Kelti, Arnulf Krause ( kraći izvod iz knjige )

Arnulf Krause
Die Welt der Kelten
Geschichte und Mythos eines Rätselhaften Volkes

1. KELTI – AKTUELAN NAROD IZ RANE ISTORIJE . . 

 Poput bića iz drugog sveta 

 Zagonetan narod pod velom tame 

 Kelti nisu narod ali jesu kulturna i jezička zajednica 

 Keltski jezici

 
PREDGOVOR

Kelti su među nama. Nijedan drevni narod svojim arheološkim nasleđem ne izaziva toliko zanimanja kao oni i nijedan se ne čini toliko savremenim. Jer, mada je njihova kultura sa evropskog kopna nestala još pre dve hiljade godina, njeno nasleđe je još dugo cvetalo u zapadnim pokrajinama kontinenta, na Britanskim ostrvima i u Bretanji. Tako se ono što je nestalo ili bilo prisutno ponovo pokazalo u mnogim oblicima – podsećajući u tom smislu na irske vilenjake koji su, kada su prognani sa lica zemlje, novo utočište našli u grobnim humkama. Na taj su način naučno saznanje i poetska mašta o Keltima stvorile sliku koja i dalje privlači sve više ljudi.

     U naučne činjenice ubraja se i podatak da ispod naših nogu počivaju ostaci jedne zagonetne kulture. Kelti su više od dve hiljade godina ostavljali svoje tragove na području koje se protezalo od Španije na zapadu do Turske na istoku. A to su grobne humke sa raskošnim posmrtnim darovima, ostaci naselja sa moćnim zidinama i žrtvenicima koji ukazuju na bizarne obrede. Predstavnici ove kulture
u Nemačkoj nađeni su u još uvek nedovoljno istraženim arheološkim iskopinama u Hohdorfu i Glaubergu; u Švajcarskoj to je keltski grad Bern; u Austriji gospodari soli iz Halštata i Halajna; u Francuskoj žrtvenici pronađeni u Pikardiji i Ardenima. Nabrajanje se može nastaviti unedogled.
       Izložbe i muzeji pokazuju majstorstvo keltskih zanatlija u izradi fi ligranskih predmeta. Tek pri pažljivijem gledanju na njima se otkriva minijaturni svet ispunjen čudovištima i demonima; svet koji stvarnost postavlja na glavu. Treba samo otkriti realistično prikazivanje ljudske glave i fantastična bića unutar bronzanih i zlatnih listova, čije značenje ni danas nije jasno. Jer, Kelti su se svesno i dalekosežno odrekli upotrebe pisma, zbog čega savremeni istraživači ostaju bez odgovora na mnoga pitanja. Keltska minijaturna remek-dela, njihovi oštri i opasni mačevi od gvožđa, kao i njihovi neobični kameni spomenici, otkrivaju kulturu čiji se vladarski sloj kretao između ogromnih prihoda stečenih trgovinom i aure prepune tajanstvene magije.

       Kelte su njihovi antički susedi doživljavali kao varvarske i opasne neprijatelje, čije neljudsko ponašanje nisu mogli da shvate. Razlog tome treba tražiti pre svega u fanatičnom sakupljanju ljudskih glava, kome u istoriji nema premca. Mnoga arheološka istraživanja i danas se sreću sa zlokobnim ostacima ovog običaja. Stoga se ne treba čuditi što se Keltima dve i po hiljade godina pripisuju ova „sramna dela“: ljudožderstvo, jezivi obredi žrtvovanja i mnoga druga.
       Ipak, Evropa se suočava i sa sasvim drugačijom, privlačnijom slikom ovog drevnog naroda. Oni se doživljavaju kao ljudi koji su umeli mudro da se odnose prema prirodi, čije su tajne navodno znali i umeli da iskoriste. U modernoj svesti Kelti danas važe za prijatelje životinja i poznavaoce prastarog drveća.
      Osim toga, u ovom prvom srednjoevropskom narodu čije nam je ime poznato mnogi prepoznaju prve Evropljane, a njihovu kulturu kao dalekog preteču današnjih težnji za ujedinjenjem.
           Pored savremenih naroda koji govore keltskim jezikom – Iraca, Škota, Velšana, Bretonaca – danas sve više Evropljana otkriva svoje keltske korene, odnosno vlastitu istoriju i kulturu smatra izdankom keltske istorije i kulture.
       Druidi su simbol mudrosti i poznavanja prirode; njihove svete biljke su hrast i imela. Keltski mudraci već 2000 godina predstavljaju arhetipove vračeva i mađioničara, učenjaka i sveštenika. Iz ove tradicije razvio se i lik srednjovekovnog čarobnjaka Merlina, koji je postao jedan od najomiljenijih likova svetske književnosti, a sa njim se razvio i ciklus kažâ vezanih za kralja Artura, njegove vitezove i traganje za Svetim gralom, koji je u srednjovekovnom dvorskom ruhu sačuvao mnoga keltska predanja.
        Na ovaj način udaljeni svet Kelta doseže do današnjeg doba, u kome se može naći gotovo na svakom mestu: u arheološkim nalazištima, u muzejima i na izložbama; u divnim irskim rukopisima iz ranog srednjeg veka, u bajkama keltskih naroda, u muzici i na sceni; u brojnim fi lmovanim romanima i pričama o vilenjacima, vampirima i čudovištima, sve do književnih bestselera kao što su Avalonske magle i Gospodar prstenova. Čak i Noć veštica, koja je došla iz Amerike, puna je elemenata keltskog predanja.
         Knjiga koja se nalazi pred čitaocima vodi računa o ovome iznenađujućem prisustvu pa se zato ne oslanja samo na arheološka otkrića i antičke izveštaje o keltskim pohodima već uzima u obzir i upravo pomenute tragove Kelta. Osim istorijske slike o Keltima ona sadrži i predstave koje se o njima stvaraju već dve stotine godina. U skladu s tim, pred čitaocem se pojavljuje jedan šarolik, često bizaran svet, čija se predstava takođe zasniva na savremenim naučnim saznanjima.
    Kelti se ovde ne predstavljaju samo kao istorijski narod – oni takođe prerastaju u ideal daleke prošlosti sa kojom savremeni čovek povezuje svoje želje, čežnje i maštanja.

Arnulf Krauze,
avgust 2004

1. KELTI

Aktuelan narod iz rane istorije

Poput bića iz drugog sveta

Kelti su prebivali daleko na severu, sa one strane planina i šuma; njihove kolibe bile su siromašne kao i čitav njihov život; protiv neprijatelja su nastupali obnaženi i ratoborni; njihovi muškarci i žene nisu znali za strah; sakupljali su glave pobijenih neprijatelja, a ratnici su svoje polne potrebe zadovoljavali jedni sa drugima; ipak, u svojoj želji za jelom i pićem i neobuzdanim hvalisanjem bili su kao deca. Za Grke i Rimljane bili su vrhunac necivilizovanosti, apsolutni uzor
varvarstva. Antički autori iz Rima i Atine prikazivali su ih ovakvima u svojim delima, iz kojih su i preuzete pomenute osobine. Od tada su morali da žive pod senkom mnogih predrasuda i klišea, ali ih to nije mnogo brinulo; međutim,
potonji autori koji slede njihove gotovo iščezle tragove moraju u spisima starih istoričara da razdvoje legendu od istine. Od samog početka slika koju su drugi stvorili o Keltima odudara od prave stvarnosti koju treba tražiti u antičkim
komentarima i arheološkim otkrićima.

      Ipak, bez Hekateja i Herodota, koji ih prvi pominju, i bez njihovih brojnih sledbenika Kelti bi bili jedan od bezimenih naroda. Njih bi, poput starih naroda koji su gradili velike grobnice ili naroda koji su koristili ratne sekire, posle dve
i po hiljade godina karakterisali samo arheološki utvrđenim osobinama, kao narod koji je vladarima podizao velike grobnice, kao ljude iz varvarskih naseobina; ili kao evropski narod koji je pravio zbirke od glava pobijenih neprijatelja.Ipak, oni su pošteđeni ove sudbine. Jer od svih naroda nastanjenih severno od Alpa jedino je sačuvano ime Kelta. Sa druge strane, nisu nam poznata imena onih naroda koji su mnogo pre njih izgradili svetilište Stounhendž, ili onih plemena koja su živela u današnjoj saveznoj državi Saksonija- Anhalt i koristila tzv. nebeski disk, kakav je nađen u Nebri kod Halea. Poznavanje imenâ stvara osećaj poverenja i poistovećenja, koji svakako može biti varljiv. Kad su Kelti u pitanju, ono ostavlja utisak da se postojanje i osobenost ovog naroda može pratiti više od dve i po hiljade godina u prošlost.
     Strogo uzev, njihovo označavanje određenim imenom ne kazuje mnogo; Grci i Rimljani su verovatno preuzeli imena koja su varvarska plemena koristila za sebe; imena koja kao Kelti, Gali, Galati, znače „oni koji se ističu“ ili „oni koji su moćni“. Ovo treba povezati sa navikom tih plemena da za sebe koriste što povoljnije ime. Onda su pripadnici razvijenih mediteranskih kultura tim imenima obeležavali mnoštvo severnih plemena, koja su karakterisale već navedene
osobine. Danas se imena koriste u sledećem značenju: Kelti se shvataju kao rodni pojam, dok se Galima nazivaju keltski žitelji današnje Francuske; ime Galati koristi se za ono keltsko pleme koje se posle dužeg lutanja konačno nastanilo u Anadoliji.

Zagonetan narod pod velom tame

  Pored imena, radoznalost i zanimanje od davnina podstiče i pitanje o poreklu Kelta. Mnoga istorijska plemena i narodi svoje poreklo izražavaju preko mitova o začetnicima; takav je mit o Romulu i Remu od kojih su Rimljani izvodili svoje poreklo. I Kelti su po svoj prilici imali takve legende o poreklu. One, međutim, nisu zapisane pa su zbog toga nestale u tami vremena. Zato se opet moramo okrenuti podacima antičkih autora.

  Među njima, Cezar – osvajač Galije i neposredni svedok – naglašava ponos Gala zasnovan na verovanju da oni potiču od Dis Patera, boga donjeg sveta. Nekoliko vekova kasnije rimski istoričar Amijan Marcelin dao je detaljno objašnjenje: „Prastanovnici koji, prema nekima, odvajkada žive u ovim krajevima nazivaju se Kelti, po imenu svog voljenog kralja, a po imenu njegove majke – Galati, kako se na grčkom izgovara Gali. Prema mišljenju drugih, oni potiču od Herkula, koji je stariji od dorskog junaka, i naseljavali su oblasti pored Okeana. Prema tvrđenjima druida, jedan deo ovog naroda oduvek je ovde živeo, a drugi su se doselili sa udaljenih ostrva i iz oblasti sa one strane Rajne, jer su svoj prvobitni zavičaj morali da napuste zbog čestih ratova i velikih poplava. Neki čak tvrde da su se posle razaranja Troje neki njeni žitelji, bežeći od Grka, doselili u ove krajeve.“

  U nameri da objasni poreklo Kelta ovaj poznoantički istoričar pribegava vrlo raširenim legendama. U njih spadaju mitovi koji po ugledu na Rim ime naroda izvode iz imena njihovog prvobitnog vladara, zatim oni koji govore o naseljavanju pod vođstvom grčkog junaka Herkula, i konačno mit o poreklu od proteranih Trojanaca; retko koji narod Evrope nije tvrdio kako upravo od njih potiče. Osim toga, jedan deo naroda navodno prebiva u svom zavičaju od najstarijih vremena, dok se drugi doselio iz Germanije i verovatno stopio sa Keltima.

  Za razliku od novovekovnih teorija, Mercelinovo objašnjenje porekla Kelta ne sadrži ništa spektakularno. Naime, prema pomenutim teorijama, Kelti potiču iz Azije, pa su posle dugog lutanja konačno naselili veliki deo Evrope. Mnogi, nošeni maštom, zamišljaju ih kao stepski konjanički narod, prestrašen gustim i tamnim šumama Zapada, ali kojem su put pripremili druidi-šamani, koji su bez ikakvog straha zalazili u te šume. Mada ovo spada u sferu fikcije, ovi autori smatraju da se poreklo Kelta najbolje može objasniti njihovim dolaskom sa Istoka.

  Brojni arheološki nalazi i moderne DNK analize, rađene na ostacima praistorijskih ljudi, više govore u prilog objašnjenja rimskog istoričara. Prema ovim nalazima, Kelti i njihovi preci od davnina su naseljavali Evropu, u doba kada nije bilo masovnog doseljavanja. Mnogo spominjana nejasnost u pogledu keltskog porekla, kako se čini, ipak se donekle rasvetljava, mada se ne može govoriti o potpunom razjašnjenju. Naprotiv, zagonetka i tajna ovog naroda postala je još veća, što će se izložiti u ovoj knjizi.

  U svakom slučaju, koreni Kelta ne gube se u udaljenim zemljama, već u dubinama evropske praistorije, o kojoj nema pisanih tragova. Pretpostavlja se da je oko 2000 godina pre nove ere iz istočnih stepa u velikom broju došao tzv. narod sa ratnim sekirama. Prema jezičkim merilima, ovi su ljudi spadali u grupu indoevropskih naroda. Doseljavajući se, oni su u mnogim oblastima zatekli narode koji su gradili velike nadgrobne spomenike poput Stounhendža, ili menhirâ u Bretanji; ovi spomenici su kasnije pogrešno pripisani Keltima. Pridošlice su se pomešale sa starosedeocima. Postavši nosioci bronzane kulture, oni su snažno uticali na sudbinu evropskog kontinenta. Ova kultura isticala se svojim lepim zanatskim tvorevinama i bogatim vladarima; uspostavila je trgovačke veze na sva četiri kraja sveta, što je bio preduslov za kasnije širenje keltske kulture. U XIII veku pre nove ere došlo je do revolucionarne novine u odnosu prema pokojnicima. Posmrtni ostaci se nisu sahranjivali, nego su spaljivani, a njihov pepeo stavljan je u urne. Ovaj običaj dao je ime dobu koje se proteže do oko 800 godina pre nove ere. Ono se naziva – doba urni.

  U toj epohi leže neposredni začeci keltske kulture. Te početke odlikuju podsticaji neophodni za nastanak svake specifične civilizacije. Ljudi poznog bronzanog doba bili su otvoreni za novine u svim oblastima života. Brodovi su već više od hiljadu godina plovili između zapadnoevropske obale i Sredozemnog mora, povezujući na taj način mediteranske narode sa severnim narodima, uključujući i žitelje Britanskih ostrva. Zlato i kalaj, neophodni za dobijanje bronze, postali su predmet interesovanja trgovaca. Ovim starim pomorskim i kopnenim putevima u pozno bronzano doba išli su naseljenici, ratnici i bande najamnika. Između Baltičke obale i Sredozemnog mora razvili su se živa razmena i trgovačke i ratničke aktivnosti u čije posledice treba uvrstiti varvarsko osvajanje Egipta i razaranje Troje.

  Ali, osim ratova i uništenja, ova epoha je jedinstvena i po promenama koje su se zahvaljujući cenjenim proizvodima bronzanog doba raširile po celoj Evropi. Mada se još uvek ne može govoriti o Keltima, krajem te epohe stvoreni su uslovi za njihovu pojavu. U te promene mogu se ubrojiti raširene veze i sposobnost prihvatanja novog i oblikovanje tog novog u skladu sa sopstvenim merilima. Kelti su u tome postigli pravo majstorstvo, što se može videti u najstarijim nalazima koji im se pripisuju. O tome svedoče raskošni predmeti pronađeni u grobovima vladara. Njihova moć iuticaj početkom VI veka pre nove ere prostirali su se od istočne Francuske do jugozapadne Nemačke i severne Švajcarske. Ova oblast smatra se kolevkom prave keltske kulture,koja, prema tome, nije nastala u udaljenim zemljama, već u samom srcu Evrope.

  Prvobitna tama se rasvetljava; ipak, u praskozorje svog nastanka Kelti su i dalje ostali zagonetan narod. Umesto priča o pustolovnim naseljavanjima, izvesnije je nešto što se može označiti kao tajna keltskog duha, odnosno njihove duše. Jer, ono što su ti ljudi verovali i mislili tokom poslednjeg milenijuma pre nove ere u svojim pojedinostima i dalje ostaje nerasvetljeno. Zato je Evropa opčinjena i fascinirana svojim precima i njihovom kulturom, koja joj deluje blisko i čiji su ostaci neobični i zagonetni.

  Kelti nisu narod ali jesu kulturna i jezička zajednica

  Kelti su svojom kulturom obeležili većinu oblasti severno od Alpa, dok su kao ratnici u svojim pohodima tokom IV i V veka pre nove ere ugrožavali antičke države. Godine 387. pre naše ere opustošili su Rim, a vek kasnije (279. godine pre nove ere), našli su se ispred Delfa, glavnog svetilišta Stare Grčke. U to doba oni su bili na vrhuncu svoje moći; njihove teritorije protezale su se od Španije do Anadolije i od Italije do Irske. Posle toga grčki i rimski vojnici su korak po korak potiskivali keltske ratnike sve dok nisu osvojili i njihove prvobitne oblasti – što simbolično izražava njihov poraz u bici kod Alesije, 72. godine pre nove ere. Ovim porazom završilo se razdoblje nezavisnih i slobodnih Kelta na evropskom kontinentu. Posle toga oni će svoju slobodu zadržati samo na Britanskim ostrvima, ali će i tamo biti potisnuti u udaljene rubne oblasti. Retki su narodi koji su kao Kelti izvojevali toliko pobeda i pretrpeli toliko poraza.

  Međutim, mišljenje da su oni bili narod predstavlja veliku simplifikaciju. Naime, etnički i nacionalni identitet Kelta nikad nije postojao; niti su oni ikad živeli u granicama jedne države. Njihova osnovna društvena i politička jedinica bilo je i ostalo pleme, a takvih plemena je bilo na stotine. Samo je relativno mala Irska s teškom mukom prihvatila vlast jednog kralja nad celom državom. Mada su tokom istorije ova plemena često stvarala plemenske saveze, ona su isto tako često ratovala među sobom. Ova njihova osobina presudno je uticala na propast Kelta. Za razliku od Germana, koji su takođe bili podeljeni na plemena, Kelti nisu uspeli da poput njih, stvore veće grupacije i na taj način ojačaju svoju vojničku snagu. Ovo dalekosežno i uporno istrajavanje na plemenskom načinu mišljenja predstavlja još jednu zagonetnu crtu keltskog mentaliteta. Sa jedne strane, oni su bili konzervativni tradicionalisti, a sa druge, uvek otvoreni za nove ideje; u toj meri da ta otvorenost čak i u modernom čoveku izaziva divljenje i čuđenje.

  Mada takozvani varvari sa severa nikada nisu bili narod i nikada nisu stvorili sopstvenu državu, oni su uspeli da obrazuju jednu kulturnu zajednicu. Ona ukazuje na značajno jedinstvo mnoštva keltskih plemena, pa su se i druge plemenske grupe, na primer Germani, prilagođavali ovoj kulturi i usvojili njene tekovine. Nadmoćnost ove kulture u Evropi toga doba opravdava hronološku podelu, zasnovanu na imenima mesta, na halštatsko i latensko doba; doba koja se međusobno razlikuju pre svega po svojim kulturološkim osobinama. Postoji čitavo obilje ovih osobina, ali najočiglednija i najvažnija jeste proizvodnja novog metala – gvožđa. Znanje i veština proizvodnje gvožđa doneto je iz jugoistočnih krajeva. Uopšte, keltski kovači i zanatlije pokazivali su takvo znaje i veštinu da su njihovi proizvodi nadmašivali proizvode razvijenih kultura antičkog doba. Njihova ornamentika i danas pleni veštinom izrade, dok je manje poznata činjenica da su oni bili pravi majstori u pravljenju fi bula i kopči za odeću koje predstavljaju preteče današnjih „zihernadli“.

  Ovom razvoju kulture odgovara razmena, nastala tokom dodira sa drugim narodima i kulturama; ma koliko bila značajna i velika, keltska dostignuća ne bi bila moguća bez podsticaja i pozajmica sa strane. Ovo su omogućile intenzivne veze ne samo sa Grcima i Etrurcima već i sa azijskim stepskim nomadskim narodom – Skitima. Od njih su Kelti prihvatili korišćenje konja i jahačke pantalone, koje mediteranske civilizacije nisu poznavale. Kelti su pretrpeli ove i mnoge druge uticaje, i spajajući ih sa svojom tradicijom i predstavama stvorili novu civilizaciju, kakve ranije severno od Alpa nije bilo.

  Dobrobiti ove civilizacije u prvom redu koristio je bogati plemićki sloj koji je izvukao veliku korist od trgovine sa ostalim delovima Evrope. Doduše, unutar plemena dolazilo je do podela i borbe za vlast, ali su se one uvek završavale pobedom jednog bratstva nad svojim rivalima. Aristokratija je uvek bila vodeća društvena grupa u keltskom društvu. Nju i njene ratnike pratili su raskoš, bogatstvo i ugled, zbog kojih su Kelti privlačili druge varvarske narode. Usled toga, Kelti su uspeli da se u doba svog vrhunca nametnu ne samo kroz ratnička osvajanja već pre svega kroz miroljubivo širenje svoje kulture. Stanovnike Britanskih ostrva, Iberijskog poluostrva, a kasnije i germanska plemena nije trebalo pokoravati; oni su sami želeli da postanu Kelti. Oni su preuzimali njihovu kulturu, uključujući i jezik, i do kraja se keltizovali. Ovaj proces obuhvatao je više generacija i doveo je do širenja keltske kulture.

  Keltska civilizacija je bila otvorena za sve koji su hteli da je prihvate i nije se obraćala pažnja na razlike među narodima. Uz to, važna je i činjenica da su ovi govorili sličnim jezicima i da su se mogli međusobno razumeti. Kelti su, međutim, ovekovečeni u još jednom imenu. Njihovi
germanski susedi koristili su za njih ime galski Volki, iz kojeg
se na kraju razvilo ime Velšani. Kasnije se ovaj naziv koristio za
romanizovane Gale, za frankofonske Romane, što se do danas
sačuvalo u imenu švajcarskog kantona Valis, kao i u belgijskom
nazivu Valonci i nemačkom Valnus. U Velikoj Britaniji imena
Vels i Kornvol danas označavaju stare keltske oblasti.
Zagonetan narod pod velom tame
Pored imena, radoznalost i zanimanje od davnina podstiče
i pitanje o poreklu Kelta. Mnoga istorijska plemena i narodi
svoje poreklo izražavaju preko mitova o začetnicima; takav
je mit o Romulu i Remu od kojih su Rimljani izvodili svoje
poreklo. I Kelti su po svoj prilici imali takve legende o poreklu.
One, međutim, nisu zapisane pa su zbog toga nestale

izvor