Pravo ime autora: Donatien Alphonse François de Sade
O Justini
Začetak se Justine krije u belešci koju je Sade napisao u beležnici kojom se služio u Bastilli: Dve sestre: prva, vrlo raskalašena, živi u sreći, blagostanju i zadovoljstvu, druga, neobično čestita, zapada u hiljadu zamki koje je na kraju odvode i u smrt. Odredivši tako temu, Sade od nje stvara filozofsku priču, Neda
će kreposti, koju završava u petnaest dana u toku leta 1787. Priče i novele koje je napisao u to vreme, njih pedesetak, imale su biti štampane u zbirci. Na dan 1. oktobra 1788., pišući Obrazloženi katalog svojih dela, Sade ispravlja: Poglavlju o romanima pripojite Nedaće kreposti, delo u sasvim novom stilu. Od početka do kraja likuje porok, a krepost je ponižena. Jedino rasplet vraća kreposti sav dužni sjaj, i nema bića koje,pročitavši ovu knjigu, neće zamrziti lažnu pobedu zločina i koje se neće prikloniti poniženjima i nesrećama koje iskušavaju krepost. U međuvremenu, privučen izvorima svoje teme, Sade je već počinje prerađivati. Znatno ju je proširio i objavio 1791., pod naslovom Justine ili nedaće kreposti. Ne spominje se ni ime autora ni izdavača. Originalni tekst Nedaće kreposti koji je 1909. pronašao Apollinaire, objavio je Maurice Heine 1930. godine. U poslednje vreme objavljeno je više izdanja. Sade je Justinu više puta preinačavao. Ne zna se tačno koliko je originalni tekst iz 1791, do svoje konačne verzije, doživieo ispravljenih i proširenih izdanja. Tri,četiri, možda pet. 1797. godine dva sveska originalnog izdanja postadoše Nova Justine ili Nedaće kreposti, popraćena pričom o Julietti, njenoj sestri, u deset sveski, sve usvemu 3600 stranica, ukrašenih naslovnom stranom i s još sto (bestidnih) brižljivo izgraviranih tema. -Usprkos ovoj nesrazmeri, bitna je razlika, isključujući proste izraze i dodane epizode iz poslednjeg izdanja, u raspletu. Dok u izdanju od 1791. godine, kao u originalnoj priči, gospoda de Lorsange, to jest Juliette, napušta svet pred telom svoje sestre koju je ubio grom, posvećujući ostatak života ispravljanju svojih grešaka, u Procvatu poroka ta smrt predstavlja znak opšte raskalašenosti »Društva razuzdanih«. Uistinu, kaže Juliette, ovo me više nego ikad sokoli da nastavim putem kojim sam išla celoga života. O, Prirodo1. ... Tvojim je planovima dakle potreban zločin koji se glupani usuđuju kažnjavati; ti ga dakle želiš jer tvoja ruka kažnjava one koji ga se boje ili koji mu se ne posvećuju ... Oh! To su događaji koji povećavaju moju sreću i usavršavaju moj mir. Tekst koji ovde donosimo, tekst je iz .1791. godine, ispravljen prema originalnom izdanju.
O, prijatelju moji Procvat je zločina isto što i munja čiji varavi plamenovi samo na trenutak ukrašavaju atmosferu, u ponor smrti sunovraćuju nesretnike koje su zaslepili.
Mojoj dobroj prijateljici Da Constance,
tebi upućujem ovo delo; tebi koja si istovremenoi uzor i sreća svog pola, tebi u kojoj se najosetljivija duša sjedinjuje s najpravednijim i najprosvećenijim duhom, jedino je tebi dopušteno da upoznaš toplinu suza koje izaziva nesretna krepost. Prezirući sofizme raskalašnosti i bezbožnosti, boreći se protiv njih bezprestanka svojim delima i rečima, nimalo se ne bojim da ćeš popustiti onima koje iz nužde u ovim zapisima zastupaju određena lica; cinizam nekih opisa (ublaženih koliko se moglo) neće te više prestrašiti; to razotkriveni porok, plačući što je otkriven, ogorčeno viče čim se napadne. Proces Tartufeu delo je licemera; proces Justini biće delo razvratnika, ali malo ih se bojim: moji motivi, koje ćeš ti otkriti, neće time biti negirani; tvoje mišljenje dosta je mojoj slavi i ja se, kad se tebi svidim, moram ili svima svideti, ili se tešiti svim mogućim pokudama. Ali nuditi posvuda porok koji likuje, i krepost kao žrtvu svoga samopregora, pokazivati nesretnicu koja upada iz nesreće u nesreću, igračku opačine, predmet poruge svih pokvarenjaka, izvrgnutu najokrutnijim i najužasnijim sklonostima, zaglušenu najdrskijim i prividno najispravnijim sofizmima, plen najspretnijih zavođenja i najneodoljivijih podmićivanja, koja se svim tim udarcima, svim tim nevoljama i celoj toj pokvarenosti može suprotstaviti samo osetljivom dušom, jednostavnim duhom i velikom hrabrošću: u jednu reč, izvrgnuti se opasnosti najsmionijih opisa, najneobičnijih situacija, najstrašnijih načela, najodlučnijih poteza pera, s jedinim ciljem da od svega toga
postignem jednu od najuzvišenijih moralnih pouka koju je čovek do sada dobio, složićete se da to znači stići na cilj do sada slabo utabanim putom. Jesam li uspeo, Constance? Hoće li suza u tvojim očima označiti moju pobedu? Hoćeš li, kad pročitaš Justinu, reći »O, kako me ove slike zločina čine sretnom što volim kreposti Kako je ona uzvišena u svojim suzama? Kako je nesreće ulepšavaju! O, Constance! Te reči nek ti izmaknu, i moj će trud biti okrunjen. Remek-delo filozofije bilo bi razvijanje sredstava kojima se Providnost služi da s čovekom postigne one ciljeve koje želi postići, i da, prema tome, naznači neke oblike ponašanja po kojima bi taj nesretni dvonožni individuum spoznao način na koji mora stupati po trnovito mputu života, kako bi doskočio čudnim Ilirovima ove fatalnosti kojoj dajemo dvadeset različitih imena a da je još nismo uspeli ni upoznati ni definsrati. Ako se, s velikim poštovanjem prema našim društvenim konvencijama, i ne prelazei nikad granice koje nam one nameću, dogodi da, usprkos tome, nailazimo samo na trnje, dok zli beru samo ruže, neće li tada ljudi lišeni nekih prilično utvrđenih vrlina koje ih izdižu iznad ovih primedbi, proceniti da više vredi prepustiti se bujici nego odupreti joj se? Neće li reć
i da krepost, koliko god bila lepa, ipak postaje najlošiji deo koji se može odabrati, jer je preslaba da bi se borila protiv poroka, i da je u ovom, potpuno iskvarenom veku, najsigurnije raditi ono što rade i drugi. Neće li oni učeniji, da tako kažemo, zloupotrebljavajući znanje koje su stekli, reći zajedno sa Zadigovim anđelom Jesradom da nema zla koje ne rađa dobro, i da se oni, prema tome, ne mogu odati zlu, jer je to samo jedan od načina da se proizvede dobro? Neće li dodati da je, uzevši uopšte, svejedno je li neko dobar ili zao pa, ako nesreća prati krepost a blagostanje zločin, budući da je sve u očima Prirode jednako, da je neizmerno bolje biti među zlima koji uspevaju nego među dobrima koji propadaju. Važno je dakle doskočiti ovim opasnim sofizmima lažne filozofije; bitno je pokazati da primeri nesretne kreposti, predočeni jednoj iskvarenoj duši koja je ipak sačuvala neka dobra načela, mogu ovu dušu privesti dobru isto tako pouzdano kao da joj se na tom putu kreposti pokažu najsjajnije pobede i najzavodljivije nagrade. Naravno, okrutno je opisivati gomilu nevolja koje pritišću nežnu i osetljivu ženu što beskrajno poštuje krepost, a s druge strane priticanje blagostanja onima koji uništavaju ili muče tu istu ženu. Ako se iz slike ovih fatalnosti ipak rodi neko dobro, hoćemo li osećati grižnju savesti što smo ih pokazali? Može li nas povrediti utvrđivanje činjenice koja će mudrom čoveku što ubire plodove čitanja pružiti koristan nauk o podvrgavanju naredbama Providnosti, i sudbonosnu opomenu da nebo često kažnjava biće za koje smatramo da je najbolje ispunjavalo svoje dužnosti, kako bi nas vratilo našim dužnostima. To su osećaji koji će upravljati našim radom, i s obzirom na te razloge, molimo čitaoca da nam oprosti zbog pogrešnih sistema koje će naći u ustima više naših junaka i zbog katkad pomalo grubih prizora koje smo, iz ljubavi prema istini, morali izložiti njegovuom pogledu. Gospođa grofica de Lorsange bila je jedna od onih Venerinih sveštenica čije je bogatstvo rezultat zgodnog lica i vrlo lošeg vladanja i čiji se naslovi, koliko god sjajni bili, mogu naći jedino u arhivi Hetere, skovani od bezočnosti koja ih uzima, i podržani glupom lakovernošću koja ih daje: crnomanjasta, lepa stasa, s nekim posebnim izrazom u očima; to pomodno bezverstvo koje, dajući još više začina strastima, čini posebno traženim žene osumnjičene zbog njega; pomalo zla, bez ikakvih principa, neverujući ni u šta, pa ipak ne toliko izopačena u srcu da bi joj osetljivost bila ugašena; ponosna, raskalašena; takva je bila gospođa de Lorsange. Ta žena ipak beše najbolje odgojena; kći vrlo bogatog pariškog bankara, bila je odgajana sa sestrom po imenu Justine, tri godine mlađom od nje, u jednoj od najpoznatijih opatija ove prestonice, gde, sve do dvanaeste i petnaeste godine, nikakav savet, nikakav učitelj, nikakva knjiga, nikakav talent ne behu uskraćeni ni jednoj ni drugoj od ove dve sestre. Dve devojke, u to vreme sudbonosno za krepost, sve izgubiše u samo jednom danu: strašan stečaj nagna njihovog oca u tako okrutno stanje da je umro od čemera. Mesec dana kasnije i žena za njim ode u grob. Dva neprijazna i otuđena rođaka odlučiše što će napraviti s mladim siroticama; njihov deo nasledstva koje pojedoše verovnici, iznosio je sto talira za svaku. Kako se niko nije hteo brinuti o njima, otvore im vrata samostana, vratiše im miraz i ostaviše slobodu da postanu što žele. Gospođa de Lorsange, koja se tada zvala Juliette i čiji karakter i duh behu oblikovani otprilike kao u tridesetoj godini, u godinama koje je imala tokom priče koju ćemo ispripovediti, kao da je osećala samo užitak što je slobodna, ne razmišljajući ni trenutak o okrutnoj kobi koja ju je oslobodila njenih lanaca. Justine, koja je, kako smo već rekli, imala dvanaest godina te sumoran i melankoličan karakter, mnogo je jače osetila strahotu svog položaja. Obdarena nežnošću, izvanrednom osetljivošću, umesto prepredenošću kojom se odlikovala njena sestra, bila je naivna i prostodušna i zato je morala upasti u brojne zamke. Ta devojka s toliko dobrih osobina imala je i nežno lice, potpuno različito od lica kojim je priroda bila ukrasila Juliettu; koliko je bilo veštačkog, petvornog i kaćiperskog u crtama jedne, toliko je bilo stidljivosti, pristojnosti i plašljivosti kod druge; vanjština Device, velike plave oči, sjajna koža, stas vitak i gibak, dirljiv glas, zubi od belokosti i najlepša plava kosa, to je slika te ljupke mlađe sestre čije naivne dražesti i nežne crte nadilaze naše kisteve. I
izvor: scribd
Нема коментара:
Постави коментар