четвртак, 9. јун 2022.

Pierre Hadot ( Pjer Ado) , Duhovne vežbe i antička filozofija ( dva predgovora )




Predgovor 
Arnolda I. Dejvidsona *  

     Veoma dobro se sećam trenutka kada mi je Mišel Fuko prvi put govorio o Pjeru Adou. Mada sam tada primetio njegovo istinsko oduševljenje, odgovorio sam mu da nisam stručnjak za antičku filozofiju i da bih tu oblast radije zaobišao. Počeo sam da čitam Adoa tek posle Fukoove smrti, mnogo godina kasnije. Odmah su me duboko dirnuli ne samo tačnost i lucidnost njegovih tumačenja tekstova, rezultat besprekornog filološkog i istorijskog znanja, nego i osobeno viđenje filozofije koje se naziralo među redovima njegovih ogleda i knjiga. Pjer Ado je očigledno jedan od najvećih istoričara antičke misli u današnjoj epohi; možda je manje očigledno da je on i veliki filozof. Dovoljno je da se pozabavimo njegovim celokupnim delom kako bismo se u to uverili. Knjiga koja je pred čitaocima. Duhovne vežbe i antička filozofija, već spada u klasiku i to je čini zauvek aktuelnom. 
     Želeo bih da ukažem na neke aspekte pojma duhovnih vežbi kod Pjera Adoa, kako bih što bolje objasnio zašto su mu one poslužile kao nit vodilja u vlastitom poimanju antičke filozofije. Pjer Ado je uvek isticao da je pojam duhovnih vežbi otkrio suočavajući se sa strogo književnim pitanjem: kako objasniti to što su pojedini filozofi naizgled nekoherentni? Ova tema navodne nekoherentnosti antičkih filozofa, tokom istorije neprestano naglašavana, u središtu je Adoovog razmatranja. Upravo ga je to razmatranje, a ne traganje za nekakvim novim tipom spasonosne duhovnosti, navelo na „pomisao da antička filozofska delà nisu bila napisana da bi izložila neki sistem, nego da bi delovala na duhove: filozof je hteo da oblikuje duhove čitalaca i slušalaca, da u njima podstakne određeno raspoloženje".* 1 Ideja duhovnih vežbi počiva, dakle, na oblikovanju, a ne na obaveštavanju. Neće nas onda začuditi što Pjer Ado čitanju tekstova pridaje veliki značaj i što to neprestano potvrđuje: čitanje je duhovna vežba, te zato moramo da naučimo kako se čita, jednom rečju, da „zastanemo, da se rasteretimo briga i vratimo sebi, ostavljajući po strani svoja iscrpna i originalna ispitivanja da bismo se u potpunosti posvetili tekstovima, razmišljajući o njima smireno i bez žurbe, osluškujući njihov vlastiti glas" („Duhovne vežbe" u ovoj knjizi). Na ovaj odlomak nadovezuje se sjajan Geteov tekst koji Ado navodi kao zaključak prvog ogleda u ovoj knjizi: „Ljudi ne znaju koliko je mnogo vremena i truda potrebno uložiti da naučimo kako se čita. Mada sam u to uložio osamdeset godina, još nisam u stanju da odgovorim da li sam uspeo" .
   Čitanje je aktivnost oblikovanja i preoblikovanja samog sebe i, ako pažljivo čitamo Pjera Adoa, primetićemo da duhovne vežbe nisu ograničene na neki poseban domen našeg postojanja; one imaju širok domašaj i zadiru u svakodnevni život.
    Treba obratiti pažnju na pojam „vežba", ali istovremeno i na značenje termina „duhovan" u izrazu „duhovne vežbe". Naprosto, duhovne vežbe ne deluju na propozicionalnom ili konceptualnom nivou. Ovde nam se ne predlaže neka nova metafizička teorija, jer su duhovne vežbe, baš kao što njihovo ime kaže, vežbe, to jest praksa, delovanje, rad na sebi, ono što možemo nazvati askezom sopstva. Duhovne vežbe su deo našeg iskustva, one se „iskušavaju". Štaviše, Ado ne upotrebljava reč „duhovan" u „religijskom" ili „teološkom" smislu, budući da su religijske vežbe tek jedan veoma osoben tip duhovnih vežbi. Otkud onda reč „duhovan"? Pjer Ado se opredelio za nju tek nakon što je odbacio sve druge prideve o kojima je takođe razmišljao; zaista, izrazi „misaone vežbe" ili „moralne vežbe" samo delimično otkrivaju svu dubinu njihovog smisla - pridev „misaon" ne otkriva sve dimenzije tih vežbi, dok bi reč „moralan" mogla stvoriti pogrešan utisak da je posredi nekakav kodeks ispravnog ponašanja. Pjer Ado je to jasno izrazio: „Reč 'duhovan' na najbolji mogući način ukazuje da su ove vežbe ne samo delo mišljenja, nego i celokupnog duševnog života pojedinca" („Duhovne vežbe"). U izrazu duhovne vežbe obuhvaćene su istovremeno misao, uobrazilja, osećajnost, kao i volja. „Naziv 'duhovne vežbe' svakako je najbolji, jer nedvosmisleno ukazuje na vežbe koje angažuju ceo duh" („Antičke duhovne vežbe i hrišćanska filozofija", u ovoj knjizi). Antička filozofija je „duhovna vežba zato što je način življenja, oblik i izbor života" * 2 u toj meri da bismo mogli dodati da su te vežbe i „egzistencijalne", jer poseduju egzistencijalnu vrednost utkanu u naš način življenja, u naš način postojanja u svetu. One su sastavni deo novog opredeljenja u svetu koje od nas iziskuje koreniti preobražaj i preoblikovanje. Pjer Ado je svoje shvatanje sažeo u nekoliko reči - duhovna vežba je „praksa čija je svrha da sprovede korenitu promenu bića". *3
    Da bismo razumeli radikalnost i dubinu ideje duhovnih vežbi u shvatanju Pjera Adoa, moramo uzeti u obzir da Ado između filozofskog govora i same filozofije uspostavlja suštinsku distinkciju. Iz tog razlikovanja zapravo i proizlazi praktična i egzistencijalna dimenzija duhovnih vežbi. Polazeći od stoičke distinkcije između filozofskog govora i same filozofije, Pjer Ado pokazuje da ovu distinkciju možemo iskoristiti „da u opštim crtama opišemo fenomen 'filozofije'u antičkom dobu". *4
    Prema stoicima, filozofski govor je podeljen na tri delà - logiku, fiziku i etiku; kad je reč o filozofskom podučavanju, onda se izlaže teorija logike, teorija fizike i teorija etike. Ali za stoike - u određenom smislu i za druge antičke filozofe - filozofski govor nije bio sama filozofija. *5 Filozofija za njih nije teorija koja se sastoji od tri delà, nego„ jedinstveni čin koji podrazumeva da logiku, fiziku i etiku živimo. U tom slučaju, ne izučavamo više teoriju logike, to jest, teoriju ispravnog govorenja i mišljenja, nego govorimo i mislimo ispravno; ne izučavamo teoriju fizičkog sveta, nego posmatramo kosmos; ne teoretišemo o moralnom delanju, nego delujemo na ispravan i pravičan način" („Filozofija kao način življenja", u ovoj knjizi). Drugim rečima, „filozofija je bila delotvorna, konkretna i proživljena vežba, praksa logike, etike i fizike". 6 Pjer Ado obrazlaže svoju ideju na sledeći način:

 
    Zaista, sve škole su ukazivale na rizik kom se filozof izlaže
    ukoliko smatra da filozofski govor može da bude samom
    sebi dovoljan ili da odudara od života koji zastupa [...].
    Filozofi tradicionalno nazivaju „sofistima" filozofe koji
    razvijaju filozofski govor samo prividno, ne pokušavajući da
    svoj život usaglase s tim govorom, ne čineći ništa da ga
    izvedu iz vlastitog iskustva i života.7

 
    Imajući u vidu ovaj veoma konkretan smisao, mogli bismo zaključiti da su sofisti oduvek bili simbol opasnosti za filozofiju, pretnja inherentna težnji da se filozofski govor smatra samodovoljnim i u celosti nezavisnim od našeg životnog izbora. Nedavno je Pjer Ado dodatno rasvetlio svoju koncepciju uloge filozofskog govora u samoj filozofiji. Po njegovom mišljenju, ako je filozofski govor neraskidivo povezan s filozofskim životom, ako je sastavni deo ili vežba tog života, onda je on potpuno legitiman, čak i neophodan. Mada su antički filozofi odbijali da poistovećuju filozofiju sa filozofskim govorom.
    Više je nego očigledno da filozofija ne može da postoji
    bez unutrašnjeg i spoljašnjeg govora filozofa.
    Ali svi ti filozofi [...] ne smatraju se filozofima zato
    što razvijaju filozofski govor nego zato što žive filozofski.
    Govor se uključujeu njihov filozofski život [...].
    Sama filozofija je za njih pre
    svega oblik života, a ne govor. 8
    Pjer Ado osporava predstavu da se filozofija „svodi na svoj konceptualni sadržaj" ili da je „u svakom slučaju bez neposrednog odnosa sa načinom života koji filozofi vode". 9 Kad god se filozofija svede na puki filozofski govor i odvoji od filozofskog načina života, ona trpi radikalnu promenu. Postaje školska i univerzitetska disciplina, a filozof, prema Kantovom izrazu, postaje „umetnik uma" koji se zanima jedino za čistu spekulaciju. U vezi s tim, Ado navodi Kantove reči:

 
    Kad ćeš konačno početi da živiš vrlim životom, upitao je
    Platon nekog starca koji mu je ispričao da sluša predavanja
    o vrlini. Jer nije najvažnije da stalno mudrujemo, nego
    da tu mudrost delom pokažemo. Ali onaj ko živi u skladu
    sa svojim učenjem danas se smatra zanesenjakom. 10
    Odjek ovog citata pronalazimo u Adoovim pitanjima:
    Šta je, naposletku, najkorisnije čoveku u svojstvu čoveka?
    Da lije to govor o jeziku ili o biću i ne-biću? Nije li
    to pre svega učenje ljudskog življenja?
    („Da li je filozofija luksuz?", u ovoj knjizi).

 
    Mada kritikuje filozofski govor koji se smatra nezavisnim i odsečenim od filozofskog života, Ado taj govor ne obezvređuje i ne isključuje iz filozofije. Međutim, suprotno većini savremenih filozofa, njegova pažnja je više usmerena na psihogogički modalitet govora, a manje na apstraktni i propozicionalni. Naposletku, u njegovim delima raspoznajemo tri suštinska elementa viđenja filozofije - izbor života i način življenja, duhovne vežbe, i psihogogički i preobražavajući govor.
    Ovo novo izdanje Duhovnih vežbi Pjera Adoa dopunjeno je neobjavljenim ili nedostupnim tekstovima.„Razmišljanja o pojmu 'kultivisanje sebe'" (tekst o kom se već mnogo raspravljalo) nastavlja „prekinuti razgovor" sa Mišelom Fukoom. U ovom tekstu, Pjer Ado naročito ističe suprotnost između Fukoove „estetike postojanja" i „kosmičke svesti", još jedne ključne ideje njegove analize. Pojam kosmičke svesti, povezan sa praksom fizike kao duhovne vežbe i sa idealom mudrosti, ostaje jedan od najizuzetnijih i najosobenijih aspekata Adoove misli. Vežba kosmičke svesti nije samo glavni element njegovog tumačenja antike, već i aktuelna praksa koja preobražava odnos prema sebi i svetu.
    Tekst o Torou podseća nas kako ideja o duhovnim vežbama može da funkcioniše kao interpretativna shema za ponovno čitanje istorije mišljenja, na način koji bi nam omogućio da prepoznajemo filozofske dimenzije mislilaca koje tradicionalni predstavnici istorije filozofije obično zanemaruju. Ado prepoznaje filozofsku dimenziju ne samo kod Toroa, nego i kod Getea, Mišlea, Emersona i Rilkea; u njegovim analizama čak i Vitgenštajn postaje drugačiji tip mislioca - ne samo profesor filozofije, već i filozof koji zahteva rad na sebi i preobražaj pogleda na svet, u najsnažnijem smislu tih reći.
    U ogledu „Mudrac i svet", razmatrajući kosmičku svest, ali i usredsređenost na sadašnji trenutak, Pjer Ado naglašava značaj lika mudraca i ulogu uvežbavanja u mudrosti u svom poimanju filozofije. 11 Ova norma mudrosti može i mora da ostvari preobražaj odnosa između ja i sveta, „zahvaljujući unutrašnjoj promeni i potpunom preobražaju načina viđenja i življenja" („Mudrac i svet", u ovoj knjizi). Estetsko opažanje je, kao što ističe Ado, „svojevrstan model za filozofsko opažanje" („Mudrac i svet"), model konverzije pažnje i preobražaja uobičajenog opažanja koje nalaže uvežbavanje u mudrosti. Pjer Ado nam pomaže da dokučimo egzistencijalne i kosmološke mogućnosti estetskog opažanja, prepoznajući u određenom estetskom viđenju, poput Merlo-Pontija, način da ponovo naučimo da vidimo svet.
    Preostala tri teksta razvijaju i produbljuju okvir pojmova koje sam na početku pokušao da skiciram, ukazujući na prisnu vezu između Pjera Adoa, istoričara filozofije i Pjera Adoa, filozofa. Niko nije objasnio nužnost ove sprege bolje od njega samog. Ispitujući ogroman zadatak istoričara filozofije, on zaključuje:
    [Istoričar filozofije] mora da ustupi mesto filozofu koji zauzvrat uvek mora da ostane živ u istoričaru filozofije. Ovaj krajnji zadatak podrazumeva da sebe što jasnije upitamo: „Šta znači filozofirati?" 12 __________________________________   



 *  Profesor filozofije na univerzitetu u Čikagu, član saveta Instituta za savremenu misao na univerzitetu Paris VII.
1 Pjer Ado, Filozofija kao način življenja, razgovor sa Žani Karlije i Arnoldom I. Dejvidsonom, Fedon, Beograd 2011,101.
2 Pjer Ado, Filozofija kao način življenja, o.c., str. 149.
3 Pjer Ado, Šta je antička filozofija?, Fedon, Beograd 2010, str. 244.
4 Pjer Ado, Šta je antička filozofija?, o.c., 239. 
5  Za sličnu distinkciju kod Plotina između metoda negativne teologije i mističkog iskustva, videti poglavlje „Apofatizam i negativna teologija".
6 Pjer Ado, Filozofija kao način življenja, o.c., 150.
7 Pjer Ado, Šta je antička filozofija?, o.c., 242. 
8 Pierre Hadot, „La philosophie antique: une étique ou une pratique", Études de philosophie ancienne, Paris, Les Belles Lettres 1988,228.
9 Pjer Ado, Šta je antička filozofija?, o.c., 349 i 342.  
10 Pjer Ado, Filozofija kao način življenja, o.c, 179. Videti takođe, Šta je antička filozofija?, o.c, 349-353,359-366. 
11 Videti takođe Pierre Hadot, ,,La figure du sage dans l'Antiquité gréco-latine", Études de philosophie ancienne, o.c.
12 Pierre Hadot, „Préface à Richard Goulet, Dictionnaire des philosophes antiques", Études de philosophie ancienne, o.c., 272 PREDGOVOR AUTORA izdanju iz 1993. godine U delu koje je pred vama sakupljeni su već objavljivani ili neobjavljeni ogledi koje sam napisao pre više godina. Ali opšta tema na koju se odnose zaokupljala me je još od rane mladosti. U jednom od mojih prvih članaka, objavljenom u Actes du congrès de philosophie u Briselu 1953. godine, već sam pokušavao da opišem filozofski čin kao konverziju, a sećam se i s kakvim sam oduševljenjem zlokobnog leta 1939. godine, prilikom polaganja maturskog ispita iz filozofije,komentarisao temu svoga rada, zapravo jednu misao Anrija Bergsona: „Filozofija nije konstruisanje sistema nego nepokolebljiva odluka da se naivno gleda u sebe i oko sebe." Pod uticajem Bergsona, a zatim i egzistencijalizma,.uvek sam shvatao filozofiju kao potpuni preobražaj načina viđenja sveta i bivanja u njemu.
    Tada nisam mogao ni da naslutim da ću provesti život proučavajući antičku misao, posebno uticaj grčke filozofije na latinsku književnost. Upravo me je u tom pravcu odvuklo ono tajanstveno preplitanje slučajnosti i unutrašnje nužnosti koje oblikuje naše sudbine.U tim istraživanjima ustanovio sam da mnoštvo teškoća s kojima se suočavamo u razumevanju filozofskih delà starih često proizlazi iz činjenice da, tumačeći ih, činimo dvostruki anahronizam: verujemo da su ona, nalik mnogim savremenim delima, namenjena prenošenju informacija o određenom konceptualnom sadržaju, tako da iz njih možemo direktno izvući jasna obaveštenja 0 mišljenju i psihologiji njihovog autora. Međutim, ona su zapravo veoma često duhovne vežbe koje sam autor upražnjava, podstičući na to i svog čitaoca. Njihov cilj je da oblikuju duše - njihova vrednost je psihogogička. Svako tvrđenje zato mora da se shvati u perspektivi dejstva koje teži da proizvede, a ne kao neki stav koji adekvatno izražava misli i osećanja pojedinca. Tako su se moji metodološki zaključci nadovezali na moja filozofska ubeđenja.
    U ovom zborniku pronalazimo pomenute filozofske i metodološke teme. Nekoliko ovde sabranih ogleda čak 1 naslovom izražavaju svoj odnos sa pojmom duhovne vežbe. Ali neće biti teško da shvatimo zašto su i drugi radovi objavljeni u ovom zborniku. Mitski lik Sokrata oličava filozofa, onoga ko se uvežbava u mudrosti. Marko Aurelije je čovek antike koji upražnjava svoje duhovne vežbe po strogom metodu. Mišle je moderan čovek, ali čovek koji se takođe celog života uvežbava kako bi ostvario unutrašnji sklad, ugledajući se na Marka Aurelija. Skica koja se odnosi na opšti fenomen konverzije omogućava da lakše shvatimo zašto je filozofija u svojoj suštini preobraćanje, dakle, još jednom, proživljena vežba. Još jedna skica, ovog puta posvećena apofatizmu i mističkom iskustvu, pomaže nam da raspoznamo probleme filozofskog govora koji se suočava sa granicama jezika, upravo zato što je filozofija iskustvo koje nadi- laži svaki izraz (te tako uočavamo da je Vitgenštajnov Tractatus takođe duhovna vežba).
    Zahvaljujem se od sveg srca dugogodišnjem prijatelju Žoržu Folijeu, zahvaljujući kome je ovaj zbornik ugledao svetlost dana. Posvećujem ovo delo senima Pjera Kursela, čije su bogato delo i metod rada umnogome uticali na mene.

Нема коментара:

Постави коментар