I. O MAJSTORIMA
Dobra je ptica ipak sličnija zlobnoj ptici nego što je dobrom psu.
Stoga pisci različitih ideologija mogu biti i formalno i tematski povezani.
Viktor Šklovskij
U jednoj od najminucioznijih zapadnih istorija ruske kultureIkona i sekira istorija ruske kulture,jedno tumačenjeJames Billingtonje već u naslovu izdvojio dva elementa, tačnije dva simbola koja ilustruju kompleksnu podvojenost ruske duše. Ikona i sekira su prema Billingtonovim spoznajama visile na zidu svake ruske izbe, zbog čega je američki istoričar upravo u njima prepoznao ambivalentnu slojevitost ruskoga modusa vivendi, razapetoga između surove, materijalne borbe za preživljavanje s jedne strane i neupitne duhovnosti s druge. Mnogi bi se složili s tvrdnjom da su druga dva simbola odredila vizuelni identitet moderne Rusije 20. veka , ukrštenost u kojoj se trebala ogledati neraskidiva sloga združenih radnika i seljaka. Srp i čekić su ključni elementi sovjetske ikonografije od njenog oktobarskoga začeća 1917. godine pa sve do rasapa u avgustu 1991. godine. Međutim, za razliku od većine post-socijalističkih zemalja, savremena Rusija nije negirala svoje istorijsko lice. Petokrake, marksističke parole i razno socijalističko oruđe još uvek krase moskovsku podzemnu železnicu, najveću moskovsku bilbioteku V. I. Lenjina (takozvanu Lenjinku), ruske trgove, parkove, stanice i ostala zdanja širom te velike zemlje. Čak je i prostranstvo bivše prognaničke kolonije — Sibira — u službi predimenzioniranoga muzeja sećanja, u kome se iznad spomenika raznih careva proteže (u neodređenu daljinu) ispružena ruka bezbrojnih Vladimira Iliča Lenjina. No ne treba zaboraviti da je osim srpa i čekića još jedno oruđe legitimizovalo svoju moć u vreme boljševičke kulturne revolucije, zasenivši ostale umetničke forme — pisana reč. Tomu u prilog govore podaciEvgenija Dobrenkau knjiziOblikovanje sovjetskoga pisca, koji podseća da je Savez sovjetskih pisaca brojao neverojatnih 10.000 članova. U relativno kratkome razdoblju (1934–1953) objavljeno je 73.700 knjiga s ukupni izdanjem od 2 milijarde 384 miliona i 620 hiljada primeraka! Takve su brojke legitimisale Dobrenkov stav da je Sovjetski savez bio svojevrsna tvornica književnosti. Posredi je uistinu paradoksalna pojava: za profesionalizaciju književnoga zanata odgovorni su oni koji su nad njime hteli imati apsolutnu kontrolu. Sovjetska je vlast proganjala pisce kao što je svojedobno crkva proganjala veštice, zabranjujući ih, spaljujući ili vešajući. Njihova su dela pak bila nadzirana, cenzurisana i skladištena po tajnim arhivima.
Drugim rečima, paralelno s hiperprodukcijom književnih tekstova u sovjetskoj Rusiji odvijala se i njihova hipercenzura. U gotovo pola veka diktature Iosifa Vissarionoviča Džugašvilija zabeleženo je nepamćeno iživljavanje vlasti nad umetnošću reči i sakaćenje njene slobode, no pogrešno je misliti da je cenzuru s gruzijskih brda na Crveni trg doveo Koba, taj nesuđeni sveštenik koji je istinsku veru pronašao u revoluciji i boljševizmu. U pitanju je nasleđeni i uvežbani mehanizam koji je Staljin znao oploditi i dovesti do savršenstva. Stoga mu i korene i prethodnike valja tražiti iza zavesa nekih drugih pozornica ruskih vladara — Petra Velikoga, Ekaterine II., Aleksandra I. i Nikolaja I., ali i V. I. Lenjina. Savremene su revizije pokazale da je, preotevši kormilo iz onemoćalih Lenjinovih ruku, Staljin prisvojio niz njegovih zasluga. Jedna od njih je i cenzura. Potaknut dubokom odbojnošću prema cenzorskom despotizmu carske Rusije,cvetanju nejednakosti i gušenju slobode govora, Lenjin je u svojoj pamfletnoj publicistici s početka 20. veka ustrajno obećavao ukidanje cenzure, implicitno ukazujući na geografsko poreklo njezine okrutnosti: »Mi, dakako, ne tvrdimo da preobrazba književnosti koja je zablaćena azijatskom cenzurom i evropskom buržoazijom mora i može nastupiti odmah« (Lenjin 1972: 102);»to će biti moguće samo u socijalističkom besklasnom društvu. (...) Tada će to biti slobodna književnost« (1972: 104). No uprkos propagiranju sveopšte jednakosti i nastojanjima prve i druge revolucije da ukinu carističku cenzuru, ona nikada nije uspela nestati s ruskoga kulturnog područja. Štaviše, Pavel Rejfman smatra da je sovjetska cenzura bila opasnija i organiziovanija od carističke zbog toga što je u kratkome roku postala sveopšta, sveprisutna. Sovjetska cenzura jest cenzura totalitarne države, u kojoj su sredstva masovne informacije podložna ma nipulaciji. Ona su korištena u propagandu samo onih svjedočanstava koja su bila korisna vlasti — ističe Rejfman u svojim predavanjima. Već treći dan nakon preuzimanja vlasti 1917. godine, Lenjin je donieo svoj poznati Dekret o štampi i njime dokinuo postojanje svih štampanih medija1 koji su se javno ili skriveno protivili, a time i štetili boljševičkoj vlasti, čime se je već zarana svrstao u tipologiju diktatorskoga vođe koju je razradioAleksandre Kojève. Evo kako će Lenjin pravdati uvođenje cenzure nakon preuzimanja vlasti: Svi znaju da je buržujska štampa jedno od najmoćnijih oružja buržoazije. U ovako osetljivome razdoblju, kada nova vlast — vlast radnika i seljaka — treba ojačati, nemoguće je ostaviti takvo oružje u neprijateljskim rukama. U ovome trenutku štampana reč nije ništa manje opasna od bombi i metaka. Lenjinove reči možda i ne bi bile toliko šokantne da ovaj nije još kao vođa opozicije 1905. godine u Partijskoj organizaciji i partijskoj književnosti obećavao posve suprotno: »Nakon što smo se oslobodili vlasti kmetske cenzure, mi ne želimo i nećemo pristati na buržujsko–trgovačke književne odnose. Mi želimo i hoćemo stvoriti slobodnu štampu (...) Sloboda reči i štampe mora biti potpuna« (Lenjin 1972: 102). U svetlu iznesenoga, zanimljivo je da je već 1918. godine, samo godinu dana posle preuzimanja vlasti, Lenjin ugasio preko 470 opozicijskih novina. Zbog svega navedenog istoričar Arlen Bljum tu ranu sovjetsku etapu pod Lenjinovim vodstvom (1917–1924) naziva početnim razdobljem sovjetske cenzure.
Treba napomenuti da je Dekret o štampi predstavljen kao privremena i vanredna mera zbog stanja opšte opasnosti u kojoj se nalazila zemlja (na udaru kontrarevolucionarnih jedinica, okružena vanjskim i unutarnjim neprijateljima). No Marina Konstantinova 2 osporava i demistificira tobožnju privremenost spomenutoga dokumenta, napominjući da Lenjinova cenzura nije oslabila čak ni nakon željene stabilizacije. Štaviše, Konstantinova ustrajava u dokazivanju da je Dekret o štampi bio tek prvi korak postupne kulturno–umetničke represije i sveopšte cenzure, kojom se kasnije proslavio staljinizam. Pod krinkom privremenosti postupno je nastajala trajna diktatura, a zaoštravanje cenzure ubrzao je već spomenuti mehanizam: strah od neprijatelja, u čije se redove dakako ubrajala i ruska inteligencija. Andrej Sinjavskij primećuje da je manija neprijatelja, koja će do punoga izražaja doći u Stalinovo doba, zaživela već za Lenjina. Kada je nakon Kronštatske pobune i raznih drugih protivboljševičkih ustanaka (pobune seljaka i sl.) trebalo učvrstiti vlast, a neprijatelje proterati s kućnoga praga, nastupila je diktatura. Umesto uvođenja obećane demokracije, Lenjin je 1922.godine osnovao specijalnu ustanovu za kontrolu sveukupne književne i izdavačke delatnosti: Glavlit3.
Cilj je bio jasan — centralizacija svih oblika cenzure u štampanim delima. Nijedno štampano delo nije moglo biti objavljeno mimo Glavlita; oslobođena su, doduše, bila neka izdanja, poput publikacija RKP(b)–a, Kominterne, Gosizdata4 i Akademijinih naučnih radova. No gde su završavale zabranjene knjige? U početku su ih spaljivali, da bi početkom 1920–ih godina nastupilo trajno arhiviranje zabranjene misli. Osnovan je najveći arhiv nepodobne sovjetske književnosti — Spechran5 — kojim je rukovodila Lenjinova žena Nadežda Krupskaja. Iz biblioteka su tako odstranjena »problematična« dela Tolstoja, Dostojevskog, Feta, Platona, Schopenhauera i mnogih drugih autora. Prema podacima studije Arlena Bljuma, u nekim je arhivima do 1987. godine pronađeno pola miliona knjiga i periodičkih publikacija. U specijalnom arhivu najveće moskovske biblioteke — Državne biblioteke V. I. Lenjina — pohranjena su dela najkontroverznijih sovjetskih pisaca 1920–ih godina: Anne Ahmatove, Osipa Mandelštama i Mihaila Bulgakova, ali i brojna tamizdatska izdanja Borisa Pasternaka, Aleksandra Solženicyna i drugih autora.
Suprotno očekivanjima da će cenzura biti ublažena i obećanjima potpunog ukinuća, ona je postupno zalazila u sve pore umetničkoga (i društvenoga) delovanja6 . Lenjinova je cenzorska politika bila poprilično haotična7, što ne čudi ako se uzme u obzir da se radilo o ranoj, početnoj fazi uspostavljanja pravilnika dopuštenoga i nedopuštenoga. Krajem 1910–ih i početkom 1920–ih godina norme dobroga i lošega ponašanja još nisu bile strogo definisane, pa tako ni precizne granice zabranjenoga, što je urodilo mnogim cenzorskim propustima.
Tome uprkos, danas nije teško osporiti tezu da je u Lenjinovo doba vladala stvaralačka sloboda. To će najbolje ilustrovati Lenljinovi rani pamfletni istupi Šta da se radi? (1902) i Partijska organizacija i partijska književnost (1905), koji jasno pokazuju njegov diktatorski odnos prema književnome tekstu: »Na posao, drugovi! Pred nama je teška i nova, no velika i zahvalna zadaća — organizovati opsežan, svestran, raznovrstan književni rad u uskoj i neraskidivoj vezi sa socijaldemokratskim radničkim pokretom. Sva socijaldemokratska književnost mora postati partijska« (Lenjin 1972: 104). Opisano će tridesetak godina nakon Lenjinova književnoga programa prerasti u fenomen poznat kao socrealistička književnost, dakako, uz pokoju staljinističko–buharinovsku korekciju. Time je razbijen drugi veliki mit o Staljinu kao tvorcu socrealističkoga kanona. Socijalistički realizam — upravo kao i kastracija književne imaginacije i težnja stilsko–poetskoj monolitnosti — Lenjinov je izum.
Uspostavljanje NEP–a8, osnivanje nezavisnoge štampe, kao i postojanje raznovrsnih poetskih formacija i literarnih skupina9 početkom 1920–ih godina,stvarali su privid slobodarske atmosfere i stvaralačkoga pluralizma. No nakon početnih cenzorskih propusta Lenjinova se cenzorska praksa u samo nekoliko godina razvila u dobro uvežbani mehanizam; kad bi zakazala tzv. preventivna cenzura, pa bi nadležnoj cenzorskoj ustanovi promaknula knjiga za koju bi se utvrdilo da je buržujska ili politički štetna, na snagu je stupala kaznena cenzura: zabrana knjige i kažnjavanje krivaca. Da je Lenjin začetnik sovjetskoga cenzorskog terora10 (ta se invencija, kao i niz drugih zasluga, godinama nepravedno pripisivala Staljinu), danas više nije nepoznanica, no Gennadij Žirkov naglašava kako su uprkos brojnim dokazima i istorijski i književni analitičari godinama odbijali pisati na tu, čini se, tabu temu. Rejfman upozorava kako Rusija nikada nije prošla put delenjinizacije, iako je prošla put destaljinizacije. Štaviše, nakon poznatog govora Nikite Hruščëva na 20. sednici KPSS–a u komu ovaj svrgava kult Staljina i nabraja sva Staljinova zlodela, Lenjin je ustoličen kao njegova suprotnost — socijalistički good guy, primer pozitivnoga junaka. U poređenju s metodologijom Staljinove cenzure, koju je Billingtom, želeći naglasiti prevlast iracionalnoga i nepredvidivoga u njoj, okarakterisao kao »metodu u ludilu«, Lenjinova je cenzorska diktatura bila birokratska i racionalna. Ali, i on se odlikovao nepodnošenjem tuđih pogrešaka i propusta, što je znalo prerasti u okrutnost. Kako bi ilustrovao Lenjinovu vulgarnost i nesnošljivost prema propustima, Žirkov je u svojoj studiji istakao one primere koji dokazuju Lenjinov cenzorski despotizam: »Samo je glupan, samo je perfidni saboter mogao propustiti takvu knjigu. Molim da se otvori istraga i da se pozovu svi odgovorni za uređivanje i objavljivanje knjige« (Žirkov 2001: 2). U telegramu što ga je povodom neefikasnosti i nemara u vezi s projektom podizanja spomenika zaslužnim kulturnim delatnicima poslao Lunačarskome, očigledna je i Lenjinova sklonost kažnjavanju: »Prekoravam vas zbog zločinačkoga i nemarnoga odnosa te zahtevam da mi pošaljete imena svih odgovornih osoba da ih predam sudu« (Lenjin 1972: 198).
Slažem se s tezom Konstantinovne da je totalitarna manija kontrolisanja kulturnoga života u SSSR–u za vreme Staljina tek logičan nastavak Leninove kulturne politike. Da je upravo Lenjin tvorac staljinističkih GULAGA i ostracizama raznoga tipa dokazuje postojanje nekoliko dekreta na koje u svome članku upozorava Konstantinova. Među njima je najvažniji dekret O revolucionarnome sudu štampe iz 1918. godine, kojime je Lenjin legalizovao kažnjavanje onih koji su u svojim tekstovima štetili sovjetskoj vlasti, lažući ili izvrćući pravu istinu o stanju u boljševičkoj Rusiji. Tim se dekretom ozakonilo
1) hapšenje okrivljene osobe;
2) ukidanje njezinih političkih prava te
3) izgon iz glavnoga grada, mesta ili predela koji je u sastavu Rusije.
Drugi dokument nije bio javnoga karaktera; Uputa Glavlita mesnim organima u leto 1922. godine bila je razaslana po celoj zemlji. On je zabranio štampanje tekstova otvoreno neprijateljskoga sadržaja prema Komunističkoj partiji i vlasti te izbacivanje problematičnih i spornih mesta (činjenica, brojeva, osobina) koje su na bilo koji način ugrožavala ili omalovažavala Komunističku partiju. Stoga ne preostaje drugo do zaključiti da je borba koju će neki pisci voditi sa Stalinom i staljinističkom cenzurom od 1930–ih godina biti nadalje samo radikalizacija smera što ga je odredio Lenjin11.
Uostalom, još je Stanko Lasić u Krležologiji ili Povijesti kritičke misli o M. Krleži (1993), svodeći bilansu simpozija o revolucionarnim tradicijama Zagrebačkog univerziteta 1970. godine, naslutio važnost načete teme12, postavivši sledeće pitanje: »nije li zlo bilo sadržano u samom pojmu lenjinističke revolucije? (…) nije li globalno negativna bilansa svetskog i našeg socijalizma samo logična posledica lenjinističke revolucionarne koncepcije?« (Lasić 1993: 57). Ali, u oblikovanju sovjetske cenzure važnu je ulogu odigrao i poznati narodni komesar za kulturu i najuticajniji književni kritičar svoga vremena — Anatolij Lunačarskij, koji je u eseju Sloboda knjige i revolucija (1921) okarakterisao sovjetsku cenzuru kao nužno zlo13, pokušavajući ublažiti represivni karakter sovjetske vlasti: »Cenzura? Strašne li reči. Ali za nas ništa manje strašne nisu ni reči: puška, bajonet, zatvor, pa čak i država. Sve su to za nas strašne reči, a one su deo njihova arsenala, arsenala svih konzervativnih i liberalnih buržoazija« (Lunačarskij 2010–2011: 1). Za razliku od Lunačarskoga, Lenjin nije mislio da je zaoštravanje cenzure protivrečno njegovim socijaldemokratskim načelima, a stav da je cenzura preko potrebno i legitimno oružje u borbi za uništavanje neprijatelja svrstava ga u red ruskih careva–cenzora14, čiju je azijatsku okrutnost osuđivao početkom 20. veka. Odnos staljinističke sovjetske vlasti prema umetničkoj književnosti jasno je formulisan u nastavku gore spomenutoga članka Lunačarskoga: »Da, nimalo se ne bojimo cenzurisati čak i lepu književnost« (2010–2011: 1). Izveštaj o radu koji je 1927. godine podneo upravnik Glavlita, Pavel Lebedev–Poljanskij, potvrđuje sve okrutniju devastaciju književnoga života. U tom izveštaju takođe primećujem važnu semantičku preinaku. Sudeći po jednom njegovu odlomku15, očigledno je da se glagolom cenzurisati podrazumevalo likvidirati. U oblasti umetničke književnosti, kao i u slikarstvu, pozorištu i muzici, potrebno je likvidirati literaturu koja se protivi sovjetskom sistemu. (...) Nužno je i potrebno odnositi se krajnje strogo prema tekstovima u kojima se propagiraju buržujske umetničke tendencije — piše u njegovu saopštenju.
Upravnik Glavlita je na kraju istakao potrebu za nemilosrdnom borbom16 sa svim književno–umetničkim grupacijama buržujskih tendencija, no Glavlit je uočio buržujske i antisovjetske tendencije kod zapanjujuće velikoga broja pisaca. Stoga ne čudi podatak prema kojemu je Glavlit 1925. godine zabranio objavljivanje čak 220 knjiga te je u samo dve godine uneo prepravke ideološkoga sadržaja u oko 900 dela! Takve i slične progone slobodne intelektualne misli u sovjetskoj Rusiji Sinjavskij objašnjava strahom vlasti od postojanja ikakvoga oblika »drugosti« u zemlji: »Odatle neverovatna kontrola sovjetske civilizacije nad mislima, nad ideologijom (...). I najmanji se element skepse, sumnje, ironije, humora smatrao zločinom« (Sinjavskij 2002: 101). Dosad izloženo potvrđuje proročku tvrdnju Vissariona Belinskoga iz pisma Nikolaju Gogolju da je ruska čitalačka publika bila »uvek voljna oprostiti autoru lošu knjigu, ali mu nikada nije praštala štetnu knjigu« (Belinskij 1976: 419). Oktobarska revolucija je od književnika i intelektualaca tražila da se opredele jesu li za bele ili za crvene. Za neke je odlučila vlada koja je 1922. godine deportovala oko stotinu i šezdeset »beznadežnih « intelektualaca, u kojima je vlast prepoznala »najaktivnije buržujske ideologe« (Žirkov 2001: 3). Slavni ruski istoričar Mihail Gefter napisao je kako neće biti moguće shvatiti 20. veki predati ga u nasledstvo 21. veku dok ne bude razotkrivena tajna staljinizma. Kazaću, parafrazirajući ga, kako je nemoguće objasniti ambivalentan odnos između vlasti i umetničkoga teksta u ruskoj sovjetskoj kulturi 20. veka ako se ne reaktualizuju te pobliže analiziraju sadržaj i dinamika književnoga života Lenjinova vremena.
Dvojica su autora ostavila dubok trag na relaciji autor–diktator, tj. sloboda–nesloboda pisanja toga vremena. Od onih koji rusku književnost poznaju površno, kao i od onih koji je poznaju vrlo dobro, može se čuti ista klišeizirana misao: Maksim Gorki dosadni je socrealistički pisac koji je slavu stekao »spetljavši« se sa sovjetskom vlašću, dok je Mihail Bulgakov antisovjetski enfant terrible, nepriznati majstor Staljinova vremena i njegova velika žrtva. Ako je Bulgakovljev neosporivi književni genij bio ućutkan sovjetskom cenzurom, ta je nepravda ispravljena potkraj 20. veka, kada je kruna njegova nasleđa, delo Majstor i Margarita, postao jednim od najčitanijih romana 20. veka. U naučno–kritičkome smislu bulgakovedenie — učenje o Bulgakovljevu stvaralaštvu — danas je jedna od najrazvijenijih i najdinamičnijih grana ruske književno–kritičke i publicističke misli. Drukčija je sudbina zadesila stvaralaštvo Gorkoga; tobožnje ga je pokroviteljstvo sovjetske vlasti na kraju stajalo i glave i slave. Njegov je opus u drugoj polovini 20. veka ignorirsan i posve krivo interpretiran. Ali, neverovatan broj publikacija o njegovoj političkoj i istorijskoj ulozi u sovjetskoj Rusiji objavljenih u poslednjih desetak godina pokazuje da kompleksna, gotovo mistična podvojenost toga autora i dalje privlači čitalačku i kritičku pažnju poput magneta.
Bulgakov je, za razliku od Gorkoga, bio neobično škrt kada je trebalo odati priznanje tuđemu spisateljskom talentu. Osim Gogolja i Saltykova–Ščedrina, koje je smatrao svojim literarnim učiteljima, nije mi poznato da je uputio ijednu pismenu pohvalu nekomu od svojih savremenika. Ipak, u Bulgakovljevu dnevniku stoji zanimljivo priznanje: »Gorki mi nije simpatičan kao čovek, no kakav je to samo velik i snažan pisac, i kakve on samo strašne i važne stvari o piscima piše« (Bulgakov 2004: 36). Gorki je pak rado prepoznavao i priznavao tuđi talent, pa čak i u pripadnika odbojnih mu poetskih frakcija. Tako je, na primer, nemalo puta isticao upravo Bulgakovljev spisateljski talenat, hvaleći satiričku ingenioznost njegovih Kobnih jaja te željno iščekujući nova dela. Mnogi se stručnjaci čude što sovjetska vlast nije likvidirala Bulgakova kao što je to učinila s Borisom Pilnjakom ili što ga nije deportovala, no možda su podcenili iznimnu pokroviteljsku ulogu i moć Maksima Gorkoga. Naime, u pismu Staljinu 12.novembra 1931. godine iz Sorrenta Gorki ne samo da je apostrofirao Bulgakovljevu darovitost, nego je upozorio na njegovu političku bezopasnost: »(…) on je u pravu kada kaže da je sovjetska kritika ta koja je od drame Dani Turbinovih stvorila antisovjetski komad. Bulgakov mi nije ni brat ni svat, nemam ni nameru ni potrebu stati u njegovu odbranu. Ali, on je talentovan pisac, a takvih je u nas malo« (Gorki 2009: 1). Svesna slojevitosti njihova stvaralaštva, a posebno opsežnosti kritičke literature koja je o njima napisana, pokušala sam pronaći dosad neotkrivenu vezu među njima. Budući da je Gorki bio najveći književni autoritet sovjetske Rusije, ne čudi postojanje mnogobrojnih analiza, članaka i studija u kojima ga se povezuje i uspoređuje sa svim mogućim piscima sovjetskoga književnog sazvežđa. No nije mi poznata nijedna zasebna publikacija koja istražuje suptilnu, gotovo mističnu povezanost Gorkog i Bulgakova. Osim Isaje Al’tšullera i Natalije Primočkine spomenutoj vezi niko nije pridavao pažnju, a i oni su je tek lapidarno naznačili u nekim svojim publikacijama. Primočkina je tako osvetlila iznenađujuće podudarnosti u njihovoj poetici početkom 1920–ih godina: dok je Bulgakov završavao svoju Đavolijadu 1923. godine, Gorki je u Berlinu stvarao nesvojstvene mu modernističke pripovetke17 Plavi život i Priča o jednome romanu, u kojima se poigrao tipično bulgakovljevskim motivom ludila i podvojene ličnosti. Bulgakov se pak poigravao s imenom i statusom Gorkoga u svojoj ranoj prozi; u kratkom romanu Zapisi na manšetama o jalovim pokušajima ostvarivanja spisateljske karijere jednoga Moskovljana jedno je poglavlje dvosmisleno naslovljeno Ja sam najvažniji čovek poslije Gorkoga. Upravo je fantastičnu, iako neuverljivo, podudarnost pokušao dokazati Alfred Barkov, koji je podigao veliku publicističku prašinu, ali i negodovanje struke svojom alternativnom analizom Bulgakovljevoga romana Majstor i Margarita. Barkovljev je cilj bio dokazati kako je, ni manje ni više, nego Maksim Gorki poslužio Bulgakovu kao jedan od prototipova za lik Majstora iz kultnoga romana.
No slične spekulacije i ine biografske podudarnosti ne spadaju u domenu mojih interesa, bar ne u njihovome vulgarnome, primitivnom obliku. U fokusu ove knjige je –poslužiću se rečima Viktora Žmegača — posebna gramatika pisanja, svojstvena heterodoksnim piscima, koji su u nekoj vrsti (vanjskoga ili unutarnjega, odnosno teritorijalnoga ili duhovnoga) progonstva. Krsni put tekstova i ambivalentna uloga pisca, umeće balansiranja između umetničke slobode i političke neslobode, nejasne granice dopuštenoga i zabranjenoga, tj. pitanje stvarne i prividne slobode — ključna su pitanja na koja ću nastojati dati što konkretnije odgovore. Iako pripovedna i dramska djela čine krunu književnoga stvaralaštva obojice autora, u knjizi ću posebnu pozornost posvetiti publicističkim vrhuncima Gorkoga i Bulgakova koji kod nas nisu prevedeni.
Upravo je esejistika i feljtonistika najmanje izučena grana njihova bogatoga i raznovrsnoga stvaralaštva18, iako su feljtone — ističe Mihail Levidov — pisala gotovo sva najveća ruska književna imena: od Aleksandra Puškina (koji je pisao feljtone pod pseudonim Feofilakt Kosičkin), Vissariona Belinskoga, Mihaila Saltykova–Ščedrina, Fëdora Dostoevskoga i mnogih drugih autora. Isto je činio i Maksim Gorki, koji je još na početku karijere objavljivao u Samarskoj gazeti pod pseudonimom Iegudiil Hlamida. U sovjetskoj Rusiji tu su tradiciju nastavili autori poput Jurija Oleše, Mihaila Zoščenka, Il’je Il’fa i Evgenija Petrova. No feljtoni su malo koga proslavili kao Mihaila Bulgakova, koji se 1920–ih godina od anonimne kijevske pridošlice prometnuo u jednog od najpopularnijih moskovskih humorista–feljtonista. Kao što se dogodilo u Francuskoj u vreme revolucionarnih previranja, žanr političkoga feljtona (tj. pamfleta) u vreme Oktobarske revolucije i tokom Građanskoga rata postao je najpopularnijom publicističkom vrstom. I zaista, političkim će se feljtonima Bulgakov oglasiti 1919. i 1920. godine, bruseći svoje pripovedno i dramaturško pero, dok će Gorki 1918. godine objaviti jednu od najbespoštednijih kritika Oktobarske revolucije — zbirku ogleda Nepravovremene misli. Zbirka koju će sovjetska vlast zabraniti, tražeći od Gorkoga da je se javno odrekne, sadrži jedan od najotrovnijih opisa Vladimira Lenjina.
U većini sovjetskih i postsovjetskih književnih istorija i pregleda Gorki služi kao paradigmatski primer (pro)sovjetskoga pisca, dok se u slučaju njegovog »suparnika« cela jedna publicistička grana bavi osporavanjem Bulgakovljeve pripadnosti sovjetskome književnom podneblju. Je li zamislivo da je takva crno–bela opozicija nedostatna, a možda čak i nevaljana? U knjizi Književnost sovjetske prošlosti Marietta Čudakova svrstava Gorkoga u registar nultoga naraštaja, što ga čine pisci rođeni u drugoj polovini 19. veka (1860–1880). Stoga, formalno oni nisu sovjetski književnici. Bulgakov, s druge strane, pripada prvome sovjetskom naraštaju, koji se književnošću počeo baviti neposredno pre Oktobarske revolucije ili tokom kom Građanskoga rata te kojemu zajedničko obeležje nije ni stilske ni poetičke prirode, nego geopolitičke: reč je o piscima koji nisu napustili Rusiju nakon boljševičke pobede, iako su znali da se u njoj neće svi jednako snaći. Dok je nekim autorima ideološko opredjeljenje priskrbilo etiketu i status buržujskih ili starorežimskih pisaca, drugima je pružalo imunitet statusom partijskih pisaca. Samo, čini se da ni ideološko–političko svrstavanje autora uz crvene nije bilo uvek dovoljno, a slučaj Aleksandra Bloka — otvorenoga pobornika Oktobarske revolucije i jednoga od njezinih prvih pesnika — poslužiće kao ogledna ilustracija. Stanislav Rassadin u knjizi Sovjetska književnost. Pobeđeni pobednici podseća kako autora revolucionarne poeme Dvanaestorica i autora članka Inteligencija i revolucija nijedna od tadašnjih enciklopedija nije prozvala sovjetskim, već ruskim pesnikom. Rassadin također smatra da je verodostojno objašnjenje takvoga nesistematskog klasificiranja ponudio Sergej Averincev, koji je tvrdio da je biološko–hronološka geneza bila presuda za naglašavanje sovjetskoga predznaka. Tako su Annu Ahmatovu i Osipa Mandelštama, čije je pesništvo objavljeno i afirmisano pre revolucije, najčešće smatrali ruskim pesnicima, a Borisa Pasternaka — bez obzira na to što je sa spomenutima delio sličan svetonazor i književno–poetsku tradiciju— sovjetskim piscem, jer je objavljivati počeo u sovjetskoj Rusiji.
No Averincev je tek delomično u pravu, a to će posvedočiti upravo slučajevi Maksima Gorkoga i Mihaila Bulgakova, što će još jednom potvrditi stihijsku prirodu kako samoga pojma sovjetski pisac (i sovjetske književnosti), tako i nekoherentnosti njegova tumačenja. Ako je roman Mati 1906. godine Maksima Gorkog pretvorio u revolucionarnoga slavuja, zbog čega najveća revolucionarna poema o dvanaestorici boljševika 1918. godine nije učinila isto za Bloka? Budući da su i Gorki i Blok svoje književne puteve započeli još krajem 19. veka, Averinceva teorija o genezi stvaralaštva kao odlučujućem faktoru razlikovanja autorove sovjetskosti i nesovjetskosti prestaje biti uverljiva. Uprkos carskoj cenzuri, Gorki je do 1917. godine objavio više od polovine svoga ukupnog opusa(!), uživajući pritom status kakav nijedan pisac dotad nije imao — smatrali su ga istinskom zvezdom, fenomenom i književnom ikonom. Upravo je suprotan slučaj Mihaila Bulgakova, čija književna geneza zavisi isključivo o sovjetskoj, a ne carskoj Rusiji, po čemu bi Bulgakov bio mnogo bliži sintagmi sovjetskoga pisca. »Prihvativši revoluciju i počevši s njome sarađivati, M. Bulgakov (...) ne samo da je znatno raširio tematske granice mlade sovjetske književnosti, nego je otkrio nove mogućnosti opisivanja nedavne prošlosti« — stoji u istorijskom pregledu iz 1979. godine pod uredničkom palicom Pëtra Vyhodceva. Takvo je opredeljenje neprihvatljivo većini ranosovjetskih, kao i postsovjetskih publikacija; one će do poslednje ustrajati u opisivanju Bulgakova kao tipično antisovjetskoga autora, kao što će ustrajati u objavljivanju i tumačenju njegovih otvoreno antisovjetskih pisama instancama vlasti i samome Staljinu ili u isticanju Stalinova okrutnoga poigravanja sa sudbinom toga ušćutkanog književnika. Stoga ne čudi što će se većina književno–teorijskih radova usredotočiti na analizu i tumačenje romana Majstor i Margarita (1966) kao autorovog menihejskoga obračuna s najvećim državnim neprijateljem — sovjetskom vlašću.
U postsovjetskim će se studijama propitkivati sovjetskost Gorkoga podjednako uporno kao što će se dokazivati Bulgakovljeva antisovjetskost, na osbovu gotovo isključivo pozitivističko–biografskih kriterija. Analiza književnih tekstova — pa tako i ozbiljne sociologije tekstova — zanemarena je. Zapostavlja je i Dobrenko u Tipologiji sovjetskog pisca, koji svoj metodološki put naziva putem osoba, odnosno autora koji čine sovjetsku književnost. Podarivši Gorkome posebno mesto u svojoj knjizi, poziciju fenomena per se, Dobrenko ne samo da je apostrofirao njegovu hipersovjetskost, nego ga je na neki način smestio iznad same tipologije. Predvidljivo je bilo mesto koje je dodelio Bulgakovu, čije se stvaralaštvo sistematski etiketiralo ili kao antisovjetsko ili kao buržoasko. Dobrenko ga je promptno svrstao u tabor nesovjetskih pisaca, zajedno s Andrejem Platonovom, Marinom Cvetaevom, Borisom Pasternakom i drugim neposlušnim piscima. Doista, Bulgakova je na prvi pogled posve logično smestiti u red nesovjetskih autora, a cenzorska tortura kojoj je pisac bio podvrgnut gotovo polovinu svoga stvaralačkoga veka kao da opravdava izrečeni sud. Treba primetiti i sledeće: kako je rastao interes za realijama iz privatnoga života dvojice pisaca, tako je opadao interes za njihova dela. Broj biografija prerastao je broj književno–teorijskih publikacija. Tekst je prestao biti osnovni parametar u istraživanju metapolitike njihovih opusa, a njihova biografija postala je osnovnim kriterijem klasifikacije i vrednovanja stvaralaštva. Drugim rečima, close reading pao je u senu bio–readinga, no nijedan od spomenutih pristupa nije pružio zadovoljavajuće rezultate. Zbog toga mi se čini da se rešenje krije u nekom trećem pristupu, odnosno u prilagođenoj verziji onoga što Franco Moretti podrazumeva pod terminom distant reading. Taj bi se treći put — kojim predlažem da se brojne nedorečenosti u klasificiranju stvaralaštva Gorkog kao sovjetskoga, a Bulgakovljevoga stvaralaštva kao antisovjetskoga popune geografskom analizom njihovih tekstova, tj. topografijom njihova stvaralaštva — mogao imenovati svojevrsnim geo–readingom, odnosno geo–čitanjem. Uverena sam da je topografija stvaralaštva vredna i dosad nepravedno zanemarena pomoć u pokušaju propitkivanja sovjetskosti stvaralaštva Gorkoga i Bulgakova.
Ivana Peruško
izvor
_____________________________
1 U svega godinu dana (1918–1919) boljševici su zatvorili sve private novine.
2 U članku Politika partije po pitanju književnosti u SSSR–u od 1934. do 1982.
3 Glavnoe upravlenie po delam literatury i izdatel’stv.
4 Državna institucija, osnovana 1919. godine, kojoj je cilj bio sistematizovati i centralizovati cenzuru.
5 Otdel special’nogo hranenija.
6 Cenzuru nisu uspele zaobići ni filmska ni radio–televizijska industrija; osnovani su Goskino i Gosteleradio— institucije koje su ispunjavale funkciju analognu Glavlitu.
7 Billington u svojoj istoriji ruske misli i kulture Ikona i sekira naziva Lenjinovu vladavinu haotičnim interregnumom.
8 Nova ekonomska politika (Novaja èkonomičeskaja politika).
9 Među najvažnijima su, svakako, avangardna grupacija LEF koju je predvodio Vladimir Majakovskij, te Serapionova braća, koje su tvorili Evgenij Zamjatin, Mihail Zoščenko, Viktor Šklovskij i drugi.
10 Koncentracioni logori, kao prethodnica GULAGA, pojavili su se još za Lenjinove vladavine. Dok se antistaljinistička književnost 20. i 21. veka vredno obračunava s traumatičnim sećanjem na Staljina, malo je književnih dela koje se bave Lenjinovim nasleđem. Ipak, valja istaknuti Lenjinovu književnu desakralizaciju u delima Vasilija Grossmana Sve teče (1970) i Venedikta Erofeeva Moja malena Leniniana (1988).
11 Sinjavskij veruje da je fenomen Staljina samo još jedna realizacija utopijskog lenjinizma, čime postavlja upravo Lenjina na izvorište sovjetske civilizacije.
12 Nužno je napomenuti da će socrealistički kanon odigrati važnu ulogu u jugoslavenskim književnostima. Lasić smatra da je upravo spomenuta koncepcija književnosti osnovni pokretač tzv. socijalne književnosti (1928–1934) na prostoru bivše Jugoslavije, kojoj je Miroslav Krleža u poznatom ljubljanskom govoru stao na kraj.
13 Žirkov upozorava na paradoksalne stavove Lunačarskoga po pitanju cenzure. Na drugoj sednici Centralnoga izvršnog komiteta narodni komesar je definisao cenzuru kao najveće blago ali ujedno i neizbežno zlo, no iste je godine (1921) izjavio kako je cenzura odvratan mehanizam vlasti.
14 Valja dodati da Lenjin pripada novom tipu »cara«; Sinjavskij ga opisuje kao cara–asketa, radoholičara koji prezire sva materijalna, ali i duhovna bogatstva.
15 Na stranicama wikipedije Ceo tekst dostupan je u Arhivi Ruske Akademije Nauka(RAN) u Moskvi.
16 Nisu samo urednici bili odgovorni za suzbijanje književnoga neposluha, velika je odgovornost pala na leđa pisaca (posebno članova društava i saveza), koji su morali cenzurisati svoje kolege. Rejfman smatra da je takva preraspodela odgovornosti na gotovo sve činioce književno–izdavačke delatnosti jedna od važnijih novosti koju donosi sovjetski stroj. Preraspodela dužnosti, odnosno činjenica da odgovornost snosi i najniži »kotačić« sistema, presudan je za formiranje novoga sovjetskog čoveka, tzv. homo sovieticusa.
17 Objavljene u zbirci Pripovetke 1922–1924 godine, koja je u kritičkoj literaturi nepravedno zapostavljena, iako je reč o jednome od najboljih dela njegovog celokupnoga stvaralaštva.
18 To potvrđuje Boris Mjagkov — jedan od prvih stručnjaka Bulgakovljevoga stvaralaštva. Ipak, trebalo bi ukazati na sve veći interes za njegovu publicističku prozu, što potvrđuju i brojna reizdanja piščevih feljtona. Slična je situacija s publicistikom Gorkoga, kojoj je po mišljenju uredništva knjige Publicistika M. Gorkoga u istorijskom kontekstu (2007) posvećeno nesrazmerno manje pažnje
nego što je posvećeno autorovoj pripovednoj prozi i drami. Za popularizaciju kontroverznih antisovejstkih eseja Gorkoga zaslužne su prvenstveno knjige V. Litvinove, L. Reznikova i drugih publikacija Instituta za svetsku književnost Maksima Gorkoga.
Нема коментара:
Постави коментар