петак, 8. октобар 2010.

POEZIJA - Mika Antić







Hodajući na rukama
Od koje sam ja vrste?



      Ponekad mi se učini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam još koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

_____________________________


Vranje, Borina nedelja, 1977.


        Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
       Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
      Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti.   
    Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

_________________________

ŽENA

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.


_____________________________

Besmrtna pesma


Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
. . . . . . . . . . . .
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.


Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?
. . . . . . . .

Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim
kad vidisš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
sasav letim, i živim.

_________________________________


Koncert za 1001 bubanj


Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.

Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izađe.

Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da siđeš.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha.
Ti si najbesraminija devojka
koju sam sreo među ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.

-------------------------

Možda nikada niko nije uspeo da te želi ovako
kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj malo šuštavi glas…

Sa nosom dečački zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi, kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,

putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
Zvezde
i Ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.

-------------------------

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao
okovan u ova usijana rebra.

A o meni ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.
Ja sam rođendan slona,
i smrt mrava,
na istoj slamarici.
Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.
Hiljadu prašuma češlja kosu
u mom ušećerenom oku.
Sanjam te sa tugom, noćima,
kao vojnik tuđu pornografsku sliku...



Sad više ništa nemam.
Samo ovo srce,
ogromno,
gadno,
i gladno.
Ovo je rezervat divljih bubnjeva
i hipnotisani zoološki vrt.
Pokazaću ti nilske konje moje tuge.
Zebre moje neozbiljnosti.
I majmune moga pijanstva.

Tebe, zaista, niko nije želeo
ovako stravično, kao ja noćas.

___________________________________


Nepovratna pesma.


Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono cčemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i cčarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.


Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vecčno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

____________________________

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš

hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka

hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš

da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli
il crkneš, ako crči treba,
zbog svega što smo najlepše hteli


_______________________________

Drugarska pesma


Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa,
onaj musavko što vrrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te,namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
a sad smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem- ti triput bolje umeš.

U redu,visočanstvo,ja sam te ljuljao...kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao,
pa kad je u svet trebalo-zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užae rodbine cele.
Ti znaš- ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, al sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao kad te drugi istuku.
Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa
da stalno zbog tebe podnećem i dušu i glavu i leđa ?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali ?
- Tata škripi u braku
- Na poslu...
- Daj za đeparac...
A ja ti i dalje pomažem, jer te i volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili.
I stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I ja ti danas dajem reč roditeljsku i mušku
ako ne postaneš čovek na ovoj tek započetoj
čarobnoj stazi života,
-moram ti razbiti njušku.
makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam- to za dečake nije.
Al sutra,
odrasli prinče,
videćeš kako se bije.


__________________________________

ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

_______________________________

SVE BOJE SVETA



Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni,
ili poplavi kao svila
od dečje kose i ptičjih krila.

Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.

Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet posivi.
Ili se smrači
i naoblači.

Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.

I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.

Pa sve kad trne
i sve kad vene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni bukti sto vatrometa
nekakvog lepšeg, samo mog sveta.

Ponekad pozželim da podelim
moje rumeno sa gradom celim.
I moje belo sa žutom travom.
I moje žuto sa noći plavom.
I moje plavo sa rekom snenom.
Jedino čuvam ono zeleno.

Za neke oči što nisu moje,
al iz njih rastu,
odavnu rastu
sve druge oči i druge boje.


____________________________________

BEOGRAD


1.
Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo sšto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća.

2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlečim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.
A pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.
Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

7.
Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.
Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.

______________________________


Kroj


Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

_________________________________

OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi

i ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo - tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne

i samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne

Nekom zabranjuju zvezd
nekom krila i laste,
ja ne zabranjujem ništa
sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim,
pokušaj da ne rasteš,
ni mrvu za inat
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi
slobodno i ludo,
možeš da izmišljaš, maštaš,
da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo,
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželisškad zažmuriš,
ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno,
prkose detinjaste,
i laži sebe samog,
sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!
Jedino nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku,
dotrci blize zori,
na pragu ove pesme
tako se divno bori.

I kad namignes samo,
i osmehnes se polako
izbroj u sebi do deset,
i to u vecnost pretvori,
i sve sto zmureci smislis,
ostace zauvek tako!

_________________________________

IMENA



Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti – takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I kreces u zivot s pogresnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.
__________________________

BOSONOGA PESMA

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicčne sreće.
I nemam obicćne grehove.
Moja je srecća srneća,
a grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.
Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.
Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.

_______________________

Expres za sever



Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.
_____________________________________


Moskva, hotel «Peking», 1972.



Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

____________________________


DRUŽENJE


Restoran prazan. Samo jedan čovek okrenut tom suncu koje ne ume da zađe, a ja zaboravio u toj brzini šibice. A cigare imam. I priđem čoveku i kažem na ruskom daj da zapalim.
A on se okrene. I ja vidim: Miša!...A on užasno sam. Sam, a za leđima Daugava, a ispred srca i nosa Baltik. Ćuti i gleda u kosmos. I kaže:
-Aj daj jednu cigaru.
Kaže na mom jeziku. Ja prepolovim kutiju na pola, pokidam je i on me pita:
-A šta ćemo sad.
I ja mu kažem:
-Idemo ka tom suncu koje ne ume da zađe.
I popeli smo se suncu na leđa. Uhvatili ga za grivu, tako sedeći ispred Baltika. I mislim da smo stigli do neba, jašući ga.
Dobro jutro ti, Mišo, u toj svetlosti. I Mišo, laka ti noć u toj svetlosti.




ALEA - Mika Antić

Нема коментара:

Постави коментар