Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteksijea (1864), poslužio je kao osnova za sastavljanje poznatog dokumenta pod nazivom Protokol sionskih mudraca (1903). Po tom dokumentu, koji ima oblik zapisnika sa niza tajnih sastanaka (24, a po drugim verzijama 27) u Bazelu 1897, u vreme novog Cionističkog kongresa, Jevreji i masoni planiraju da sruše hrišćansku civilizaciju, pomoću liberalizma i socijalizma, i da sagrade svetsku državu no svojim pravilima.
Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteksijea nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji . Dijalog se vodi između Macchiavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Montesquiera, koji govori sa liberalnih pozicija.
Poglavlja Protokola od broja 1. do 19. prate Jollyijev Dijalog, od poglavlja 1. do 17. na mnogim mestima od reči do reči.
PRVI DEO: I -VIII
DRUGI DEO : VIII - XVII
TREĆI DEO : XVII-
____________________________________________________
Dvanaesti dijalog - Sadržaj
O štampi (nastavak)
-Kako će Makijavelijeva vlada uništiti štampu tako što će se sama baviti novinarstvom.
Provladine novine biće dvaput brojnije od nezavisnih, službene i poluslužbene, neslužbene i
poluneslužbene novine .
-Vlada krišom finansira liberalnu, demokratsku i revolulucionarnu štampu. Način organizacije i
usmeravanja.
-Usmeravanje javnoga mnenja. Taktika, zbunjivanje i probni baloni.
Štampa u unutrašnjosti. Važnost njihove uloge.
-Upravna cenzura novina. - Saopštenja.
- Zabrana objavljivanja pojedinih vesti privatnoga karaktera.Govori, izveštaji i službeni zapisnici kao dodatak vladinoj štampi
- Jezički i stilski postupci nužni zapridobijanje javnoga mnenja. Večno uznošenje vlade.
- Prenošenje tobožnjih napisa iz svetskogih novina u kojima se hvali vladina politika.
- Kritika ranijih vladavina.
- Stvarna tolerancija verskih rasprava i lake književnosti.
____________________________________________________
DVANAESTI DIJALOG
Makijaveli: Pokazao sam vam tek deo, obrambenu stranu, moglo bi se tako reći, osnovnog uređenja pod koje ću staviti štampu; preostaje mi da vam sad pokažem kako ću se znati okoristiti tom ustanovom radi jačanja svoje vladavine. Usuđujem se reći da nijedna vlada, sve do danas, nije imala smionije koncepcije od ove o kojoj vam želim govoriti. U zemljama parlamentarnoga sistema, štampa je gotovo uvek ta koja je kriva za propast vlada. Pa kad je tomu tako, onda nazirem mogućnost neutralizacije štampe putem same štampe. Budući da je novinstvo stvarna velevlast, znate li onda što će učiniti moja vlada? Ona će se sama početi baviti novinarstvom - biće to, štono vele, živo, pravo novinarstvo.
Monteskje: Zaista, priređujete mi neverovatno iznenađenje za iznenađenjem! Veĉno promenjiva
panorama što je vrtite pred mojim očima; dovoljno sam znatiželjan, priznajem, videti kako ćete izvesti taj novi program.
Makijaveli: Trebaće mi kudikamo manje mašte no što mislite. Prebrojaću novine koje će predstavljati
ono što vi nazivate opozicijom. Ako ih je deset za opoziciju, imaću dvadeset provladinih; bude li
dvadeset opozicionih, ja ću ih imati ĉetrdeset; ako ih bude ĉetrdeset, ja ću ih imati osamdeset. Sad vam je jasno čemu služi pravo koje sam sebi pridržao, pravo odobravanja izlaska novih politiĉkih novina.
Monteskje: To je, zasigurno, više nego jednostavno.
Makijaveli: Ne toliko koliko mislite, jer ne bi bilo dobro da veći deo javnosti prozre ovu taktiku;
mahinacija bi bila razotkrivena i, dakle, promašena, a javnost bi se okrenula od novina koje bi otvoreno branile moju politiku.
Podeliću, u tri ili ĉetiri kategorije, štampu koja su privržena mojoj vlasti. Na prvo mesto staviću
odreženi broj novina čiji će ton biti otvoreno služben i koje će u svim sukobima braniti do kraja moju
stranu. Ali, te novine, želim vam odmah reći, neće dakako imati i najvećeg uticaja na javnost. Na drugom mjestu nalaziće se duga falanga poluslužbenih novina, a ĉija je uloga u tome da uz moju vlast privuku celo mnoštvo mlitavaca i ravnodušnih ljudi koji, bez grižnje savesti, prihvataju sve što postoji, ali dalje od toga svoga politiĉkog kreda ne idu.
Ali, upravo u kategoriji što sledi nalaziće se đtampa koja će predstavljati najmoćnije poluge moje vlasti.Tu potpuno išĉezava, naizgled naravno, razlika izmežu službenoga i poluslužbenoga tona, jer te novine - o kojima vam želim govoriti - biće sve istim sponama vezane uz moju vlast, lancem vidljivim u sluĉaju jednih, nevidljivim u sluĉaju drugih. I ne pokušavam vam kazati koliko će ih biti na broju, jer imaću privrženu štampu u svakom delu javnoga mnenja, u svakoj stranci; imaću aristokratske novine u aristokratskoj stranci, republikanske u republikanskoj stranci, revolucionarno mežu revolucionarima, anarhistiĉke novine, ako ustreba, mežu anarhistima. Moja će štampa, kao bog Višnu, imati stotinu ruku, i te će se ruke ispružiti ka svim mogućim strujama javnoga mnenja celom zemljom. Biće na mojoj strani, a da i ne znaju. Oni koji budu verovali da govore svojim jezikom, govoriće mojim; oni koji budu verovali da pomažu svoju stranku, pomagaće moju; oni koji budu išli pod svojim stegom, ići će pod mojim.
Monteskje: Jesu li te zamisli ostvarive ili su puke fantazmagorije? Vrti mi se u glavi.
Makijaveli: Pripazite na svoju glavu, jer ovo je tek poĉetak.
Monteskje: Pitam se samo kako će vam poći za rukom da predvodite - i u kolonu svrstate - sve te
publicistiĉke satnije koje je vaša vlada potajno zavrbovala.
Makijaveli: Sve se svodi na pitanje organizacije, morali ste već to shvatiti; osnovaću, na primer, a pod firmom Odseka za izdavačku i novinsku delatnost, jedan koordinativni centar gde će dolaziti potražiti savet i odakle će krenuti signal. Tada će se - pred oĉima onih koji nisu u potpunosti upoznati s tajnom ove majstorije - odvijati ĉudan prizor: napadaće me novine koje su privržene mojoj vladi, zapomagaće i stvarati mi mnoštvo neprilika.
Monteskje: To nadilazi moj razum. Više ništa ne razumem.
Makijaveli: Ipak, nije tako teško shvatiti; jer, upamtite dobro, temelji i naĉela moje vladavine nikada neće biti dovedeni u pitanje od strane tih novina o kojima vam govorim; neće pokretati ništa krupnije od polemiĉkih prepucavanja, dinastijsku opoziciju u taĉno zacrtanim granicama.
Monteskje: I kakvu prednost tu nalazite?
Makijaveli: Pitanje je veoma naivno. Rezultat, već i bez toga grandiozan, sastojaće se u tome što će
najveći mogući broj ljudi reći: Pa, vidite da smo slobodni, o svemu se može govoriti u ovom režimu, bez razloga ga napadaju; umesto da tlaĉi, što bi mogao ĉiniti, on podnosi, toleriše!
I drugi rezultat, ništa manje znaĉajan, jeste u tome što će, pri takvom stanju stvari, doći do na primer
sledećeg zapažanja: Vidite kako temelji i naĉela ove vladavine izazivaju poštovanje svih: ĉak ni novin koje si dopuštaju najveću moguću slobodu izražavanja, nikada ne napadaju postojeće ustanove. I treba da su one iznad nepravdi koje podstiĉu strasti, kad im i sami neprijatelji vlade moraju odati priznanje.
Monteskje: Priznajem da ste uistinu makijavelist.
Makijaveli: Dodeljujete mi veliku ĉast, ali to još nije ono najvažnije: pomoću te tajnovite privrženosti
javnih novina, mogu reći da po volji usmeravam javno mnenje u pogledu svih bitnih pitanja unutrašnje ili vanjske politike. Raspaljujem ili uspavljujem duhove, ulivam im pouzdanje ili ih zbunjujem, zastupam"za" i "protiv", istinito i lažno. Dajem naslutiti neki korak i, zavisno o okolnostima, objavim demanti. Tako sondiram javno mnenje, sabirem utiske, isprobavam mahinacije, projekte, naprasne odluĉnosti, i puštam ono što vi u Francuskoj nazivate probnim balonima. Napadam svoje neprijatelje po miloj volji, a da pri tom ne krnjim ugled svoje vlasti, jer, nakon što sam tim novinama dopustio da se izbrbljaju, mogu ih, ako je preka potreba, najenergiĉnije opovrgnuti; pridobivam javnost za određene odluke, guram je ili privlaĉim, prst mi je uvek na njenim žilama kucavicama, te ona odražava, a da i ne zna, moje lične utiske. Ona je pokadšto i zadivljena što je tako postojano u saglasju sa svojim suverenom. U tom sluĉaju kaže se da imam narodnu žicu, da izmežu mene i moga naroda postoji tajnovita i ĉudna neka veza.
Monteskje: Te razliĉite smicalice boluju, ĉini mi se, od idealnog savršenstva. Potegao bih, ipak, još jedan prigovor, ovoga puta veoma mlak: ako već izlazite iz duboke kineske ćutnje, ako dopuštate satnijama svojih novina da zarad vaše koristi i vaših nauma majmunišu opoziciju - o ĉemu ste upravo zborili - nije mi jasno kako ćete spreĉiti ostale novine, koja se nisu svrstala uz vašu vlast, da ljutito odgovore na ta prenemaganja ĉiju su tajnu prozreli. Zar vam ne prolazi glavom da će, na koncu, dignuti barem neke od tih zavesa koje prikrivaju tolike tajanstvene zaplete? Možete li ih, kad budu spoznali tajnu te komedije, sprečiti da se barem narugaju? Ta mi se igra ĉini priliĉno škakljivom.
Makijaveli: Nipošto; priznaću vam da sam veliki deo vremena utrošio na vaganje jaĉih i slabijih strana ovih mahinacija, skupio sam mnoga obaveštenja o položaju štampe u zemljama parlamentarnog sistema.
Morali biste znati da je novinarstvo svojevrsna framasonerija: svi oni koji od toga žive međusobno su, više ili manje, povezani profesionalnom diskrecijom; nalik u tome drevnim gataocima; ne odaju lako tajnu svojih gatanja. Ništa ne bi dobili ako bi se odali, a mnogo bi mogli izgubiti, jer većina njih ima sramotnih mrlja u biografiji. Veoma je verovatno, u to sam ĉak i siguran, da u određenom krugu ljudi u prestonici te stvari neće ostati tajnom; ali svuda drugde o tome se neće ništa znati, i velika će većina naroda s nenaĉetim poverenjem hodati stazama predvodnika koje ja budem odredio. Ne hajem što bi određeni broj ljudi u prestonici mogao biti upućen u sva ta lukavstva moga novinarstva? I tako sam najveći deo njegova uticaja namenio unutrašnjosti zemlje. Tu ću uvek na raspolaganju imati
željenu i preko potrebnu temperaturu javnoga raspoloženja, svaki će moj udarac pogoditi cilj. Lokalne će mi novine biti potpuno odane, jer tu ne sme biti mesta ni protureĉju ni mogućoj raspravi; iz središta državne uprave gde ću stolovati, guvernerima će se svake oblasti redovito izdavati naredbe kako da pišu novine, tako će - u istom trenu i na celom podruĉju zemlje - biti požnjeven željeni uticaj, dan željeni podsticaj, ĉak pre no što se u prestonici i posumnja. Time vam postaje jasno zašto me javno mnenje u glavnom gradu nije u stanju preterano zaokupiti. Ono će kasniti za vanjskim kretanjima koja će ga, a da i ne zna kako, preduhitriti.
Monteskje: Bujica vaših ideja nosi sve pred sobom, s toliko snage da sam zaboravio poslednji prigovor koji sam vam hteo uputiti. Uprkos svemu što ste maloĉas rekli, izvesno je da je u prestonici preostao određeni broj nezavisnih novina. Biće im gotovo nemoguće govoriti o politici, to je blizu pameti, ali će vam ipak moći zagorĉati život brojnim neugodnostima. Vaša državna uprava neće biti savršena; razvitak apsolutne vlasti sadrži mnoge zlouporabe -uzrok kojima ne treba uvek tražiti ĉak ni u takvom vrlom vođi; ali, za sve što vaši zaposlenici budu uĉinili protiv privatnih interesa građana, sena sumnje će pasti na vas; biće žalbi, napadaće vaše zaposlenike i vi ćete, neizostavno, biti odgovorni. Vaš ugled će postupno tamniti.
Makijaveli: Ne plašim se toga.
Monteskje: Istina je, namaknuli ste tolika sredstva represije da vam preostaje još samo izbor strane s koje ćete udariti.
Makijaveli: Nisam to htieo reći; ne bih želeo ĉak ni da neprestano moram pribjegavati represiji; hoću da osnovom obiĉnog naloga mogu prekinuti svaku raspravu oko onoga što je u direktnoj vezi s državnom upravom.
Monteskje: I kako to mislite izvesti?
Makijaveli: Natjeraću novine da na svojim udarnim stupcima objave ispravke koje će im saopštiti vlada; državni će im zaposlenici prenijeti primedbe u kojima će odluĉno biti reĉeno: "Objavili ste taj i taj podatak, ali to nije toaĉno; dopustili se sebi takvu i takvu kritiku, i bili ste nepravedni, bili ste nedoliĉni, niste imali pravo, imajte ubuduće to na umu". Kao što se moţžete i sami uvjeriti, to će biti lojalna i neprikrivena cenzura.
Monteskje: Pri ĉemu, dakako, neće biti mesta replici.
Makijaveli: Naravno da neće; rasprava će tako biti zakljuĉena.
Monteskje: Vaša će, dakle, uvek biti zadnja, i to bez pribegavanja nasilju. To je, nema što, veoma
oštroumno. Kao što ste mi maloprie lepo rekli, vaša će vlada biti živo, pravo novinarstvo.
Makijaveli: Kao što ne želim da zemlju uznemiruje halabuka koja dolazi izvana, isto tako ne želim ni da je uznemirava graja koja dolazi iznutra, ĉak ni viesti privatnog karaktera. Kad bude došlo do nekakvog neobiĉnog samoubistva, neke krupne i veoma sumnjive novĉane afere, nekog zlodela što ga je poĉinio neki državni službenik, Istom ću novinama zabraniti da o tome pišu. Tišina o tim stvarima kudikamo je više dokazom javne ĉestitosti negoli što je to galama.
Monteskje: A za to vreme vi ćete se baviti novinarstvom, sve u šesnaest, što no vele?
Makijaveli: I treba tako. Koristiti se štampom, koristiti je u svim vidovima, takav je danas zakon za vlasti koje žele opstati. To je veoma ĉudno, ali je tako. Osim toga, ja ću tim putem otići i dalje nego što biste mogli i naslutiti. Da bi se shvatio doseg mog poduhvata, potrebno je videti kako je pisanje moje štampe pozvano da se takmiĉi sa službenim aktima moje politike; ţželim, pretpostavimo, da se iznađe rešenje nekog vanjskog ili unutraršnjeg pitanja; i to rješenje - koje je tek nabaĉeno u mojim novinama što već mesecima, svako na svoj naĉin, izražava javni duh - dogodi se jednog epog dana kao službeni događaj: poznato vam je s koliko tajnosti, domišljatosti i uviđavnosti trebaju, u znaĉajnim okolnostima, biti pripremljeni službeni dokumenti; problem koji u takvim sluĉajevima treba rešiti jest da se svima izađe u susret. I tako će se svako od mojih novina , sledeći svoju osnovnu orijentaciju, truditi uveriti druge strane da usvojeno rešenje jest upravo ono koje njima ponajbolje odgovara. Ono što neće biti napisano u sluţžbenom dokumentu, biće istaknuto putem tumaĉenja; ono što će tek biti naznaĉeno, poluslužbena će štampaq otvorenije prevesti, a demokratska i revolucionarna trubiće na sva zvona; i dok se tako budu vodili sporovi, dok se budu iznosila i najrazliĉitija moguća tumaĉenja mojih poteza, moja će vlada moći odgovoriti svima i svakome: "Varate se u pogledu mojih najera, slabo ste ĉitali moje izjave; ja sam samo hteo reći ovo ili ono". Bitno je da nikada ne dođete u protureĉje sa samim sobom.
Monteskje: Zar? Nakon svega što ste mi rekli, vama se i dalje po glavi vrzma takva preuzetnost?
Makijaveli: Nesumnjivo, a vaše ĉuđenje mi jasno pokazuje da me niste razumeli. Reĉi, a ne dela, treba dovesti u sklad. Kako moţžete i pomisliti da bi velika većina mogla suditi o tome ima li u postupcima vlade bilo kakve logike? Dovoljno je da im se to lepo kaže. Želim, dakle, da razliĉite faze moje politike budu predoĉene kao razvijanje jedne jedine misli koja je vezana uz nepromenjivi cilj. Svaki predviđeni ili nepredviđeni događaj neće biti ništa drugo do mudro podstaknut i željeni rezultat, a otkloni od zacrtanih smernica biće protumaĉeni samo kao razliĉiti vidovi istoga pitanja, razliĉiti putevi što vode ka istome cilju, razliĉita sredstva istog rešenja za kojim, preko brojnih prepreka, neprekidno tragamo. Posljednji događaj će stoga biti predoĉen kao logiĉkia posledica svih prethodnih.
Monteskje: Zavredili ste, uistinu, da vam se svet divi! Kakva umna snaga i kakva aktivnost!
Makijaveli: Svakoga će dana moja štampa biti puna sluţžbenih govora, sopštenja. izvještaja podnesenih ministarstvima ili samom suverenu. Neću smetnuti s uma da živim u vremenu u kojem ĉovek veruje d putem industrije može rešiti sve društvene probleme, i u kojem se neprestano vodi briga o poboljšanju poloţžaja radniĉke klase. To više ću se posvetiti tim pitanjima, što su ona veoma dobar naĉin da se skrene pažnja s pitanja unutrašnje politike. Kod južnjaĉkih naroda, vlade moraju ostavljati utisak stalne zaokupljenosti; široke mase pristaju da budu pasivne, ali pod jednim uslovom - da vladajući sloj ostavlja utisak neprekidne i grozniĉave aktivnosti; da njihove poglede stalno privlaĉi novotarijama, iznenaĊđenjima, preokretima; što je sve, može biti, veoma bizarno, ali, još jednom da istaknem, to je tako.
Strogo ću se, taĉku po taĉku, pridržavati ovih načela; poslediĉno, a u stvarima trgovine, industrije,
umetniĉkoga obrta i ĉak državne uprave, podsticaću na prouĉavanje svakovrsnih projekata, planova,
ešenja, promena, preuređenja, poboljšanja, a odjeci toga će u novinama nadjaĉati i glasove najbrojnijih i najplodnijih publicista. Politiĉka ekonomija, govori se, na glasu je u vašoj zemlji; ali, ja neću dopustiti da se išta izmišlja, da se išta objavi, da se išta kaže, ĉak ni vašim teoreticima, vašim utopistima, najstrastvenijim krasnoslovcima svih vaših škola i strujanja. Dobrobit naroda biće jedinstven i nepromenjiv predmet svih mojih javnih saopštenja. Bilo da sam govorim, bilo da govorim preko svojih ministara ili dvorskih pisaca, neprestano će se govoriti o veliĉini zemlje, o blagostanju, o uzvišenosti njena poslanja i njene sudbine; neprestano će se isticati velika naĉela modernoga prava, raspravljati o velikim pitanjima koja potresaju savremeno ĉoveĉanstvo. Moji će spisi odisati najzanosnijim i najopštijim liberalizmom. Narodi Zapada vole istoĉnjaĉki kićeni stil, tako će onda stil svih javnih govora, svih službenih manifestacija biti slikovit, uvek visokoparan, pun uznošenja i odseva. Narodi ne vole bezbožne vlasti, i ja u svojim obraćanjima javnosti nikada neću propustiti da svoja dela stavim pod božansku zaštitu, povezujući vešto svoju vlastitu zviezdu sa zvezdom domovine.
I hteo bih da se u svakom trenutku djela moje vladavine usporešuju s delima onih prethodnih. To će biti najbolji način da se istaknu moja dobroĉinstva i izmame zasluţžena priznanja. I biće od najveće vaţžnosti istaći pogreške mojih predĉasnika, pokazati kako sam ih ja uvek mudro znao izbeći. Na taj bi se naĉin protiv režima koji su prethodili mojoj vladavini održavala neka vrsta antipatije, ĉak averzije, koja će na kraju postati nepopravljiva, kao ispaštanje greha.
Ne samo što ću delu novinstva poveriti zadaću da neprestano uznosi slavu moje vladavine i da na druge vlade svaljuje odgovornost za greške u evropskoj politici, nego ću se pobrinuti da veliki deo objavljenih pohvala bude samo odjek pisanja inostranih novina, ĉiji će se ĉlanci u kojima se hvali moja politika - autentiĉni ili lažni, svejedno - prenositi u domaćim izdanjima. Povrh toga, ja ću u 'inostranstvu imati potplaćene novine, ĉija će mi podrška biti utoliko uĉinkovitija što ću od njih zatraţžiti opozicioni nastup kadgod su posredi neka nebitna pitanja.
Moja naĉela, moje ideje i moja dela biće predoĉena s aureolom mladosti, sa sjajem novoga prava koje je u kontrastu s oronulošću i zastarelošću starih ustanova.
Znam da su javnome mnenju neophodni ventili, da se intelektualna delatnost, potisnuta na jednom,
nuţžno prenosi na drugo mjesto. Zato ću celu naciju zaposliti svim mogućim teorijskim i praktiĉnim
špekulacijama o industrijskom tipu društava, na primjer.
Izvan same politike, uostalom, biću, kažem vam, veoma dobar vladar, dopustiću da se u potpunom miru pretresaju filozofska i vjerska pitanja. U stvarima vere, doktrina o slobodi rasuđivanja postala je
svojevrsnom monomanijom. Ne treba se suprotstavljati toj moćnoj struji, jer moglo bi biti pogibeljno. U najnaprednijim zemljama Evrope pronalazak je štamparije doveo do bujanja lude, pomamne, razuzdane i gotovo gnusne literature, pa je to već postalo veliko zlo. Stoga, premda je to žalosno priznati, biće skoro dovoljno ne ometati ga, pa da tom ludovanju za pisanjem - koje je obuzelo vaše parlamentarne zemlje -bude udovoljeno.
Ta kužna literatura koju je nemoguće zaustaviti, prostaštvo pisaca i politiĉara koje će vladati novinarstvom, neizostavno će predstavljati odvratnu suprotnost spram dostojanstvena govora koji će odzvanjati s prijestolja, spram tvrdokorne i ţživopisne dijalektike s kojom će se pomno podržavati svekoliko delovanje vlasti.
Shvaćtate sada zašto sam htieo okruţžiti poglavara cijelim tim jatom publicista, upravnog osoblja,
advokata, poslovnih ljudi i zakonoznanaca koji su od neprocjenjive vriednosti za pisanje mnoštva tih
sluţžbenih saopštenja - o ĉemu sam vam govorio - a ĉiji će utjicaj na duhove biti uvek upeĉatljiv. Takav je, ukratko, opšti sistem mog režima kad je štampa u pitanju.
Monteskje: Znaĉi onda da ste s tim završili?
Makijaveli: Naţžalost jesam, jer sam bio kraći no što je trebalo. Ali, naše vreme istiĉe i moramo požuriti.
______________________________
Trinaesti dijalog - Sadržaj
O zaverama
Raĉun žrtava koji treba platiti da bi se osigurao mir.
O tajnim društvima. Njihova štetnost.
- Deportacije i masovni progoni njihovih ĉlanova. Moguće proganjanje onih koji im budu kasnije pristupili. Zakonito postojanje pojedinih tajnih društava ĉije će poglavare imenovati vlada, kako bi se sve znalo i svime upravljalo. Zakoni protiv prava na okupljanje i udruživanje. Promjene u organizaciji sudstva. Naĉini delovanja na sudsku vlast, a da se izričito ne dirne u nesmjenjivost sudaca.
______________________________
TRINAESTI DIJALOG
Monteskje: Treba mi malo da se priberem od uzbuĊđenja koja ste mi upravo priredili. Kakva bujna mašta, kakve ĉudne koncepcije! Ima i poezije u svemu tome i ne znam kakve već fatalne ljepote koju ni ovovremeni Bajroni ne bi opovrgli; a nailazimo tu i na scenski dar pisca Mandragole.
Makijaveli: Mislite zoaista tako, Gospodaru od Sekondata? Nešto mi ipak govori da niste posve sigurni u svom ruganju, niste sigurni da sve te stvari nisu moguće.
Monteskje: Ako vas brine moje mišljenje, onda ćete ga imati; ĉekam samo kraj.
Makijaveli: Nisam još završio.
Monteskje: Nastavite onda.
Makijaveli: Stojim vam na službi.
Monteskje: Na samom poĉetku nametnuli ste štampi strašnu zakonsku regulativu. Ugušili ste sve glasove, s izuzetkom vašeg vlastitog. Eto, i stranke su pred vama umukle. Ne strahujete li od
zavera ?
Makijaveli: Ne, bio bih priliĉno nesmotren kad ih jednim udarcem ne bih sve uklonio.
Monteskje. Koja vam sredstva stoje na raspolaganju?
Makijaveli: Poĉeću s deportacijama stotina onih što su s oružjem u ruci doĉekali moju vlast. Reĉeno mi je da se u Italiji, Nemaĉkoj i Francuskoj, preko tajnih društava, regrutuju podstrekaĉi nemira koji
zaplotnjaĉki rovare protiv vlada; uništiću tu decu mraka koja se, kao pauĉina, okupljaju po skrovištima.
Monteskje: A posle?
Makijaveli: Osnivanje nekog tajnog društva, ili samo ĉlanstvo u njemu, biće najstrože kaţžnjavano.
Monteskje: U redu je to što se tiĉe budućnosti; ali, što s već postojećim takvim društvima?
Makijaveli: Prognatću, u ime državne sigurnosti, sve one za koje će biti poznato da su njihovi
ĉlanovi. Oni, pak, koje ne budem pogodio tom merom, ostaće pod stalnom prietnjom, jer izdaću
zakon koji će nalagali vladi da administrativnim putem progna svakoga onog koji bude pristupao tajnim društvima.
Monteskje: Znaĉi bez suđenja.
Makijaveli: Zašto kažete bez suđenja? Pa i odluka vlade je valjda neka vrsta suđenja? Budite sigurni da se neće imati mnogo milosti prema buntovnicima. U zemljama što su stalni plen građanskih sukoba mir treba povratiti merama izuzetne strogosti; postoji raĉun u žrtvama koji treba platiti da bi se osigurao mir, i on će se platiti. Povrh toga, slika onoga koji zapoveda postaje toliko upeĉatljiva i preteća da se niko neće usuditi na pokušaj ubistva.
Nakon što je Italiju preplavio krvlju, Sula se mogao kao obiĉan smrtnik pojaviti u Rimu i niko ga nije ni krivo pogledao.
Monteskje: Vidim da ste se dali na velika smaknuća; ne usuđujem se stoga izneti vam ni najmanji
prigovor. Ĉini mi se ipak da biste mogli, držeći se ĉak svojih nauma, biti manje okrutni.
Makijaveli: Ako su te reĉi upućene na adresu moje samilosti, ja ću to onda i razmotriti. Mogu vam ĉak poveriti da će jedan deo strogih odredaba koje ću uneti u zakon ostati samo upozorenje, pod uslovom, dakako, da ne budem primoran da se njima poslužim.
Monteskje: I to vi nazivate upozorenjem! Vaša mi samilost ne uliva mnogo poverenja; ima trenutaka
kad se smrtniku koji vas sluša ledi krv u žilama.
Makijaveli: Zašto? Živeo sam u neposrednoj blizini vojvode Valentina koji je za sobom ostavio groznu reputaciju, doista zasluženu, jer na trenutke je bio nemilosrdan; ipak, uveravam vas, kad bi minula ta neminovnost smaknuća, bio je to veoma dobroćudan ĉovjek. Moglo bi se to isto reći i za gotovo sve apsolutne monarhe; oni su u biti dobri, naroĉito prema slabima.
Monteskje: Ne znam, ali ĉini mi se da vas više volim u nastupima gneva; vaše se blagosti više grozim. Ali, da se vratimo na temu, vi ste uništili tajna društva.
Makijaveli: Nemojte tako žuriti; ja to nisam uradio, izazvaćete tako konfuziju.
Monteskje: Štoa? Kako?
Makijaveli: Zabranio sam samo ona tajna društva ĉiji karakter i delovanje izmiĉu nadzoru moje vlade, ali ni trenutak nisam pomislio da bih se lišio tako moćnog sredstva informisanja, okultnog uticaja koji može biti od velike koristi, ako se s njim zna postupati.
Monteskje: Kakva su vaša razmišljanja o tome?
Makijaveli: Slutim da bih određenom broju takvih društava mogao pružiti neku vrstu zakonskog
postojanja ili, radije, da ih sva centralizujem u jednom jedinom, ĉijeg bi vrhovnog poglavara sam
imenovao. Tako ću u svojim rukama držati razliĉite revolucionarne elemente koji se nalaze u zemlji. Ljudi koji ĉine ta društva pripadaju svim mogućim nacijama, svim klasama, svim položajima; biću upoznat s najskrovitijim politiĉkim spletkama. To će predstavljati neku vrstu dopune mojoj policiji o kojoj ću vam vrlo brzo govoriti. Taj podzemni sviet tajnih društava vrvi od praznih mozgova, do kojih mi je stalo kao do lanjskoga sniega, ali postoje smernice koje treba dati, snage koje treba podstaknuti. Ako se nešto komeša, moja je ruka ta koja pokreće; ukoliko se priprema, pak, neka zavera, ja sam njen kolovoĊđa: ja sam vođa zaverenika.
Monteskje: I verujete da će vam te ĉete demokrata, ti republikanci, ti anarhisti i teroristi dopustiti da im se približite i da s njima koze ĉuvate; možete li biti sigurni da će oni, kojima je mrsko svako ljudsko gospodarenje, pristati na vođu - štas znaĉi na gospodara!
Makijaveli: Vi, Monteskje, vi uopšte ne znate kolika je slabost, pa ĉak i glupost, kod većine tih evropskih demagoga. Ti tigrovi imaju dušu škopca, a glave pune propuha; dovoljno je da im se obratimo njihovim jezikom pa da uđemo u njihove redove. Gotovo sve njihove ideje, uostalom, imaju neverovatnu srodnost s doktrinama o apsolutnoj vlasti. Njihov je san utonuće pojedinca u veliko simboliĉko jedinstvo. Traže potpuno ostvarenje jednakosti putem vlasti koja može biti samo u rukama jednog jedinog ĉoveka. Vidite da sam ja predstojnik i njihove škole! Ali, ponajpre, treba reći da i nemaju drugoga izbora. Tajna će društva postojati u uslovima koje sam upravo naznaĉio, ili ih neće biti.
Monteskje: Finale tog sic volo, sic jubeo neće trebati dugo ĉekati. Verujem da ste se zaista dobro
osigurali od mogućih zavera.
Makijaveli: Sigurno, jer, neka i to bude još reĉeno, zakonodavstvo neće dopustiti tajne sastanke preko
određenog broja prisutnih.
Monteskje: Koliko?
Makijaveli: Stalo vam je do pojedinosti? Neće se dopustiti, ako baš hoćete, okupljanja više od petnaest ili dvadeset osoba.
Monteskje: Zar tako! Prijatelji se neće moći okupiti na veĉeri preko tog broja?
Makijaveli: Vidim da se uzbuĊđujute u ime, valjda, vaše galske veselice, e pa, biće moguće, jer moja
vladavina neće bili tako okrutna kao što mislite, ali pod jednim uslovom: da se ne razgovara o politici.
Monteskje. Hoće li se moći razgovarati o književnosti?
Makijaveli: Da, ali pod uslovom da se pod tim izgovvorom ne sastaju s politiĉkim ciljem, jer ne mora se uopšte raspravljati o politici a da takva gozba poprimi karakter manifestacije koju će javnost razumeti. Toga ne sme biti.
Monteskje: Žali Bože! U takvome je uređenju građanima teško da - već i samim pokazivanjem znakova života - ne pobude sumnju vlasti!
Makijaveli: Pogrešno mislite, jer samo će smutljivci trpeti od takvih ograniĉenja; niko ih drugi neće ni osetiti. Samo po sebi se razume da se ovde uopšte ne bavim delima pobune protiv vlasti, niti atentatima koji bi za cilj imali njeno obaranje, kao ni napadajima na vladarevu osobu, svejedno jesu li upereni na njegov autoritet ili na njegove ustanove. To su istinski zloĉini koje suzbija kriviĉni zakonik u svim zakonodavstvima. Biće predviđeni i kažnjavani prema klasifikaciji i definicijama koje neće dopustiti - ma ni najmanji, direktni ili indirektni - nasrtaj na postojeći poredak.
Monteskje: Dopustite mi da vam ovom prilikom izrazim svoje puno poverenje, kao i odluku da se ne
raspitujem potanko o naĉinima na koje ćete to provesti. Ipak, ĉini mi se da nije dovoljno uvesti drakonsko zakonodavstvo, potrebno je još naći i sudsku vlast koja će da bdije nad njegovom primenom; to ne ide bez određenih teškoća.
Makijaveli: Ne vidim ni jedne jedine.
Monteskje: Uništićete, dakle, sudsku organizaciju?
Makijaveli: Ne uništavam ništa: ja samo unosim promene i novine.
Monteskje: Onda znaĉi da ćete uspostaviti preki sud, besprizivne i iznimne sudove?
Makijaveli: Ne.
Monteskje: Šta ćete, dakle, uĉiniti?
Makijaveli: Ponajpre bi bilo dobro da znate da mi uopšte neće trebati donositi veliki broj strogih zakona, ĉilju bih primenu nadzirao sudskim putem. Mnoge ću od njih već zateći, jer su sve slobodne ili apsolutne vlasti, republikanske ili monarhijske, na muci i bore se s istim teškoćama; dužnost im je da u trenucima krize pribegnu strogim zakonima, od kojih jedni ostaju na snazi, a drugi slabe istom kad nestanu nužnosti koje su ih bile nametnule. Treba rabiti i jedne i druge; u pogledu ovih potonjih, valja podsetiti da nisu bili izričito ukinuti, da su bili mudri zakoni, i da povratak zloupotreba koje su suzbijali ĉini nužnom njihovu primenu. Na taj naĉin vlada samo pruža dokaz - a to će ĉesto puta biti sluĉaj - dobrog upravljanja.
Vidite da se ne radi ni o ĉemu drugom do o tome da se unese malo poleta u rad sudstva, što je uvek lako u centralizovanim zemljama gde se sudska vlast, preko nadležnog ministarstva, nalazi u direktnoj vezi s državnom upravom.
U pogledu novih zakona koji će biti doneseni za moje vladavine, a koji će u većini sluĉajeva biti objavljeni u obliku jedinstvenih ukaza, njihova primena verovatno neće ići tako lako, zato što se sudska vlast, u zemljama u kojima je stalna i doživotna, u tumaĉenjima zakona nekako sama po sebi opire neposrednom mešanju vlasti. Ali, verujem da sam pronašao domišljatu i veoma jednostavnu kombinaciju, prividno ĉisto uredsku koja će, a da ne ide na uštrb nesmenjivosti sudaca, izmeniti sve što je suviše apsolutistiĉko u posledicama takvoga naĉela. Objaviću ukaz kojim ću suce poslati u penzijupo isteku određenog broja godina starosti… Ne sumnjam da i tu neću imati javnost uz sebe, jer muĉno je gledati suca - a to nije retka pojava - koji je u svakom trenutku pozvan da presuđuje o najznaĉajnijim i najtežim pitanjima, kako je pogođen duhovnom oronulošću koja ga ĉini nesposobnim.
Monteskje: Dopustite mi, ja ipak imam nekakva znanja u tim stvarima o kojima govorite. Ĉinjenica koju podastirete nije uopšte iskustveno potvrđena. Kod ljudi koji žive u stalnoj duhovnoj aktivnosti razum uopšte ne slabi na taj naĉin; to je, ako mogu tako reći, povlastica misli kod onih kojima je postala osnovnim zanimanjem. Ako sposobnost kod ponekih sudaca i posrće, kod najvećeg broja njih, zauzvrat, ona je sasvim oĉuvana, a njihovo znanje sve je veće; nema potrebe da budu zamenjeni, jer smrt i tako stvara prirodnu prazninu u njihovim redovima; ali, kad bi među njima i bilo toliko primera onemoćalosti, kao što tvrdite, hiljadu bi puta bilo bolje - u interesu same pravde - istrpiti to zlo negoli prihvatiti vaš protulek.
Makijaveli: Imam i razloga koji su viši od vaših.
Monteskje: Državni razlog?
Makijaveli: Možda. Budite sigurni u jedno: u ovoj novoj organizaciji, kad se bude radilo o ĉisto
građansko-pravnim interesima, suci neće skretati s puta više no ranije.
Monteskje: Sta ja znam? Jer, prema vašim reĉima, već vidim da će oni skretati kad se bude radilo o
politiĉkim interesima.
Makijaveli: Neće skretati, vršiće samo svoju dužnost, kao što i treba da ĉine, jer u stvarima politike
interes poretka nalaže da suci budu uvek na strani vlasti. Ništa ne bi bilo gore nego da suveren bude u
neprilici zbog stranĉarskih presuda koje bi istom ela zemlja mogla zloupotrebiti protiv vlasti. Ĉemu bi onda služio muk nametnut štampi ako bi mogla progovoriti kroz sudske odluke?
Monteskje: Premda pod skromnim plaštom, vaše je sredstvo veoma moćno, kad mu pridajete toliku
dalekosežnost?
Makijaveli: Da, jer treba ukloniti duh otpora, korporativni duh koji je uvek opasan u sudskim sredinama što su saĉuvale uspomenu, možda ĉak i pravi kult, na minule vladavine. Tako se unosi znatna koliĉina novih elemenata ĉiji su uticaji, svi redom, povoljni za duh kojim je prožeta moja vlast. Dvadeset, trideset ili ĉetrdeset mesta koja svake godine ostaju upržnjena zbog odlaska istog tolikog broja sudaca u penziju, povlaĉi za sobom premeštanja delitelja pravde, koje se tako svakih šest meseci može obnavljati od vrha do dna. Jedno jedino upraţžnjeno mesto, vi to znate, može izazvati pedeset imenovanja, zbog lanĉanog delovanja na nositelje razliĉitih zvanja, koji se tako premeštaju s mesta na mesto. Procenite sami šta će biti kad trideset ili ĉetrdeset mesta bude odjednom upražnjeno. Ne samo što nestaje duh kolektiva, u njegovu politiĉkom znaĉenju, već dolazi i do tešnjeg povezivanja s vladom, budući da raspolaže s većim brojem unosnih položaja. Mnogi mladi imaju želju da se probiju i u svojoj karijeri odsada više nisu sputavani doživotnim funkcijama svojih starijih i pretpostavljenih kolega. Oni znaju da vlast voli poredak, da ga i cela zemlja voli također, i ne radi se tu ni o ĉemu drugom no da se, deleći pravdu, udovolji obema, a sve u interesu poretka.
Monteskje: Ali - osim u pretpostavci neizmernog slepila - spoĉitnuće vam se da u sudstvu podstiĉete
duh kobnog takmiĉenja; neću vam ukazati na moguće posledice toga, jer verujem da vas ni to ne bi
zaustavilo.
Makijaveli: Ne želim uopšte bežati od kritike i ja uostalom ne hajem za nju, pod uslovom, dakako, da ne dopire do mojih ušiju. U svemu ću se, inaĉe, pridržavati naĉela o neopozivosti svojih odluka, uprkos mogućem zanovetanju. Vladar koji tako postupa može uvek biti siguran da će njegova volja biti poštovana.
____________________________
Četrnaesti dijalog - Sadržaj
O zatečenim ustanovama
Sredstva koja od njih preuzima Makijaveli.
Ustavna sigurnost. O tome da je to apsolutan ali nužan imunitet koji uživaju vladini punomoćnici.
O državnom odvetništvu. Što se može izvući iz te ustanove. O Vrhovnom sudu, opasnost koju predstavlja ova sudska instanca ukoliko je suviše samostalna. Pomoć koju daje umeće tumaĉenja primene zakona u oblasti politiĉkih prava. Kako se zakonski tekst dopunjuje putem presuda. Primeri.
Naĉin da se, koliko je moguće, spreĉi obraćanje građana sudovima u pojedinim osetljivim sluĉajevima. Poluslužbene izjave državne uprave o delokrugu zakona i o njihovu znaĉenju. Rezultat takvih izjava.
__________________________
ČETRNAESTI DIJALOG
Makijaveli: Rekao sam vam već mnogo puta, a ponovit ću još jednom: nemam nikakvu potrebu da sve stvorim, sve organizujem ; jer, u već postojećim ustanovama nalazim veliki dwo sredstava neophodnih za funkcionisanje vlasti. Znate li što je mera ustavne sigurnosti?
Monteskje: Da, i žao mi je zbog vas, jer sam vam, i ne hoteći, uskratio iznenađenje koje ste mi rado hteli prirediti s tim vašim neospornim darom za inscenaciju.
Makijaveli: I šta o tome mislite?
Monteskje: Mislim, barem kad je o Francuskoj rieĉ - a ĉini mi se da o njoj želite govoriti - da je to jedan okolnostima diktiran zakon koji bi trebalo preinaĉiti, ako ne i potpuno ukinuti, u režimu ustavne slobode.
Makijaveli: Nalazim da ste veoma umereni oko tog pitanja. Ali, prema vašim idejama, to je jedno od
najokrutnijih mogućih ograniĉenja. Zar bi, kad vladini zaposlenici za obavljanje svojih funkcija uvrede ovo ili ono fiziĉko neko lice i kad ih ono tuži sudu, suci trebali reći: Ne možemo vam dati pravnu zadovoljštinu, vrata su sudnice zatvorena; idite i od državne uprave zatržţite saglasnost za gonjenje njenih revnosnih zaposlenika!? Ali, to je istinsko negiranje pravde. Koliko će puta vlada dopustiti takva gonjenja?
Monteskje: A zbog ĉega se vi žalite? Ĉini mi se da to upravo vama ide na ruku.
Makijaveli: Kažem vam to samo zato da bih vam pokazao kako u državama gde delovanje pravde nailazi na takve prepreke, vlada nema razloga da se toliko boji sudova. Isto je tako i s prelaznim rešenjima kad se u zakone unose takve i takve iznimke, ali po isteku prelaznog razdoblja iznimke ostaju, što je posve opravdano, jer dok vlada poredak, one ne smetaju, a kad je poredak ugrožen, one postaju nužne.
Ima jedna druga ovovremena ustanova koja nije ništa manje uĉinkovita u delovanju središnje vlasti: to je osnivanje, pri sudovima, visoke magistrature koju vi nazivate drţžavnim tužiteljstvom ili državnim odvetništvom, a koju se nekada s kudikamo više razloga, nazivalo Kraljevskim tužiteljstvom, jer ta je funkcija u bitnome promjnjiva i opoziva po vladarevoj volji. Nema razloga da vam govorim koliki je utjicaj tog magisterija na sudove pri kojima stoluje; on je znatan. Zapamtite dobro sve to. Sada vam želim ponešto kazati o Vrhovnom sudu, koji igra golemu ulogu u sudskoj upravi.
Vrhovni je sud više nego sud: to je, u neku ruku, ĉetvrta vlast u državi, jer na njemu je da u zadnjoj
instanci, dakle, bez prava priziva, odredi smisao zakona. Ponoviću i na ovome mestu ono što sam vam, verujem, rekao u pogledu Parlamenta i zakonodavne skupštine: takav jedan sud, koji bi bio potpuno nezavisan o vladi, mogao bi, na osnovu svoje vrhovne i gotovo diskrecione moći tumaĉenja, srušiti vladu kad mu je po volji. Za to bi mu bilo dovoljno sistematski sužavati ili proširivati, u smislu slobode, odredbe zakona koji propisuju uživanje politiĉkih prava.
Monteskje: A vi od njega, zasigurno, tražite suprotno?
Makijaveli: Neću tražiti ništa, on će sam uĉiniti što je uputno. Jer, to je upravo ono mesto gde se
najmoćnije vide razliĉiti uticaji o kojima sam vam maloĉas govorio. Što je sudac bliži vlasti, više joj i
pripada. Konzervativni duh vladavine će se tu razviti do stepena koji je viši no bilo gde drugde, i zakoni o politiĉkom uređenju dobiće, u okrilju te velike skupštine, tumaĉenje koje je toliko naklonjeno mojoj vlasti da će mi to prištedeti donošenje mnoštva restriktivnih mera koje bi bez toga bile nužne.
Monteskje: Reklo bi se, slušajući vas, da su zakoni uistinu podložni svakojakim tumaĉenjima. Je li to, prvo, zato što zakonski tekstovi nisu jasni i precizni, i drugo, mogu li se rastezati ili podvrgnuti
restrikcijama poput onih koje ste naznaĉili?
Makijaveli: To svakako nije pisac Duha zakona, iskusni sudac koji je morao doneti tolike izvanredne
presude, koga bih ja želeo ovde poduĉiti o tome što je jurisprudencija. Nema zakonskog teksta, ma koliko jasan bio, koji ne bi mogao rezultirati najrazliĉitijim rešenjima, ĉak i u ĉisto privatnom građanskom pravu; ali, ja vas molim da ne zaboravite da smo ovde na politiĉkom terenu. No, zakonodavcima svih vremena zajedniĉka je navika da u nekim od svojih odredaba usvoje dovoljno elastiĉan jezik kako bi mogao, već prema prilikama, poslužiti rešavanju parnica ili uvođenju iznimaka o kojima ne bi bilo mudro izjasniti se na precizniji naĉin.
Potpuno mi je jasno da vam moram podastreti primere, jer bez njih moj bi vam predlog mogao
izgledati krajnje neodređen. Teško mi je, međutim, pružiti dovoljno opšte primere koji bi me
poštedeli iznošenja suviše opširnih pojedinosti. Evo, ipak, jednog koji rado uzimam, jer smo maloĉas
dotakli to pitanje.
Govoreći o merama ustavne sigurnosti, rekoste da taj Iznimni zakon treba da bude proenjen u
slobodnoj zemlji. Kad je tome tako, onda pretpostavljam da takav zakon postoji u državi u kojoj ja vladam, pretpostavljam da su unesene i izmene; tako zamišljam da je pre mene bio objavljen zakon koji u sporovima oko izborne problematike dopušta da se državni zaposlenici izvedu pred sud i bez prethodne saglasnosti Državnoga veća.
Ovo se pitanje postavlja pred mojom vladavinom koja je, kao što znate, uvela velike promene u državno pravo. Hoće se pred sud izvesti zaposlenika zbog nekog izbornog prekršaja; advokat državnog tužilaštva ustaje i kaže: "Prednost kojom bi se htelo okoristiti danas više ne postoji; više nije spojiva s postojećim ustanovama. Stari zakon - koji je oslobađao od obaveze dobivanja saglasnosti Državnoga veća u sliĉnim sluĉajevima - prećutno je ukinut". Sudovi odgovaraju sa "da" i "ne" i spor je na kraju prenesen pred Vrhovni sud. Ta visoka jurisdikcija određuje šta je državno pravo u tom predmetu: stari zakon je prešutno ukinut; saglasnost Državnoga veća je, dakle, neophodna da bi se pred sud izveli državni funkcionari, ĉak i u pitanjima vezanim za izbornu problematiku. Evo i jednog drugog primera, koji je donekle poseban, a posudili smo ga iz uredbe o štampi: reĉeno mi je da je u Francuskoj postojao zakon po kojem je svaki onaj koji se bavio distribucijom ili kolportiranjem bio primoran, pod pretnjom kazne, pribaviti punomoć koje u svakom okrugu izdaje nadležni dravni zaposlenik. Zakon je hteo uredbama propisati kolportažu novina i podvrgnuti je strogom nadzoru; to je bitni cilj tog zakona; ali, tekst te odredbe, pretpostavljam, glasi: "Svi distributeri ili kolporteri moraju posedovati punomoćje, itd".
Pa dobro, Vrhovni će sud, ukoliko mu je to pitanje postavljeno, moći kazati: Ne radi se samo o
profesionalnom ĉinu što ga je ovaj zakon o kojem je reĉ imao na umu. To je bilo koji ĉin distribucije ili kolportaže. Prema tome, sam pisac nekog spisa ili dela, koji bude predao jedan ili više primeraka istoga, makar to bilo na dar, ili u znak poštovanja, a bez prethodnog odobrenja, vrši ĉin distribucije ili kolportaže; poslediĉno, pada pod udar kaznene odredbe.
Vidite što sve sledi iz jednog takvog tumaĉenja; umesto jedinstvene prekršajne odredbe, imate
restriktivni zakon o pravu na objavljivanje vlastitoga mišljenja u štampi.
Monteskje: Samo vam još nedostaje da postanete pravnikom.
Makijaveli: To je apsolutno nužno. Jer, kako se danas obaraju vlade? Putem zakonskih rasčlanjivana,
cepidlaĉenjem oko ustavnoga prava, rabeći protiv vlasti sva sredstva, sve oružje, sva moguća lukavstva koje zakon izričito ne zabranjuje. Vi, dakle, ne želite da pravne smicalice, kojima se stranke s tolikožara služe protiv vlasti sama vlast koristi protiv stranaka? Ali, borba bi onda bila nejednaka, a otpor nemoguć; trebalo bi abdicirati.
Monteskje: Budući da morate izbeći tolike grebene, pravo je ĉudo kad biste sve predvideli. Sudovi nisu oabvezni svojim presudama. S jednom takvom jurisprudencijom, kakva će biti primenjena pod vašom vladavinom, već vas vidim s mnoštvom procesa za vratom. Tuženici neće prestajati kucati na vrata sudova kako bi tražili druga tumaĉenja.
Makijaveli: To je moguće u prvo vreme; ali, kad određeni broj presuda bude konaĉno utvrdio
jurisprudenciju, niko više neće sebi dopustiti ono što ona bude branila, i samo vrelo tih procesa će
presušiti. Javno mnenje će biti ĉak toliko stišano da će se, u poglede znaĉenja zakon, oslanjati na
poluslužbena mišljenja državne uprave.
Monteskje: A kako, molim vas?
Makijaveli: Kad pri ovom ili onom sticaju prilika, država ima razloga da se pribojava izbijanja spora oko ove ili one zakonske odredbe, ona će u vidu posebnog mišljenja izjaviti da se delokrug zakona proširuje na taj i taj sluĉaj.
Monteskje: Ali, to su samo izjave koje ni na koji naĉin ne oabvezuju sudove
Makijaveli: Nesumnjivo, ali te izjave zbog toga neće imati ništa manje presudan znaĉaj, niti išta manji uticaj na odluke pravde, budući da one dolaze od tako moćne uprave kao što je ta koju sam ja uspostavio. One će imati posebno znaĉajan uticaj na individualne odluke, i - u mnogim sluĉajevima, da ne kažemo uvek - one će spreĉiti odvijanje muĉnih procesa; ĉovek će se suzdržati od pokretanja sudskih sporova.
Monteskje; Što dalje odmiĉemo, to sve jasnije vidim kako vaša vlada postaje sve više paternalistiĉkom. To su gotovo patrijarhalni sudski obiĉaji. Ĉini mi se uistinu nemogućim ne odati vam priznanje za brigu koja se iskazuje na tolike domišljate naĉine.
Makijaveli: Primorani ste, eto, priznati da sam daleko od barbarskih postupaka vladavine koje ste mi, ĉini mi se, pripisivali na poĉetku ovoga našeg razgovora. Vidite da u svemu tome nasilje ne igra nikakvu ulogu; svoje uporište nalazim tamo gde ga svako danas nalazi, u pravu.
Monteskje: U pravu jaĉega.
Makijaveli: Pravo koje primorava na poslušnost jest uek pravo jaĉega; i ne znam ni za jednu iznimku od tog pravila.
Нема коментара:
Постави коментар