s njim odredi praktično znanje koje iziskuje obavljanje te aktivnosti. Primera radi, vojskovođa mora da poznaje veštinu hrabrog vojevanja, prorok mora da se ophodi pobožno sa bogovima. Na kraju puta, međutim, vojskovođa više uopšte ne zna šta je hrabrost, prorok više ne zna šta je pobožnost. Sagovornik tada shvata da zapravo ne zna zašto delà. Čitav njegov sistem vrednosti odjednom mu izgleda neutemeljen. Sve dotle on se na neki način poistovećivao sa tim sistemom vrednosti koji je upravljao njegovim načinom govorenja. Sada mu se protivi. Sagovornik je, dakle, „prepolovljen": imamo sagovornika kakav je bio pre razgovora sa Sokratom i sagovornika koji se u njihovom stalnom međusobnom usaglašavanju poistovetio sa Sokratom, te više nije ono što je bio ranije.
Apsolutno ključno mesto u tom ironičnom metodu jeste put koji su Sokrat i njegov sabesednik zajedno prešli.333 Sokrat se pretvara kako želi da nauči nešto od svog sagovornika: upravo se u tome nalazi ironično samopotcenjivanje. Ali čak i onda kad nam se čini da se Sokrat poistovetio sa sagovornikom, da je potpuno ušao u njegov govor, zapravo je potpuno suprotno, sagovornik je taj koji nesvesno ulazi u Sokratov govor i poistovećuje se sa Sokratom, to jest, ne zaboravimo, s aporijom i sumnjom, jer Sokrat ne zna ništa, jedino što zna jeste da ništa ne zna. Na kraju rasprave sagovornik nije, dakle, ništa naučio, čak više ni on ne zna ništa. Ali tokom celog razgovora mogao je da iskusi delovanje duha, šta više bio je sâm Sokrat, to jest ispitivanje, dovođenje u sumnju, odmak u odnosu na sebe, jednom rečju, svest.
To je duboki smisao sokratovske majeutike. U čuvenom odlomku iz Teeteta, Sokrat saopštava da se bavi istim zanimanjem kao i njegova majka. Ona je bila babica i pomagala pri telesnom porađanju, dok Sokrat porađa duhove, pomažući pri duhovnom rađanju. Sâm ništa ne rađa, jer ništa ne zna, jedino pomaže drugima da sami sebe rode.334 Ova sokratovska majeutika potpuno preokreće odnos između učitelja i učenika, kao što je dobro uočio Kjerkegor:
Jer biti učitelj, to ne znači šeći kao na panju tvrdnjama,
ni davati lekcije da se nauče itd.; biti učitelj, to znači zaista
biti učenik. Učenje počinje kad ti, učitelj, učiš od učenika kad
se ti smestiš u ono što je on razumeo, prihvatiš način na
koji je on to razumeo.335
Učenik pruža pobudu učitelju da razume sebe samog,
a učitelj pruža priliku učeniku da razume sebe samog.
Kad učitelj umre, on ne ostavlja nikakve zahteve duši
učenika, kao što ni učenik ne može polagati prava na
to da mu učitelj nešto duguje [...] Najbolji način da se
Sokrat razume upravo je znanje da se Sokratu ništa
ne duguje. To je Sokrat najviše voleo i lepo je što je
to mogao najviše da voli.336
Ovde dotičemo jedno od mogućih značenja zagonetnog Sokratovog uverenja:„Znam samo jedno, a to je da ništa ne znam."337 Ono, naime, može da znači - Sokrat ne poseduje nikakvo prenosivo znanje, ne može preneti ideje iz svog duha u duh drugog čoveka.To potvrđuje sâm Sokrat u Platonovoj Gozbi: „Dobro bi bilo, Agatone, kad bi mudrost bila takva da iz punijega teče u praznijega od nas."338 U Ksenofontovim Uspomenama, Hipija traži od Sokrata da odgovori šta je pravda: „Dovoljno je što sve druge ismejavaš time što sve ispituješ i pobijaš, a sâm nećeš nikome da odgovaraš i kažeš svoje mišljenje bilo o čemu." Na šta Sokrat odgovara: „Zar nisi primetio da ja nikad ne prestajem da pokazujem ono što mi se čini da je pravedno? Ako ne govorim, pokazujem delom."339 Zaista, Sokratova strast su živa reč i razgovor, zato što podjednako strasno nastoji da pokaže ograničenja jezika. Pravdu nikad nećemo moći da razumemo ako je ne živimo. Kao i svaka autentična stvarnost, pravda se ne može odrediti. Sokrat želi da naglasi upravo tu činjenicu, pozivajući sagovornika da pravdu „živi". Preispitivanje govora zapravo dovodi do preispitivanja pojedinca koji mora konačno da prelomi hoće li ili neće da donese odluku da živi u skladu sa svojom savešću i umom. Kao što kaže jedan Sokratov sabesednik:„Čini mi se da ne znaš da onaj koji je Sokratu blizu i koji mu priđe u razgovoru, neće moći, čak i ako je razgovor o nečemu drugom počeo ranije, da prekine to što ga Sokrat vodi u krug, pre nego što o samom sebi kaže na koji način sada živi i na koji način je svoj prošli život živeo."340 Pojedinac je tako doveden u pitanje u samim temeljima svog delovanja, postavši svestan živog problema koji je on sâm samom sebi. Tako su izokrenute sve vrednosti i njihov nekadašnji značaj. Sokrat u Odbrani kaže:
Zapustio sam ono za šta se mnogi staraju: gomilanje novaca,
domaćinstvo, vojvodstvo, državništvo i sve ostale službe, zavere
i bune, što se dešavaju u javnom životu... nisam išao tamo gde
ne bih ni vama ni sebi ništa koristio, nego sam odabrao drugi put:
obraćao sam se svakome posebno da mu, kako ja mislim, činim
najveće dobročinstvo; trudio sam se da savetujem svakoga od vas
da se manje stara za ono što ima nego za ono što jeste, kako bi
postao što je moguće bolji i razboritiji.341
Ovaj sokratovski postupakje egzistencijalan upravo zbog tog poziva na bivstvovanje upućenog pojedincu. Zato su želeli da ga ponove, svako na svoj način, i Kjerkegor i Niče.To preispitivanje pojedinca, taj poziv da se „postaramo za sebe"342 koji Sokrat neumorno ponavlja, ne može da nam promakne u Ničeovom tekstu u kom se opisuje šopenhauerovski čovek, usamljen u gomili njegovih otupelih savremenika:
U stotinama maski šepure se kao mladići,
muškarci, starci, očevi, građani, sveštenici,
službenici, trgovci, marljivo pazeći na svoju
zajedničku komediju, a nikako ne na sebe same.
Svi bi oni na pitanje: čemu živiš? odgovorili brzo
i ponosno - „da bih postao dobar građanin, ili
učenjak, ili državnik".343
Svi su čovekovi poreci tako uređeni da se u
trajnoj rasejanosti misli život ne oseća.344
Sveopšta je žurba, jer je svako u bekstvu od
sebe samog.345
Već je Alkibijad u Gozbi o Sokratu rekao:„Primorava me, naime, da priznajem da se za sebe ne staram, mada mi još mnogo šta nedostaje, a bavim se poslovima atin-skim."346 U ovim rečima naziremo politički značaj tog izvrtanja vrednosti, te promene rukovodećih normi života. Staranje za sudbinu pojedinca nužno izaziva sukob sa državom.347 To je najdublji smisao suđenja Sokratu i njegove smrti. Zahvaljujući svedočenju Odbrane Sokratove, otkrivamo svu tragiku sokratovske ironije uperene protiv filozofovih tužitelja, ironije koja je na neki način prouzrokovala Sokratovu smrtnu presudu.348
Upravo je to „ozbiljnost egzistencije" o kojoj govori Kjerkegor.349 Sokratova je zasluga u njegovim očima to što je bio mislilac koji egzistira, a ne spekulativni filozof koji zaboravlja šta znači egzistirati.350 Temeljna kategorija postojanja za Kjerkegora je Pojedinac, Jedini351, samoća egzistencijalne odgovornosti. Za njega, Sokrat je bio njen izumitelj.352 Ovde pronalazimo jedan od dubokih razloga sokratovske ironije. Direktan jezik je nemoćan da saopšti iskustvo postojanja, autentičnu svest bivanja, ozbiljnost doživljenog i samoću odlučivanja. Govoriti, znači biti dvojako osuđen na banalnost.353 Najpre, nema direktnog saopštavanja egzistencijalnog iskustva, i u tom smislu svaki govor je „banalan". Sa druge strane, banalnost izražena u obliku ironije može da omogući indirektnu komunikaciju.354 Niče je napisao: „Mislim da osećam da je Sokrat bio dubok; (njegova ironija je ponikla iz nužde; da bi opštio sa ljudima, morao je da se pretvara kako je površan)."355 Za egzistencijalnog mislioca, banalnost i površnost su zaista životna nužnost. On mora da ostane u dodiru sa ljudima, čak i ako su oni nesvesni. Ali ovde je reč i o pedagoškim lukavstvima: preko skretanja i okolišanja ironije, potresa koji donosi aporija, možemo da pristupimo ozbiljnosti egzistencijalne svesti, naročito ako joj se priključi, kao što ćemo videti, moć Erota. Sokrat ne podučava o nekom sistemu. Njegova filozofija je u celosti duhovna vežba, podsticaj na nov način života, aktivno razmišljanje, živa svest.
Možda bi trebalo produbiti smisao sokratovske formulacije:„Znam da ništa ne znam."To nas vraća na našu polaznu tačku. Sokrat zna da nije mudrac.356 Njegova individualna svest budi se u tom osećanju nesavršenosti i nedorečenosti. Veliku pomoć u razumevanju značenja Sokratovog lika pruža nam Kjerkegor. On tvrdi da zna samo jedno - da nije hrišćanin. Ovo je njegovo najintimnije uverenje, jer biti hrišćanin znači biti u istinskom ličnom i egzistencijalnom odnosu sa Hristom, potpuno prisvojiti taj odnos, internalizovati ga odlukom koja izvire iz dubine našeg ja. Postoje takvo usvajanje krajnje teško, hrišćana nema. Samo je Hristos hrišćanin. U svakom slučaju, bar je onaj ko je svestan da nije hrišćanin najbolji hrišćanin, u onoj meri u kojoj priznaje da nije hrišćanin.357 Kjerkegorova je svest, kao i svaka egzistencijalna svest, podeljena. Ona postoji samo u svesti da zapravo ne postoji. Ova kjerkegorovska svest je, dakle, sokratovska svest:
Sokrate, imao si prokleto preimućstvo što možeš, zahvaljujući svom neznanju, da razbrujiš na sva zvona da drugi manje znaju od tebe. Oni čak nisu ni znali da su neznalice. Tvoj poduhvat je moj. Razbesneli su se na mene videvši da sam u stanju da pokažem kako su drugi još manje hri- šćani od mene, mene koji toliko poštujem hrišćanstvo da uviđam i priznajem da nisam hrišćanin.358
Sokratovska svest je takođe podeljena i rastrzana, ali ne preko Hristovog lika, nego preko lika mudraca, transcendentalne norme. Videli smo da se pravda ne definiše, već živi. Svi govori ovoga sveta neće moći da izraze dubinu odluke čoveka koji bira da bude pravedan. Ali svaka je ljudska odluka nesigurna i krhka. Birajući da bude pravedan u nekom konkretnom činu, čovek sluti neko postojanje koje bi bilo pravedno u potpunijem smislu. Bio bi to život mudraca. Sokrat je svestan da nije mudar, da nije sophos nego philosophas, ne mudrac nego onaj ko žudi za mudrošću, jer je lišen mudrosti.
Kao što sjajno primećuje Fridlender„sokratovska ironija izražava napetost između neznanja (to jest nemogućnosti da se pravda rečima izrazi) i neposrednog iskustva nepoznatog, to jest, postojanja pravednog čoveka čija pravednost doseže božanski nivo."359 Kao što je Kjerkegor hrišćanin samo po svojoj svesti da nije hrišćanin, Sokrat je mudar samo po svojoj svesti da nije mudar. Iz ovog osećaja uskraćenosti rađa se neizmerna želja. To će biti razlog da filozof Sokrat za zapadnu svest poprimi crte Erota, večite lutalice u potrazi za istinskom Lepotom.
Pierre Hador, ( Pjer Ado), Antičke duhovne vežbe i „hrišćanska filozofija"
Sokratov lik :
Duhovne vežbe :
- Pierre Hadot ( Pjer Ado) , Duhovne vežbe i antička filozofija ( dva predgovora )
______________________
285 Aristotel, Protreptik, fragm. 4, u: Aristotelis Fragmenta selecta, W. D. Ross (ur.), Oxford 1955. Videti nemački prevod u: I. Düring,Aristoteles, Heidelberg 1966, str. 414 (nap. 87).
286 O problemu istorijskog Sokrata, videti O. Gigon, Sokrates, sein Bild in Dichtung und Geschichte, Bern 1945; V. De MagalhaesVilhena, Le Problème de Socrate. Le Socrate historique et le Socrate de Platon, Paris 1952. Izdvojio bih iz mnoštva literature dva dragocena kratka uvoda u Sokrata: A.-J. Festugière, Socrate, Paris 1934 i M. Sauvage, Socrate et la conscience de l'homme, Paris 1970. 287 O Kjerkegbru i Sokratu videti J. Himmelstrup, S. Kierkegaards Sokrates Auffassung, Neumünster 1927; J. Wild, „Kierkegaard and Classic Philology", u: PhilosophicalReview, t. 49,1940, 536-537;
J. Wahl, Études kierkegaardiennes, Paris 1938; E. Pivčević, Ironie als Dasseinsform bei Sôren Kierkegaard, Gütersloch 1960; T. Bohlin,
Sôren Kierkegaard. L'Homme et l'oeuvre, na francuski preveo P.-H. Tisseau, Bazoges en Pareds (Vendée) 1941.
288 O Ničeu i Sokratu videti E. Bertram, Nietzsche. Versuch einer Mythologie, 9. izd, Bonn 1985 (fr. prev. R. Pitrou, Paris 1932; 2. izd, Paris, Le Félin 1991); H. Hasse, Das Problem des Sokrates bei F. Nietzsche, Leipzig 1918; K. Flildebrandt, Nietzsches Wettkampf mit Sokrates und Platon, Dresden 1922; E. Sandvoss, Sokrates und Nietzsche, Leiden 1966; H. J. Schmidt, Nietzsche und Sokrates, Meisenheim 1969. Ocelini opsežnog fenomena uticaja Sokratovog lika na zapadu možemo se informisati u „džepnom" izdanju u: H. Spiegelberg, The Sokratic Enigma, The Library of Liberal Arts 1964; što se tiče XVIII i XIX veka, upućujemo na B. Bohm, Sokrates im achtzehnten Jahrhundert. Studien zum Werdegang des modernen Personlichkeitsbewusstseins, Leipzig 1929, i H.-G. Seebeck, Das Sokratesbild vom 19. Jahrhundert, Gôttingen 1947.
289 Platon, Gozba, 215 b-c; Ksenofont, Gozba, IV, 19; V, 7; Aristofan, Oblakinje, 362 (popreki pogled); upor. Platon, Fedon, 117 b.
290 Nietzsche, Sokrates und die Tragôdie (prev. na francuski G. Bianquis, u: Nietzsche, La naissance de la tragédie, Paris, NRF, „Idées" 1949,213. [Upor. Fridrih Niče, Rođenje tragedije, prevela Vera Stojić, Dereta, Beograd 2012.] Za preciznije reference Ničeovih i Kjerkegorovih tekstova pogledati bibliografiju korišćenih prevoda.
291 Fridrih Niče, Sumrak idola, Sokratov problem §§ 3-4, prevod Borivoje Jevtić, Grafos, Beograd 1980. (prevod na fr. J.—Cl. Hémery u: F. Nietzche, Oeuvres philosophiques complètes. Le cas Wagner, Crépuscule des Idoles..., NRF, Paris 1974, 71). U svim sledećim napomenama, referenca na ovaj francuski prevod biće jednostavno označena skraćenicom NRF [upor. Fridrih Niče, Sumrak idola, preveo Dragomir Perović, Svetovi, Novi Sad 1999].
292 Nietzsche, Sokrates und die Tragôdie (prevod na fr. G. Bianquis, 212).
293 Niče, Sumrak idola, Sokratov problem, o.c., § 3 (NRF). O toj pripovesti, videti: Ciceron, De fato, V, 10; Tusculanae disputationes, IV, 37,80; Aleksandar Afrodizijski, De Fato, str. 171,11 Bruns. Prema Zopiru, Sokrat je navodno bio priglup, jer mu ključna kost nije bila udubljena. Taj se portret možda nalazi u Karusovom opisu „beotijskog tipa", u: C. G. Carus, Symbolik der menschlichen Gestalt, 1858 (novo izdanje Hildesheim-Darmstadt 1962), 266.
294 U Rođenju tragedije, § 8, Niče naglašava vezu mudrosti i primitivnog nagona u liku silena i satira. Ovu temu treba uporediti sa zapažanjima Karla Gustava Junga o povezanosti mudrosti i lakrdijaštva u prirodnom biću Elfa (C. G. Jung, Von den Wurzeln des Bewusstsein, Zürich 1954,42).
295 Soren Kierkegaard, Über den Begriff der Ironie mit standiger RücksichtaufSokrates, Berlin 1929, 7.
296 Platon, Gozba, 215 b (Citati preuzeti iz: Platon, Gozba, preveo Miloš Đurić, Mono & Manjana Press, Beograd 2002. - Nap.prev.)
297 Fridrih Niče, Sumrak idola, Sokratov problem, o.c, § 4.
298 Platon, Gozba, o.c, 216 b.
299 Isto, 221 e.
300 Isto, 216 d.
301 К. Gaiser, Protreptik und Paranese bei Platon. Untersuchungen zurForm des platonischen Dialogs, Stuttgart 1959,26,149 sq., 197.
302 Nietzsche, Ecce Homo. Die Unzeitgemdsse (Nesavremena), §3.
303 P. Friedlander, Plato, 1.1, New York 1958,126.
304 K. Gaiser, Platons ungeschriebene Lehre. Studien zur systematischen und geschichtlichen Begründung der Wissenschaften in der Platonischen Schule, Sttugart 1963 (drugo izdanje, 1968). H. J. Kramer, Arete bei Platon und Aristoteles. Zum Wessen und zur Geschichte der platonischen Ontologie, Heidelberg 1959 (drugo izdanje, Amsterdam 1967). Za istorijat i pregled tog pitanja, videti: Das Problem der ungeschriebenen Lehre Platons, herausgeg. von Jürgen Wippern, Darmstadt (Wege der Forschung, t. 186) 1972.Videti takođe M.-D. Richard, L'Enseignement oral de Platon, Paris1986.
305 J.-G. Hamann, Sokratische Denkwürdigkeiten, erklart von F.
Blanke, Gütersloh 1959, 74.
306 Videti B. Bôhm, Sokrates..., o.c., nap. 3.
307 J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, 282.
308 Seren Kjerkegor, Osvrt na moje delo, str. 35, prevela Lela Matić, Grafos, Beograd 1985.
309 Navedeno prema: J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, o.c.,52.
310 S. Kierkegaard, L'Instant (nemački naslov: Der Augenblick),prevod na franc. P.-H.Tisseau, 1948,174-176.
311 0 indirektnoj komunikaciji, videti J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, 281-288 i 684 (o teoriji maske kod Ničea).
312 Navedeno prema: E. Bertram, Nietzsche, o.c., 341 (prevod na
franc. Pitrou, 408).
313 Citat preuzet iz: Fridrih Niče, S one strane dobra i zla, preveo
Božidar Zec, Grafos, Beograd 1980, § 40.
314 Navedeno prema: E. Bertram, Nietzsche, o.c., 188 (fr. prevod
240).
315 Isto, 181 (prevod Pitrou, 234).
316 Fridrih Niče, Ecce homo, preveo Jovica Aćin, Grafos, Beograd 1988.
317 E. Bertram, Nietzsche, o.c., 182 (Pitrou, 235). Trebalo bi pročitati celo Bertamovo poglavlje o maski kod Ničea.
318 Isto, 319 (Pitrou, 385).
319 Platon, Država, 337 a; Gozba, 216 e 5; Odbrana Sokratova, 38 a 1.
320 Aristotel, Nikomahova etika, 1108 a 22; 1127 a 22.
321 Teofrast, Karakteri, § 1.
322 Videti H. Lausberg, Handbuch derliterarischen Rhetorik, Munich 1960, §§ 582 i 902, gde nalazimo sve reference. Jedan od najboljih primera retoričkog korišćenja ironije je Monteskjeova pohvala crnačkog ropstva u Duhu zakona, XV, 5.
323 Ciceron, Lucullus, 15; Brutus, 292-300.
324 Platon, Gozba, 221 e.
325 Fridrih Niče, Ljudsko, suviše ljudsko. Putnik i njegova senka, preveo Božidar Zec, Dereta, Beograd 2005, § 175.
326 Epiktet, Priručnik, § 46 [Flavije Arijan, Priručnik Epiktetov, preveo Miloš Đurić, Dereta 2011]. Videti F. Schweingruber, „Sokra- tes und Epiktet", u: Hermes, t. 78,1943,52-79. 327 Platon, Država, preveo Albin Vilhar, Kultura, Beograd 1966, 337 a. (Gorgija, 486 e; Teetet, 150 c).
328 Aristotel, Sofistička opovrgavanja, preveo Slobodan Blago- jević, Paideia, Beograd 2008,183 b 8.
329 G. W. Hegel, Vorlesungen überdieGeschichte derPhilosophie, Bd. II, 65 (fr. prevod Garniron, 291). Stranice povećene Sokratu u ovom Hegelovom delu veoma su duboke, prožete velikim problemom romantičarske ironije.
330 P. Moraux, „La joute dialectique d'après le huitième livre des Topiques", u: Aristotle on Diaiectic. Proceedings ofthe Third Symposium Aristotelicum, Oxford 1968,271-311.0 filozofskom značenju ovih dijalektičkih nadmetanja videti E. Weil, ,,La place de la logique dans la pensée aristotélicienne", u: Revue de métaphysique et de morale, t. 56,1951, 283-315. Videti takođe E. Hambruch, ,,Lo- gische Regeln der Platonischen Schule in der Aristotelischen 7o- pik", u: Wissenschaftliche Beilage zum Jahresbericht des Askanischen Gymnasiumszu Berlin, Berlin 1904.
331 Otto Apelt, Platonische Aufsatze, Berlin 1912, 96-108. O so- kratovskoj ironiji upućujemo na veoma značajno delo M. Land- mann, Elenktik und Maieutik, Bonn 1950, i na izvanredan članak R. Schaerer, „Le mécanisme de l'ironie dans ses rapports avec la dialectique", u: Revue de métaphysique et de morale, 149,1941,181 sq. O ironiji uopšte, videti V. Jankélévitch, L'Ironie, Paris 1964. [Up. Vladimir Jankelevič, Ironija, preveo Branko Jelić, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1989.]
332 Ovaj logos zajednički Sokratu i njegovom sagovorniku per- sonifikovan je kod Platona, Protagora, 361 a. 333 Videti prethodnu napomenu.
334 Platon, Teetet, 149 a [Up. Platon, Kratil, Teetet, Sofist, Državnik, grupa prevodilaca, Plato, Beograd 2000.]
335 S. Kjerkegor, Osvrt na moje delo, o.c., str. 27. 336 S. Kjerkegor, Filozofske mrvice, str. 26-65, preveo Milan Ta- baković, Grafos, Beograd 1980, prevod korigovan. (Naslov na ne- mačkom: Philosophische Brocken).
337 Platon, Odbrana Sokratova, pogl. VI, 48 (u: Poslednji daniSo- kratovi, preveo Miloš Đurić, Kultura, Beograd 1959).
338 Platon, Gozba, 175 b.
339 Ksenofont, Uspomene o Sokratu, preveo Miloš N. Đurić, BIGZ, Beograd 1980, IV, 4,5.
340 Platon, Lahet, 187 e. (u: Dijalozi, preveo Slobodan Blagoje- vić, Grafos, Beograd 1982, prevod korigovan). 341 Platon, Odbrana Sokratova, o.c., pogl. XXVI, str. 64. (Posled- nja rečenica izmenjena i istaknuta kurzivom, jer Ado u njoj daje naslutiti „poziv na bivstvovanje". Đurićev prevod: „Trudio sam se da savetujem svakog od vas da se ni za šta svoje ne stara pre nego što bi se za se postarao kako će biti što bolji i što razboritiji." - Nap. prev.).
342 Platon, Alkibijad, 120 d 4; Odbrana Sokratova, str. 65.
343 Fridrih Niče, Nesavremena razmatranja, preveo s nemačkog Danilo N. Basta, Plato, Beograd 2006, III, 4, str. 178.
344 Isto, 111,4, str. 177.
345 Isto, III, 5, str. 182.
346 Platon, Gozba, 216 a.
347 Hegel snažno naglašava ovu tačku u: l/orlesungen über die Geschichte der Philosophie, I, 1, 2, 115 (prevod na francuski Garni- ron, 333): „Nijedan narod, a ponajmanje slobodan kao što je bio slobodan atinski narod, ne treba da prizna sud moralne savesti." 348 Ova Sokratova volja za smrću zadavaće Ničeu problem o kom ćemo još govoriti.
349 Videti J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, o.c, 350 sq.
350 O ovoj temi videti Seren Kjerkegor, Zaključni nenaučni postskripum (Abschliessende unwissenschaftliche Nachschrift).
351 Videti J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, o.c., 270.
352 Seren Kjerkegor, Osvrt na moje delo, o.c., Il deo, II pogl., B, 50.
353 O temi banalnosti, videti L. Jerphagnon, De la banalité, Paris 1965.
354 J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, 281 sq. Naročito zapažanja o odnosima između božanskog incognito i piščevog incognito, 285, nap. 1.
355 Nietzsche, Neobjavljeni tekstovi iz 1882-1888, Leipzig 1903, t. XIII, 327.
356 Platon, Odbrana Sokratova, pogl. IX, 49: „Onaj je od vas najmudriji (sopholatos) koji je, kao Sokrat, uvideo da njegova mudrost (sophia) ništa ne vredi."
357 Videti J. Wahl, Etudes kierkegaardiennes, 387 i 409, nap. 1, o negativnoj teologiji.
358 Kierkegaard, DerAugenblick (L'Instant), o.c., nap. 10,176.
359 P. Friedlànder, Plato, o.c., vol. 1,153.
Нема коментара:
Постави коментар