At or with me : Pjer Ado, Sokrat ( III. Dionis )

III. Dionis

Sada se moramo vratiti na tu neobičnu ljubavnu mržnju Ničea prema Sokratu. Doduše, Bertram je o tom pitanju već rekao najhitnije,401 ali možda ćemo bolje shvatiti složeni Ničeov stav ako razmotrimo pojedine manje primetne elemente Sokratovog lika u Gozbi. Ničeu je bila prilično bliska neobična moć zavođenja koju je posedovao Sokrat,„to podrugljivo omiljeno čudovište Atine i njen pacolovac, koji je činio da najobesniji mladići drhte i jecaju."402 Nastojao je da rasvetli mehanizam ovog zavođenja: „Dao sam da se razume po čemu se Sokrat mogao činiti odbojnim; tim je više potrebno objasniti to da je fascinirao."403 Niče predlaže nekoliko objašnjenja. Sokrat je svojom dijalektikom povlađivao sklonosti ka borbi kod Grka, bio je erotičan, shvatio je istorijsku ulogu koju je mogao odigrati u sprečavanju propadanja nagona donoseći lek racionalnosti. Istina, nijedno od ovih objašnjenja nije posebno fascinantno. Ali Niče sugeriše još nešto.Tajna Sokratove zavodljive moći nad svim naraštajima krije se u njegovom stavu prema smrti, tačnije u gotovo dobrovoljnoj prirodi njegove smrti. Već u svom prvom delu, u Rođenju tragedije, Niče objedinjuje poslednje stranice Fedona i Gozbe u jednu veličanstvenu sliku:

A to što mu je izrečena smrtna presuda, a ne samo progonstvo,

izgleda da je potpuno svesno i bez prirodne groze od smrti

izdejstvovao sam Sokrat; otišao je u smrt sa onim spokojstvom

sa kojim, po Platonovom opisu, poslednji gost na pijanci, u

praskozorje, napušta simposion da bi otpočeo novi dan;

dok iza njega, po klupama i na zemlji, ostaju pospani drugovi

da sanjaju o Sokratu, istinskom erotičaru. Sokrat na umoru

postao je novi, nikad pre viđen ideal plemenite helenske omladine.404

Niče je u poslednjem prizoru Platonove Gozbe pred- osetio i razabrao simbol Sokratove smrti. Platonove reči su svakako veoma jednostavne:

Samo su Agaton, Aristofan i Sokrat još jedini bili budni i pili iz

velike čaše, počinjući sa desne strane. Sokrat je sa njima vodio

razgovor [...] nagonio ih je na priznanje da isti čovek treba da ume

sastaviti komediju i tragediju [...] Prvi je zaspao Aristofan, a kad je

već bio dan, i Agaton. [...] Sokrat je ustao i otišao [...] došao je u

Likejon, okupao se, pa je zatim ostali deo dana provodio kao i inače,

i pošto ga je tako proveo, tek uveče kod kuće legao je da počiva.405

Pesnici su u ovom šturom opisu naslutili dvosmislenu simboliku. U liku filozofa koji u praskozorje jedini ostaje budan, Mejer nazire lik umirućeg Sokrata:

Da mit Sokrates die Freunde tranken,

Und die Hâupter auf die Polster sanken.
Kam ein Jüngling, kann ich mit entsinnen,
Mit zwei schlanken Flotenblaserinnen.
Aus den Kelchen schiitten wir die Neigen,
Die gesprachesmüden Lippen schweigen,
Um die welken Kranze zeiht ein Singen...
Still! DesTodes Schlummerflôten klingen!406

Nasuprot njemu, Helderlin u tom prizoru prepoznaje Sokrata ljubitelja života

Nur hat ein jeder sein Mass

Denn schwer ist zu tragen

Das Unglück, aber schwerer das Glück

Ein Weiser aber vermocht es

Vom Mittag bis in die Mitternacht

Und bis der Morgen erglanzte

Beim Gastmahl helle zu bleiben.407

Takva je zagonetka koju Sokrat postavlja Ničeu. Kako je moguće da Sokrat, koji je izgleda neizmerno voleo život, toliko omrzne postojanje da svojevoljno izabere smrt? Jer, Niče u Sokratu poznaje i voli zaljubljenika u život.„Ako sve ide dobro", zapisuje Niče u Putniku i njegovoj senci,

Doći će trenutak kada će čovek, da bi moralno-umno napredovao,

pre posegnuti za Sokratovim memorabilijama408 nego za Biblijom

i kada će se Montenj i Horacije koristiti kao preteče i putokazi u

razumevanju Sokrata, najjednostavnijeg i besmrtnog mudraca-posrednika.

Natrag k njemu vode putevi najraznolikijih filozofskih načina života...

Osnivača hrišćanstva Sokrat premašuje svojom sposobnošću da bude radosno ozbiljan i onom mudrošću punom vragolija koja čini najbolje stanje

ljudske duše.409

Tu „mudrost punu vragolija" prepoznajemo u liku Sokrata koji pleše, kakav se pojavljuje u Ksenofontovoj Gozbi410, u šaljivom i ironičnom Sokratu iz Platonovih dijaloga i u filozofu zaljubljenom u život koga opevava Helderlin u svojoj poemi Sokrates und Alkibiades:

Warum huldigest du, heiliger Sokrates,

Diesem Jünglinge stets? Kennest du Grdssers nicht?
Warum sieht mit Liebe
Wie auf Gdtter, dein Aug'auf ihn?
Wer dasTiefste gedacht, liebt das Lebendigste

Hohe Jugend versteht, wer in die Welt geblickt

Und es neigen die Weisen

Oft am Ende zu Schonem sich.411

Lik Sokrata koji voli ono što je najživotnije stapa se sa likom Šopenhauera u eseju Šopenhauerkao vaspitač. Opisujući radost mudraca, Niče pribegava Helderlinovim stihovima u ovim sjajnim redovima:

Wahrend dem Menschen nichts Fmhlicheres und Besseres zu

Theil werden kann, als einem jener Siegreichen nahe zu sein,

die, weil sie das Tiefste gedacht, gerade das Lebendigste

lieben müssen und als Weise am Ende sich zum Schônem

neigen... Sie bewegen sich und leben wirklich... weshalb es

uns in ihrer Ndche wirklich einmal menschlich und natürlich

zu Muthe ist und wir wie Goethe ausrufen môchten:„Was ist

doch ein Lebendiges fur ein herrliches kôstliches Ding! Wie

abgemessen zu seinem Zustande, wie wahr, wie seiend!"412

Sokrat muzičar! Niče je poverovao da je naslutio njegov dolazak u Rođenju tragedije.413 Sokrat muzičar, prema Ničeu, odgovor je na glas koji se Sokratu javljao u snovima, opominjući ga da se posveti muzici. Ovakav lik pomirio bi u sebi ironičnu pronicljivost racionalne svesti i demonski zanos. To bi zaista bio „tragični čovek", kaže Niče u svojim neobjavljenim spisima. U tom Sokratu muzičaru, Niče projektuje svoj vlastiti san, svoju čežnju za pomirenjem Apolona i Dionisa.

I u Umirućem Sokratu, Niče opet vidi odraz vlastite drame. Sokrat je želeo da umre i umirući je izgovorio onu tajanstvenu rečenicu: „Kritone, Asklepiju dugujemo petla"414 kao da, izlečen od neke bolesti, ostaje dužan bogu medicine.

Svako ko zna da čuje shvatiće tu smešnu i užasnu

„роslednju reč", u ovom smislu:„Kritone, život je bolest!"

Je li to moguće! Čovek kao on... bese pesimista! On se

upravo samo pravio vedar u životu, a čitavog svog života

krio je svoj poslednji sud, svoje najintimnije osećanje!

Sokrat, Sokrat je patio od života! I za to mu se još osvetio -

onim zastrtim, skromnim i blasfemičnim rečima!

Da li se jedan Sokrat morao i svetiti? Da li je zrno

velikodušnosti bilo premalo u njegovoj prebogatoj vrlini?

Bilo bi mi drago da je i u poslednjim trenucima svog života

ostao ćutljiv - možda bi tada spadao u još viši red duhova?415

Kao što je izvanredno pokazao Bertram, Niče ovde daje da naslutimo svoju vlastitu tajnu i intimnu sumnju, dramu svoga života. Niče je želeo da bude pesnik radosti postojanja i življenja ali, na kraju krajeva, nije li i on sumnjao i strahovao da život možda nije ništa drugo nego bolest. Dajući do znanja šta misli o ovozemaljskom životu, Sokrat je odao svoju tajnu. Ali Niče želi da pripadne „redu viših duhova", onima koji znaju da ćute o toj zastrašujućoj tajni. „Nije li njegov oduševljeni, dionizijski ditiramb o životu, isključivo o životu", piše Bertram,„bio samo oblik ćutanja preko kog je veliki vaspitač života zapravo izražavao da ne veruje u život?"416 U Sumraku idola otkrivamo konačni obrt, novo tumačenje poslednjih Sokratovih reči. Bolest od koje će Sokrat biti izlečen nije sâm život nego način života što ga je Sokrat vodio:„Sokrat nije lekar, prošaputao je u sebi. Samo je smrt lekar. Sam Sokrat beše tek dugo bolestan."417 Prema ovom tumačenju, sokratovska lucidnost i sokratovski moral shvaćeni su kao bolest koja nagriza život. Ali mogli bismo ponovo da se zapitamo da li je ta Sokratova bolest možda i bolest samog Ničea? Zar se ta lucidnost koja razara mitove i nemilosrdna svest ne bi mogle pripisati samom Ničeu? Ljubavna mržnja koju Niče oseća prema Sokratu istovetna je ljubavnoj mržnji koju Niče oseća prema sebi. A možda je i dvosmislenost Sokratovog lika u Ničeovim delima utemeljena na dvosmislenosti središnjeg lika ničeanske mitologije, na liku Dionisa, boga života i smrti.

Iz razloga koji nam u krajnjoj liniji izgledaju prilično tajnoviti, Platon je Sokratov lik u Gozbi okružio mnoštvom dionizijskih simbola.418 Mogli bismo čak ceo dijalog da nazovemo Dionisova presuda, pošto se Agaton poziva na Dionisa kao na mogućeg sudiju u nadmetanju u mudrosti. Tačnije, pobednik ovog nadmetanja u sophiau - mudrosti i znanju - koje se održava pod pokroviteljstvom boga vina, biće onaj ko najviše popije.419 Posle Sokratove besede na gozbu upada Alkibijad ovenčan ljubičicama i bršljanovim lišćem poput Dionisa.420 Čim uđe stavlja oko Sokratove glave venac od traka, kao što je uobičajeno za pobednika u poetskom nadmetanju.421 A Dionis je bog tragedije i komedije. Besedeći u slavu Sokrata, Alkibijad sastavlja ono što Sokrat kasnije naziva „dramom satira i silena"422, upoređujući ga sa tim bićima. Podsećamo da su satiri i sileni činili Dionisovu pratnju, a da je u središtu satir- ske drame prvobitno bila Dionisova strast. U završnom prizoru Sokrat ostaje sa tragičnim pesnikom Agatonom i komičkim pesnikom Aristofanom, postepeno ih prisiljavajući da priznaju kako isti čovek mora da bude i komički i tragički pesnik.423 Međutim, Agaton je u svojoj pohvali Erota rekao da je Ljubav najveći pesnik.424 Tako se Sokrat proslavlja na polju Erota, ali i na polju Dionisa. Uostalom, on je nenadmašan u podnošenju pića425 i zahvaljujući „Dionisovoj presudi" pobeđuje u nadmetanju u mudrosti, jer je jedini ostao budan na kraju gozbe.426 Da li treba raspoznati dionizijske osobine i u dugim ekstazama i zanosima koji se u dva maha pominju u dijalogu?427

U Platonovoj Gozbi, dakle, možemo zapaziti skup aluzija na dionizijski karakter Sokratovog lika koje je Platon izgleda svesno i namerno utkao u svoje delo. Ove aluzije dostižu vrhunac u poslednjem prizoru dijaloga u kom Sokrat, prema Dionisovoj presudi, slavi pobedu kao najbolji pesnik i vinopija.

Ne treba se zato čuditi što se paradoksalno i potajno, a možda i nesvesno, kod Ničea Sokratov lik podudara sa likom Dionisa. Na kraju dela S one strane dobra i zla, Niče posvećuje Dionisu izvanrednu pohvalu u kojoj ga naziva „Genijem srca"428, a u autobiografiji Ecce Homo,429 isti ovaj tekst ponavlja kako bi ilustrovao svoje psihološko obuzdavanje, ali ovog puta odbija da kaže kome ga upućuje. U toj himni kao da na neki način odzvanja odjek Veni Sancte Spiritus, stare srednjovekovne pohvale tom Svetom duhu, čije je oličenje bio Sokratov demon, prema Hamanu:„Flecfe quod est rigidum, fove quod est frigidum, rege quod est devium."430 Za Ničea, genije srca ima čudesnu i istančanu moć da razmekša, zagreje i uspravi. U tom portretu duhovnog vodiča demonske moći, Niče je želeo da opiše Dionisovo delovanje. Ali, kako je naslutio Bertram431, nije li on takođe mislio, svesno ili nesvesno, na Sokrata, izgovarajući ovu pohvalu koja će biti i zaključak izlaganja, jer izvrsno sažima sve teme razmatrane u njemu:

Genije srca, kao što ga ima onaj veliki skriveni, bog iskušavalac

i rođeni pacolovac savesti, čiji glas ume da dopre sve do podzemlja

svake duše, koji ni reč ne kaže, niti pogled baca, u kome ne bi bilo

obzira niti zavodljivog pregiba [...] Genije srca koji stišava sve glasno

i samodopadljivo i podučava osluškivanju onoga što glača hrapave

duše i na kušanje im nudi novu žudnju - da tiho počivaju poput

ogledala, i da se u njima duboko nebo ogleda [...] Genije srca od

čijeg dodira svako bogatiji biva, ne milostinjom obuzet i zatočen,

ne kao tuđim dobrom usrećen i opterećen, nego bogatiji u sebi samom,

sebi noviji nego pre, raspuknut i preslušan južnim lahorom, nesigurniji možda,

osetljiviji, lomniji, slomljeniji, ali pun uzdanja koja još nemaju imena.432

______________________

401 E. Bertram, Nietzsche, o.c., poglavlje o Sokratu. Ne ulazeći u dugu raspravu, čini mi se da Bertramov stav o odnosu Ničea prema Sokratu nije prevaziđen novijim radovima o toj temi.

402 Fridrih Niče, Vesela nauka, Umirući Sokrat, § 340, preveo Milan Tabaković, Grafos, Beograd 1984.

403 Fridrih Niče, Sumrak idola, Sokratovproblem, o.c., § 8.

404 Fridrih Niče, Rođenje tragedije, prevela Vera Stojić, BIGZ, Beograd 1983, § 13.

405 Platon, Gozba, 223 c. O ovom tekstu kao i o Alkibijadovoj besedi u Gozbi, i uopšte o Platonovim dijalozima, videti izvanrednu knjigu: Konrad Gaiser, Platone come scrittore filosofico. Saggi r sull'ermeneutica deidialoghiplatonici, Napulj (Instituto Italiano per gli Studi Filosofici, Lezioni délia Scuola di Superiori in Napoli 2), 1984.

406 C. F. Meyer, Gedichte, IV, Reise, Das Ende des Pestes: „Dok su prijatelji sa Sokratom pili/ S glavama već klonulim po jastucima/ banu mladić, ko sad da vidim/ u pratnji dve tanane frulašiсе/ pehare iskapismo do poslednje kapi/ umorne od razgovora, usne uću- taše/ oko svenulih venaca uvija se pesma/ Tiho! Iz frule odzvanja uspavanka smrti!"

407 F. Hôlderlin, Der Rhein: „Ali svako svoju meru ima/ Jer nesreću je podnositi teško/ al' još teže sreću/ Ipak mudrac jedan mogaše/ Bistar na gozbi ostati/ Od podneva preko noći/ Do prvog praskozorja."

408 „Najprivlačnija knjiga iz grčke književnosti" (Ničeov neobjavljen tekst iz jula 1879).

409 Fridrih Niče, Ljudsko, suviše ljudsko. Putnik i njegova senka, preveo Božidar Zec, Dereta, Beograd 2005, § 86,464.

410 Ksenofont, Gozba, II, 16.

411 „Zašto božanski Sokrate počast toliku/ mladiću tom oda- И?/ zar ne znaš ni za šta veće?/ Zašto u njega zuriš s ljubavlju/ kao u boga da gledaš?/ ko ima najdublje misli voli najživotnije/ ko pronikne svet razume plemenitu mladost/ A često, na kraju, mudraci Inpoti priklanjaju se."

412 Fridrih Niče, Nesavremena razmatranja, Šopenhauer kao vaspitač, preveo s nemačkog Danilo N. Basta, Plato, Beograd 2006, § 2: „Čoveku ne može pripasti ništa veselije i bolje nego da bude blizu jednom od onih pobednika koji, pošto su mislili o onome što je najdublje, moraju voieti upravo ono što je najživotnije i koji se kao mudraci na kraju priklanjaju iepome... oni se kreću i žive stvarno... zbog čega se u njihovoj blizini zaista osećamo ljudski i prirodno, pa bismo kao Gete hteli da uzviknemo: 'Koliko su živa bića divna i prekrasna! Koliko saobrazna svojoj prirodi, koliko istinita, koliko bivstvujuća!'"

413 Fridrih Niče, Rođenje tragedije, o.c., § 15. San u kom su bogovi naredili Sokratu da se posveti muzici, ispričan je u Fedonu, 60-61.

414 Platon, Fedon, LXVI, 173

415 Fridrih Niče, Vesela nauka, Umirući Sokrat, o.c., § 340.

416 Isto, 341.

417 Fridrih Niče, Sumrak idola, Sokratov problem, o.c, § 12.

418 O ovoj temi videti Helen H. Bacon, „Sokrates Crowned", u: The Virginia Quarterly Review, t. 35,1959,415-430.

419 Platon, Gozba, 175 e.

420 Isto, 212 e. Videti Th. Goud, PlatonicLove, o.c., 40.

421 Platon, Gozba, 213 e.

422 Isto, 222 d.

423 Isto, 223 d.

424 Isto, 196 e.