Nuklearne tvrdnje su dimna zavesa ..

Od Jeffreyja Lewisa  
direktora Programa za neširenje nuklearnog oružja u Istočnoj Aziji na Institutu za međunarodne studije Middlebury.

Izraelski napadi nisu zbog postrojenja ili centrifuga, već zbog promene režima.

Prava debata nikada nije bila o tome šta učiniti s iranskim nuklearnim programom. Uvek se vodila o tome šta učiniti s režimom.
Za neke ljude u Izraelu i Sjedinjenim Američkim Državama, sam nuklearni program predstavlja sigurnosni problem. Oni ne žele da Iran ima nuklearno oružje, pa je logično podstaći Islamsku Republiku da se bolje ponaša. Na taj način možete ponuditi dogovor: Nemojte graditi nuklearno oružje niti podržavati terorizam, a mi ćemo ukinuti sankcije i ponovo poželeti dobrodošlicu iranskom narodu u globalnu zajednicu.

Za druge, problem je samo postojanje Islamske Republike, za koju iskreno veruju da nije sposobna promeniti svoju vanjsku politiku i da proizvodi oružje za uništenje Izraela, a ne za njegovo odvraćanje. Za ove ljude, svako diplomatsko rešenje je lažni mir koji samo jača Iran, jer je ilegalni nuklearni program široko prihvatljiv razlog za održavanje sankcija za koje se nadaju da će osakatiti iranski režim koji smatraju nepopravljivim.

Ne postoji način da se reši ta razlika u mišljenjima. I nikada nije bilo jasnije nego danas da je izraelski premijer Benjamin Netanyahu u ovom drugom taboru. Ovi napadi nisu bili prvenstveno usmereni na nuklearna postrojenja, već na najviše vojne lidere Islamske Republike. Izrael ne pokušava da uništi iranske centrifuge; pokušava da sruši sam režim.

Iran je imao program nuklearnog naoružanja do 2003. godine, uprkos njegovim glasnim poricanjima. Kada je taj program otkriven 2002. godine, američka obaveštajna zajednica je verovala da ga je vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei zaustavio. ("Zaustaviti" je reč koju je koristila obaveštajna zajednica, ali obustavljeno ili pauzirano je prirodniji opis.)

Iran je 2015. godine pristao na takozvani iranski nuklearni sporazum. Iran je, prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju ( IAEA ) i američke obaveštajne zajednice, poštovao uslove tog sporazuma. Ovo poštovanje se nastavilo čak i nakon što se američki predsednik Donald Trump povukao iz sporazuma, tokom svog prvog mandata, 2018. godine, sve do maja 2019. Bidenova administracija nije ponovo stupila u sporazum i pregovori su se odugovlačili. Uprkos prekidu, američka obaveštajna zajednica veruje da je iranski program nuklearnog oružja i dalje obustavljen, ali i da postoji sve veći pritisak na vrhovnog vođu da nastavi program.

Iran postepeno smanjuje saradnju s IAEA od 2019. godine, posebno u poslednjih nekoliko meseci. Smanjena saradnja Irana dovela je generalnog direktora u poziciju da upravo ove nedelje izjavi da, bez rešavanja preostalih pitanja, IAEA "neće biti u mogućnosti da pruži garanciju da je iranski nuklearni program isključivo mirnodopskog karaktera".

Iako su Sjedinjene Američke Države i Iran vodili razgovore u Omanu, pri čemu su SAD čak ponudile Iranu ublaženu verziju prethodnog nuklearnog sporazuma, ti razgovori su se odugovlačili nakon roka od 60 dana koji je postavila Trumpova administracija.

Upravni odbor IAEA-e – koji su samo ambasadori raznih država članica IAEA-e, uključujući Sjedinjene Američke Države – glasao je sa 19-3 i 11 suzdržanih glasova da iranske akcije "predstavljaju nepoštivanje obaveza" prema sporazumu o zaštitnim merama. Iranci, očito, nisu bili oduševljeni ovim.

Iran je, kao odgovor, obavestio IAEA da je izgradio treće podzemno postrojenje za obogaćivanje i da će uskoro tamo instalirati nove centrifuge. Obaveštenje IAEA-i je "upitnik o informacijama o dizajnu" (ili DIQ) koji ukazuje da Iran namerava staviti novo postrojenje pod zaštitne mere IAEA-e, kao i sva njegova druga poznata postrojenja s nuklearnim materijalom. Zatim je Izrael udario - i to na neočekivani skup ciljeva.

Ljudi se okupljaju ispred zgrade koja je pogođena izraelskim napadom u Teheranu 13. juna.

Iako je početni val izraelskih vazdušnih napada široko opisan - uključujući i od samog Netanyahua - kao napad na iranska nuklearna i raketna postrojenja, jedino nuklearno postrojenje koje je Netanyahu spomenuo u svom govoru bilo je veliko postrojenje za obogaćivanje urana u Natanzu.

Godinama je vladao konsenzus da Izrael verovatno ne može značajno eliminisati iranski nuklearni program, uglavnom zato što su najvažniji elementi sigurno zakopani duboko pod zemljom na mestima poput Natanza i Fordowa. Dolazak do tih postrojenja zahtevao bi mnogo moćnije oružje kakvo poseduju samo Sjedinjene Američke Države.

Iranci su takođe rekli IAEA-i da su, dok je Natanz bio meta napada, druga mesta s nuklearnim materijalom normalno su funkcionisala. Napad na Natanz je jedini napad na nuklearni objekt koji smo moje kolege i ja u Institutu Middlebury do sada uspeli proveriti na osnovu informacija iz otvorenih izvora. Satelitski snimci izgleda pokazuju da je Izrael ciljao mali broj nadzemnih zgrada u Natanzu, uključujući pilotni pogon za obogaćivanje goriva i zgrade povezane s napajanjem električnom energijom.

Gubitak tih zgrada će ometati operacije na lokaciji, ali je malo verovatno da će uništiti mnogo centrifuga. Izrael nije prvog dana napao podzemni objekat u Fordowu, gde Iran obogaćuje materijal do 60 posto, iako će se to verovatno promeniti. Netanyahu je obećao nastavak udara, ali u ovom trenutku ne čini se da Izrael pokušava više od minimalnog napada na nuklearnu infrastrukturu, tek toliko da se udar može okarakterisati kao čin preventivne samoodbrane.

Ono što se čini da je prvi val postigao jeste ubijanje mnogih visokih iranskih vojnih zvaničnika. Navodno je ubijeno i nekoliko nuklearnih naučnika, ali su napadi bili mnogo veći od toga. Izraelci su, čini se, napali rezidencije iranskog rukovodstva, navodno ubivši Mohammada Bagherija, načelnika štaba iranskih oružanih snaga; Hosseina Salamija, vrhovnog komandanta Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGC); Gholamalija Rashida, zamenika vrhovnog komandanta oružanih snaga; Amira Alija Hajizadeha, šefa jedinice za balističke rakete IRGC-a; i Alija Shamkhanija, koji je vodio nuklearne pregovore sa Sjedinjenim Državama.

Jedan od razloga zašto su se mnogi jastrebovi Izraelci i njihovi washingtonski obožavatelji protivili nuklearnom sporazumu bio je upravo taj što bi mogao uspeti. Rešavanje nuklearnog pitanja uklonilo bi neke sankcije režimu. Ovaj početni val napada nije o nuklearnoj pretnji; radi se o korištenju nuklearne pretnje za opravdanje pokušaja rušenja režima. Netanyahu je to u suštini priznao, rekavši Irancima: „Naša borba je protiv brutalne diktature koja vas tlači 46 godina. Verujem da je dan vašeg oslobođenja blizu.“

Fokusiranje na političke ciljeve napada pomaže u objašnjavanju zašto je Netanyahu sada preduzeo ovaj korak. Njegov govor je jasno pokazao u kojoj meri je nuklearno pitanje samo maska. Tvrdio je da je „Iran proizveo dovoljno visoko obogaćenog urana za devet atomskih bombi. Devet.“ Ovo je potpuna laž: Najnoviji izveštaj IAEA potvrđuje da Iran nije obogatio uranijum iznad 60 posto U-235 . Oružje je 90 posto. Netanyahu je takođe tvrdio: „Poslednjih meseci Iran preduzima korake... da ovaj obogaćeni uranijum pretvori u oružje.“ To verovatno takođe nije istina, jer je Obaveštajna agencija za odbranu (Defense Intelligence Agency), tek u maju, izjavila da „iranski visoki zvaničnici verovatno nisu odlučili da ponovo pokrenu svoj program nuklearnog oružja pre 2003. godine, ali od aprila 2025. godine, iranski zvaničnici prete da će preispitati svoju nuklearnu doktrinu ako budu napadnuti njegovi nuklearni objekti.“

Sam Netanyahu je rekao da bi Iran mogao biti u stanju da izgradi nuklearno oružje za godinu ili čak mesece, nešto što govori decenijama, čak i pre nego što je izvukao bombu iz crtanog filma na Generalnoj skupštini UN-a 2012. godine. €

Zašto onda Netanyahu deluje sada? Prvo, ima poslušnog partnera u Trumpovoj administraciji, koja ne želi biti direktno uključena, ali nije ni zainteresovana da ga sputava. Izgleda da je Netanyahu dao Trumpu svojih 60 dana da postigne dogovor, ali ni dan više.

Tu je i domaća politika. Kao što je bilo očigledno tokom vojne operacije u Gazi, stalna sigurnosna kriza je ključni element Netanyahuove strategije za produženje njegovog političkog položaja i odgađanje presude za korupciju.

Ako Izrael uspe srušiti islamski režim u Teheranu, napad će se isplatiti. Ali ako Izrael ne uspe - a iskreno, promena režima samo vazdušnim napadima ima prilično lošu istoriju, od libijskog Muamera Gadafija 1986. do iračkog Sadama Huseina 1991. i kasnije, ili jugoslavenskog Slobodana Miloševića 1999. - Iran će zadržati preostali nuklearni kapacitet. Izraelski savetnik za nacionalnu sigurnost je to već priznao. Šta onda?

Odgovor Izraelaca, u koji ne verujem, je da će Iran možda tada sklopiti dogovor s Trumpom o razoružavanju. Čini mi se verovatnijim da će Iran slediti primer Severne Koreje, povlačeći se iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja i konačno krenuti u izgradnju tog nuklearnog oružja. Čini se vrlo malo verovatnim da će Rusija ili Kina podržati dodatne sankcije Iranu zbog toga, s obzirom na ono što se dogodilo, niti će provoditi postojeće sankcije. Rusija je, na kraju krajeva, glavni kupac iranskih vojnih dronova, a Kina kupuje mnogo iranske nafte.

Ne znamo u potpunosti zašto je Hamnei zaustavio iranski program nuklearnog naoružanja 2003. godine ili zašto se tako dugo držao ovog pristupa. Jasno je da su neki ljudi u Iranu želeli bombu. Drugi, međutim, izgleda nisu. Do sada su nuklearni golubovi prevladavali. Međutim, nakon ovog udara, zamišljam da će te debate izgledati sasvim drugačije. S jedne strane, biće mnogo novih lica za stolom. S druge strane, svi će primetiti šta se dogodilo ljudima koji više nisu tu i pitaće se da li bi Izrael bio toliko hrabar da je Iran imao nuklearno oružje ili da ga Izrael nije imao. Ako režim ne padne, Izrael će sve ovo morati ponavljati iznova i iznova. Čak i ako napad značajno ošteti iranski nuklearni program, Teheran ga jednostavno može rekonstruisati. Kada sam pitao jednog izraelskog prijatelja o problemu Irana koji se suočava s problemom ponovnog početka, on je to uporedio s "košenjem trave" - ​​poređenje koje mi se u to vreme nije činilo baš uverljivim. Ali nakon što sam gledao pokolj u Gazi, nakon čega je usledio Netanyahuov govor u kojem je izraelskim vojnicima i građanima rekao da se pripreme za dugotrajni sukob, shvatam da bi beskrajni pokolj mogao odgovarati Netanyahuu i njegovoj vladi.

Izvor: FP