II. PROGONSTVO
Odmetnik
Da nisam Rus, mislim da bih voleo biti Talijan.
Maksim Gorki
Dmitrij Bykov je u knjizi Je li postojao Gorki (2009) izdvojio četiri ključne
celine u stvaralaštvu Maksima Gorkog, naslovivši ih Skitnica, Prognanik, Begunac i Zatočenik. Prva je celina jedan od onih slučajeva kada geografija samoga autora učestvuje u arhitekturi njegovih tekstova, i to tako što utiče na svaki segment oblikovanja teksta (od tematsko–motivskoga sloja do filozofske potke dela). Kritičari su rado izdvajali upravo nomadski subjekt u pripovetkama ranoga Gorkog, uzdižući skitništvo kao svojevrsnu filozofiju njegovog ranoga stvaralaštva. Objavljivanjem pripovetke Makar Čudra o životu ruskih skitnica 1892. godine okončano je legendarno četverogodišnje putovanje tada anonimnoga Alekseja Peškova, kojega je lažno umetničko ime vinulo među zvezde. Boris Èjhenbaum je bez ironije ustanovio kako je Maksim Gorki pobuđivao gotovo »etnografsko zanimanje« krajem 19. i početkom 20. veka; novinari su budno pratili svaki njegov korak, njegova je dela čitala cela pismena Rusija, a kritika je objavljivala studije o njima. No postojao je i drugi tabor, koji su tvorili kritičari poput Korneja Čukovskoga, sumnjičavi prema tom prosjačko–nomadskom imidžu: »Mislite šta hoćete, ali ja ne verujem njegovoj biografiji. — Sin zanatlije? Skitnica? Prohodao je celu Rusiju? Ne verujem mu« (Čukovskij 1997: 818). Interesatno , svim je stvaralačkim celinama koje je izdvojio Bykov zajednička prostorna obeleženost. Stoga nije preterano utvrditi da je upravo geografija stvorila Gorkog. Ali, moglo bi se takođe tvrditi da je Gorki bio na neki način i njena žrtva. Dok je njegova prva (bosjačko–nomadska) faza bila stopostotno ruska, sledeća će faza uključivati mnogo kompleksnija lutanja izvan ruskih granica. U svetlu činjenice da je Gorki u emigraciji proveo gotovo polovicnu svoga stvaralačkoga veka, iznesena tvrdnja mnogo je ozbiljnija nego što se na prvi pogled doima. U 44 godine književne delatnosti Gorki je u inostranstvu proveo sveukupno 20, a u domovini 24 godine.
Dve su velike inostrane etape u stvaralaštvu Gorkog. Razdoblje prve autorove emigracije (1906–1913) ima dva ključna toposa: prvi je Amerika (New York, 1906), a drugi Italija (otok Capri, 1906–1913). Prostorna je izmeštenost u njegovom slučaju urodila izuzetnom stvaralačkom plodnošću, jer upravo iz toga razdoblja datira velik broj njegovih književnih uspešnica.
Dovoljno je istaknuti da u Americi nastaje knjiga eseja U Americi (1906) i prvi socrealistički roman Mati (1907), a na otoku Capri (pokraj Napulja) dela Ispovest (1908), Leto (1909), Gradić Okurov (1909), Život Matveja Kožemjakina (1910–11), Vasa Železnova (1910), Bajke o Italiji (1912), Detinjstvo (1912–13) i mnoga druga dela; belodano je da se radi o jednom od najplodnijih razdoblja u celokupnom stvaralaštvu ovoga autora. Uprkos tome, sovjetska istoriografija Gorkom nikada nije pripisala status emigrantskoga autora, kao što mu nikada nije uskratila status sovjetskoga pisca, iako je za to bilo mnoštvo opravdanih razloga. Stvaralačka renesansa Gorkog u inostranstvu u oštrome je kontrastu s prvom (1913–1921) od ukupno dve povratničke etape, koja se po književnoj produktivnosti uistinu može smatrati stagnacijskom. Predrevolucionarno i revolucionarno stvaralaštvo Gorkog u zemlji siromašno je kako proznim, tako i dramskim ostvarenjima. Dok je Oktobarska revolucija i njena apokaliptična atmosfera porodila pravi boom književnih, posebno lirskih dela, posve je suprotno učinila Gorkome čiji se umetnički eros pritajio, gotovo posve stišao. Osim nevelikog broja kraćih pripovednih proza koje je napisao odmah po povratku iz Italije (1913–1917), Gorki nije napisao nijednu dramu i niti jedan roman u vreme revolucionarnih previranja i građanskoga rata (1917–1921). U domovini su Gorkog očigledno morile druge brige; u predrevolucionarnim i revolucionarnim godinama Gorki se istakao izrazitim edukativno–uredničkim i društveno–ideološkim angažmanom, kritičkim novinskim osvrtima i feljtonima. Pedagoška didaktika Gorkog doći će do izražaja kroz njegov aktivizam, a to će najbolje ilustrovati sledeći podatak: leksikon Književni život Rusije 1920–ih godina. Moskva i Petrograd 1917– 1920 godina (2005) spominje njegov društveni aktivizam na čak 168 od ukupno 691 stranica. Treba reći i to da upravo tada nastaje jedna od najrelevantnijih publicističkih knjiga Gorkog — zbirka antiboljševičkih ogleda Nepravovremene misli. Ogledi o revoluciji i kulturi od 1917. do 1918. godine. Zbog otvorenoga antiboljševizma i bespoštedne kritike oktobarskoga krvoprolića, Nepravovremene misli neće biti posebno popularne među boljševičkim vođama. Pravovremena nepravovremenost Gorkoga biće ubrzo ućutkana, a on sam prognan u inostranstvo što je sovjetska istoriografija potajice, između redaka, dala naslutiti tek krajem 20. veka 24. Njegovim progonstvom započinje druga inostrana celina ili etapa Gorkog (1921–
1933), čiju su proturečnu kompleksnost i važnost osvetlile tek novije publikacije Instituta za svetsku književnost A. M. Gorkog na osnovu vrednih dokumenata
iz Arhiva A. M. Gorkoga. U sovjetskoj se istoriografiji to razdoblje uporno (i, dakako, posve lažno) prikazivalo kao autorov zdravstveni rehabilitacijski preludij, a ne kao Lenjinova politička pljuska slavnome burevesniku, odnosno politički izgon iz boljševičke Rusije — što je u stvarnosti i bio. Tri su stvaralačka žarišta te druge emigracije Gorkog: Nemačka (Berlin), bivša Čehoslovačka i Gorkom dobro poznata Italija (Sorrento). I ovoga će puta dislociranost osloboditi piščevu kreativnost; Njemačka i Italija će konačno slomiti književnu blokadu Gorkog. U Berlinu i Sorrentu nastaju neka od uistinu najzanimljivijih i najzrelijih umetničkih ostvarenja ovoga autora, poput Beležaka iz dnevnika, Sećanja (1923), modernističke zbirke Pripovetke 1922–1924 godine (1925), poslednjega dela autobiografije Moji univerziteti (1923), romana Delo Artamonovih (1925) te tri (od ukupno četiri) sveske romana–epopeje Život Klima Samgina (1925–1936). Ta će etapa u knjizi biti prikazana analizom skandaloznoga publicističkog članka O ruskom seljaštvu (1922), koji je ruska javnost mogla u celosti pročitati tek 2007. godine. Sve to samo dokazuje sinergijsku isprepletenost geografske izmeštenosti i stvaralačke produktivnosti u Gorkog.
Prostorna izmeštenost — bez obzira na to da li je reč o nomadskim lutanjima ili o političkim izgonima izvan ruskih granica — pogodovala je njegovoj književnoj kreaciji. Istovremeno , treba ukazati na nereverzibilnost takva procesa; pri svakom je povratku u domovinu opadala njegova umetnička snaga i stvaralačka produkcija. Pripovedna je proza po povratku u domovinu ustupala mesto publicističko–kritičkim i uredničko–političkim funkcijama; drugim rečima, fikcija je ustupila mesto fakciji, a umetnička kreacija socijalnoj pedagogiji. Povratak u domovinu — parafraziraću Sinjavskoga i Filosofova — budio je u Gorkom građansku i ideološku dužnost, a umanjivao umetničku; to objašnjava smanjenje fikcionalne plodnosti i kreativnosti u zemlji. Osetan pad u kvaliteti umetničke kreacije nastupiće već krajem druge emigracijske etape, kada se Gorki odazvao na Staljinov poziv i 1929. godine nakratko posetio domovinu 25. Istina, izlet u staljinističku Rusiju završio je apologoteskom koliko i neuverljivom zbirkom eseja Po Savezu Sovjeta (1929). U konačnici nimalo ne iznenađuje činjenica da će druga povratnička etapa Gorkog (1933–1936) slediti silaznu putanju prve etape. U toj — ujedno i poslednjoj — životnoj etapi Gorki objavljuje svega nekoliko drama te poslednji deo nezavršene epopeje Život Klima Samgina. Stvaralaška stagnacija po povratku u domovinu ima i svoje objašnjenje; umetničku je kreaciju već ostareli Gorki nadomestio desetinama različitih ideoloških, uredničkih, pokroviteljskih i društvenih funkcija. Ne bi trebalo smetnuti s uma uistinu impresivnu uređivačku i mentorsku delatnostGorkog, zahvaljujući kojoj je stasao novi (mladi) naraštaj sovjetskih pisaca26.
Ovu ugrubo iscrtanu geografsku genealogiju stvaralaštva Gorkog valja sažeti u konkretne brojke te ukazati na statistiku boravaka Gorkog u zemlji, kao i na graf rasta i opadanja autorovog stvaralaštva. Uzme li se u obzir da je Gorki u 44 godine književne delatnosti27 u domovini proveo 24, a u inostranstvu 20 stvaralačkih godina, opravdano je preispitati utemeljenost nekih uvreženih tvrdnji i ustaljenih vrednosnih sudova. Prvi zadatak koji se nameće jeste odrediti književne, a ne političko–ideološke ili etničko–geografske domovine ovoga autora, nakon čega valja proveriti opravdanost statusa apostola sovjetske književnosti, koji je stekao još za života (a posebno nakon smrti). Dva su kriterija relevantna u pokušaju određivanja književne domovine svakoga autora: statistika boravka u zemlji i statistika književne proizvodnje. Već je letimičan pogled na kartu književne produkcije Gorkog dovoljan da se ustanovi kvantitativna (pa čak i kvalitativna — iako ona nije predmet rasprave) dominacija književnih tekstova napisanih u inostranstvu. S druge strane, statistika boravka u domovini u neznatnoj je prevlasti nad statistikom boravka u inostranstvu. (24:20), no pokušaj lociranja topografije Gorkog dodatno se usložnjava spoznajom da je piščev književni opus određen dvema domovinama — bivšom (carskom) i sovjetskom Rusijom. Stoga se nameće teza o bipatridnosti njegovog stvaralaštva. Budući da je u carskoj Rusiji proveo 16 stvaralačkih godina, u kojima je nastala glavnina njegova književnoga opusa, čini mi se da je pripadnost ruskoj književnoj tradiciji uistinu neosporiva. Štaviše — ako je suditi po popularnosti kakvu je po mišljenju mnogih uživao malo ko do njega u Rusiji, kao i po reputaciji ruskoga klasika koju je stekao već početkom 1900–ih godina — dela Maksima Gorkog nesumnjivo pripadaju ruskoj realističnoj književnoj tradiciji. To se nipošto ne može reći za sovjetsku domovinu, osobito u svetlu činjenice da je Gorki u sovjetskoj Rusiji boravio samo 8 godina: 1917–1921; 1933–1936. Veličanje književne hipersovjetskosti Gorkog postaje sve besmislenije ako se uzme u obzir da je deo njegovoga stvaralaštva i društvenoga angažmana bio zapravo antiboljševičkoga i antirevolucionarnoga karaktera.
Da je sovjetskost Gorkog početkom 1920–ih godina bila i više no upitna potvrđuje i kampanja RAPP–a, koja je pod parolom »Saveznik ili neprijatelj«u
drugoj polovini 1920–ih godina tražila oduzimanje nezasluženo dobijenih titula proleterskih pisaca u pojedinih autora. Među prvima se na njihovu popisu
našao upravo Maksim Gorki. No glavni argument koji govori u prilog tvrdnji da sovjetska domovina nije nipošto njegova književna domovina jest stvaralačko mrtvilo Gorkog. Ono je posebno izraženo pod Staljinovom čizmom
(1933–1936), u tzv. zlatnom kavezu — kada je bio prisilno izolovan od sveta i
prijatelja, no okružen materijalnim privilegijama. Iako su mu tih godina objavljena tri dramska teksta28, ne treba zaboraviti da je sva tri napisao pre povratka u sovjetsku domovinu. Poslednju je sovjetsku (povratničku) etapu Gorkog, stoga, u književnome smislu obeležilo tek jedno delo, tačnije četvrti nastavak nedovršenoga romana Život Klima Samgina. No ni taj roman ne nosi čisto sovjetski predznak, jer je na njemu autor počeo raditi još u Italiji. Uostalom, osim zbirke Po Savezu Sovjeta Gorki nije napisao nijedno delo s uporištem u sovjetskoj stvarnosti! Ako se ovakvoj geografskoj genealogiji Gorkog pridoda
još 20 godina iznimne stvaralačke plodnosti u emigraciji, ispada da je najveća
sovjetska književna ikona upravo u sovjetskoj domovini bila izrazito umetnički
neplodna. Štaviše, stvaralački mrtva.
Karta stvaralaštva 1892-1917
Karta stvaralaštva 1917 - 1936
2. Poetika Gorki- Bulgakov ( II Progonstvo)
Ivana Peruško
izvor
____________________
24 Sovjetske istorije književnosti tvrdoglavo su ponavljale jedno te isto: »Teška bolest — tuberkuloza pluća — prisilila je Gorkog da 1921. godine napusti zemlju i ode u inostranstvo zbog lečenja« (Lanina 1975: 22).
25 Kratke izlete u novu domovinu Gorki je ostvario 1928. i 1929. godine, kada je krenuo upoznavati posve izmenjenu Rusiju, pa je tako u pratnji čuvara i partijskih službenika posetio jedan od najozloglašenijih logora Staljinovog Saveza — Soloveckij logor, u kojemu je stradalo nekoliko miliona sovjetskih građana. U Sovjetski se Savez konačno vratio 1933. godine.
26 »Jedan je vid književne delatnosti Gorkog strancima gotovo nepoznat, premda je itekako važan. Gorki je bio rođeni učitelj, koji je veliki deo svoga života posvećivao piscima–početnicima, čitajući njihove rukopise i održavajući s njima bogatu prepisku« (Osorgin 2007: 550).
27 Iako je prvu pripovetku objavio 1892. godine, tek se naredna 1893. godina uzima kao početna godina književne karijere Gorkog. Tako je prema podacima Književnoga života Rusije 1920–ih godina u martu 1918. godine posebnim brojem časopisa Izvestija obeležena 25. godišnjica književnoga rada Gorkog.
28 Somov i drugi (1941), Jegor Bulyčev i drugi (1933) te Dostigaev i drugi (1933).
Нема коментара:
Постави коментар