Ruska invazija na Ukrajinu ponovo je probudila interesovanje za nuklearna skloništa.Jedan sektor unovčava sve veći strah od rata: svetski proizvođači bunkera u dvorištu.
„Od prvog dana kada je počeo u Ukrajini… moji telefoni su zvonili,“ rekao je direktor jedne kompanije za dizajn bunkera i podruma po meri. "Svi su se stvarno uplašili."
Podaci Google Trends-a pokazuju da su pretraživanja za "bunker" porasla na nivoe koji nisu viđeni od početka pandemije COVID-19. (U međuvremenu, pretrage za "nuklearnim" su najbrojnije od katastrofe u Fukušimi 2011.)
Bunker izložbenog prostora u objektu Vivos Survival Shelters xPoint u Južnoj Dakoti.
Današnji bunkeri su najsavremenijeg dizajna ali cena im je basnoslovna. Ipak je sve veći broj privatizovanih objekata. One ukazuje na još jednu stvarnost koju proizvođači bunkera možda više oklevaju da priznaju: vlade su odavno odustale od bunkeriranja.
Pre drugog svetskog rata, a potom nakon njega evropske zemlje su ulivale milione u civilnu odbranu poput bunkera, s ciljem da minimiziraju civilne žrtve u sledećem ratu. Neke zemlje, poput Albanije, kasno su počele da ulažu miliona u mreže bunkera. Između 1972 i 1983. Enver Hođa je dao da se izgradi 750.000 bunkera za zaštitu Albanije od zamišljene agresije i kapitalističkih i komunističkih zemalja, po jedan na 4 Albanca.
Švajcarska je skoro jedinstven primer obavezne gradnje skloništa, a Nemačka, npr. je rasprodala svoje bunkere. Neko vreme je bunker u blizini Bona trebao biti sklonište za zapadnonemačku vladu u slučaju nuklearnog rata, izgrađen da zadovolji i zahteve NATO-a. "Mislim da nema smisla pripremati se za nuklearni rat jer ne postoji nikakva zaštita od nuklearne bombe", rekao je čuvar tog bunkera . "Imali smo [nuklearnu katastrofu u Černobilu 1986.], i šta su ljudi mogli učiniti protiv toga? Ništa."
Postoji još jedan aspekt građenja podzemnih prostorija- a to je ekologija, strah od te vrte nesreća ali i ko zna kojih drugih. Tako je povodom ptredviđanja Apokalipse 2012 započet projekat pod nazivom The Terra Vivos koji se i dan danas održava.
Da vidimo par primera od pre kada je sve počelo sa drugim svetskim ratom i skloništima od vazdušnih napada a nastavilo se hladnoratovskim krizama.
VELIKA BRITANIJA
1940. godine postojala je istinska zabrinutost da će se Engleska suočiti s neminovnom invazijom. Nacistička vojska je prešla preko Norveške, Danske, Francuske i Niskih zemalja, a do kraja leta nemački bombarderi su napadali britanske gradove i luke. U iščekivanju invazije, ratni kabinet je odobrio stvaranje pomoćnih jedinica - poznatih kao 'behind-behind' - snage protiv invazije koje bi koristile preko 600 skrivenih bunkera u selima.
Obučene od strane vojske da koriste gerilsku taktiku protiv neprijateljskih snaga, ove jedinice su trebale ići iza leđa Nemcima kada oni krenu u unutrašnjost i tada bi izvodili napade kako bi sprečili njihovo napredovanje.
Britanska vojska - zajedno sa civilnim izvođačima i članovima Kraljevskih inženjera i Kraljevskih kanadskih inženjera - izgradila je više od 600 podzemnih bunkera širom Britanije da služe kao baze za male grupe ovih vojnih boraca. U stvari, procenjuje se da bi ovaj broj mogao biti i više od 1.000, ali lokacija mnogih od ovih tajnih bunkera danas ostaje nepoznata.
Prilično dobro provetrene, bile su opremljene drvenim krevetima na sprat, osnovnom opremom za kuvanje i hemijskim toaletima. Postojao je jedan svakodnevni ulazak i jedan izlaz za beg.
U leto 1941, pod nazivom Annex level, izgrađen je kompleks tunela, sa dužim komunikacionim tunelima koji povezuju kraće tunele koji su držali recepcije, odeljenja, operacionu salu, kuhinje i prodavnice. U njemu su trebao boraviti medicinski korpu Kraljevske vojske (RAMC) sa hirurzima, medicinskim sestrama, bolničarima i kuvarima. Kompleks tunela je bio otporan na bombe, bezbedan od vazdušnih napada i granatiranja. Ova operativna medicinska jedinica ostala je u Aneksu do ranih 1950-ih.
Tokom rata Britanija je bila glavna meta nemačkih vazdušnih napada i postala je redovna pojava da se stanovnici gradova sklone u neko od javnih skloništa (na primer, podzemne železnice u Londonu) ili da se porodice (sa kućnim ljubimcima) upute prema njihovim zaklonaima u dvorištu kada se oglase sirene, ostajući na tom mestu dok se ne oglasi da je bezbedno. Dvorišna skloništa su bila tokom ovog rata spasila bezbroj života.
vidi povećanu fotografiju ovde
Iznad, ilustracija skloništa za vazdušne napade koje je bilo u izgradnji u Wimbledonu 1939. otprilike u vreme kada je Velika Britanija objavila rat Nemačkoj.
vidi povećanu fotografiju ovde
Ilustracija ovog skloništa se pojavila u izdanju časopisa Life od 18. septembra 1939. — samo dve nedelje nakon što je Britanija ušla u rat — sa sledećim naslovom: De luxe sklonište koje se sada gradi u Wimbledonu sa sobama za poslugu opremljeno je za 25 osoba. Ojačan sa 400 tona betona, njegov zakrivljeni vrh mogao bi čak i odbiti direktan udarac. Ulazi se kroz troja vrata otporna na krhotine i plin i dvie zračne komore gde se odeća može dekontaminirati. Vazdušni kanal i pumpa čiste vazduh, održavaju unutrašnji pritisak povišenim .( izvor)
Skloništa Anderson (koja su izgrađena pola ispod i pola iznad zemlje) mogu se videti netaknuta među ruševinama ( uvećanu fotografiju vidi ovde )
“Vaše sklonište Anderson ove zime” (1940.)
FRANCUSKA
Tajni podzemni vojni kompleks u Normandiji koji su nacisti napustili dok su savezničke snage jurišale na Normandiju nakon dana D, slučajno je pronašao engleski istoričar amater.
G. Sterne, kolekcionar vojnih suvenira, rekao je da ga je zaintrigirala ideja o skrivenom kompleksu nakon što je kupio kartu nemačke vojske iz 1940-ih od bivšeg američkog vojnika. Rekao je da nije imao pojma šta traži kada je posetio područje detaljno na karti oko Grandcamp Maisyja u Normandiji.
" Pratio sam beton sve do ivice nekog drveća i tamo sam iznenada pronašao ulaz u podzemni blok, zatim tunel, kancelariju, magacin zaliha, opšte odaje, radio sobu, druge blokove i većinu što je najvažnije, prostorija sa nosačima za topove od 155 mm", dodao je. "Imao je čak i podzemnu bolnicu. Nemci su ostavili mnogo ličnih stvari."
Bunker ispod pariške železničke stanice Gare de l'Est
Nekoliko hiljada putnika koji prolaze kroz užurbanu centralnu parišku stanicu verovatno ne znaju da im je pod nogama "kapsula". Diskretna kapija na platformi se otvara i otkriva stepenište koje vodi do bunkera, koje nije javno dostupno osim u određenim prilikama.Sklonište je projektovano za 72 radne stanice. Bunker nikada nije doživio nikakvu akciju - Pariz je uglavnom bio pošteđen vazdušnih napada tokom Drugog svetskog rata, a opasnost od otrovnog gasa je bila mala.Nakon poraza Francuske 1940. godine i nacističke okupacije, bunker su rekvirirali Nemci i ostali su tragovi njihovog prisustva, uključujući i natpis
"Notausgang" (izlaz u slučaju nužde).
Hirošima pre i posle bacanja bombe
Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki 1945. okončan je Drugi svetski rat. On je označio početak doba pod stalnim strahom od nuklearnog uništenja. Stvoreno je uverenje da je bilo koje mesto, u bilo kom trenutku, na svetu moglo biti meta nuklearnog napada. Skloništa su, faktički, arhitektonsko priznanje ranjivosti sveta, odgovor na konkretni egzistencijalne teskobe atomskog doba.
6. avgusta 1945. američko ratno vazduhoplovstvo bacilo je prvu nuklearnu bombu korišćen u ratu protiv Japana. Grad je postao ugljenisana praznina, zgrade su se raspale u pepeo. Više od stotine hiljada ljudi je ubijeno. Tri dana kasnije, 9. avgusta, bačena je drugia bomba na Nagasaki, ubivši između šezdeset i osamdeset hiljada ljudi,ostavljajući samo puteve i reku okružene neplodnom zemljom i razrušenim gradom. Svet je bio svedok posledica najmoćnijeg razornog oružja u istoriji čovečansta.
Politička i ideološka pomirenja između savezničkih naroda koja je bila ostavljena po strani tokom Drugog svetskog rata, brzo su se rastopila a pretnje nuklearnim oružjem povećale jer su osim Amerike i druge zemlje počele sa izradom atomskog naoružanja.Rezultat ovih tenzija promenio je osnovne aspekte svakodnevnog života. Predosećaj nuklearnog uništenja ušao je u kolektivnu imaginaciju. Države su počele da izgrađuju tajna skrovišta, bnunkere kao alternativne lokacije za spec. savezne i vojne funkcije koje su bile neophodne za vođenje i odbranu zemlje tokom nuklearnog napada.
Ova izviđačka fotografija U-2, koju je napravio avion iz zračne baze Westover, predstavljala je dokazi o sklapanju projektila na Kubi. Na slici su transporteri raketa i šatori spremni za rakete gde se vršilo punjenje goriva i održavanje. Slika Preko wikicommons.org preko CIA-e
Tokom hladnog rata mnoge zemlje su pokrenule gradnju atomskih skloništa
JUGOSLAVIJA
U Konjicu, na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazi se Atomska ratna komanda, najveći objekat te vrste. Ovo sklonište je građeno od 1953 do1979. godine.
Planina Zlatar koja se nalazi u blizini Konjica, desetinama godina je čuvala najveću državnu vojnu tajnu bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Na službenoj dužnosti, samo četiri komandanta su znala za postojanje bunkera, pored radnika koji su pažljivo birani i koji su morali potpisati Ugovor o šutnji.
Gledajući s vana, vidite samo tri obične kuće okružene prirodom. Međutim, te tri kuće su više od 50 godina skrivale tajnu o najvećem vojnom objektu, trećem po značaju u bivšoj SFRJ.
Bunker je sagrađen kao sklonište za predsjetnika Tita, njegovu porodicu i bliže saradnike u slučaju atomskog rata. Također, funkcionisao bi kao centar vojnih operacija (skloništa za Štab vrhovne komande). Ovaj koji podseća na labirint, sa svojih više od 100 prostora, obezbeđuje nesmetan život 350 ljudi u periodu od 6 meseci.
Prvi deo se sastoji od tri objekta: nadzorne rezidencije, prostorija za uže osiguranje Tita i objekat u kojem bi trebalo biti smešteno osoblje za tehničku podršku.
Drugi deo se nalazio iza troje metalnih vrata debljine 1,20m. počinjao je tunelom koji je vodio u srce atomskog skloništa dubine 280 mi dužine 202 m. Zidovi tuneli su izrađeni ručno od drveta. Ceo taj deo osvetljava 6.000 neonki.
Poslednji dieo bunkera je atomsko sklonište napravljeno u obliku potkovice. Štićeni deo objekta je podeljen na 12 blokova. Najznačajniji su: komunikacija, Titov blok, klima, cisterne za naftu i vodu.
ŠVAJCARSKA
Švajcarska je bila jedna od zemalja koja je od 1960-ih, zahtevala od svake opštine izgradnju nuklearnih bunkerea za svoje stanovnike. Skloništa su takođe bila obavezna u svim kućama i stambenim zgradama iznad određene veličine građene od tada.Skloništa su postala sastavni deo švajcarskog identiteta, u rangu sa čuvenom čokoladom, bankama i satovima. Ova zemlja od 8,6 miliona ljudi broji skoro devet miliona prostora, 365.000 privatnih i javnih skloništa.
Stručnjaci kažu da je scenario za njihovu upotrebu uvek podrazumevao i moguću nesrećau u jednoj od vlastitih nuklearnih elektrana.
Na nacionalnom nivou ima više nego dovoljno mesta, s tim da postoje velike regionalne razlike. Ženeva je u najgorem položaju, sa samo 75 posto obezbeđenog stanovništva. Skloništa su jedna vrsta kapsula, sa vazdušnim bravama na izlazima u slučaju nužde i glavnim izlazima. Ako bi se zgrada srušila, sklonište bi ostalo netaknuto.
Međutim, nuklearni rat velikih razmera bi bio katastrofalan i nijedna država se ne bi mogla zaštititi od posledica.
AMERIKA
Tokom Hladnog rata, strah od nuklearnog napada bio je vrlo stvaran u Sjedinjenim Državama, a dostigao je vrhunac u kasnim 1950-im i ranim 1960-im. Za posleratnu Ameriku je sistem skloništa bio nov koncept.
Korisnost skloništa bila je predmet ekstremne debate. Amerikanci nikada ranije . nisu morali da se kriju od rata, posebno na svom tlu.Dok su jedni ukazivali na beskorisnost skloništa, drugi su verovali da nije bilo izbora.
1950. Kućno podrumsko sklonište Foxhole kasnije popularno nazvano „porodična lisičja rupa“ ili „utočište“.
Kada je Highland Park Village najavio svoju novu podzemnu parking garažu 1953. godine, u Dallasu vlasnici Flippen-Prather su se pobrinuli da imaju na umu da dva podzemna nivoa parkinga (od kojih je najniži bio 20 stopa ispod nivoa ulice) ne samo da bi primio 300 vozila, već, ako je potrebno, da bi mogao poslužiti kao sklonište za 3.500 stanovnika Park Citiesa koji traže utočište.
1959
Planeri skloništa ( slika iznad ) pretpostavljali su da bi četveročlana porodica mogla biti smeštena u prostoriji površine sedam puta sedam stopa. To bi omogućilo nešto više od 10 kvadratnih stopa po osobi koja se smatra minimumom za udobnost. 'Osnove' bi uključivali krevete, hranu, vodu, sanitarne uređaje, rasvetu i radio. Kako bi ublažili dosadu, dizajneri su eksperimentisali s varijacijama u rasveti. Korištene su i žarulje i fluorescentne žarulje. Isključivanje i paljenje različitih u intervalima pomoglo je da se prenese osećaj protoka vremena.
Ali ono što je zaista dovelo do vrhunca manije za skloništima od nuklearnih padavina bila je invazija u Zalivu svinja u aprilu 1961. Tih godina nije se mogao otvoriti časopis ili novina, a da se ne vidi oglas za lična skloništa.
septembar 1961
Kako se Hladni rat zahuktavao skloništa su postala popularna.
Početkom 1960., pre nego što je kubanska raketna kriza pojačala strahove od hladnog rata, mnogi mediji su pisali o predloženim poreskim olakšicama za vlasnike kuća koji bi uložili novac na izgradnju vlastitih skloništa, a počeli su se pojavljivati u lokalnim novinama oglasi reklamnih zidarskih firmi koje su među svojim uslugama navele izgradnju skloništa. Mnogi su potrošili veliki novac na izgradnju vlastitih skloništa kod kuća.
Sklonište za nuklearne bombe koje će udobno smestiti šestočlanu porodicu pravi se za civilnu upotrebu. To je čelični rezervoar zakopan tri metra ispod zemlje. Ulaz i izlaz su kroz vazdušnu komoru tipa podmornice i merdevine u vertikalnom tunelu. Iznad zemlje su usisni filter i izduvni kanal.”
U Dallasu, maja 1961., probijen je teren za izgradnju Operativnog centra za hitne slučajeve civilne odbrane u Fair Parku (prvi takav centar u Teksasu), u blizini Muzeja zdravlja i nauke. Podzemni bunker je trebao služiti kao vladin operativni i komunikacijski centar za okrug Dallas u slučaju nuklearnog napada ili prirodne katastrofe. U njemu bi bilo smešteno oko 30 ljudi (što bi uključivalo gradonačelnika i druge gradske službenike) i bilo bi opskrbljeno namirnicama za 14 dana. Bunker je imao svoj vodovod, agregate, radio i telefone. Izgrađen je da izdrži nuklearnu eksploziju od 20 megatona tri milje dalje. Kada se ne bi koristio kao sklonište, trebalo je da ga održava osoblje Muzeja zdravlja i nauke i da radi kao centar za obuku preživljavanja. Dugi niz godina bio je otvoren za javnost, sedam dana u sedmici.
Međusobno gomilanje nuklearnih projektila nastavilo se bez stvarnog sukoba do Kubanske raketne krize.
1962.
U septembru 1962. godine, prvo javno sklonište u Dalasu službeno je proglašeno: zgrada Southland Life Insurance Building mogla je primiti neverovatnih 30.000 ljudi u slučaju katastrofe. Plan za ovo sklonište je zapravo najavljen 1954. godine, a Southland centar otvoren je 1959. godine, ali službeno imenovanje je napravljeno tek 1962. godine.
Godine 1966., Dallas je imao više od 300 službenih skloništa, u koje je moglo da se smesti 971.000 ljudi:
Kao što se moglo očekivati, mnoga gradska skloništa bila su u zgradama u centru grada, a njihova spoljašnjost ukrašena je zvaničnim natpisima Civilne odbrane.
javno sklonište ( povećanu fotografiju vidi ovde )
Ali za samo nekoliko kratkih meseci nakon krize više nikog nije bilo briga. Oglasi su nestali. Mnogi ljudi koji su ih pokušavali prodati su bankrotirali. Jedan broj je finansijski preživeo tako da je prenamenio svoj proizvod.
Deset godina kasnije pokazalo se da je većina skloništa pretvorena u vinske podrume alatnice ili dečije igraonice. Jedan vlasnik kuće koji je kupio kuću sa postojećim skloništem, rekao je za novine: "To je smešno. Ako bi bomba pala, ne bismo preživeli u takvoj prostoriji. Bilo bi to užasno mesto za život."
Gradnja skloništa je bila hladnoratovska moda pre nego stvarna zaštita. Njoj su pridoneli savezne i lokalne vlade, zajedno sa velikim brojem preduzetnika propagandom da su skloništa nešto bez čega nijedna porodica ne bi trebala biti.
Te godine Predsednik John F. Kennedy imenovao je prvog američkog šefa civilne odbrane za pripravnost na nuklearni rat 1961. godine, za vreme vrhunca krize. Steuart Pittman, advokat, dobio je zadatak da izgradi dovoljno skloništa da zaštiti sve u SAD-u u slučaju atomskog napada. Tri godine kasnije, nakon žučnih debata o etici, izvodljivosti i ceni programa, Pittman je dao ostavku na poziciju – koju je opisao kao jedan od “najneprivlačnijih i nepopularnih” poslova ikada stvorenih.
Нема коментара:
Постави коментар