субота, 11. април 2020.

Bogdan Bogdanović, Pismo CK SKS ( 2.Kako sam prepravljao telegrame Staljinu)



Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru.

Jezičke zamke staljinizma:

9.

Ezopovski jezik kao javna sablazan. (Neke opšte paralingvističke napomne). Ezopovski jezik, izvan predviđenih (i predvidivih) običaja dobrog ukusa i dobrog vladanja.

Podsećani smo u to ime, u više navrata, na obavezno uvažavanje "dostojanstva partijskog jezika", pri čemu je olako zaboravljano da postoji i prirodno dostojanstvo jezika, i da ta dva dostojanstva" ne bi smela da se razdvajaju, ukoliko ih je uopšte i moguće, bez nasilja razdvojiti. Objasniću taj i takav poziv kao moralnu apodiktemu. Apodiktema je neologizam kojim bih, bar donekle, pokušao da zamenim Kantov kategorički imperativ, ukoliko bi se ovaj ikako mogao, vrlo kategorično i nasilno, spolja unositi u ljudske duše. Apodiktema o "dostojanstvu partijskog jezika" poziv je na obnovu već poluzaboravljene, davne, posleratne jezičke etikete. A etiketa je (Cf. Klaić) - "strogo utvrđeni red i način otmjenog i ukočeno-udvornog društvenog ophođenja. Apodiktema, dakle, upozorava i na napuštenu magijsku rutinu i na njene ezoterično odbrambene matrice, a onda još, očevidno poziva i na njihovo obnavljanje. Svaka etiketa je (što bi drugo bila!) političko-paralingvistički iskaz sveden na elementarne znakove (gest, voko-verbo-vizuelni signali) simbolizovane vlasti i vlasnost "poznanja dobra i zla". Etiketa, svaka etiketa, čak i samo na rečima odigrana, uvek je (sa druge strane) svojevrsna koreografija (što bi drugo bila!) namenjena iskazivanju prihvatanja gonoseokratskih datosti i hijerarhije.

10.

Neke opšte paralingvističke napomene, ili o gnoseokratskim sankcijama, ili o "stidu u tekstu".

Sasvim ukratko: ako postoji, ako stvarno postoji ono Bartovo "zadovoljstvo u tekstu" - zašto ne bi postojao i "stid u tekstu". Stid u tekstu, stid u sopstvenom "tekstu" je specifična vešto nametnuta, bestidna, gnoseokratska sankcija... ja bar tako pretpostavljam.

11.

Neke opšte paralingvističke napomene. Ako se može govoriti o "stidu u tekstu" i o prizivanju stida nametanjem kontekstualnih okvira, zašto ne bismo razjasnili poešto i o kontekstualnom uterivanju straha. Posle "stida u tekstu", na svoje mesto pristiže i "strah u tekstu".

Redukcija jezika uvek je i vrlo efikasna metoda zastrašivanja. To, verujem, i ne treba naročito obrazlagati. Smanjivanjem licitnih ključnih reči i izraza na minimum, sve je više šansi da se iz strogo omeđenog jezika-govora neoprezno iskorači. Dakle, da se pogreši. Jedna od nepobitnih mudrosti Staljinove politike paralingvistike jeste ona ne baš prosta istina na koju sam vam, drugovi, već skrenuo pažnju, naime da se teror najavljuje, pre svega, u ambijentu reči. Uostalom, prvi i početni stepen značenja reči "teror" upravo je - "strah". Jezik je, prema tome, izvrstan medijum straha, tekst je njegovo dejstveno polje, kontekst je već bojno polje! Dakle, posle "stida u tekstu" dozvolite sad malo i običnog, nepatvorenog ljudskog straha, "straha u tekstu". A takvih primera je upravo bilo i na proteklom plenumu. Ako, recimo, čovek mora da moli za izvinjenje i unapred da se obeskrivljuje, onda smo još uvek na granici stida i straha: "Ja molim Centralni komitet i Predsedništvo, s obzirom da sam radnik VK, da nemam svoj izražaj, da zna da mogu pogrešiti u rečima, a za reč čovek može i da odgovara". Od "stida u tekstu" do "straha u tekstu" prelaz je, zatim, sve jasniji: "Izvinite molim... zbog takvog govora da sam predložio meru, mene hvata strah, neka se nađe taj u ovoj sali ko garantuje za sebe... mene hvata strah". Najzad, gradacija raste, raste tako reći od "panike u tekstu"; jedan od govornika, opravdavajući, inače strogu meru prema jezičkom deliktu Dragiše Pavlovića rekao je: "Ja kao električar ako pogrešim odoh u smrt"... tj. i ti ako pogrešiš i kažeš što ne treba... itd.

12.

Neke opšte paralingvističke napomene. Jasnost jezika nedostignuta, nedostižna, idealna, ali samo kao prisila, kao apodiktema stida, straha, panike. Suviše "jasna jasnost" nikad nije stvarno jasna, već je nametnuto stereotipna, prividno je odsimulirana, odigrana je prema koreografskim pravilima etikete "kristalne jasnosti".

Jasnost istine neodvojiva je od složenosti istine. Jasnost iskaza neodvojiva je od vrlo ukrštenih mogućnosti usklađivanja istine sa mogućnostima jezika i mišljenja. Na žalost, po pravilu, istina je uvek šira, složenija i paradoksalnija od mogućnosti njenog uopštavanja. Odistinski jasno iskazane istine, istini najpribližnije iskazane istine, uvek su pomalo zasenčene lakim velovima imanentne skepse. Pokušajte da političkoj literaturi, od Demostena preko Fransisa Bejkona do Voltera i Lenjina, oduzmete svu zamršenost skepse, šta će od takve literature ostavi? Možda neke "kristalno jasne istine". Ali, kristalno jasne istine, izvan dosega skepse, spadaju nekako pre u teologiju no u politiku. Oprostite, nemam sad ni vremena ni volje da pretresam Jevanđelja, pa ću samo prema davnašnjem čitanju citirati Spasiteljeve reči koje glase (približno, nešto kao): "Neka vaša reč bude da... da, i ne... ne, i sve što je više od toga, od zla je".

Vrednost poruke bezrezervno prihvatam. Ali, pravila verske moralke nisu istodobno i pravila efikasne političke analize i deskripcije pojava stvarnog života koji je veoma retko, koji tačnije, nikad i nije organizovan prema shemi ili da... da, ili ne... ne.

13.

Neke opšte paralingvističke napomene. Kristalni stereotipi "jasnosti političkog jezika" ne garantuju adekvatnost deskripcije, a "praksa jasnog izražavanja" često se po nevolji zamenjuje obredima praznog izjašnjavanja.

U hrišćanskoj teologiji, kristal je simbol devičanstva, a kristal-mineral katkad je uziman kao znak bezgrešnosti začeća... Kristalno jasni stavovi”, sintagma koja se nedavno, ponovljeno i u više navrata mogla čuti, nikada do sada, bar meni, nije bila "kristalno jasna". Sklon sam da je protumačim (tu sintagmu) kao poziv, u ime svečistote nad-jezika na već pominjane obrede žrtvovanja jezika. Tražili su nekad od nas da zdušno učestvujemo u kolektivnim obredima ugrađivanja živog jezika u temelje nekih budućih, ko zna kakvih blistavijeh Kulah Vavilonskijeh... pa ko veruje u vrednost "pomjatenija jezikov" neka pristupi... Evo ih, opet traže.

14.

Neke opšte paralingvističke napomene. Moralna i jezička nečistota kao nametnuti, kao sugerisani sinonimi. Čistke jezika prethode, po pravilu, efektivnim čistkama.

Čistke jezika prethode efektivnim čistkama. Obratite pažnju na samu tu reč, kristalno jasnu, translucidnu, prozimu. Reč je izmislio isti onaj nad-jezički genije koga sam već više puta dosad prizvao u pomoć. Dakle, logos je Njegov, njegova je Reč, reč ta proishodi iz ličnog Džugašilijevog nadahnuća, pa je valjda zato i toliko nadahnuta, hipostazirana, obogotvorena. Reč je ta prepuna milošte, deminutiv bezmalo... čistka, čistka, čistkica... reč dobroćudna i ljupka. A kako i ne bi bila kad je posle svake čistke sve (ponovo) kristalno jasno, i sve je bar za neko vreme bezgrešno.

15.

Neke opšte paralingvističke napomene. "Čudan, čudna, čudno" nije baš sušta i nepomirljiva suprotnost "kristalno jasnim stavovima"... ali ipak se ne mogu zaobići veoma čudne i nimalo jasne valencije ovog bezazlenog prideva koji se obično prideva iskušenicima budućih, biti-imajućih čistki.

Čudan, čudna, čudno... bezazlena grudva snega, nabačena bezmalo šaljivo, nonšalantno čak koketno (ukoliko je nabačena nežnošću ženske ruke), ali zatim, pod povoljnijim, tj. pod vrlo povoljnim okolnostima raste, raste, raste... kao lavina, kao snežno brdo, kao planina koja klizi, oburvava se - gega kao čudovišna mitska neman. Na početku svake mitske fabule uvek se nalazi neko nerazjašnjivo "čudno čudo", neki naoko sasvim sićušan insolitus, mala nelogičnost, koja posle, tokom fabuliranja, počinje u sebe da sabira silnu energiju emocija i strasti. Taj proces je tim lakše zamisliv (i lakši za podsticanje), budući da je pripremno građenje svih mitova, pa i negativnih mitova o neophodnosti čišćenja i čistki, uvek i po pravilu samo usmeni postupak. Pisana trezvena reč remeti, ponekad i prekida, zaustavlja eskalaciju, ali se obično čitava mitopeja ipak kruniše završnim mitografskim činom, odnosno bunovnim zapisivanjem... Počeci bezazlenog rekla-kazala iščuđavanja nad sitnim, sućušnim naobjašnjivostima "čudnog čuda" završavaju se, po pravilu, čudovišnim spiskovima, "drugova koji su čudno diskutovali".

16.

Neke opšte paralingvističke napomene. Zaraza rečima... contagio... zaraza od učestanosti ponavljanja. Ponavljanjem raste virulencija pojedinih reči, a širi se i broj obolelih reči, sve do pojave obolelog "kolektivnoig govora".

Za jedan budući glosar staljinističke paralingvistike, a pod odrednicom "epidemija reči" mogao bi se, primera radi, uspostaviti sledeći niz progresivne leksičke zaraženosti. Npr. naši "drugovi koji su čudno diskutovali", pronašli bi uskoro zajedničku platformu, na toj platformi oni bi se okupili, ali već kao antipartijski elementi, uspostavili bi frakciju, postali bi frakcionaši, zatim renegati, zatim izdajice, zatim izdajnici, prodane duše, i najzad špijuni i agenti gestapoa - sve tačno prema istoriji SKP/b/. Napominjem, pune objektivnosti radi da se progresija za sada, kod nas, oprezno zaustavila negde između trećeg i četvrtog, odnosno između četvrtog i petog člana ovog zlosrećnog niza.

17.

Neke opšte (i završne) paralingvističke napomene. Zaraza rečima prenosi se i delovima reči, česticama reči (gr. grámma) i to se, još, prenosi i na daljinu i bez fizičkog dodira (gr. têle)... itd. itd.

Telegraf i telegram su već prilično zastareli pronalasci, a nova pojava PTT Galaksije analogna je, bar donekle, Makluenovoj Galaksiji Gutenberg... Zaraza reči, i rečima, i širenje obolelog govora zadobijaju putem telegrama i neke do sada nepoznate elemente teledrame (Cf. Klaić - dramsko djelo pisano ili adaptirano za izvedbu na televiziji). Ali mimo Klaićevog objašnjenja, dodao bih i svoju dopunu značenja. Teledrama se može shvatiti i kao morbidna drama, odnosno dramatična faza bolesti reči i govora (morbus telegraphicus) izazvana namerno i oddirigovana na daljinu!

18.

Posle dostojanstvenih osuda ezopovskog "jezika iza koga se mogu nazreti i druga mišljenja", posle zamumuljenih "ezopovskih" podsećanja na obaveznu etiketu reči, posle poziva na red i kristalno čistunstvo partijskog nad-jezika, najednom-brutalne erupcije obolelih, zagađenih, okuženih reči... Bolest govora preti da zadobije oblike epidemije - pošasti, pošaline, pošlice, pomora...

Kao što znate, pristizali su telegrami. Pregledao sam 50 kopija; neću ni pokušavati da uspostavim neki sistematski glosar, mada bi to bio, držim, zadatak bar neke od ideoloških komisija CK SKS, jer, inače, drugovi moji, kako ćemo znati u čemu je suština neizvesnosti. Pokušaću samo da vam dočaram stilski okvir (da vam ga evociram, pošto ste telegrame, pretpostavljam, svi pročitali). Na primer: "Istupanje Pavlovića, Stambolića, Vase Milinčevića, Ikonića, najblaže rečeno izjednačeno (je) sa kontrarevolucijom na Kosovu... Oni su u stvari gurnuli srpski narod u plakanje i nemoćno jadikovanje..." Ili: "Do sada su postojale samo sumnje... ko su nosioci razbijačke politike..." i, da najzad ne bi bilo više ikakve sumnje, nabraja se taj i taj, taj i taj, taj i taj, i "njihovi istomišljenici". Ili - podsetitre se samo! - taj i taj (izostaviću ime molioca) - moli Slobodana Miloševića da stvar pusti u bazu..." jer, navodi se, "da kad je Borisav Srebrić govorio ljudi su pljuvali na radio". Zatim, molilac, još jednom moli da drug Milošević... izdrži protiv đubradi ove zemlje... Stilski okvir, je u sva tri primera, i primarni, prag značenja". On denotira stvari. Ali ih i - detonira!

19.

Suština neizvesnosti je u tome što je pošast, pošlica, pošalina, dakle epidemija zaraženih i zaraznih reči baš sa tom prokletom pojavom telegrama počela da dobija zastrašujuće regresivne oblike jednog već davno zaboravljenog, po zlu nadaleko čuvenog, starodrevnog, recimo - Starogovora.

Strepim od pomisli da ovaj PTT - starogovorni zloslutni val možda i nije nikakva obnovljena, i proširena, i folklorizovana verzija dosadašnjeg uobičajenog partijskog rečnika, već da je to vrlo izvestan recidiv onog ondašnjeg Novogovora, dok je taj, ondašnji Novogovor bio još uvek sasvim virulentan, dok je stvarno bio još u svojoj primarnoj, orvelovskoj funkciji i dakako, sav u službi Velikog Brata.

Molim, sedeo sam u zgradi današnje "Madere" gde se, između ostalog nalazio i Gradski komitet partije. Sedeli smo tamo, u julskim (ili avgustovskim) danima 1948, boravili smo, tumarali dan ili dva Bata Uvalić i ja, i imali smo zadatak da u tajnosti redigujemo (u stvari da prepravljamo, i menjamo im smisao) telegrame koje su grupe studenata iz Beograda, iz radnih brigada sa gradilišta budućeg Novog Beograda, ili čak i iz zavičaja slali Josifu Visarionoviču Staljinu, a koje su nam sa pošte doturali pre no što će biti isposlati. Bili su to, najčešće, telegrami podrške, prepuni revolucionarne srčanosti, pri čemu je leksička aparatura bila zastrašijuće (zastrašujuće - procenjujem iz ove današnje perspektive) slična, ili čak i sasvim podudarna sa današnjim izrazima... Bile su tu, baš kao i danas, "progresivne" i "napredne" snage: izraz zdrave snage još nije bio u opticaju (pristigao je tek u toku jeseni iste godine, preko radio talasa). Bilo je u tim telegramima i "hrabrih boraca komunista" i "lažnih komunista". Govorilo se i o spasavanju časti komunističkog pokreta (danas: "... na pravom putu da povrati ugled i čast srpskih komunista"). Ne treba ni podsećati da su se u tim telegramima pominjali i frakcionaši, pominjali se u zamašnim količinama, i pozivalo se na obračune sa njima, baš kao i danas. Pominjali su se i frazeri (danas: "frazeri koji nisu spremni da idu u vatru"), pominjale su se i maske, i skidanje maski i, obavezno, raskrinkavanje" neprijatelja svih mogućih boja i pozivalo se u boj protiv svih koji zagovaraju "direktan obračun, na vrlo perfidan način, sa progresivnim težnjama". Kao kontrapozicija, dakako, obećavani su jasni i kristalno jasni stavovi pravih marksista-lenjinista, i pozdravljalo se i nazdravljalo u ime "boljeg sutra bez kompromisa". Titovo ime se nije pominjalo baš kao što (iz meni jasnih razloga) nije pomenuto ni u jednom od ovih 50 telegrama čije kopije imam pred sobom...


20.

PTT Galaksija je i pojava sasvim nova i vrlo stara - zavisi kako se i sa koje strane stvari osmotre, a pominjani telegrami Josifu Visarionoviču Staljinu zorno pokazuju koliko sa telegramima treba biti oprezan. Jer, počev još od Emske depeše, nikada se, zapravo, ne zna ko ih šalje i nije li ih, usput, kogod još pomalo ukrasio.

Iz cele dogodovštine izvlačim dva-tri pitanja. Kao prvo - (1) - ne znam zašto smo od strane Univerzitetskog komiteta baš Uvalić i ja bili odabrani? Da li se pretpostavljalo da smo od prirode skloni ka lepom pismenom izražavanju? Na primer, ako je u telegramima pisalo nešto kao (otprilike) - Druže Staljine, šaljemo ti vatrene pozdrave u borbi protiv mrskih frakcionaša i ostale đubradi... ispisivali smo, uglavnom smireno, nešto kao - Poštovani druže Visarionoviču, ne možemo a da sa dubokim gnušanjem ne odbijemo sve one klevete i laži koje oko vas kruže i kojima ste, očigledno, i Vi dovedeni u zabunu... itd. Druga mogućnost odgovara na prvo pitanje - (2) - otprilike je ova: možda smo Uvalić i ja bili odabrani baš zbog svog klasnog porekla (obojica iz porodica intelektualaca), a možda i zbog kojekakvih kubura sa partijskim biografijama koje su se, upravo u to vreme, dovodile u konačan red; on ih je, razume se imao daleko više od mene, početnika u partijskom životu. Danas znam da se u njegovoj biografiji višekratno pominjala reč "trockizam", dok sam ja, prilično šeprtljavo, morao da ponavljam izjave o nekom svom malom dekadentnom grehu iz gimnazije, gde sam, uz pomoć suviše ferventnih nadrealističkih aktivista, izbacio iz sedla naprednog kandidata i zauzeo na juriš jednu od dve književne družine u Drugoj beogradskoj muškoj... Najzad, kao drugo ili treće pitanje - (3) - ostalo mi je, ipak, sasvim nejasno da li je krivotvorenje telegrama bilo moralno ili ne (s gledišta apstraktnog morala), ali, zauzvrat, ipak verujem da je taj naš posao mogao imati nekog efekta. Da nije bio obavljen, propagandni udar Radio-Moskve na beogradski Univerzitet bio bi ubedljivije izrežiran i sa nešto više (realnog) propagandnog štofa...

21.

PTT Galaksija kao jezički "štof", kao jezički udar, ali i kao moralni udar... Regresivni atavizmi i moderne kontroverze kod mladih govornika, zabune i sumnje, ali (zašto i to ne zabeležiti?) i izvesne primese duševne borbe... No, isto tako i eksplozija revolucionarnog romantizma in excesso.

Već u drugoj polovini plenarne sednice, a zatim i na sednici Predsedništva GKOSK u Beogradu, proces uzburkanog tumaranja savesti kao da se već pomalo da pratiti, istina samo retkim nagoveštajima. Otpočinje sa pranjem ruku, otresanjem glava i sve užurbanijim pokušajima da se skine anatema staljinizma koju, koliko mogu da utvrdim, niko nikome nije ni nabacio na glavu. Pa ipak: "I sada se nama kaže, ovde razni su se izrazi upotrebili, ali uglavnom uprošćeno (da) mi sa ovim načinom idemo u razračunavanje, u staljinizam skoro. Nije rečeno, ali ja mislim da je to jasno, u likvidatorstvo..." Verujem da pažljivom oku neće promaći sukob dve savesti, dvojstvo, dvojbenost: kažu nam, ali ipak nije rečeno!... itd. I zašto to skidanje anateme koja nije ni nabačena? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti? Je li i to neka vrsta nedorečene samokritike, u dubljem psihološkom smislu?

Doduše, bilo je i manje skrupuloznih rekacija. Galaksija PTT shvatila se, pomalo, i kao obred osvećenja oružja: "... komunisti dosledni borci ne treba da se hvataju u plitke zamke liberalističke filozofije oko čvrste ruke, dogmatizma i staljinizma..." Za neke je, pak, pojava jednog staronovogovornog jezičkog udara, kao što je bila irupcija telegrama, bila istovremeno i davno čekana reinicijacija, povratak revolucionarnoj klasi, u vrlo starinskom smislu reči. Samo, takvi su (opet te proklete književne figure, opet taj "ezopovski" jezik!) bili prilično neoprezni u odabiranju figura... "Šta onda... znači isticanje u prvi plan nerevolucionarnih puteva borbe? Odavno je poznata narodna izreka 'na ljutu ranu ljuta trava'": Izreka je, stvarno, davno poznata, ali ja je već brišem iz sećanja, jer u meni izaziva nepodnošljivu mučninu, budući da ju je potegao Andrija Artuković u toku nedavnog suđenja...

No, nije to bila i jedina prilika da se zapanjimo. Gotovo ista ideja - ne želim, odbijam da je dovedem u vezu sa "ljutom travom", ali, iskazana je, ipak, kako je iskazana. Čujmo: "Ovde se čak postavlja pitanje da li je sve ovo... statutarno ili nije. Dozvolite da podsetim, a svi to dobro znamo, da smo revolucionarna partija. Živimo u revolucionarnom vremenu... Nisam siguran da u ovakvim situacijama trebamo baš do kraja da se hvatamo čistih formalnosti. Dozvolite, u revoluciji su i nevini stradali. Jer, ona nije imala vremena da čeka..."

izvor : xxz magazin


Нема коментара:

Постави коментар