Možda izgleda apsurdno da se tako važne informacije jednostavno izgube, ali to se dešavalo češće nego što mnogi ljudi shvataju. Obaeštajne operacije na svim stranama prikupile su ogromne količine informacija, ali nikada nije bilo dovoljno vremena ili resursa da ih se odmah obradi. Nakon završetka rata, dosta materijala je stajalo u arhivama. Nije to bilo zbog nedostatka interesa – jednostavno je bilo previše toga za rešavanje. Neizbežno je da neki materijal nikada nije stigao do ljudi koji bi ga mogli pravilno proceniti. Većina ljudi koji su radili sa obaveštajnim materijalom bili su službenici i nisu znali puno o tome čime se bave.
Čak i danas, istorijski istraživači nailaze na dokumente koji nisu razmatrani decenijama. Neki materijali su ostali poverljivi dugi niz decenija (na primer, neke informacije o razbijanju šifri iz Drugog svetskog rata deklasifikovane su 1990-ih). Drugi materijal je jednostavno zaboravljen kako Drugi svetski rat izmiče iz živog sećanja.2 ( isto se odnosi i na atomski prohram u Jugoslaviji)
Nakon rata,svi nemački nuklearni naučnici zatvoreni su u Fafm Hall u Engleskoj nekoliko meseci, od nemačke predaje. Objekat je bio sigurna kuća britanske spoljne obaveštajne službe MI6. Postavljene su skrivene kamere, njihovi razgovori su snimljeni. 3 Kada su saznali za bombardovanje Hirošime i Nagasakija, svi su prišli Heisenbergu i zamolili ga da objasni šta su Amerikanci uradili da razviju takvo "super oružje". U početku je postojala neverica da se to zaista dogodilo, ali su na kraju prihvatili tu vest. Trake Farm Hall naglašavaju činjenicu da je Nemačka bila gotovo svjetlosnim godinama udaljena od razvoja nuklearnog oružja koje se može isporučiti.
ATOMSKA ENERGIJA
Prva priča o atomskoj energiji dogodila se u Nemačkoj u decembru 1938.kada je Lise Meitner otkrila nuklearnu fisiju,zapravo shvatila da se jezgro uranijuma podelilo na dva dela. Ova otkriće je izazvala pomamu naučnog rada o fisiji širom sveta.a sledeće godine Siegfried Flügge je napisao radove o nuklearnoj energiji!
Zapravo je 1933-ce Leo Szilard shvatio da fisija vođena neutronima može osloboditi ogromnu količinu energije ali taji svoj zakljucak sve do 1938, tada vec u Americi. Leo je objasnio koncept nuklearne lančane reakcije Ajnštajnu koji je dao sada čuvenu izjavu, “ Daran habe ich gar nicht gedacht (nisam ni razmišljao o tome)”
Szilárd i Fermi su počeli s eksperimentima a 1939. uz Szilarda, Einstein šalje pismo američkom predsedniku Franklinu Delanu Rooseveltu, zauzimajući se za proučavanje nuklearne fisije u vojne svrhe, zbog straha da bi nacistička vlada Nemačke mogla biti prva koja će proizvesti nuklearno oružje.Nemačka je pre toga zaustavila izvoz rude uranijuma iz čehoslovačkih rudnika.
NEMCI
Nemački "uranijumski projekat" počeo je ozbiljno ubrzo nakon nemačke invazije na Poljsku u septembru 1939. godine, kada je nemačka vojska Ordnans uspostavila istraživački program koji je vodio vojni fizičar Kurt Diebner za istraživanje vojnih primena fisije. Do kraja godine fizičar Werner Heisenberg je izračunao da bi lančane reakcije nuklearne fisije mogle biti moguće. Kada se uspore i kontrolišu u "uranijumskoj mašini" (nuklearni reaktor), ove lančane reakcije mogu generisati energiju; kada bi bili nekontrolisani, bili bi "nuklearni eksploziv" mnogo puta snažniji od konvencionalnih eksploziva.
Dok su naučnici mogli da koriste samo prirodni uranijum u mašini za uranijum, Heisenberg je primetio da bi mogli da koriste čisti uranijum 235, redak izotop, kao eksploziv. U ljeto 1940., Carl Friedrich von Weizsícker, mlađi kolega i prijatelj Hajzenberga, oslanjao se na publikacije naučnika koji su radili u Britaniji, Danskoj, Francuskoj i Sjedinjenim Državama kako bi zaključio da ako mašina za uranijum može izdržati lančanu reakciju, onda neki od uobičajenijih uranijuma 238 bi se transformisali u "element 94", koji se sada zove plutonijum. Kao i uranijum 235, element 94 bi bio neverovatno snažan eksploziv. Godine 1941. von Weizsícker je otišao tako daleko da je podnio zahtjev za patent za korištenje mašine za uranijum za proizvodnju ovog novog radioaktivnog elementa.
HEISENBERG
1930-ih postojao je bizaran pokret da se nemačka fizika očisti od jevrejskog uticaja kako bi se stvorila arijevska fizika. Nove teorije kao što su kvantna mehanika i relativnost smatrane su proizvodom inferiornih jevrejskih umova, a nemački fizičari koji rade u takvim područjima bili su sumnjivi. SS je Hajzenberga otvoreno nazvao 'belim Jevrejinom', a zlostavljanje je prestalo tek kada je njegova majka intervenisala preko porodične veze sa Himlerom. Indikacije su da je Heisenberg bio manje zabrinut zbog onoga što je video kao privremeni politički pokret u usponu nacizma i umesto toga se fokusirao na dugoročnu viziju nemačke naučne i tehničke izvrsnosti. Od 1939. do 1942. veći deo istraživanja Rajha bio je usmeren na primenu energije u brodovima i podmornicama.
Heisenberg je bio u vrhu fizičara tog doba, najistaknutiji nemački naučnik koji je odlučio da ostane. To i nije iznenađenje. Uvek je bio pomalo desničar, član Freikorpsa nakon Prvog svetskog rata i bez sumnje patriotski nemački nacionalista. Čini se da je definitivna istina da Heisenberg, kao konzervativni Nemac, nije voleo naciste, ali je izvršavao svoju dužnost prema državi kojom upravljaju nacisti. Nije imao poseban entuzijazam za izradu bombe, ali ni uverenje da bi trebao sabotirati taj napor. On je bio genije za transformaciju fizike kvantnoj osnovi ( čuveni „Princip neizvesnosti“) ujedno ključna osoba koja je razgovarala s nacističkim vodstvom o potencijalu atomskom projekta. Dao je detaljne opise aktivnosti i izvodljivosti kako ju je shvatio od 1941. Njegove procene su opisivale naučnu poteškoću i neizvesnost u to vreme. Nacističko rukovodstvo nije bilo impresionirano. Ali isti stepen neizvesnosti i poteškoća postojao je na savezničkoj strani u istom vremenskom okviru, a slično mutne brifinge davali su naučnici sa savezničke strane. Heisenberg nije uradio ono što je Szilard uradio na strani saveznika da bi privoleo vladu da mora nešto da uradi. Možda je još jedna važna stvar naglasiti da je Heisenberg bio teorijski fizičar i da nije bio posebno pogodan da nadgleda ono što je u suštini predstavljalo ogroman administrativni problem u primenjenoj fizici i inženjerstvu. Ispostavilo se da je sa druge strane, Oppenheimer, bio briljantan u toj ulozi, iako je i njegovo prethodno iskustvo bilo isključivo teorijskog fizičara. Uostalom i strah od nacista imao je mnogo veze s naporima i tempom Saveznika u razvoju atomske bombe nego bilo koji drugi faktor.
Iako su Nemci raspolagali teoretskim znanjem nisu imali načina da pretvore teoriju u praksu. Heisenberg je posetio Neilsa Bora ( 16 godina starijeg ) u Danskoj (pre nego što je ovaj pobegao u Švedsku) i pokazao mu dizajn reaktora koji koristi tešku vodu.( novi uvidi preko Pisama Pisama o sastanku ove dvojice). Povod je bila naučna konferencija o astrofizici zakazana za septembar 1941. godine u Kopenhagenu. Organizovao ga je Nemački institut za kulturu, koji je bio deo nemačkog stranog odeljenja, koji je imao više veze s propagandnim naporima nego naukom. Heisenberg je otputovao u Kopenhagen da vidi Bora (stigao je četiri dana ranije) - nije imao iskustvo u astrofizici tog vremena. Bohr je bojkotovao konferenciju. Bohr je preneo članovima projekta Manhattan da je to bio nespretan dizajn. Navodno dizajn nije bio za bombu, već za aparat za stvaranje samoodržive nuklearne lančane reakcije.
Ovo je pre šematski nego nacrt za stvarnu atomsku bombu, a njen nepoznati kreator ju je možda nacrtao nakon rata. Ali to podržava dokaze o kojima se govori da su Nemci nastojali razviti nuklearno oružje.
Tim je hteo napraviti reaktor, ali za to je bila potrebna teška voda ( kiseonik u kombinaciji sa retkim teškim izotopom vodonika – umesto vode ili grafita). Postrojenje Norsk Hydro u okupiranoj Norveškoj moglo je obezbediti količine teške vode koje su im bile potrebne u prvoj fazi razvoja uz relativno nisku cenu. Norveški otpor i saveznički bombarderi, britanski diverzantski tim, na kraju su zaustavili norvešku proizvodnju teške vode u februaru 1943. godine, prisiljavajući Nemce da razmotre izgradnju sopstvene fabrike u Nemačkoj. Operacija Gunnerside
Nije bilo moguće započeti proizvodnju bilo čistog grafita ili čiste teške vode u Nemačkoj. Na kraju, nemački naučnici su imali samo dovoljno teške vode da izvedu jedan ili dva velika eksperimenta s nuklearnim reaktorom odjednom. Bez teške vode, nije bilo načina da se nastavi izgradnja reaktor. Takođe nisu imali način da odvoje U235 od U238. U235 čini samo 0,7% prirodnog uranijuma, tako da je potrebno MNOGO rada da se izdvoji ta sićušna količina.Pretvaranje teorije u praksu bio je veliki problem i u SAD-u ali oni su bile u mogućnosti da odvoje 2 milijarde dolara i nekoliko stotina hiljada ljudi u projekat, što je bilo beskonačno više nego što se Nemačka ikad mogla nadati da će uložiti. Nadalje kada je Hitleru objašnjeno da su potrebne najmanje četiri godine istraživanja zajedno sa ogromnim resursima on je odbio da finansira program. Adolf je mislio da će rat biti gotov pre nego što fizičari osmisle bombu.Tako je početkom 1942. godine nemačka vojna birokratija odlučila da program bombe stavi u zadnji plan. To je bilo zbog procene Heisenberga i drugih u to vreme da će pravljenje bombe trajati godinama, da će biti veoma skupo, a uspeh neizvestan.Umesto toga, resursi su prebačeni u V-2 projekat.
_
Dijagram konačnog dizajna rešetke nuklearnog reaktora koji su razvile dvije različite istraživačke grupe u nacističkoj Njemačkoj, jednu koju je vodio Kurt Diebner, a drugu Werner Heisenberg- Ljubaznošću Marka Vokera
Zašto nisu pobedili Amerikance u trci za atomskim bombama? Kratak odgovor je da dok su Amerikanci pokušavali da naprave atomske bombe i uspeli, Nemci nisu uspeli, ali nisu ni pokušali. Sa izuzetkom naučnika koji su radili na Diebnerovom nuklearnom uređaju, ostali očigledno nisu radili onoliko snažno koliko su mogli da naprave atomske bombe. Tim naučnika predvođen Kurtom Diebnerom , posvećenim nacistom, zapravo se približio bombi pre nego Hajzenbergov tim. Postojala je čak i knjiga ( Hitlerova bomba napisana pre otprilike 10 godina koja je nagovestila da je Diebner uspeo – da je taktičko nuklearno oružje uspešno testirano u poslednjim sedmicama rata, ali prekasno da bi bilo pušteno u proizvodnju. Međutim, nema dokaza za to, a skice dizajna koje je Diebner napravio za mogući dizajn bombe nikada ne bi funkcionisale da je uređaj napravljen
1930-ih postojao je bizaran pokret da se nemačka fizika očisti od jevrejskog uticaja kako bi se stvorila arijevska fizika. Nove teorije kao što su kvantna mehanika i relativnost smatrane su proizvodom inferiornih jevrejskih umova, a nemački fizičari koji rade u takvim područjima bili su sumnjivi. SS je Hajzenberga otvoreno nazvao 'belim Jevrejinom', a zlostavljanje je prestalo tek kada je njegova majka intervenisala preko porodične veze sa Himlerom. Indikacije su da je Heisenberg bio manje zabrinut zbog onoga što je video kao privremeni politički pokret u usponu nacizma i umesto toga se fokusirao na dugoročnu viziju nemačke naučne i tehničke izvrsnosti. Od 1939. do 1942. veći deo istraživanja Rajha bio je usmeren na primenu energije u brodovima i podmornicama.
Heisenberg je bio u vrhu fizičara tog doba, najistaknutiji nemački naučnik koji je odlučio da ostane. To i nije iznenađenje. Uvek je bio pomalo desničar, član Freikorpsa nakon Prvog svetskog rata i bez sumnje patriotski nemački nacionalista. Čini se da je definitivna istina da Heisenberg, kao konzervativni Nemac, nije voleo naciste, ali je izvršavao svoju dužnost prema državi kojom upravljaju nacisti. Nije imao poseban entuzijazam za izradu bombe, ali ni uverenje da bi trebao sabotirati taj napor. On je bio genije za transformaciju fizike kvantnoj osnovi ( čuveni „Princip neizvesnosti“) ujedno ključna osoba koja je razgovarala s nacističkim vodstvom o potencijalu atomskom projekta. Dao je detaljne opise aktivnosti i izvodljivosti kako ju je shvatio od 1941. Njegove procene su opisivale naučnu poteškoću i neizvesnost u to vreme. Nacističko rukovodstvo nije bilo impresionirano. Ali isti stepen neizvesnosti i poteškoća postojao je na savezničkoj strani u istom vremenskom okviru, a slično mutne brifinge davali su naučnici sa savezničke strane. Heisenberg nije uradio ono što je Szilard uradio na strani saveznika da bi privoleo vladu da mora nešto da uradi. Možda je još jedna važna stvar naglasiti da je Heisenberg bio teorijski fizičar i da nije bio posebno pogodan da nadgleda ono što je u suštini predstavljalo ogroman administrativni problem u primenjenoj fizici i inženjerstvu. Ispostavilo se da je sa druge strane, Oppenheimer, bio briljantan u toj ulozi, iako je i njegovo prethodno iskustvo bilo isključivo teorijskog fizičara. Uostalom i strah od nacista imao je mnogo veze s naporima i tempom Saveznika u razvoju atomske bombe nego bilo koji drugi faktor.
Iako su Nemci raspolagali teoretskim znanjem nisu imali načina da pretvore teoriju u praksu. Heisenberg je posetio Neilsa Bora ( 16 godina starijeg ) u Danskoj (pre nego što je ovaj pobegao u Švedsku) i pokazao mu dizajn reaktora koji koristi tešku vodu.( novi uvidi preko Pisama Pisama o sastanku ove dvojice). Povod je bila naučna konferencija o astrofizici zakazana za septembar 1941. godine u Kopenhagenu. Organizovao ga je Nemački institut za kulturu, koji je bio deo nemačkog stranog odeljenja, koji je imao više veze s propagandnim naporima nego naukom. Heisenberg je otputovao u Kopenhagen da vidi Bora (stigao je četiri dana ranije) - nije imao iskustvo u astrofizici tog vremena. Bohr je bojkotovao konferenciju. Bohr je preneo članovima projekta Manhattan da je to bio nespretan dizajn. Navodno dizajn nije bio za bombu, već za aparat za stvaranje samoodržive nuklearne lančane reakcije.
Tim je hteo napraviti reaktor, ali za to je bila potrebna teška voda ( kiseonik u kombinaciji sa retkim teškim izotopom vodonika – umesto vode ili grafita). Postrojenje Norsk Hydro u okupiranoj Norveškoj moglo je obezbediti količine teške vode koje su im bile potrebne u prvoj fazi razvoja uz relativno nisku cenu. Norveški otpor i saveznički bombarderi, britanski diverzantski tim, na kraju su zaustavili norvešku proizvodnju teške vode u februaru 1943. godine, prisiljavajući Nemce da razmotre izgradnju sopstvene fabrike u Nemačkoj. Operacija Gunnerside
Kada su Nemci pokušali da prebace preostale zalihe norveške teške vode u Nemačku, Britanci su sabotirali i potopili trajekt u februaru 1944. Predložena nemačka fabrika je uništena savezničkim bombardovanjem u julu 1944. godine. ( Pogledajte Špijunske poruke
Nije bilo moguće započeti proizvodnju bilo čistog grafita ili čiste teške vode u Nemačkoj. Na kraju, nemački naučnici su imali samo dovoljno teške vode da izvedu jedan ili dva velika eksperimenta s nuklearnim reaktorom odjednom. Bez teške vode, nije bilo načina da se nastavi izgradnja reaktor. Takođe nisu imali način da odvoje U235 od U238. U235 čini samo 0,7% prirodnog uranijuma, tako da je potrebno MNOGO rada da se izdvoji ta sićušna količina.Pretvaranje teorije u praksu bio je veliki problem i u SAD-u ali oni su bile u mogućnosti da odvoje 2 milijarde dolara i nekoliko stotina hiljada ljudi u projekat, što je bilo beskonačno više nego što se Nemačka ikad mogla nadati da će uložiti. Nadalje kada je Hitleru objašnjeno da su potrebne najmanje četiri godine istraživanja zajedno sa ogromnim resursima on je odbio da finansira program. Adolf je mislio da će rat biti gotov pre nego što fizičari osmisle bombu.Tako je početkom 1942. godine nemačka vojna birokratija odlučila da program bombe stavi u zadnji plan. To je bilo zbog procene Heisenberga i drugih u to vreme da će pravljenje bombe trajati godinama, da će biti veoma skupo, a uspeh neizvestan.Umesto toga, resursi su prebačeni u V-2 projekat.
Zašto nisu pobedili Amerikance u trci za atomskim bombama? Kratak odgovor je da dok su Amerikanci pokušavali da naprave atomske bombe i uspeli, Nemci nisu uspeli, ali nisu ni pokušali. Sa izuzetkom naučnika koji su radili na Diebnerovom nuklearnom uređaju, ostali očigledno nisu radili onoliko snažno koliko su mogli da naprave atomske bombe. Tim naučnika predvođen Kurtom Diebnerom , posvećenim nacistom, zapravo se približio bombi pre nego Hajzenbergov tim. Postojala je čak i knjiga ( Hitlerova bomba napisana pre otprilike 10 godina koja je nagovestila da je Diebner uspeo – da je taktičko nuklearno oružje uspešno testirano u poslednjim sedmicama rata, ali prekasno da bi bilo pušteno u proizvodnju. Međutim, nema dokaza za to, a skice dizajna koje je Diebner napravio za mogući dizajn bombe nikada ne bi funkcionisale da je uređaj napravljen
_________________
1. Do samog kraja rata, Nemci su napredovali od dizajna horizontalnih i sfernih slojeva do trodimenzionalnih rešetki uranijumskih kockica uronjenih u tešku vodu. Takođe su razvili dizajn nuklearnog reaktora koji je gotovo, ali ne sasvim, postigao kontrolisanu i trajnu lančanu reakciju nuklearne fisije. Tokom poslednjih meseci rata, mala grupa naučnika koji su radili u tajnosti pod Diebnerom i uz snažnu podršku fizičara Walthera Gerlacha, koji je u to vreme bio šef projekta uranijuma, izgradila je i testirala nuklearni uređaj.
U najboljem slučaju ovo bi bilo daleko manje destruktivno od atomskih bombi bačenih na Japan. To je pre primer naučnika koji pokušavaju da naprave bilo koju vrstu oružja kako bi sprečili poraz. Niko ne zna tačan oblik testiranog uređaja. Ali očito su ga nemački naucnici dizajnirali da koristi hemijske visoke eksplozive konfigurisane u šupljoj ljusci kako bi izazvali i nuklearnu fisiju i reakcije nuklearne fuzije. Nije jasno da li je ovaj test izazvao nuklearne reakcije, ali se čini da je to ono što su naučnici nameravali da se dogodi.
2. Iako je nakon Drugog svetskog rata bila jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, bivša je Jugoslavija razvijala nuklearni program radi stvaranja atomske bombe. Jugoslavija je s prvim nuklearnim programom startovala 1947. godine.
Dokazi o vojnom usmerenju jugoslavenskog nuklearnog programa su u dokumentu pod naslovom "O dva bitna uslova za razvitak atomske energije" iz 1953. godine, što su ga potpisali Stevan Dedijer, Pavle Savić i Nizozemac Robert J. Walen, viši naucni saradnik u Vinči. U tome se dokumentu navodi da je prvi od dva cilja jugoslavenskoga programa razvoja atomske energije "proizvodnja atomskog oružja". Drugi je cilj bio "upotreba atomske energije u gospodarstvu". No, početkom 1960-ih Tito je iznenada obustavio program razvoja nuklearnog oružja, a razlozi za to se ne znaju..Jugoslavija je definitivno imala aspiraciju napraviti bombu i pokušala je to tri puta: nakon Drugog svetskog rata pa do početka 1960-ih, zatim između 1974. i 1982. te od 1982. do 1987. godine. No, problem je manjak arhivskih dokumenata u kasnijim razdobljima pa je stoga vrlo dragocena knjiga srpskog isroričara dr. Dragomira Bondžića 'Između ambicija i iluzija: Nuklearna politika Jugoslavije 1945.-1990.', prva na našim prostorima koja se u celosti bavi jugoslavenskim nuklearnim programom.
3. Transkripti su objavljeni 1992. Bernstein je objavio verziju transkripata s komentarima u svojoj knjizi Hitler's Uranium Club: The Secret Recordings at Farm Hall , zajedno sa uvodom da ih stavi u perspektivu. Potpuna, neuređena publikacija britanske verzije izveštaja pojavila se kao Operation Epsilon: The Farm Hall Transcripts , koju su 1993. objavili Institut za fiziku u Bristolu i University of California Press u SAD-u.
1. Do samog kraja rata, Nemci su napredovali od dizajna horizontalnih i sfernih slojeva do trodimenzionalnih rešetki uranijumskih kockica uronjenih u tešku vodu. Takođe su razvili dizajn nuklearnog reaktora koji je gotovo, ali ne sasvim, postigao kontrolisanu i trajnu lančanu reakciju nuklearne fisije. Tokom poslednjih meseci rata, mala grupa naučnika koji su radili u tajnosti pod Diebnerom i uz snažnu podršku fizičara Walthera Gerlacha, koji je u to vreme bio šef projekta uranijuma, izgradila je i testirala nuklearni uređaj.
U najboljem slučaju ovo bi bilo daleko manje destruktivno od atomskih bombi bačenih na Japan. To je pre primer naučnika koji pokušavaju da naprave bilo koju vrstu oružja kako bi sprečili poraz. Niko ne zna tačan oblik testiranog uređaja. Ali očito su ga nemački naucnici dizajnirali da koristi hemijske visoke eksplozive konfigurisane u šupljoj ljusci kako bi izazvali i nuklearnu fisiju i reakcije nuklearne fuzije. Nije jasno da li je ovaj test izazvao nuklearne reakcije, ali se čini da je to ono što su naučnici nameravali da se dogodi.
2. Iako je nakon Drugog svetskog rata bila jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, bivša je Jugoslavija razvijala nuklearni program radi stvaranja atomske bombe. Jugoslavija je s prvim nuklearnim programom startovala 1947. godine.
Dokazi o vojnom usmerenju jugoslavenskog nuklearnog programa su u dokumentu pod naslovom "O dva bitna uslova za razvitak atomske energije" iz 1953. godine, što su ga potpisali Stevan Dedijer, Pavle Savić i Nizozemac Robert J. Walen, viši naucni saradnik u Vinči. U tome se dokumentu navodi da je prvi od dva cilja jugoslavenskoga programa razvoja atomske energije "proizvodnja atomskog oružja". Drugi je cilj bio "upotreba atomske energije u gospodarstvu". No, početkom 1960-ih Tito je iznenada obustavio program razvoja nuklearnog oružja, a razlozi za to se ne znaju..Jugoslavija je definitivno imala aspiraciju napraviti bombu i pokušala je to tri puta: nakon Drugog svetskog rata pa do početka 1960-ih, zatim između 1974. i 1982. te od 1982. do 1987. godine. No, problem je manjak arhivskih dokumenata u kasnijim razdobljima pa je stoga vrlo dragocena knjiga srpskog isroričara dr. Dragomira Bondžića 'Između ambicija i iluzija: Nuklearna politika Jugoslavije 1945.-1990.', prva na našim prostorima koja se u celosti bavi jugoslavenskim nuklearnim programom.
3. Transkripti su objavljeni 1992. Bernstein je objavio verziju transkripata s komentarima u svojoj knjizi Hitler's Uranium Club: The Secret Recordings at Farm Hall , zajedno sa uvodom da ih stavi u perspektivu. Potpuna, neuređena publikacija britanske verzije izveštaja pojavila se kao Operation Epsilon: The Farm Hall Transcripts , koju su 1993. objavili Institut za fiziku u Bristolu i University of California Press u SAD-u.
Нема коментара:
Постави коментар