Karl Gustav Jung, Ljubavni problem studenta

(Predavanje održano studentima univerziteta u Ciriha 1924. Prvi put objavljeno na engleskom u: Contributions to analytical psychology, London i Njujork 1928. godine. Nemačka originalna verzija pojavila se u: Der Einzelne in der Gessellschaft, Studienausgabe bei Walter, Olten 1971.)



Dame i gospodo!
      Možete mi verovati da ne pristupam laka srca zadatku da otvorim Vašu diskusiju o ljubavnom problemu studenta jednim opšte orjentisanim referatom. Takva jedna diskusija je neobična i teška stvar, ako je uzimate sa svom ozbiljnošću i sa svesnom odgovornošću.
     Ljubav je uvek problem ma u kom životnom dobu. Za period detinjstva problem je ljubav roditelja, za starca je problem šta je uradio od svoje ljubavi. Ljubav je jedna od velikih moći sudbine, koje dosežu od neba do pakla. Po mom shvatanju ljubav treba razumeti, ako hoćemo da nekako pravilno shvatimo njenu problematiku. Njen problem ima ogroman prostor delovanja i preplitanja; ne ograničava se na ovo ili ono životno područje, već nastupa pod svim ljudskim životnim aprektima: to je etičko, socijalno, psihološko, filozofsko, estetsko, religiozno, medicinsko, pravno, fiziološko pitanje, da pomenemo samo nekoliko od oblika mnogostruko opisanog fenomena. Ova upletenost ljubavi u sve životne forme ukoliko su one opšte, to jest kolektivne, samo je neznatna teškoća u poređenju sa činjenicom da je ljubav takođe eminentan individualni problem. A to treba da znači, da uzimajući sa tog aspekta, svi opšti kriterijumi i pravila prestaju da važe, isto kao što kod pitanja religiozog uverenja, koje se, doduše, u istorijskom toku događaja uvek iznova kodificira, u svom prafenomenu, međutim, stalno ostaje indiviualni doživljaj, doživljaj koji se ne podvrgava nikakvom uvedenom pravilu.
        Nemalo otežavajuća za diskusiju je i sama reč ljubav. Šta se sve ne naziva “ljubav”! Počev od najveće tajne hrišćanske religije, na sledećem nižem stupnju srećemo “amor Dei” Origena (Origenes), “amor intellectualis Dei” Spinoze, “liebe der Idee” Platona, “dottesminne” mističara; u sferu ljudskog stupamo sa Geteovim rečima:

Postupak divlji sada sniva
spi nagon obesni i ludi;
sveljudska ljubav nas obliva,
ljubav se k Bogu sada budi. (1)

      Ovde srećemo ljubav prema bližnjem sa hrišćanskom i isto tako i budističkom obojenošću sažaljenjem, filantropiju, socijalno staranje; pored njih ljubav prema otadžbini i ljubav prema ostalim idealističkim institucijama, kao što je crkva, itd. Zatim se ređaju ljubav roditelja, pre svega ljubav majke, zatim ljubav deteta. Sa ljubavlju supružnika napuštamo oblast duha i stupamo u onu međusferu, koja se prostire između duha i instikta, gde se na jednoj strain čisti plamen erosa raspiruje u žar odvojenih polova, a na drugoj strain se idealni oblici ljubavi, kao ljubav roditelja, ljubav prema otadžbini, ljubav prema bližnjem mešaju sa žudnjom za ličnom moći, sa htenjem za posedovanjem i savladavanjem. Time, međutim, ne treba reći da svaki dodir sa sferom instikta nužno znači poniženje. Naprotiv: lepota i istinitost snage ljubavi pokazuju se utoliko potpunije, ukoliko može više instikta da primi u sebe. Ali ukoliko više instikt zakorovi ljubav, utoliko više životinja izbije na videlo. Tako ljubav verenika i verenice može biti takva, da zajedno s Geteom možemo reći:

Kada je duhovna sila
sve tvari privukla i slila
nema anđela koji,
kadar je da razdvoji
dvostruku prirodu tu
što prisno se prože:
tek večna ljubav nju
razlučiti može. (2)

       Ljubav, međutim, nije uvek nužno takva ljubav, već može biti i od one vrste, o kojoj Niče kaže “Dve su se životinje prepoznale”. Ljubav zaljubljenih zadire još dublje. Posveta veridbom, zavetovanje na zajednički život nedostaje, ali zato ona druga lepota, sudbinski određenog, tragičnog, može da preobrazi tu ljubav. Ali po pravilu preovladava instikt sa tamnim žarom ili plamtećim prolaznim oduševljenjem.
     Reč ljubav nije, međutim, ni ovde još našla svoje granice. Govori se o “ljubavi” a time misli na polni akt na svim nivoima: od priznatog preko matičara bračnog zajedničkog spavanja do fiziološke potrebe za pražnjenjem koju muškarac upražnjava kod prostitutke i do običnog posla, koji ona obavlja iz ljubavi ili je primorana da ga obavlja.
     Govori se takođe o ljubavi dečaka čime se misli na homoseksualnot, koja je od klasičnog doba Grčke svakako nanela štetu sjaju jedne socijalne i vaspitne institucije i samo još kao takozvana perverzija provodi jadno i strahom ugroženo bitisanje, što se tiče muškaraca. U anglosaksonskim zemljama, naprotiv, izgleda da homoseksualnost među ženama u novije vreme više znači od lirike Sapfo, pri čemu nekako kao nevidljiva podsticajna struja služi misli o socijalnom i političkom organizovanju žena, nesumnjivo onako kako nastajanje grčkog polisa može da zahvali na značajnoj podršci homoseksualnosti muškaraca.
       Reč ljubav mora konačno još da izdrži da pokrije sve perverzije seksualnosti. Postoji incestna ljubav, onanijska samoljubav, koja je dobila ime narcisoidnost. Pod imenom ljubav spada pored svake bolesne seksualne odvratnosti i svaka požuda, koja je čoveka vazda ponizila do životinje i mašine.
       Tako sad stojimo u jednom veoma nezavidnom položaju da započnemo diskusiju o stvari i pojmu sa prosto bezgraničnim prostiranjem i neodređenošću. Bio bi čovek sklon da bar kao cilj dosadašnje diskusije omeđi pojam ljubavi, na primer, na problem kako bi studentska omladina trebalo da se nosi sa seksualnošću i kako da se ponaša. Ovo omeđavanje je, međutim, upravo ono što je nemoguće, jer sve što sam prethodno pomenuo bilo bi upravo uključeno u taj problem, pošto su i u ljubavnom problemu studenta sadržana sva značenja reči ljubav kao aktivni faktori.
      Možemo se razumljivo složiti oko toga da diskutujemo o prosečnom problemu, naime, o pitanju kako bi se takozvani normalan čovek ponašao pod smišljenim uslovima. Izuzimajući okolnost da normalan čovek nikad ne postoji, ipak ima još dovoljno sličnosti među individuama najrazličitije vrste, tako da postoji dovoljno zajedničkih elemenata problema da se govori o prosečnim mogućnostima. Kako god bilo praktično rešenje problema određuju i ovde dva faktora: s jedne strane zahtevi i sposobnosti individue, s druge strane uslovi iz ljudskog okruženja.
       Obaveza je podnosioca referata da Vam pruži pregled pitanja za diskusiju. To se može, prirodno, dogoditi samo ako ja kao lekar mogu da objektivno pominjem stvarna zbivanja i ako smem da se uzdržim od onog otužnog, moralizatorskog fraziranja, koje bi ovo poglavlje želeo da prekrije delom stidljivo, delom licemerno. Ja, takođe, nisam ovde zato da Vam kažem šta bi trebalo da radite. To moram da prepustim onima, koji uvek bolje znaju za druge.
     Dame i gospodo!

    Tema za diskusiju glasi: “Ljubavni problem studenta.” Smatram da se ova formulacija – ljubavni problem – odnosi na međusobni odnos oba pola i otuda ne treba pogrešno razumeti u smislu da se misli na “seksualno pitanje studenta.” Time nastaje znatno ograničenje teme. Pitanje seksualnosti bi tako došlo u obzir za diskusiju samo ukoliko je ono i ljubavni problem, respektujući problem međusobnog odnosa. Stoga zatvaramo za razgovor sve one seksualne fenomene, koji nisu ljubavne veze, naime seksualne perverzije, izuzimajući homoseksualnost, tako i onaniju, kao i seksualno opštenje sa prostitutkama. Homoseksualnost ne isključujemo, pošto je ono vrlo često problem u vezi, dok naprotiv isključujemo prostituciju, pošto ona po pravilu nije problem u vezi, iako ima izuzetaka, koji samo potvrđuju pravilo.
       Prosečno rešenje ljubavnog problema uopšte je, kao što znate, brak. Ali ova istina o proseku, kao što kazuje iskustvo, ne važi za studenta. Najneposredniji uzrok za to je činjenica da student po pravilu iz finansijskih razloga ne može da zasnuje domaćinstvo. Dalji uzroci su mladost najvećeg broja muških studenata, koja socijalnu fiksaciju, uslovljenu brakom, još ne podnosi: delom zbog još nezavršenih studija, delom zbog potrebe za slobodom i kroz to uslovljenu slobodu kretanja; dalje psihička nezrelost, dečja privrženost sopstvenoj porodici, još nedovoljno razvijena sposobnost za ljubav i odgovornost, nedostatak većeg svetskog i životnog iskustva, tipične mladalačke iluzije itd. Jedan od uzroka koji nije za potcenjivanje je i mudra uzdržanost žene – u konkretnom slučaju studentkinje. Ona studira u prvoj liniji da bi završila studije i stekla zanimanje i stoga se uzdržava od braka, posebno od braka sa studentom, koji iz svih upravo navedenih razloga nije željeni objekat za udaju sve dotle dok ostaje student. Bitan razlog za retku pojavu takvih brakova je dete. Kada se žena uda, po pravilu želi dete, dok muškarac može da izdrži duže bez dece. Brak bez dece nema, pre svega za ženu, ničeg privlačnog. Zbog toga ona daje prednost tome da čeka.
     U novije vreme studentski brakovi su svakako nešto češći, s jedne strane zbog određenih psiholoških promena moderne svesti, s druge strane zbog opšte rasprostranjenosti preventivnih sredstava, koja omogućuju proizvoljno odlaganje koncepcije. Psihološke promene, koje su između ostalog donele i fenomen studentskog braka nastale su svakako iz opštih duhovnih prevrata poslednje decenije, čiji značaj mi kao savremenici svakako jedva da možemo da shvatimo sa svim njenim dubinama. Možemo samo da konstatujemo da je zbog opšte raširenosti znanja iz prirodnih nauka, kao i načina razmišljanja u skladu sa prirodnim naukama, došlo do promene shvatanja problema ljubavi, pre svega, objektivnost prirodnih nauka je mogla da kroz tabu superiornosti izlečenu ideju čoveka približi ideji prirodnog bića uopšte i da čoveka uključi u lanac prirodnog sistema kao species Homo sapiens. Promena nema samo intelektualni već i osećajni aspekt. Jedno takvo razmišljanje deluje i na osećanja pojedinca. On se naime oseća razrešen od one zatvorenosti u metafizičkom određenju sa njenim moralnim kategorijama, kakvo je bilo karakteristično za srednjovekovnu svest. Sa ovim razrešenjem otpadaju i oni tabui, koji su delovali na zatvaranje prema prirodi, naime, moralna vrednovanja koja su svoje korene imala na kraju krajeva još uvek u odgovarajućoj religioznoj metafizici. U okviru tradicionalnog moralnog sistema svako tačno zna, zašto je brak “ispravan”, a svaki dugi oblik ljubavi vredan proklinjanja; ali izvan sistema, na širokom zemljinom prirodnom polju za igru i borbu, gde se čovek oseća kao najgenijalniji član velike porodice životinja, gde je možda već ponovo zaboravio ono srednjevekovno preziranje i lišavanje duše kod životinja, on mora najpre da se iznova orjentiše. Gubitak starih merila vrednosti najpre znači isto što i moralni haos: čovek sumnja u dotadašnje forme, počinje da diskutuje o stvarima koje su do tada držane pod pokrivačem moralne predrasude, traga takođe smelo za stvarnim činjenicama, ima neotklonjivu potrebu da pojasni skupljeno iskustvo, hoće da zna i da spozna. Oči nauke su strašne i jasne, one se ne plaše da gledaju u moralnu tminu i prljavu pozadinu. Današnji čovek se ne može više zadovoljiti tradicionalnim sudom, on hoće da zna zašto. To istraživanje ga vodi ka novim merilima vrednosti.
     Jedno od ovih modernih gledišta je higijenski vrednosni sud. Kroz otvorenu i realnu diskusiju o seksualnom pitanju, proširilo se i opšte znanje o velikoj šteti i opasnosti od polnih bolesti. Stari moralni strah od krivice zamenjen je obavezom o svesnom održanju sopstvenog zdravlja. Međutim, ovaj moralni proces ozdravljenja nije još tako daleko odmakao, da bi savest javnosti dozvolila da se zarazne polne bolesti podvrgnu istim državnim merama kao i ostale infektivne bolesti. Posle bolesti su naime još uvek “nepristojne” bolesti nasuprot boginjama i koleri, koje su moralno prihvatljive za salonske razgovore. Neko kasnije, bolje čovečanstvo, jednom će ismevati pravljenje ovakvih razlika.
        Izuzimajući činjenice o polnim bolestima, rasprostranjena diskusija o seksualnom pitanju iznela je na površinu socijalne svesti izvanrednu važnost seksualnosti u svim njenim psihičkim ograncima. Dobar deo ovog posla obavilo je mnOgo opisivano psihoanalitičko istraživanje poslednjih dvadesetpet godina. Danas nije više moguće da se preko seksualnosti kao ogromne psihološke činjenice pređe sa lošim vicem ili moralnim razoružavanjem. Seksualno pitanje počinje da se uvlači u krug velikih problema i da se o njemu diskutuje sa ozbiljnošću primerenoj njegovoj važnosti. To, naravno, ima za posledicu da se stavlja pod sumnju mnogo toga, što je do sada važilo kao završena stvar. Javljaju se, na primer, sumnje, da li je državna koncesionirana seksualnost jedini moralno mogući oblik primene i da li ostale forme treba stvarno sve đuture odbaciti. Argumenti pro et contra gube postepeno svoju moralnu oštricu, u diskusiji se probijaju praktična stanovišta i počinjemo konačno da otkrivamo, da tradicionalni legitimitet nije eo ipso jednako vredan sa moralnom visinom.
        Bračni problemi sa često vrlo sumornom pozadinom, postali su predmet romaneskne literature. Dok se roman starog stila završavao srećnim zarukama ili brakom, moderni roman češće počinje posle sklapanja braka. U ovim beletrističkim proizvodima, koji dolaze svakom u ruke, najintimniji problemi se tretiraju sa često prosto mučnom neusiljenošću. U pravoj bujici više ili manje direktno pornografske literature ne želimo ni da govorimo. Naučno-popularna knjiga, Forelova (Forel) “Sexuelle Frage”, ne samo da je široko rasprostranjena već ima i ne mali broj knjiga koje je oponašaju. U naučnoj literaturi izdata su sabrana dela koja ne samo po obimu već i po dubokoumnosti sadržaja na neki način prevazilaze Kraft – Ebingovu (Krafft – Ebing) knjižicu, “Psychopathia sexualis”, o čemu se pre trideset do četrdeset godina nije moglo ni sanjati.
       Ove opšte i takođe opšte poznate pojave su znak vremena . One omogućavaju današnjoj omladini da problem seksualnosti u celokupnoj njegovoj važnosti mnogo ranije i mnogo temeljnije shvati, nego što je to bilo moguće još pre dve decenije. Nije malo njih koji ovo rano bavljenje problemom seksualnosti smatraju nezdravim i nekom vrstom velegradske degeneracije. Sećam se da sam pre oko petnaest godina čitao članak u OSTWALDSU-u, “Annalen der naturphilosophie”, gde jedan autor doslovno kaže: “Narodi prirode kao Eskimi, Švajcarci, itd. Nemaju pitanje seksualnosti.” Ne zahteva mnogo razmišljanja da bi se razumelo zašto primitivni narodi ne postavljaju pitanje seksualnosti; oni nemaju osim pitanja želuca nikakve druge probleme da rešavaju. Ovo poslednje je povlastica kulturnog čovečanstva. U Švajcarskoj mi nemamo velike gradove, a ipak takvi problemi postoje. Zbog toga i ne verujem da je rasprava o seksualnom pitanju nešto nezdravo ili čak degenerativno, već u ovom problemu vidim simptom velikog psihološkog procesa preokreta našeg, po promenama svake vrste, tako bogatog vremena. Ja, naprotiv, nalazim da je utoliko zdravije i bolje, ukoliko se ozbiljnije i temeljnije diskutuje o ovom za život i sreću čoveka tako važnom pitanju. Biće sigurno ljudi koji će to zloupotrebljavati, ali to ne zavisi od problema već od manje vrednosti tih ljudi, a zloupotreba je vršena u svim vremenima sa svim i svakim.
       Ozbiljno bavljenje ovim pitanjem je svakako nešto što vodi ka ranije nepoznatoj pojavi studentskog braka. Kao jedna još uvek nova pojava, studentski brak se zbog nedostatka iskustva teško može ocenjivati. U prošlom vremenu su rani brakovi bili masovna pojama, takođe brakovi u socijalno vrlo neizbalansiranim odnosima. Dakle, i studenstki brak je nešto po sebi sasvim moguće. Drugačije je sa pitanjem dece. Ako oboje studiraju, onda se deca svakako moraju isključiti. Brak koji se veštački održava bez dece uvek je malo problematičan, jer deca su lepak koji pod određenim okolnostima drži, kada ništa više ne drži. I to je koncentracija na zajedničku decu, koja u nebrojeno brakova održava u životu, za opstanak braka tako važno osećanje zajedništva. Gde nedostaju deca, interesovanje supružnika se usmerava jedno na drugo, što bi samo po sebi sigurno bila dobra stvar; ali u praksi ovo bavljenje jedno drugim nije, nažalost, uvek vrlo ljubazno. Partneri međusobno kompenzuju svoje nezadovoljstvo. Verovatno je pod tim okolnostima bolje ako i žena studira, inače lako postaje suvišna i ima mnogo žena, koje, ako se jednom udaju, ne mogu uopšte da izdrže bez deteta, a ni njih ne mogu da izdrže. Ako, pak, žena studira, onda ima bar u dovoljnoj meri zadovoljavajući životni cilj izvan braka. Žena koja je veoma orjentisana na dete i pod brakom misli više na dete nego na muža, trebalo bi tri puta da razmisli pre ulazska u brak. Trebalo bi, takođe, da joj bude jasno da materinski osećaj često nastupa tek naknadno u zapovednom obliku, što znači posle venčanja.
      Što se tiče ranog zasnivanja studentskog braka, mora se primetiti isto ono što se mora reći za sve rane brakove: žena je sa dvadeset godina po pravilu starija nego muškarac sa dvadesetpet, što se tiče zrelosti prosuđivanja o osobama. Kod mnogih muškaraca duhovni pubertet još nije završen sa dvadesetpet godina. A pubertet je životni period iluzija i samo delimične uračunljivosti. To dolazi od toga da je dečak do starosti seksualne zrelosti po pravilu sasvim detinjast, dok je devojčica već mnogo ranije razvijena do psihičkih suptilnosti koje odgovaraju polnoj zrelosti. U to detinjasto dečaka često burno i silovito prodire seksualnost, dok kod devojčice, uprkos nastale polne zrelosti, još dugo drema dok je ne probudi strast ljubavi. Ima, međutim, iznenađujući broj žena, kod kojih stvarna seksualnost i pored udaje ostaje još dugo devičanska i možda postane svesna tek kad se žena zaljubi u nekog drugog muškarca, a ne svog muža. To je razlog zašto vrlo mnogo žena uopšte ništa ne razume o muškoj seksualnosti, pošto su potpuno nesvesne svoje sopstvene seksualnosti. Drugačije je kod muškarca: njemu se seksualnost nameće kao brutalna činjenica i ispunjava ga unutrašnjom burom i poletom, nuždama i borbama. Redak je onaj koga mimoiđe mučan i zastrašujući problem onanije, dok devojčice mogu često godinama da onanišu, a da ne znaju šta čine.
       Prodor seksualnosti kod muškarca uslovaljava snažnu promenu njegove psihologije. On ubrzo dobija seksualnost odraslog muškarca, a pored toga još uvek dušu deteta. Kao pustošeća prljava voda izliva se često bujica sramnih fantazija i pustih pubertetskih priča drugova iz škole preko svojih nežnih, dečjih osećanja i guši ih katkada zauvek. Pojavljuju se neslućeni moralni konflikti, iskušenja svih vrsta približavaju se mladom čoveku i obuzimaju njegovu fantaziju. Psihička asimilacija seksualnog kompleksa priređuje mu najveće teškoće i onda kada nije svestan problema. Nastup polne zrelosti znači ipak i za telo i njegovu razmenu materija značajnu promenu, kao što se n primer vidi na pubertetskim aknama, vrlo čestoj pojavi na licu. Na sličan način je potresena i psiha i izbačena iz ravnoteže. U tom dobu mladi muškarac skriva puno iluzija, koje su uvek izraz gubitka psihičke ravnoteže. Dugo vremena dalje iluzije onemogućavaju stabilnost i zrelost prosuđivanja. Njegov ukus, njegova interesovanja, njegovi životni planovi će se još više puta promeniti. On može odjednom da se smrtno zaljubi u neku devojku a četrnaest dana kasnije ni on sam više ne shvata, kako je tako nešto moglo da mu padne na um. U takvim je iluzijama, da su mu upravo takve zablude potrebne da bi uopšte bio svestan svog ukusa i svog individualnog suda. U tom dobu on još eksperimentiše sa životom. On mora s tim da ekperimentiše, da bi mogao da formira pravilne sudove. Ali eksperimenti se ne prave bez zabluda i grešaka. Otuda dolazi da je najveći broj muškaraca imao nekakav seksualni doživljaj, pre nego što stupi u brak. U pubertetu su to često homoseksualni doživljaji, koji su mnogo češći, nego što se obično misli; kasnije su to heteroseksualni doživljaji, ne uvek lepi. Ukoliko je, naime, manje seksualni kompleks asimiliran u celovitost ličnosti, utoliko je samostanliji i instiktivniji. Seksualnost je onda čisto animalna i ne poznaje nikakve psihičke razlike. I najbezvrednija žena može biti dovoljno dobra, dovoljno je da je žena sa tipičnim sekundarnim polnim karakteristikama. Jedan takav pogrešan korak nedopušta nužno zaključke o definitivnom karakteru muškarca, jer akt je mogao da se dogodi u vreme kada je seksualni kompleks bio odvojen od psihičkog uticaja. Takvi nagomilani doživljaji ipak imaju loš uticaj na oblikovanje ličnosti utoliko, što kroz naviku seksualnost trajno drže na niskom stupnju, čime ona biva neprihvatljiva za moralnu ličnost. Posledica toga je da je dotični muškarac, doduše spolja takoreći uvaženi suprug, ali da moralno pothranjuje vrlo niske seksualne fantazije ili ih bar potiskuje, a one, međutim, izlaze na videlo u izvornom obliku pri prvoj prilici, na odmoru, na veliku zaprepašćenost supruge, pod uslovom da nešto primeti. U takvim slučajevima nije retko ni rano hlađenje osećanja prema supruzi. Žena je često od početka braka frigidna, jer joj ne odgovara takva vrsta seksualnosti muškarca. Slabost prosuđivanja muškarca u doba psihičkog puberteta treba da ga navede na to da dobro razmisli o ranom izboru žene. Preći ćemo na ostale oblike odnosa oba pola, koji su uobičajeni u studentsko doba. Kao što znate, postoje, uglavnom na velikim inostranim univerzitetima karakteristične studentske “veze”. Ove liaisons imaju izvesnu stabilnost i pod određenim okolnostima određeni psihički sadržaj, što znači da ih ne čini samo seksualnost već delom i ljubav. Povremeno se pojavljuju slučajevi gde od “veze” kasnije bude brak. Ovaj odnos stoga stoji znatno iznad prostitucije. On se, međutim, po pravilu ograničava na one studente, koji su u izboru njihovih roditelja bili oprezni: po pravilu je to pitanje novčanika, jer su najčešće devojke koje dolaze u obzir upućene na pomoć svog ljubavnika, a da se ne bi smelo reći da svoju ljubav prodaju za novac. Jedan takav odnos za devojku često znači lepu epizodu u inače siromašnom i ljubavi lišenom postojanju, za muškarce prvo intimno poznanstvo sa ženom i sećanje, na koje će se i u poznim godinama ganuto osvrtati. Ali često i nema nečeg vrednog u jednom takvom odnosu, delom zbog sirove strasti za uživanjem, odsustva misli i osećanja muškarca, delom zbog gluposti, lakomislenosti i nepostojanosti devojke.
        Ali iznad ovih “veza” uvek visi Damaklov mač prolaznosti, koji sprečava uspostavljanje viših vrednosti. One su samo epizode, eksperimenti sa vrlo ograničenim važenjem. Štetnost ovakvih odnosa za oblikovanje ličnosti leži u okolnosti da muškarac dobija ženu vrlo jeftino. I stoga proizilazi obezvređivanje objekta uopšte. Za muškarca je ugodno da svoj seksualni problem reši na tako jednostavan i neodgovoran način. Na taj način postaje razmažen. I još više: činjenica da je seksualno zadovoljen uzima mu određeni uzlet, koji se jednom mladom čoveku nerado oprašta. On postaje blaziran, pa on može da čeka i u međuvremenu da propušta ženstvenost svoje Standes Revur dok ne otkrije za sebe partiju koja mu nešto znači. Ako onda dođe venčanje, “veza” se prekida. Ova procedura nije od koristi za karakter, osim toga niža vrsta odnosa pogodna je da zadržava seksualnost u nižoj razvojnoj formi, što lako dovodi do teškoća u braku, ili ako fantazije ovog stepena bivaju potiskivane, onda nastaju neurotičari i još gore – moralni fanatici.
      Neretko među studentima ima homoseksualnih odnosa i to kod oba pola. Koliko mogu da sudim o ovom fenomenu, ovakvi odnosi su kod nas i uopšte na kontinentu ređi nego u nekim drugim zemljama gde student i studentkinje žive u konviktima. Ne govorim ovde o onim homoseksualcima, koji su nesposobni kao patološke figure jednog stvarnog prijateljskog odnosa i otuda među normalnima ne nailaze na odjek, već o više manje normalnim mladićima, koji osećaju zanesenjačko prijateljstvo jedno za drugo u toj meri da svoje osećanje izražavaju i u seksualnom obliku. U takvim slučajevima se ne radi o naizmeničnoj masturbaciji, koja je bila na dnevnom redu u ranijem starosnom dobu, u gimnazijama i konviktima, već o jednoj višoj, duhovnoj formi, koja zaslužuje da se imenuje u antičkom smislu reči “prijateljstvo”. Ako jedno takvo prijateljstvo postoji između starijeg i mlađeg, onda se ne može poreći njegovo vaspitno značenje. Jedan blago homoseksualni učitelj, na primer, zahvaljuje ovoj svojoj sklonosti često sjajnu vaspitnu sposobnost. Tako i homoseksualni odnos između starijeg i mlađeg može da bude od obostrane koristi i da znači dobit za život. Neizostavan uslov za vrednost takvog odnosa jesu vernost i postojanost prijateljstva. Ali ono samo previše lako dopušta da se želi više od toga. Ukoliko je neko jasnije homoseksualno opredeljen, utoliko je više sklon nevernosti i prostom dečačkom zavođenju. I tako, tamo gde vladaju vernost i stvarno prijateljstvo, lako mogu da nastupe neželjene posledice za oblikovanje ličnosti. Takvo prijateljstvo, naravno, znači poseba kult osećanja, dakle ženski element u muškarcu. On postaje sanjalački, duševan, estetičan, osetljiv, jednom rečju – feminizovan. A ovo žensko vladanje ne pristaje muškarcu.
      O prijateljstvu među ženama mogu se navesti slične prednosti, samo tamo starosna razlika i vaspitni momenat igraju manju ulogu. Ono uglavnom služi razmeni osećanja nežnosti s jedne strane i misli s druge strane. Najčešće se radi o temperamentnim, intelektualnim, nešto muškobanjastim ženama, koje u jednom takvom odnosu traže zaštitu i prevagu nad muškarcem. Njihov stav prema muškarcu otuda često sadrži zbunjujuću sigurnost i određeni tihi prkos. Delovanje na karakter je jačanje muških crta i gubitak ženske čari. Muškarac često otkriva njenu homoseksualnost opažanjem da ga jedna takva žena ostavlja tako hladnim kao hladnjača.
       Upražnjavanje homoseksualnosti u normalnim slučajevima ne prejudicira kasniju heteroseksualnu aktivnost. Obe mogu, čak izvesno vreme da postoje jedna pored druge. Video sam jednu veoma inteligentnu ženu, koja je čitav svoj život živela u homoseksualnom odnosu i sa pedeset godina stupila u normalan odnos sa jednim muškarcem.
        Među seksualnim odnosima studentskog doba moramo pomenuti i jedan poseban odnos, ali odnos koji spada među normalne: odnos mladog muškarca sa starijom ženom, koja je po mogućstvu udata ili bar udovica. Sećate se možda Žan Žak Rusoa (Jean Jacques Rousseau) i njegovog odnosa sa Madam de Varens. Mislim na takvu ili neku sličnu vrstu odnosa. Muškarac je u tim slučajevima po pravilu bojažljive prirode, nesiguran i iznutra plašljiv, delom detinjast. On traži majku. Mnogim ženama ništa nije draže od pomalo bespomoćnog muškarca, posebno ako su starije a on mlađi, ili one ne vole snagu, vrlinu ili zasluge muškarca već njegove greške. One smatraju njegov infantilizam dražesnim; ako malo muca, onda je divan; možda hramlje i to pobuđuje majčinsko sažaljenje i više od toga. Po pravilu njega žena zavodi, a on se zavija u njeno majčinstvo.
         Ali ne ostaje plašljivi muškarac uvek poludete. Možda je njegovoj nerazvijenoj muškosti potrebna upravo majčinska briga da bi izašla na svetlost dana. Ta žena mu je značila vaspitanje njegovog osećanja do pune svesti. Upoznao je ženu sa svetskim i životnim iskustvom, svesnu same sebe i tako je imao priliku za redak pogled iza kulisa velikog sveta. Tu prednost postići će, međutim, samo onaj, ko uskoro nadraste jedan takav odnos; jer ako bi u njemu istrajavao, majčinstvo bi mu postalo propast. Majčinska nežnost je najgori otrov za onoga, ko mora da se pošalje da stupi u oštru i bespoštednu životnu borbu. On se neće odvojiti od kecelje i tako mu se može dogoditi da postane beskičmeni parazit – jer ona najčešće ima novac – i time dolazi na stepen papagaja, pudlice i mačke starijih dama.
      Dame i gospodo!
     Sada dolazimo u našem razgovoru do onih oblika odnosa, koji ne daju rešenje seksualnog pitanja, naime do aseksualnih ili “platonskih” odnosa. Kada bi mogla da se sačini pouzdana statistika studentskih odnosa, ona bi svakako, ukoliko ja to mogu pravilno da ocenim, pokazala, da kod nas u Švajcarskoj najveći broj studenata gaji platonske veze. Ovde se prirodno pojavljuje seksualne apstinencije. Često se sreće mišljenje da bi uzdržavanje od seksualnog opštenja moglo da bude štetno po zdravlje. Ovo mišljenje je zabluda, bar za studentsko doba. Štetno po zdravlje deluje uzdržavanje od seksualnog opštenja najčešće tek onda, kada se dostigne ono doba, kada bi muškarac mogao i prema svom individualnom određenju i trebalo da zadobije ženu. Često izuzetno jačanje seksualne potrebe u toj posebnoj psihičkoj konstelaciji ima biološku svrhu, da snažno ukolni sa puta određena premišljanja, predrasude i oklevanja, što je katkada potrebno; jer odluka za ženidbu, sa svim sumnjivim mogućnostima oko toga, već je neke učinila plašljivim. Stoga je samo prirodno da priroda pokuša da je gurne preko te smetnje. Otpor prema odluci i uzdržavanje od seksualnog opštenja pod takvim okolnostima deluje sigurno štetno, ali ne onda, kada ne postoje psihička ili psihološka verovatnoća i neophodnost za to.
      Ovo pitanje ima određenu sličnost sa pitanjem štetnosti onanije. Onanija u okolnostima psihičke ili fizičke nemogućnosti polnog opštenja i kao nužni ventil ne deluje štetno. Oni mladi ljudi koji zbog onanije sa štetnim posledicama dolaze lekaru nisu nikako preterani onanisti – ovima po pravilu ne treba lekar pošto uopšte nisu bolesni – već njihova onanija zato ima loše posledice što je psihički komplikovana i to s jedne strane zbog griže savesti, s druge – zbog razvrata u seksualnim fantazijama. Ovaj drugi oblik je posebno čest kod žena. Jedna tako psihički komplikovana onanija je štetna, ali ne obična, nekomplikovana, nužna onanija. Ali ako se ova onanija nastavi do onog doba kada nastupi fizička, psihička i socijalna mogućnost za polno opštenje i kada se opet koristi onanija da bi se izbegle potrebe života i odgovorne odluke, onda ona, naprotiv, deluje štetno.
         Platonski odnos polova u studentskom dobu je važna stvar. Njen česti pojavni oblik je flert. On počiva na eksperimentalnom stavu koji ovom uzrastu sasvim odgovara. On je voljan i uz prećutnu saglasnost sa svih strana neobavezan. To je njegova prednost i istovremeno mana. Eksperimentalni stav omogućuje obostrano upoznavanje jedno – drugog bez neposredno fatalnih posledica. Oba pola vežbaju svoj sud i veštinu u međusobnoj ekspresiji, prilagođavanju i odbrani. U flertu se mogu sakupiti beskrajno brojna za kasniji život neobično dragocena iskustva. Neobaveznost, naprotiv, zavodi rado do toga – stalni i zbog toga besmislen flert – da se bude površan i bezdušan. Muškarac postaje salonski lav i srcelomac i ne sluti kakvu ništavnu figuru predstavlja. Žena postaje koketa, koju ozbiljan čovek već instiktivno ne uzima za ozbiljno. Flert po svaku cenu stoga nije za preporuku.
          Jedna možda ne sasvim česta pojava kao flert je nastanak i svesno negovanje ozbiljne ljubavi. Ovaj fenomen bi se teško mogao označiti kao idealni slučaj, a da se time ne zapadne u tradicionalnu romantiku. Za formiranje ličnosti je rano buđenje i svesna kultura jednog dubokog, ozbiljnog i odgovornog osećanja od nesumnjivo najveće vrednosti u svakom pogledu. Takav jedan odnos može za mladog čoveka da bude efikasni štit od svih stranputica i iskušenja, od svih psihičkih i fizičkih šteta i podsticaj za vrednoću, valjanost, vernost i pouzdanost. Ali ni jedna vrednost nije tako velika da ne bi imala i svoj nedostatak. Jedan tako idealan odnos postaje lako isključiv. Ima se samo uvek isti objekat i isti cilj pred očima. Mali muškarac je zbog svoje ljubavi suviše odsečen od poznanstva sa drugim ženama, a devojka ne uči veštinu erotičkog zadobijanja, pošto ona, eto, svog muškarca već poseduje. A instikt posedovanja kod žene je opasna stvar. Muškarcu se lako može dogoditi da sva iskustva sa drugim ženama, koja nije imao pre ženidbe, kasnije ipak nadoknadi.
        Iz upravo rečenog se ne sme zaključiti da je svaki ljubavni odnos ove vrste svaki put odmah i idealan. Ima slučajeva koji su upravo suprotni. To su, naime, oni slučajevi, kod muškarca kao i kod žene, kada se takozvana školska ljubav, na primer, iz bilo kakvih, najčešće nejasnih razloga, povlači po navici. Jednostavno se zbog lenjosti, odsustva temperamenta, bespomoćnosti jedno nikako ne odvaja od drugog, možda i zajednički roditelji nalaze da je odnos u potpunosti odgovarajući i kako je iz nerazmišljanja i navike nastao, tako se pasivno kao fait accompli i prihvata i jednostavno traje. Ovde se gomilaju manjkavosti bez ijedne prednosti. Prividna prednost je za formiranje ličnosti naprotiv nezdrava udobnost i pasivnost, koja uparavo rasteruje nastanak dragocenih iskustava i vežbanje muških i ženskih datosti i vrlina. Moralni kvaliteti se stiču samo u slobodi i potvrđuju se samo u moralno opasnim situacijama. Lopov, koji ne krade zato što sedi u zatvoru, nije moralna ličnost. Roditelji takve dece mogu, dakle, dirnuto i žmirkajući očima da gledaju u njih i da respekt koji izazivaju knjiže na račun svojih sopstvenih vrlina, ali ta prednost nije ništa do vraljiva slika; ne moralna jačina već nemoralna uspavanost.
       Time želim, dame i gospodo, da završim pregled pojavnih oblika i da se okrenem poglavlju deziderata i utopija.
      O ljubavnom problemu se danas ne može diskutovati a da se ne govori i o utopiji slobodne ljubavi, uključujući i brak na probu. Da odmah razjasnimo, ove ideje posmatram kao proizvod želje i kao pokušaj da se nešto, što je stvarno i nepromenljivo teško, učini lakim. Naše vreme je bogato takvim pokušajima, bilo je više od sto hiljada švajcarskih građana, koji su sebi umislili da je sve učinjeno sa raspodelom imovine, pri čemu ipak svako zna, da samo inicijativa, savesnost i odgovornost pojedinca održava narod u životu. Kao što ni jedan korov nije dorastao protiv smrti, tako nema ni jednostavnih sredstava da tako tešku stvar kao što je život, učine lakom. Težak teret možemo da podignemo samo pomoću odgovarajuće mere utrošene energije. Rešenje ljubavnog problema zahteva, takođe, ponekada čitavog čoveka koji se suočava sa preprekama. Zadovoljavajuća rešenja su samo ona gde je postignuta neka celina. Sve ostalo je samo delimično i nepodobno ostvarenje. Slobodna ljubav bi bila zamisliva samo ako bi svi ljudi ispunjavali najviše moralne zahteve. Ideja slobodne ljubavi nije, međutim, izmišljena u tu svrhu, već da nečem teškom dozvoli da izgleda lako. Uz ljubav spada dubina i vernost osećanja, bez kojih ljubav nije ljubav, već samo raspoloženje. Prava ljubav će uvek ulaziti u trajne, odgovorne veze. Potrebna je sloboda samo za izbor, ali ne za sporovođenje. Svaka prava, duboka ljubav je žrtva. Žrtvuju se svoje mogućnosti, ili da kažemo bolje, iluzije svojih mogućnosti. Ukoliko ta žrtva nije potrebna, naše će iluzije sprečiti nastajanje dubokog i odgovornog osećanja, čime nam je, pak, uskraćena i mogućnost iskustva prave ljubavi.
       Ljubav ima više od jedne zajedničke odlike sa religioznim uverenjem: ona zahteva bezuslovan stav, ona očekuje potpuno predavanje. I kao što samo onaj vernik, koji se sasvim predaje Bogu, sudeluje u pojavi Božje milosti, tako i ljubav otkriva svoje najveće tajne i čuda samo onome ko je sposoban za bezuslovno predavanje i vernost osećanja. Zato što je ovaj zadatak tako težak, samo se mali broj smrtnih ljudi može pohvaliti da ga je ispunio. Ali baš zato što je najpredanija i najvernija ljubav i najlepša, ne treba nikad tražiti ono što bi ljubav moglo da učini lakom. Loš je riter dame svoga srca koji ustukne pred težinom ljubavi. Ljubav se drži kao Bog: oboje se daju samo svojim najboljim slugama.
      Na sličan način moram da kritikujem i probni brak. Već činjenica da se ulazi u   brak na probu znači da se ides a rezervom, hoćemo da budemo sigurni da nećemo da opečemo prste, nećemo ništa da rizikujemo. Ali time se sprečava na najefikasniji način sticanje stvarnog iskustva. Ne upoznaje se jeza polarnog leda ako se čita putopis, a na Himalaje se ne penje u bioskopu.
       Ljubav nije jeftina stvar i treba takođe da se čuvamo toga da je ne učinimo jeftinom. Naše loše osobine, naš egoizam, naš kukavičluk, naša takozvana svetska pamet, naša škrtost, svi hoće da nas nagovore da ne uzimamo ljubav ozbiljno. Smatram i to kao nesreću, što se danas o pitanju seksualnosti govori odvojeno od ljubavi. Oba pitanja ne treba razvajati, jer ako postoji nešto kao seksualno pitanje, ono se može rešiti samo kroz ljubav. Svako drugo rešenje bi bio štetan surogat. Seksualnost, odrađena kao seksualnost, je životinjska. Ali ako izraz ljubavi seksualnost je posvećena. Stoga nikada ne pitajte šta neko čini, već kako to čini. Ako to čini iz ljubavi i u duhu ljubavi, onda služi jednom Bogu, i ma šta je činio, nije naša stvar da sudimo, jer je plemenjeno.
        Želeo bih da o mom referatu steknete utisak da o seksualnosti kao prirodnoj pojavi nigde ne prosuđujem moralistički, već da njen moralni sud činim zavisnim od duha njene primene.