Duhovne vežbe
Uzletati svaki dan! Bar na tren samo da ga osetimo snažno!
Svaki dan jedna„duhovna vežba"- u samoći ili u društvu čoveka
koji takođe želi da postane bolji. Duhovne vežbe. Izaći iz trajanja.
Nastojati da zbacimo teret vlastitih strasti, taštinu, nesnosno
slavoljublje (koje nas, s vremena na vreme, izjeda kao neka hronična bolest).
Izbegavati klevetanja. Izbaciti iz sebe sažaljenje i mržnju. Voleti sve
slobodne ljude. Ovekovečiti se samoprevazilaženjem.
Ovaj napor usmeren ka sebi neophodan je, ova ambicija - opravdana. Mnogobrojni su oni
koji se zanose militantnom politikom, pripremom društvene revolucije.
Retki, veoma retki su oni koji, pre nego što revoluciju
pripreme, žele da je postanu dostojni. 1
Zar se ne čini da je ovaj tekst, izuzev poslednjih redova, pastiš Marka Aurelija? Njegov autor je Žorž Fridman i sasvim je m oguće da nije bio svestan sličnosti dok ga je pisao. Međutim, u preostalom delu knjige, tragajući za „izvorima duhovnog okrepljenja"2, on dolazi do zaključka da ne postoji nijedna tradicija (jevrejska, hrišćanska, orijentalna) koja bi bila u skladu sa zahtevima današnje duhovnosti. Začudo, on ne razmatra vrednost filozofske tradicije grčko-rim ske antike, iako početak gore navedenog teksta ukazuje u kojoj meri antička tradicija nesvesno nastavlja da živi u njemu i u svakom od nas.
„Duhovne vežbe". Izraz pomalo zbunjuje savremenog čitaoca. Odmah valja napomenuti da reč„duhovni" danas zvuči staromodno. Bilo kako bilo, koristićemo ovaj termin tim pre što nijedan drugi pridev ili kvalifikativ-„psihički", „moralni", „etički", „intelektualni", „misaoni", „duševni" - ne obuhvata sve aspekte stvarnosti koju želimo da opišemo. Svakako bismo mogli da govorimo o misaonim ve žb a m a je r se u njima misao na neki način poima kao materijal 3 i nastoji da se sama menja. Ali reč„misao" ne pokazuje dovoljno jasno da su uobrazilja i osećajnost takođe veoma čvrsto utkane u ove vežbe. Iz istih razloga, ne možemo da budemo zadovoljni ni „intelektualnim vežbama", premda intelektualni vidovi (definicija, raščlanjivanje, rasuđivanje, čitanje, istraživanje, retoričko pojačanje) u njima igraju značajnu ulogu. Veoma je zavodljiv izraz „etičke vežbe" jer, kako ćemo kasnije videti, ove vežbe snažno doprinose lečenju strasti i odnose se na životno vladanje. Međutim, i on bi sužavao pogled na problem koji ovde razmatramo. Ove
vežbe zapravo podrazumevaju - naziremo to iz teksta Žorža Fridmana - promenu pogleda na svet i preobražaj ličnosti. Sve u svemu, reč„duhovni" je najprikladnija, jer pokazuje da su ove vežbe delo ne samo mišljenja, nego i celokupnog duševnog života pojedinca. Štaviše, ona razotkriva njihove prave dimenzije: zahvaljujući njima, pojedinac se uzdiže do života objektivnog Duha, to jest, premešta se u perspektivu Celine („Ovekovečiti se samoprevazilaženjem").
Ako je tako, prihvatićemo izraz „duhovne vežbe", mogli bi reći naši čitaoci. Ali da li su to Exercitia spiritualia Ignacija Lojole? U kakvoj su vezi Ignacijeve meditacije i programski tekst Žorža Fridmana:„lzaći iz trajanja...ovekovečiti se samoprevazilaženjem?" Naš odgovor je jednostavan. Exercitia spiritualia nisu ništa drugo do hrišćanska varijanta grčko-rimske tradicije, čiji dom ašaj tek imamo da pokažemo. Pre svega, pojam i termin exercitium spirituale potvrđeni su znatno pre Ignacija Lojole u starom latinskom hrišćanstvu i odgovaraju pojmu i terminu askesis iz grčkog hrišćanstva. 4 Ali i sam taj askesis, koji bi trebalo shvatiti ne kao asketizam, nego kao praksu duhovnih vežbi, već je postojao u antičkojfilozofskoj tradiciji. 5 Naposletku, moramo se vratiti antici da bism o objasnili poreklo i značenje tog pojma duhovne vežbe, još živog u savremenoj svesti, kao što
nam svedoči primer Žorža Fridmana. U ovom ogledu želimo ne samo da podsetimo na postojanje duhovnih vežbi u grčko-latinskoj antici, već pre svega da ustanovimo sveukupan domašaj i značaj ovog fenomena, ukazujući na posledice koje iz toga proizlaze za razumevanje antičke misli i same filozofije.6
I. NAUČITI KAKO ŽIVETI
Fenomen duhovnih vežbi lakše je posmatrati upravo u helenističkim i rimskim filozofskim školama. Stoici, primera radi, nedvosmisleno izjavljuju da je filozofija „vežba".7 Po njihovom mišljenju, filozofija ne podrazumeva učenje neke apstraktne teorije 8, još manje egzegezu tekstova 9, već umeće življenja 10, konkretno opredeljenje i određeni stil života koji zahvata celokupno postojanje. Filozofski čin nije smešten samo na nivou saznanja, već i na nivou „sopstva" i bivstvovanja - to je napredak u smislu potpunijeg življenja i sopstvenog poboljšanja.11 To je i preobraćanje 12 koje iz temelja potresa život, menjajući biće samog preobraćenika 13, prevodeći ga iz stanja neautentičnog življenja pomućenog nesvesnošću u stanje autentičnog života u kom stiče
samosvest, ispravno viđenje sveta, unutrašnji spokoj i slobodu.
Za sve filozofske škole, glavni uzrok ljudske patnje, nespokojstva i zaslepljenosti jesu strasti - neobuzdane želje i prekomerni strahovi. Ophrvan brigama, čovek ne uspeva da uistinu živi. Sledstveno tome, filozofija se ponajpre ispoljava kao veština lečenja strasti 14 (prema Fridmanu treba „nastojati da odbacim o teret vlastitih strasti"). Svaka škola ponaosob ima vlastiti terapeutski metod 15, ali sve skupa povezuju ovu terapiju sa korenitim preobražajem načina viđenja i bivanja pojedinca. Upravo je ostvarenje tog preobražaja glavna svrha i predmet duhovnih vežbi.
Za početak, uzmimo za primer stoike. Za njih svaka nedaća dolazi otuda što ljudi nastoje da osvoje i zadrže dobra koja možda nikad neće osvojiti ili zadržati i što nastoje da izbegnu zla koja su često neizbežna. Zadatak filozofije će, dakle, biti da ih poduči da nastoje da postignu samo ono dobro koje mogu da postignu i da izbegavaju samo zlo koje mogu da izbegnu. Dobro koje se uvek može postići i zlo koje se uvek može izbeći moraju da zavise isključivo od ljudske slobode: to su, dakle, moralno dobro i moralno zlo. Samo je to u našoj vlasti, dok sve ostalo nije. Sve ostalo, to jest ono što ne zavisi od nas, odgovara nužnom odvijanju uzroka i posledica, što ne spada u domen naše slobode. Trebalo bi da smo podjednako ravnodušni prema svemu onome što nije u našoj moći, a to znači da sve što nam se dešava valja prihvatati bez razlike, kao volju sudbine ili prirodni tok zbivanja. Prema tome, ovde je reč o potpunom
preokretanju uobičajenog načina viđenja stvarnosti. Sa jednog „ljudskog" viđenja u kom vrednosti zavise od naših strasti, prelazimo na„prirodno" viđenje koje svaki događaj premešta u perspektivu sveopšte prirode.16
Ova promena viđenja je tegoban poduhvat. Upravo ovde treba posegnuti za duhovnim vežbama kako bi one, malo po malo, ostvarile naš neophodni unutrašnji preobražaj. Ne posedujemo nijednu sistematsku raspravu koja bi kodifikovala podučavanje i tehniku duhovnih vežbi.17 Ipak, aluzije na ovu ili onu unutrašnju aktivnost bile su veoma česte u spisima iz helenističke i rimske epohe. Na osnovu toga zaključujemo da su ove vežbe bile veoma dobro poznate, ali budući da su činile deo svakodnevnog života filozofskih škola, što će reći deo tradicionalnog usmenog podučavanja, bilo je dovoljno samo ih spomenuti.
Sačuvana su, međutim, dva spiska vežbi koje je zabeležio Filon Aleksandrijski. Mada se ne podudaraju sasvim, oni ipak nude prilično celovit pregled filozofske terapeutike nadahnute stoicizmom i platonizmom. Na prvom spisku su pobrojani: istraživanje (zetesis),
produbljeno ispitivanje (skepsis), čitanje (anagnosis),slušanje (akroasis), pažnja (prosochè), samosavladavanje (enkrateia), ravodušnost prema ravnodušnim stvarima.18 Na drugom se, sledećim redom, navode 19 :čitanje, meditacija (meletai), lečenje strasti 20, sećanje na dobre stvari 21, samosavladavanje (enkrateia), ispunjavanje dužnosti. Pomoću ova dva spiska moći ćemo da ukratko opišem o stoičke duhovne vežbe, uzastopno proučavajući sledeće skupine: najpre pažnju, zatim meditaciju i „sećanje na dobre stvari", nakon toga intelektualnije vežbe u koje spadaju: čitanje, slušanje, istraživanje i produbljeno ispitivanje, da bismo naposletku prešli na praktičnije vežbe: samosavladavanje, ispunjavanje dužnosti i ravnodušnost prema ravnodušnim stvarima.
Pažnja (prosochè) je osnovni duhovni stav stoika. 22 To su neprestana budnost i prisustvo duha, uvek živa samosvest, postojana duhovna napregnutost.23 Zahvaljujući pažnji, filozof u potpunosti poznaje i želi ono što čini u svakom trenutku. Zahvaljujući toj budnosti duha, uvek mu je„pri ruci" (procheiron) osnovno životno pravilo, to jest razlikovanje između onoga što zavisi od nas i onoga što od nas ne zavisi. U stoicizmu (kao i u epikufrizmu) najvažnije je da se pristalicama obezbedi krajnje
jednostavno i jasno osnovno načelo, formulisano u nekoliko reći, kako bi ga stalno imali na umu i primenjivali sa refleksnom sigurnošću i postojanošću: „Ne smeš da se odvajaš od tih načela ni u snu ni na javi, ni kad jedeš ili piješ ili razgovaraš sa ljudima."24 Ista ova budnost duha omogućava da osnovno pravilo primenjujemo u posebnim životnim situacijama i da uvek postupamo
„kako dolikuje".25 Ovakav stav mogli bismo da definišemo i kao usredsređenost na sadašnji trenutak:
Svuda i uvek, od tebe zavisi da se pobožno
raduješ onome što se sada događa, da se
pravedno ophodiš sa prisutnim ljudima i
da metodično ispituješ trenutnu predstavu,
da se u tvoje rasuđivanje ne bi provuklo
nešto neprihvatljivo.26
Pažnja upravljena na sadašnji trenutak je, na neki način, ključ duhovnih vežbi. Ona oslobađa od strasti prouzrokovanih prošlošću ili budućnošću 27 koje ne zavise od nas; zahvaljujući njoj, budniji smo i usredsređujemo se na sićušni sadašnji trenutak, uvek savladiv i
podnošljiv u svojoj majušnosti;28 najzad, pažnja otvara našu svest prema kosmičkoj svesti, čineći da postanemo svesni beskrajne vrednosti svakog trenutka,29 da prihvatamo svaki tren postojanja u perspektivi univerzalnog zakona kosmosa.
Pažnja [prosochè) nam om ogućava da odmah odgovorimo na događaje kao što bismo odgovorili na iznenada postavljena pitanja.30 Zato je potrebno da nam osnovna načela u svakom trenutku budu „pri ruci" (procheiron).31 Tačnije, potrebno je da usvajamo životno pravilo (kanon) primenjujući ga u mislima na razne životne okolnosti 32, kao što vežbom usvajamo
gramatičko ili aritmetičko pravilo primenjujući ga na posebne slučajeve. Ali ovde nije reč o pukom znanju, već o preobražaju ličnosti. Mašta i osećanja moraju da se pridruže misaonoj aktivnosti, kao i sva psihogogička sredstva retorike i svi metodi pojačavanja. 33 To znači da moramo sami sebi da formulišemo životno pravilo na najslikovitiji i najkonkretniji način, moramo „postaviti pred oči" 34 događaje iz života, posmatrane u svetlu osnovnog pravila. Takva je vežba prisećanja (mnemè)35 i meditacije (meletè)36 o životnom pravilu.
Vežba meditacije o životnom pravilu 37 je priprema za trenutak u kom će iskrsnuti neka neočekivana, a možda i dramatična okolnost. U čuvenoj vežbi praemeditotio malorum 38 unapred sebi predstavljamo životne nedaće: siromaštvo, bolest, smrt; suočićemo se sa njima (prisećajući se da to nisu zla, pošto ne zavise od nas;utiskivaćemo u pamćenje upečatljive maksime koje će 'nam u datom momentu pomoći da prihvatimo zlehude događaje koji su deo toka prirode.Tako će nam ove maksime i sentencije, izražene u vidu ubedljivih formulacija ili dokaza (epilogismoi) 39 u svakoj prilici biti „pri ruci" - uvek ćemo moći da ih kazujemo sebi u teškim okolnostima, savlađujući strah ili gnev ili tugu.
Čim ustanemo, ispitaćemo unapred ono što moramo da učinimo u toku dana i ustanovićemo unapred načela koja će usmeravati i podsticati naše delanje; 40 Pre odlaska na počinak, opet ćemo preispitati sami sebe, kako bismo postali svesni učinjenih propusta ili postignutog napretka.41 Tako ćemo ispitati i naše snove.42
Kao što vidimo, vežbom meditacije nastojimo da ovladamo unutrašnjim govorom, kako bismo ga učinili što koherentnijim i uredili ga na osnovu jednostavnog i univerzalnog načela - razlikovanja između onog što zavisi od nas i onoga što od nas ne zavisi, između slobode i prirode. Onaj ko želi da napreduje nastoji kroz razgovor sa sobom ili sa drugim 43, ili još kroz pisanje 44, da „svoje
misli vodi po redu" 45, postižući tako koreniti preobraža svoje predstave o svetu, svog unutrašnjeg raspoloženja, ali i svog spoljašnjeg ponašanja. Ovi metodi razotkrivaju veliko poznavanje lekovite moći govora.46
Vežba meditacije i pamćenja prizivala je u pomoć druge duhovne vežbe. To su u pravom smislu reći intelektualne vežbe koje nabraja Filon: čitanje, slušanje, istraživanje i produbljeno ispitivanje. Meditacija je pospešivana na relativno jednostavan način, čitanjem poetskih i filozofskih sentencija ili apoftegmi.47 Ali čitanje je moglo da obuhvata i objašnjavanje mahom filozofskih tekstova, učenih spisa koje su napisali učitelji filozofskih škola. Čitanje ili slušanje takvih tekstova najčešće se odvijalo u okviru filozofske nastave nekog predavača.48 Zahvaljujući toj nastavi, učenik je bio u stanju da podrobnije proučava svako spekulativno zdanje koje osnovno pravilo podržava i opravdava, kao i sva fizička i logička istraživanja koje ono sažima.49 „Istraživanje" i „produbljeno ispitivanje" bili su zapravo primena tog podučavanja. Učenici su se, primera radi, uvežbavali u
definisanju predmeta i događaja u „fizičkoj" perspektivi, tačnije u njihovom sagledavanju u okvirima kosmičke Celine. 50 Ili u raščlanjivanju predmeta i događaja radi prepoznavanja njihovih sastavnih elemenata.51
„
Na kraju dolaze praktične vežbe namenjene stvaranju navika. Pojedine vežbe su veoma „unutrašnje", veoma bliske misaonim vežbama o kojima smo malopre govorili. Jedna od njih je, primera radi, ravnodušnost prema ravnodušnim stvarima, što nije ništa drugo do primena osnovnog životnog pravila.52 Druge vežbe, kao što su samosavladavanje i ispunjavanje dužnosti društvenog života, pretpostavljaju praktične oblike ponašanja. Ovde ponovo nailazimo na teme Žorža Fridmana:
„Nastojati da zbacim o teret vlastitih strasti, taštine, slavoljublja... Izbegavati klevetanja. Osloboditi se sažaljenja i mržnje. Voleti sve slobodne ljude."
Kod Plutarha |pronalazimo veliki broj rasprava koje se odnose na ove i vežbe: O suzbijanju gneva, O spokoju duše, O bratskoj ljubavi, O ljubavi prema deci, O brbljivosti, O znatiželji, O ljubavi prema bogatstvu, O lažnom sramu, O zavisti i mržnji.
Seneka je takođe pisao delà sličnog sadržaja: O gnevu, O dobročinstvima, 0 spokoju duše, 0 dokolici ili
povlačenju mudraca.
U ovakvim vežbama uvek se preporučuje veoma jednostavno načelo: treba početi od uvežbavanja u lakšim stvarima, da bi se malo-po malo stekla čvršća i trajnija navika. 53
Baviti se filozofijom za stoika, dakle, znači vežbati kako„živeti", to jest kako živeti slobodno i svesno. Svesno - prevazilazeći granice individualnosti da bismo se prepoznali kao deo razumom oživljenog kosmosa. Slobodno - odričući se želja za onim što ne zavisi od nas i što nam je nedostižno da bismo se posvetili isključivo onome što je u našoj vlasti, a to je valjano delanje saobrazno razumu.
Razumljivo je što se stoička filozofija koja zahteva budnost, odlučnost i duhovnu napregnutost u suštini sastoji od duhovnih vežbi. Ali možda ćemo se iznenaditi što u epikurizmu, koji se obično smatra za filozofiju zadovoljstva, istaknuto mesto zauzimaju određene prakse koje nisu ništa drugo do duhovne vežbe, kao i u stoicizmu. Tome je razlog što Epikur, poput stoika, smatra da je filozofija terapija: „Naše jedino zanimanje mora biti duševno isceljenje."54 U ovom kontekstu, međutim, isceljenje podrazumeva rasterećenje od životnih briga i prepuštanje jednostavnom zadovoljstvu postojanja. Ljudske nevolje za epikurovce proizlaze iz
činjenice da se ljudi pribojavaju onoga čega se ne treba bojati i da žude za onim za čim nije nužno žudeti i što je nedostižno. Njihov život nepovratno prolazi pomućen neopravdanim strahovima i neutaženim željama, a oni sami ostaju uskraćeni za jedino pravo zadovoljstvo, zadovoljstvo postojanja. Epikurovska fizika zato nastoji da ljude oslobodi strahova, dokazujući da bogovi ne utiču na zbivanja u svetu i da smrt, budući potpuno razvejavanje elemenata, nije deo života.55 Epikurovska etika oslobađa od neutoljivih želja razlikujući prirodne i nužne želje, prirodne i nepotrebne želje, i želje koje nisu ni prirodne ni nužne. Dovoljno je utoliti želje prve vrste, odreći se želja poslednje, a eventualno i druge vrste, kako bismo osigurali spokoj 56 i osetili blaženstvo
postojanja: „Ne biti gladan, ne biti žedne, ne smrzavati se, to je glas tela. Ko to ima i srne se nadati da će to sve imati i u budućnosti, taj bi se u blaženstvu mogao nadmetati i sa Zevsom."57 Otuda taj gotovo neočekivani osećaj zahvalnosti 58 koji obasjava ono što bismo mogli nazvati epikurovskim pijetetom prema stvarima:„Neka je blagoslovena blažena priroda koja je uredila da ono što je neophodno možemo lako postići, a ono što je teško postići bude nepotrebno."59
Dakle, duhovne vežbe su neophodne za ozdravljenje duše. Poput stoika, epikurovci savetuju da usvajamo načela, da razmišljamo „i danju i noću" o maksimama ili o glavnim crtama učenja, što će omogućiti da nam uvek budu „pri ruci" osnovne dogme 60, kao što je, na primer čuveni tetrapharmakon, četvorostruki lek: „Bogova se ne treba plašiti, od smrti ne valja zazirati, dobro je Jako
postići a zlo lako podnositi."61 Obilje zbirki epikurovskih izreka odgovor je na zahtevza duhovnom vežbom meditacije.62 Ali kao i među stoicima, proučavanje velikih dogmatskih rasprava osnivača filozofskih škola bilo je vežba predodređena da podstakne na razmišljanje, na neposrednu spoznaju glavnih pojedinosti učenja. Proučavanje fizike je veoma važna duhovna vežba: „Treba da znaš da saznanje o nebeskim pojavama... nema nikakvog drugog cilja osim spokojstva duše i čvrstog ubeđenja, što je cilj i svih drugih istraživanja."63 Kontemplacija fizičkog sveta i zamišljanje beskraja, kao glavni elementi epikurovske fizike, izazivaju korenitu pramenu načina viđenja stvarnosti (zatvorena vaseljena širi se u nedogled) i jedinstveno duhovno zadovoljstvo:
Šire se zidovi sveta, pustim prostorom/ja vidim kako stvari nastaju...
I tada me božanska neka slast/ obuzima, i jeza, što si ti/[tj. Epikur]
otkrio umom svojim prirodu,/ te leži svud bez vela pred nama.64
Međutim, meditacija, obična ili učena, nije jedina epikurovska duhovna vežba. Da bismo dušu izlečili, ne treba da se uvežbavamo u naprezanju kao što veruju stoici, već upravo suprotno, u opuštanju. Umesto da zla predstavljamo sebi unapred kako bismo se pripremili
da ih lakše podnesemo, bolje je da odvratimo misli od neprijatnih stvari i upravimo pogled na zadovoljstva, smatraju epikurovci. Treba da oživljavamo sećanje na nekadašnja zadovoljstva i uživam o u neponovljivim dražima trenutka, prepoznajući koliko su sadašnja za dovoljstva velika i ugodna. 65 Reč je o veoma određenoj duhovnoj vežbi.To više nije neprekidna budnost stoika koji nastoji da u svakom trenutku bude spreman da sačuva svoju moralnu slobodu, već neprestano obnavljani svesni izbor ležernosti i vedrine, povezan sa dubokom zahvalnošću 66 prirodi i životu 67 koji nam neprestano daruju uživanje i radost, samo ako umemo da ih pronađemo. Duhovnu vežbu koja podrazumeva nastojanje da se živi u sadašnjem trenutku upražnjavaju podjednako i stoici i epikurovci, ali na veoma različit način. Kod stoika ova vežba je prenapregnutost duha, stalna pažnja moralne svesti; kod epikurovaca pak ona je ponovo poziv na opuštanje i vedrinu. Zbog briga koje nam zadaje budućnost ne uviđamo neprocenjivu vrednost pukog postojanja:„Nije nam suđeno da živim o dva puta jer se rađamo samo jednom ; nužno je, dakle, da ne živim o zanavek; ali ti koji nisi gospodar sutrašnjice, odlažeš za
sutra svoje radovanje. Život se pak uzaludno troši u tim odlaganjima i svako od nas umire ophrvan brigama."68
To je čuveni Horacijev stih: carpe diem. „Dok razgovaramo zavidljivo vreme beži. Ovaj uživaj dan, ne uzdajući se u sutra!"69 Naposletku, za epikurovce je upravo zadovoljstvo duhovna vežba - intelektualno zadovoljstvo koje pruža posmatranje prirode, pomisao na prošlo i sadašnje zadovoljstvo, na kraju i zadovoljstvo u druženju. Druženje 70 u epikurovskoj zajednici takođe ima svoje
duhovne vežbe koje se praktikuju u veseloj i opuštenoj atmosferi. Tu spadaju javno priznanje grešaka 71, bratski ukor i preispitivanje savesti.72 Ali naročito je samo prijateljstvo u neku ruku duhovna vežba par excellence: „Svako je morao da stremi ka stvaranju atmosfere koja razgaljuje srca. Pre svega je trebalo da budemo srećni, a uzajamna naklonost i poverenje koje smo ukazivalijedni drugima, ponajviše su doprinosili toj sreći."73
_________________________________________
1 G. Freidmann, La puissance et la sagesse, Paris 1970, str. 359. Neposredno pre smrti, 30. juna 1977, Žorž Fridman bio je toliko ljubazan da mi u jednom pismu saopšti koliko ga je moja reakcija na njegovu knjigu „ganula". U istom pismu, uputio me je na završna razmišljanja koja je izložio poslednjeg dana simpozijuma organizovanog pod pokroviteljstvom C.N.R.S. [Nacionalni centar za naučna istraživanja] od 3. do 5. maja 1977, povodom tristagodišnjice Spinozine smrti. Tom prilikom, razmatrajući jedan odlomak iz Spinozine Etike, govorio je o stoičkom učenju. Videti G. Friedmann, „Le Sage et notre siècle", u: Revue de synthèse, t. 99,1978, str. 288.
2 G. Friedmann, La Puissance et la sagesse, o.c., 183-284.
3 Epiktet, Razgovori, III, 22, 20: „Materijal koji ubuduće moram da obrađujem biće misao (dianoia), kao stoje za drvodelju drvo, a
za obućara koža."
4 U latinskoj literaturi videti na primer Rufin, Historia monachorum, pogl. 7 (PL, t. XXI, 410 D): „Сит quadraginta annis fuissetin
exercitiis spiritualibus conversants...", i pogl. 29 (453 D): „Ad acriora semetipsum spiritualis vitae extendit exercitia." U grčkom svetu ovu terminologiju pronalazimo već kod Klimenta Aleksandrijskog, u: Stromata, IV, 6,27,1. Videti J. Leclercq, članak „Exercices spirituels", u: Dictionnaire de la Spritualité, t. IV, str. 1902-1908.
5 Veoma važno delo Paula Rabova, P. Rabbow, Seelenführung. Methodikder Exerzitien in der Antike, München 1954, smešta Exercitiaspritualia Ignacija de Lojole u antičku tradiciju.
6 Relativno je malo radova o ovoj temi. Temeljnu knjigu napisao je Paul Rabov, Seelenführung... o.c. Videti i prikaz pomenutog
delà u: G. Luck, Gnomon, t. XXVIII, 1956, 268-271; B.-L. Hijmans Jr,
Askesis. Notes on Epictetus Educational System, Assen 1959 (u narednim napomenama samo Askesis); A. C. Van Geytenbeek, Musonius Rufus and Greek Diatribes, Assen 1963; W. Schmid, članak „Epikur", u: Reallexikon für Antike und Christentum, t. V, str. 740-755;
I. Hadot, Seneca und die griechisch-rômische Tradition der Seelenleitung, Berlin 1969; H.-G. Ingenkamp, Plutarchs Schriften überdie
Heilung derSeele, Gottingen 1971; videti tekst u ovoj knjizi „Fizika kao duhovna vežba ili pesimizam i optimizam kod Marka Aurelija"; videti V. Goldschmidt, Le Système stoïcien et l'idée de temps,
Pariz 1953.
7 Pseudo-Galen, Historici Philosophica, 5, u: H. Diels, Doxographi Graeci, str. 602, 18; Plutarh, De placita, I, 2, u: H. Diels, isto, str. 273,14. Ovo shvatanje potiče od kinika, videti Diogen Laertije, VI, 70-71. O kiničkom pojmu askesis videti značajno delo M.-O. Goulet-Cazé, L'Ascèse cynique. Un commentaire de Diogène Laërce, VI, 70-71, Pariz 1986. Lukijan (Toxaris, 27, Vitarum auctio, 7) daje ime askesis samim filozofskim sektama. O nužnosti filozofske vežbe videti Epiktet, Razgovori, II, 9,13; II, 18, 26; III, 8,1; III, 12,1-7; IV, 6,16; IV, 12, 13; Musonije Ruf, 22, 9 sq. Hense; Seneka, Pisma prijatelju, 90,46.
8 Seneka, Pisma prijatelju, 20, 2: „Facere docet philosophia, non dicere."
9 Epiktet, 1,4,14-18: duhovni napredak se ne sastoji od veštog objašnjavanja Hrisipa nego od preobražaja vlastite slobode; videti
II, 16, 34.
10 Epiktet, 1,15,2: „Umeće življenja (= filozofija) za predmet ima život svakog čoveka"; videti 1,26,7. Plutarh, Quaestiones Convivales, I, 2, 613 B: „Budući da je filozofija umeće življenja, ne treba da je držimo po strani od bilo kakve zabave."
11 Galen, De cognoscendis curandisque animi morbis, I, 4, 11, 4 Marquardt: „postati bolji."
12 Videti Arthur Darby Nock, Conversion, Oxford 1933,164-186; Pierre Hadot, „Epistrophè et metanoia dans l'histoire de la philosophie", u: Actes duXIe Congrès international de philosophie, Bruxelles 1953, t. XII, 31-36; Pierre Hadot, članak „Conversio" u: Historisches Wortebuch der Philosophie, 1.1, str. 1033-6,1971; cl. „Conversion", u: Encyclopaedia Universalis
13 Seneka, Pisma..., 6, 1: „Intellego, Lučili, non emendari me tantum sed transfigurari... Cuperem itaque tecum communicare tam subitam mutationem mei."
14 Ciceron, TusculanaeQuaestiones, III, б: „Estprofectoanimimedicina philosophia."; Epiktet, II, 21,15 i 22. Hrisip je napisao Terapiju strasti; Videti Stoicorum Veterum Fragmenta, t. III, § 474. Videti i sledeću rečenicu koju Herman Uzener pripisuje Epikuru, u: H. Usener, Epicurea, ft. 221: „Prazan je govor filozofa, ako ne doprinosi izlečenju neke ljudske strasti." Prema H. Chadwick, The Sentences ofSextus, Cambridge 1959, str. 178, nap. 338, ova sentencija je pitagorovska. Videti Epiktet, Razgovori, III, 23,30: „Škola filozofa je klinika."
15 Moramo da pravimo razliku između stoičkog i epikurovskog metoda. Prema Olimpiodoru u: In Alcibiades, 6, 6 sq„ 54, 15 sq.,
145,12 sq., Westerink, stoici suprotnosti lece suprotnostima; pitagorovci su čoveku dopuštali da strasti okuša tek ovlaš, Sokrat bolesnike leci homeopatijom vodeći ih, na primer, od ljubavi prema zemaljskim lepotama do ljubavi za večitu lepotu. O Sokratovom
homeopatskom metodu videti Proclus, In Alcibiades, Pariz, Les Belles Lettres 1986,151,14; t. II, str. 217 Segonds.
16 Videti tekst u ovoj knjizi: „Fizika kao duhovna vežba". Razlikovanje između onoga što zavisi od nas i onoga što od nas ne
zavisi nalazi se kod Epikteta, Razgovori, I, 1, 7; 1,4, 27; I, 22, 9; II, 5, 4, i Priručnik, § 1.
17 Mnoge stoičke rasprave naslovljene 0 vežbanju su izgubljene; videti spisak naslova u; Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, VII, 166-167. Postoji jedno poglavlje u Epiktetovim Razgovorima posvećeno askesis (III, 12,1-7). Epiktet razvrstava vežbe s gledišta filozofskih topoi koji se odnose na tri duševne moći:moć žudnje, moć delanja, moć mišljenja. Što se tiče moći žudnje, ukazujemo na sledeće redove: „Vežbama nije svojstveno ništa što je teško i pogibeljno, nego ono što je prilagođeno cilju kom streme naši napori. A koji je taj cilj? Da nesputano koristimo i naše želje i naša gnušanja. Šta to znači? Da ne budemo uskraćivani u svojim žudnjama i ne upadamo u ono što bismo hteli izbeći. Eto, dakle, prema kom cilju valja da teži vežba... Pošto smo se navikli da upotrebljavamo svoje žudnje i svoja gnušanja jedino povodom stvari koje ne zavise od nas, toj navici moramo suprotstaviti suprotnu naviku." U nastavku Epiktet poziva da se uvežbavamo počinjući od sitnica. Odeljak posvećen moći delovanja veoma je kratak: treba nastojati da delujemo blagovremeno i na pravom mestu. Poslednji odeljak posvećen moći mišljenja poziva učenika da proverava vrednost svojih predstava. U zaključku Epiktet savetuje da ove vežbe izvršavamo nenametljivo i nerazmetljivo. Postoji i kratka rasprava O vežbanju Musonija Rufa (str. 22-27 Hense). Posle opšteg uvoda o potrebi vežbanja u filozofiji, Ruf preporučuje fizičku vežbu (privikavanje na nevreme, glad i žeđ) koja je takođe korisna za dušu, podarujući joj snagu i umerenost. Zatim preporučuje vežbe koje su svojstvene samo duši i sastoje se od usvajanja dokaza i načela koji se odnose na razlikovanje između istinskog i prividnog dobra, istinskog i prividnog zla. Zahvaljujući toj dvostrukoj vežbi, naviknućemo se da ne strahujemo od onoga što većina ljudi smatra zlom: od siromaštva, bolesti i smrti. Rasprava O vežbanju Pseudo-Plutarha sačuvana na arapskom jeziku (videti J. Gildemeister i F. Bücheler, „Pseudo-Plutarchos, Péri askêseôs", u: Rheinisches Muséum, NF, t. XXVII, 1872, 520-538) u ovom kontekstu je posebno zanimljiva.
18 Filon Aleksandijski, Quis rerum divinarum heres, § 253.
19 Filon Aleksandijski, Legum Allegoriae, III, § 18.
20 Reč therapeiai može da označava i kultne činove, i taj bi smisao bio prilično uverljiv, te u duhu Filona Aleksandrijskog. Ipak, čini mi se da u ovom kontekstu upućuje na lečenje strasti. Videti De spedalibus legibus, I, §§ 191,197,230 i II, § 17.
21 Ton kalôn mnêmai, videti Galen, De cognosc. cur. animi morbis, I, 5, 25, str. 19, 8 Marquardt.
22 O ovoj temi, videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 249-259; B.-L. Hijmans, Askesis..., o.c., 68-70. Videti pogotovu Epiktet, Razgovori, IV, 12,1-21.
23 Ideja napregnutosti (tonos) javlja se uglavnom kod Epikteta, Razgovori, IV, 12, 15 i 19. Pojam tonos središnji je u stoicizmu, kao što je pojam opuštenosti (anésis) u epikurizmu. Videti F. Ravaisson, Essai sur la Métaphysique d'Aristote, t. Il, 117.
24 Epiktet, Razgovori, IV, 12,7; Marko Aurelije, Samom sebi, III, 13; Galen, De cognosc. cur. animi morbis, 1,9,51, str. 40,10 Marquardt.
25 Epiktet, Razgovori, IV, 12,15-18.
26 Marko Aurelije, Samom sebi, VII, 54, videti isto, III, 12; VIII, 36; IX, 6. Prevodi Marka Aurelija, u ovoj knjizi u načelu su preuzeti od A.-l.Trannoy, ali često su prerađeni. [Citate Marka Aurelija navodila sam iz postojećeg srpskog izdanja: Marko Aurelije, Samom sebi, Dereta, Beograd 2008, prevod Albin Vilhar. Ponegde sam morala da ih menjam, jer su razlike bile primetne, kao u ovom slučaju: „Svuda i uvek će samo od tebe zavisiti da li ćeš se odano predati prilikama oko sebe, da li ćeš sa svojim bližnjima postupati po principima pravičnosti, i da li ćeš sa ljubavlju kontrolisati predstave koje su se tek pojavile, da se neka od njih ne bi nesmetano provukla." - Nap. prev.]
27 Samo sadašnjost zavisi od nas; naše slobodno delovanje ne može da se proširi ni na prošlost ni na budućnost. Slobodno delovanje ili zaista čini nešto od sadašnjosti ili prihvata sadašnji događaj kao volju sudbine: Marko Aurelije, Samom sebi, II, 14; IV, 26, 5;
XII, 26; Seneka, De beneficiis, VII, 2,4: „His praesentibus gaudet."
28 Marko Aurelije, Samom sebi, III, 10; II, 14; VIII, 36.
29 Videti Marko Aurelije, Samom sebi, III, 2; IV, 23. Tekst Marka Aurelija, III, 2, odnosi se pre na bliskost s prirodom. Zamisao o
kosmičkoj vrednosti trenutka pronalazimo u: Samom sebi, V, 8,12:„Ono što ti se dešava, što ti je pisano, ili što se na bilo koji način povezuje s tobom, događa se zato što ti je tako suđeno odozgo, od
beskrajnog niza uzroka."
30 Epiktet, Razgovori, II, 16,2-3 i III, 8,1-5.
31 Videti P. Rabbow, Seelenführung.,., o.c, 124-130 i 334-336; I. Hadot, Seneca..., o.c, 57-58. Videti Galen, De cognosc. cur. animi
morbis, I, 5, 24. str. 18-19; 5, 25, str. 19,8 Marquardt; Seneka, De beneficiis, VII, 2,1; Marko Aurelije, Samom sebi, VII, 63.
32 Seneka, Debenef., VII, 2,1-2; Epiktet, Razgovori, III, 3,14-16.
33 O ulozi retorike u duhovnim vežbama, videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 55-90; B.-L Hijmans, Askesis..., o.c., 89; I. Hadot,
Seneca..., o.c., 17 i 184. Za primere kod Plutarha, H.-G. Ingekamp, Plutarchs Schriften..., o.c., 99 sq.
34 Marko Aurelije, Samom sebi, VII, 58: „Ма šta ti se desilo, seti se ljudi [postavi pred oči ljude - Adoov prevod] kojima se dogodilo to isto i koji su se zbog toga ljutili, zaprepašćivali i gunđali. Pa gde su sad ti ljudi? Nigde." Epiktet, Priručnik, § 21: „Neka ti smrt, izgnanstvo i sve što je zastrašujuće svakodnevno bude pred očima, ponajviše smrt; i nikad nećeš imati nikakvu zluradu misao i nikakvu preteranu želju." O ovoj vežbi videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., str. 330.
35 Videti prethodnu napomenu; B.-L. Hijmans, Askesis..., o.c.,str. 69, ističe učestalost izraza „priseti se" kod Epikteta. Prilično često se pojavljuje kod Marka Aurelija, na primer, Samom sebi, II, 4;VIII, 15; VIII, 29. Galen, De cognosc. cur. animi morbis, I, 5, 25, str. 19,8 Marquardt: „Zahvaljujući pamćenju imati 'pri ruci' ružnoću onih koji podležu gnevu i lepotu onih koji vladaju sobom."
36 Tek nakon mnogo oklevanja preveo sam reč meletè rečju „meditacija". U stvari, meletè i odgovarajuća latinska reč meditatio
označavaju „pripremne vežbe", naročito retoričke vežbe. Ipak sam se odlučio za prevod „meditacija", jer vežba koju određuje meletè
naposletku prilično dobro odgovara onome što moderni podrazumevaju pod meditacijom: napor da se usvoji i oživotvori u duši
neka ideja, pojam ili načelo. Ali nikad ne smemo zaboraviti dvosmislenost ovog naziva: meditacija je vežba a vežba meditacija.
Na primer, „premeditacija" o smrti je „predvežba" smrti; cottidiana meditatio navedena u sledećoj napomeni je „svakodnevna vežba".
37 Videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 23-150 i 325-328. videti Seneka, De benef, VII, 2, 1: „Наес Demetrius noster utraque
manu tenere profcientem iubet, haec nusquam dimittere, immo adfigere et partem sui facere eoque cottidiana meditatione perduci, ut
sua sponte occurant salutaria." Galen, Decognosc. cur. animimorbis,I, 5, 25, str. 19,13 Marquardt.
38 O praemeditatio malorum videti P. Rabbow, Seelenführung...,o.c., 160-179, i I. Hadot, Seneca..., o.c., 60-61.
39 Videti H.-G. Ingekamp, Plutarchs Schriften..., o.c., 99-105; P.Rabbow, Seelenführung..., o.c., 148,340-342.
40 Galen, De cognosc. cur. animi morbis, I, 5, 24, str. 18,12 Marq u a it: „Čim izjutra ustanemo, trebalo bi da unapred razmotrimo
povodom raznih dnevnih poslova da li je bolje živeti kao rob svojih
strasti ili se protiv njih služiti razumom." Marko Aurelije, Samom sebi, II, 1,1: ,,U zoru reci samome sebi: 'Danas ću naići na nametljivog,
neblagodarnog, drskog, prepredenog, sklonog klevetama i nedruželjubivog čoveka.' Sve te osobine ljudi imaju jer ne znaju šta je dobro i zlo." Videti isto, V, 1,1:„Ako se u zoru probudiš zlovoljan, nek ti ova misao bude pri ruci: budim se da bih učinio čovečno delo."
41 O preispitivanju savesti videti P. Rabbow, Seelenführung...,o.c., 180-188 i 344-347; I. Hadot, Seneca..., o.c., 68-70; B - L. Hijmans, Askesis..., o.c., 88.
42 Plutarh, Quomodo quis sent. prof, uirt., § 12, 82 F: „Zenon je mislio da svako, zahvaljujući svojim snovima, može postati svestan postignutog napretka. Ova poboljšanja postaju stvarna ukoliko se u snovima pokaže da nas više ne savladavaju sramotne strasti,
da ne odobravamo niti činimo išta rđavo ili nepravedno; kad sve sposobnosti naše duše, zajedno sa njenom osećajnošću i razumnošću, zablistaju kao prozračan miran okean koji nikakav talas ne može uzburkati, tad postižemo istinski napredak!"
43 To je područje duhovnog vođenja, videti I. Hadot, Seneca...,o.c., 5-97. Izdvajamo posebno Galena, De cognosc. cur. animi morbis, 1,7,36, str. 27,22 Marquardt: trebalo bi da zamolimo nekog čoveka starijeg od nas da nam otvoreno ukaže na naše pogreške.
44 Videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 311, nap. 64; I. Hadot,Seneca..., o.c., 59. Samom sebi Marka Aurelija očigledno je ovde uzor par excellence. Ali ukazujemo i na Horacija, Satires, I, 4, 138: „Kad imam slobodnog vremena, zabavljam se zapisujući misli napapiru." {„Ubi quid datur oti, inludo chartis.")
45 Ovo je Dekartova formulacija {Discours de la Méthode, II, 18, 27, Gilson) ali ona dobro izražava stoički ideal unutrašnje koherencije.
46 0 ovoj temi videti P. Lain Entralgo, „Die platonische Rationalisierung der Besprechung (epôidè) und die Erfindung der Psychothérapie durch das Wort", u: Hermes, t. 86, 1958, 298-323, i P. Lain Entralgo, The Therapyofthe Wordin Classical Antiquity, New Haven 1970 (prikaz F. Kudlien u: Gnomon, 1973,410-412).
47 Videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 215-222 i 352-354; G. A. Gerhard, Phoinix von Kolophon, Leipzig 1990, 228-284; I. Hadot, Seneca..., o.c., 16-17. Videti Seneka, Pisma..., 94, 27 i 43; 98, 5; 108,9. 0 zbirkama pesničkih i filozofskih sentencija videti W. Spoerri,„Gnomè" u: Der kleine Pauly, t. II, 1967, st. 822-829; H.Chadwick, The Sentences ofSextus, o.c.-, Th. Klauser, „Apophthegma" u: Reallexikon für Antike und Christentum, o.c., 1.1,1950, st. 545-550. Videti takođe P. Wendland, Anaximenes von Lampsakos, Berlin 1905,100 sq.
48 Termin akroasis koji koristi Filon označava, između ostalog, slušanje filozofskog predavanja; videti Epiktet, Razgovori, III, 23,27 i 38. Predavanje je uglavnom obuhvatalo čitanje filozofskog teksta sa tumačenjem (anagnosis), što je često obavljao učenik, dok
je učitelj vodio raspravu (Epiktet, Razgovori, I, 26, 1; Porfirije, Vita Plotini, § 14). Videti takođe I. Bruns, Deschola Epicteti, Kiel 1897. Ovo naravno ne isključuje samostalno čitanje filozofskih tekstova, Epiktet, Razgovori, IV, 4, 14-18 (gde Epiktet zamera svojim učenicima što čitaju tekstove ne primenjujući ih u praksi). Posle čitanja i tumačenja, usledio bi razgovor (diatribe) sa slušaocima i pojedinačne rasprave (videti I. Hadot, Seneca,..., o.c., 65). Sve skupa moglo je za slušaoca da bude duhovna vežba. Što se tiče čitanja, možemo da dodamo da će egzegeza, doslovna ili alegorijska, postati jedna od najvažnijih duhovnih vežbi pri kraju antike, kako kod pagana tako i kod hrišćana.
49 O nastavnom programu helenističkih škola, o prelasku sa sentencija na epitomai (izvode velikih načela), zatim na velike rasprave, videti I. Hadot, 53-56, i „Epicure et l'enseignement philosophique hellénistique et romain", u: Actes du Vlllème Congrès de
l'Association Guillaume Budé, Paris 1969,347-353.
50 O toj vežbi definisanja videti tekst u ovoj knjizi „Fizika kao duhovna vežba".
51 0 toj vežbi, videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 42-49.
52 Filonov izraz „ravnodušnost prema ravnodušnim stvarima" sasvim odgovara duhovnim vežbama Marka Aurelija, Samom sebi,
XI, 16: „Naša duša pronalazi u sebi moć da živi savršeno srećno ako ostane ravnodušna spram ravnodušnih stvari." Ova forumulacija
deluje kao odjek definicije cilja ljudskog života prema Aristonu sa Hiosa (Stoic. Vet. Fragm., 1.1, § 360). O toj temi videti tekst u ovoj knjizi „Fizika kao duhovna vežba". Podsetimo da „ravnodušnost" ne znači odsustvo zanimanja, već naprotiv podjednaku ljubav prema svakom životnom trenutku, što će reći da među njima ne treba praviti nikakvu „razliku".
53 Videti P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 223-249 i G.-H. Ingekamp, Plutarchs Schriften..., o.c, 105-118. Tehnički termin ovog
procesa je ethismos
54 Gnomologium Vaticanum, § 64. videti takođe Epikur, Poslanica Menekeju, § 122, u: Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih Ч
filozofa, preveo Albin Vilhar, BIGZ, Beograd 1973: „Jer ni za jednog čoveka nije suviše rano, i ni za koga suviše kasno, da počne da si stara o svom duševnom zdravlju." Grčke tekstove navedenih delà pronaći ćemo prikladno sabrane u: G. Arrighetti, Epicuro, Opere,
Torino 1960.
55 Epikur, Ratae Sententiae, § 11 (Osnovne misli, preveo Miloš Đurić, Dereta, Beograd 2005, str. 40): „Kad nas nimalo ne bi uznemiravala plašnja od nebeskih pojava i od smrti kao neke možda ipak za nas značajne stvari i činjenica da ne poznajemo granice
bolova i požuda, ne bi nam bila potrebna nauka o prirodi." O epikurovskoj teologiji videti W. Schmid, članak „Epikur", u: Reallexikon
fiirAntike undChristentum, o.c., t. V, 1962, st. 735-740; D. Lemke, Die Théologie Epikurs, München 1973.
56 Epikur, Ratae sententiae, § 29; Poslanica Menekeju, § 127.
57 Gnom. Vat., § 33 (Epikur, Osnovne misli, str. 25); videti A.-J, Festugière, Épicure et ses dieux, Paris 1946,44).
58 O ovoj temi videti W. Schmid, „Epikur", st. 722-723.
59 Fragment 469 u: H. Usener, Epicurea, str. 300; vidi fragm. 240 u: G. Arrighetti, Epicuro..., o.c., 567.
60 0 ovim vežbama meditacije videti W. Schmid, „Epikur", 744; P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 199 i 336-338; I. Hadot, Seneca...,
o.c., 52-53; takođe Epikur, Poslanica Menekeju, § 135: „0 tome, da kle, i o onome što je tome slično, i danju i noću razmišljaj sam i
zajedno s drugima sebi jednakima, pa nećeš nikada, ni najavi ni u snu, biti uznemiren i živećeš kao bog među ljudima." Videti isto, §
123: „One pouke koje sam ti neprestano prenosio, pretoči u delo i razmišljaj o njima kao o pravilima ispravnog života..."; isto, § 124:„Navikni se da živiš s mišlju da smrt za nas nije ništa."
61 Videti Filodem, Adversus sophistas, st. 4, 10-14, str. 87 Sbordone, citirano u: A.-J. Festugière, Épicure et ses dieux, o.c., str. 46,nap. 1; W. Schmid, „ Epikur", st. 744. Tehnički termin koji je ovde upotrebljen kako bi označio da ta sentencija uvek mora biti „pri ruci" jeste parhepomenon.
62 Na primer, Ratae Sententiae ili Kyriai Doxai (poznata Ciceronu, De fin., II, 20) i Gnomologium Vaticanum.
63 Epikur, Poslanica Pitoklu, § 85 i Poslanica Herodotu, § 37 (u: Diogen Laertije, o.c.): „Preporučujem ti da celokupno svoje delanje usmeriš na proučavanje nauke o prirodi (physiologia), smatrajući da upravo takvo delanje obezbeđuje najviše vedrine u životu."
64 Lukrecije, De rerum natura (O prirodi stvari, prevela Anica Savić Rebac, Prosveta, Beograd 1951), III, 16, 30: „Moenia mundi; discendunt, totum video per inane geri res... His ibi me rebus quaedam divina voluptas percipit atque horror, quod sic natura tua vi tam manifesta patens exomniparte retecta est.1' Ovaj odlomak iz Lukrecijevog speva je izvanredno važan. S jedne strane, on pokazuje da je epikurovska fizika zaista bila jedno od zadovoljstava mudraca: omogućavala je veličanstveno i maštovito viđenje stvaranja i razaranja vaseljene u beskraju prostora. Sa druge strane, naglašava jedno od najtemeljnijih osećanja ljudskog iskustva, horror pred zagonetkom prirode. Padaju nam na pamet Geteove reći iz Fausta (prema: Johan Volfgang Gete, Faust II, preveo Branimir Živojinović, Srpska književna zadruga, Beograd 1985, 6272): ,,U okoštavanju ne tražim spas, jeza je deo najbolji svih nas; mada nam tupi osećanja svet, pred ogromnim je svako ceptanjem obuzet." („Das Schaudern ist der Menschheit bestes Teil. Wie auch die Welt ihm das Gefühl verteure, Ergriffen fühlter tiefdas Ungeheure") Što se tiče epikurovskih vežbi, pogledati naročito knjigu P.-H. Schrijvers, Fiorroracdivina Voluptas. Études sur la poétique et la poésie de Lucrèce, Amsterdam 1970.
65 I. Hadot, Seneca..., o.c., 61-62; P. Rabbow, Seelenführung..., o.c., 280. Videti Ciceron, 0 krajnostima dobra i zla, 1,17, 55; 1,19, 62, Rasprave u Tuskulu, III, 15,32-33.
66 Gnom. Vat., § 75: „Poslovica koja kaže: 'Sačekaj kraj dugog života' (da saznaš je li bio srećan), izražava nezahvalnost prema
nekadašnjim dobrima"; videti isto, § 69 i § 19: „Onaj koji zaboravlja jučerašnju sreću već je starac."
67 Videti E. Hoffmann, „Epikur", u: M. Dessoir, Die Geschichteder Philosophie, 1.1, Wiesbaden 1925, 223: „Postojanje mora najpre da
se sagleda kao puka slučajnost da bi se zatim u potpunosti proživelo kao jedinstveno čudo. Prvo je potrebno shvatiti da se postojanje nemitno zbiva samo jednom, da bismo kasnije mogli da ga slavimo zbog onoga što je u njemu nezamenljivo i jedinstveno."
68 Gnom. Vat., § 14, i Lukrecije, 0 prirodi stvari, III, 957-960. Videti G. Rodis-Lewis, Épicure et son école, Paris 1975,269-283.
69 Horacije, Ode, 1,11,7: „Dum loqüimur fugerit inuida aetas: carpe diem, quam minimum credula posteroisto, II, 16, 25: „Laetus in
praesens animus".
70 O ovoj temi videti W. Schmid, „Epikur", st. 740-755: A.-J. Festugière, Épicure et ses dieux, o.c., 36-70; I. Hadot, Seneca..., o.c., 63; G. Rodis-Lewis, Épicure..., o.c., 362-369.
71 Videti S. Sudhaus, „Epikur als Beichtvater", u: Archiv für Religionswissenschaft, t. 14, 1911, 647 sq. Temeljni tekst Filodem, Périparrêsias, A. Olivieri (ur.), Leipzig 1914; cf. I. Fladot, Seneca..., o.c.,63; Videti M. Gigante, „Philodème: Sur la liberté de parole" u: Actes du Vlllème congrès de l'Association Guillaume Budé, Paris 1968,
196-217.
72 W. Schmid, „Epikur", str. 741-743.
73 A.-J. Festugière, Épicure et ses dieux, o.c., 69
Нема коментара:
Постави коментар