Ekonomski rat

 

        "Pokušali smo, baš kao što su Nemci pokušavali, da učinimo da naši neprijatelji ne žele da im se deca rađaju; pokušali smo da dovedemo do takvog stanja neimaštine da bi ta deca, ako se uopšte rode, trebala biti rođena mrtva.” - William Arnold-Forster, britanski administrator blokade i vatreni internacionalista, koji razmišlja o blokadi Nemačke iz Prvog svetskog rata." izvor  ( uz preporuku čitanja knjige "The Economic Weapon - the real history of sanctions, Nick Muldera)    

    Ekonomski rat 

      Paralelno sa oružanim sukobom između  Rusije i Ukrajine ( zapadnih zemalja) vodi se do sada neviđen ekonomski rat. 

     Šta je ustvari ekonomski rat?  To je upotreba novca kao sredstva  geopolitičkog uticaja, tj. upotreba različitih finansijskih instrumenata kao bilo kog drugog oružja. U retrospektivi, ekonomsko oružje se otkriva kao jedna od najtrajnijih inovacija liberalnog internacionalizma dvadesetog veka i ključ za razumevanje njegovog paradoksalnog pristupa ratu i miru. Ekonomsko oružje, oružje ekonomskih eksperata ( po Mulderu birokrata iza stola od mahagonija) u suštini pretvara oružani rat u totalni. 

    "Ako je, kao što je Kejns primetio, u mirnim danima pre 1914. engleski džentlmen mogao iz udobnosti svog kreveta, da naruči svetske proizvode, taj isti engleski gospodin, koji je imao moć londonskog Sitija i globalni domet Kraljevske mornarice, mogao je kasnije uskratiti te iste proizvode civilnom stanovništvu bilo kakve neprijateljske sile." ( ibid)

     Zašto se finansijski oblici uopšte smatraju oblikom rata i zašto su posledice skoro jednake posledicama ratnih razaranja? Na to se pitanje mora odgovoriti opširnije, delom i uvidom u istoriju nastanka prakse ekonomnskog ratovanja. Tekst koji sledi je nastao pregledom malog dela pristupačnih tekstova na tu temu i predstavlja crtice za razmišljanje. Neki od izvora su dati u samom tekstu.

Pa da krenemo. 

Važnost novca

     Finansijska snaga države je oduvek bila važan faktor u određivanju vojnih ishoda, ali je ovaj uticaj postao izraženiji u Evropi u 16. veku. Nije iznenađujuće da se ova prelomna tačka dogodila baš u to vreme. Period između 1500.-1599. je bio doba procvata kolonijalizma kad je uspostavljen tzv. merkantilizam, ekonomska misao ( teorija)  koja je ekonomiju tretirala ( uprošćeno rečeno) kao trgovinu  s nultom sumom u kojoj je za svaku dobit jedne strane potreban gubitak druge.  Ova doktrina je bila iuzraz vremena, ali, kako to obično biva ona je istovremeno ohrabrila mnoge unutarevropske ratove tog perioda i nesumnjivo podstakla evropsku ekspanziju i imperijalizam širom sveta do 19. veka, tj. početka 20. veka.

                                                             uvećana slika_ ovde  
 

 Merkanilizam je zapravo ekonomski nacionalizam-apsolutizam u svrhu izgradnje bogate i moćne države.        

    Zagovornici merkantilizma u 16. veku bili su uglavnom trgovci ( merkantilna klasa) koji su svoje ideje uspešno znali unovčiti za ličnu i posredno nacionalnu korist. U zamenu za plaćanje dažbina i poreza za vojsku, trgovačke klase su navele vlade da donesu politiku koja bi zaštitila njihove poslovne interese od strane konkurencije. Vlade su to i činile jer su morale da obezbede dovoljnu količinu čvrste valute za podršku vojsci koja bi pomogla sopstvenom teritorijalnom širenju. Vojske i mornarice glavnih protagonista više nisu bile privremene snage podignute samo za odbranu, već su postale profesionalne snage spremne i za pohod na tuđe teritorije. 

Vojna revolucija 

    Šta je još doprinelo važnosti novca i finansija u pogledu vojske? Odgovor leži u tehnološkim inovacijama poznatihm kao “vojna revolucija”.  Na prvom mestu je reč o uvođenje baruta. On je dramatično promenio način na koji su vojske vodeile ratove. Istoričari Gennaioli i Voth objašnjavaju:

"Širenje topova nakon 1400. godine značilo je da su srednjovekovni zidovi mogli biti brzo uništeni. Tvrđave koje su izdržale višegodišnje opsade u srednjem veku mogle su pasti za nekoliko sati. Kao odgovor, italijanski vojni inženjeri osmislili su novu vrstu utvrđenja - trace italienne. Sastojao se od zemljanih bedema, pokrivenih ciglama, koji su mogli izdržati topovsku vatru.

     Izgradnja ovih novih utvrđenja bila je izuzetno skupa. Postojanje brojnih uporišta značilo je da su se ratovi često vukli na duge periode – pobeda u bici više nije bila dovoljna za kontrolu teritorije."

   Ukratko, barut je omogućio uspon topovskog ratovanja, što je dovelo do toga da su postojeće slabe tvrđave zamenjene jačim utvrđenjima koja su mogla izdržati topovsku vatru. Izgradnja ovih utvrđenja bila je skupa. Međutim, nove vrste utvrda su produžile bitke. Osvajanje - uništenje  neprijateljskih uporišta postalo je tež.

    Nove tehnologije poput baruta, ali i topova i vatrenog oružja zahtevale su obuku vojnika o tome kako njima upravljati u borbi. Ova operativna potreba je polako dovela do stvaranja stalnih armija, što je zahtevalo dalja ulaganja države. Posledično, troškovi organizovanja i održavanja stalne vojske bili su nečuveno skupi pre nego što bi rat uopšte počeo.

    Kako su troškovi finansiranja vojske rasli, ekonomski moćne zemlje su dobile značajnu prednost.

       Grafikon pokazuje koliku su prednost bogatije zemlje imale tokom rata tokom vremena:

Sankcije 

      Kako je novac postajao sve uticajniji u diktiranju ishoda vojnih sukoba, zaraćene nacije su brzo osmislile strategije za ratovanje novcem. Najraniji primer je tzv. Revolucionarno rat, kada je Britanija napala američku papirnu valutu („kontinentale“) preplavivši tržište krivotvorenim novčanicama. Cilj je bio uništiti vrednost ove papirne valute izazivanjem inflacije zbog prevelike ponude novčanica. Prevara je kasno otkrivena.  Akcija je bila uspešna,  američka valuta je devalvirala i izazvala inflaciju.  

       Kazne za krivotvorenje su znatno povećane. Američki zvaničnici izdali su nagrade za krivotvoritelje, a u jednom slučaju je George Washington osudio na smrt dezertera iz 8. puka Pennsylvanije koji je zarobljen sa lažnim novčanicama. 

      Drugi primer bi mogao da posluži kao paralela sa jednom od sankcija uvedenih Rusiji.

      Domoroci Japa vekovima su koristili 'rai kamenje' kao svoju valutu. Iako čudan po modernim standardima u ekonomski razvijenim zemljama, ovaj sistem je radio za Yap. Kada je Jap došao pod nemačku upravu (kolonizaciju) u 19. veku, jedinstvena valuta ostrvljana je pretrpela probleme slične kao Rusija danas. Naime nemci su kažnjavali meštane tako što su im "zaplenili" rai kamenje (označavajući ih velikim crnim "X". Kamenje je ostalo zaplenjeno sve dok meštani nisu završili date obaveze. Iako ekstreman i bizaran primer, ova priča ima jasne paralele sa modernim ekonomskim ratovanjem. Kao što je Matt Levine istakao, pristup finansijskim sredstvima kao što su devizne rezerve ili rai kamenje može se ograničiti jednostavnom zvezdicom ili crnim "X"

"...devizne rezerve' nisu objektivna činjenica; uglavnom se radi o nizu unosa na listama koje vode emitenti i posrednici u stranoj valuti (centralne banke, korespondentske banke, emitenti državnih obveznica, brokerske kuće). Ako vas ti ljudi precrtaju sa liste ili stave zvezdicu pored vašeg unosa zamrzavajući vaša sredstva, tada više ne možete koristiti ta sredstva."  ( Bloomberg) 

Pre 1990. UN su uvele sankcije protiv samo dve države: Južne Rodezije (1966.) i Južne Afrike (1977.). Međutim, od kraja Hladnog rata, ovo telo je koristilo sankcije više od dvadeset puta, najčešće usmerene na strane u unutardržavnom sukobu, kao u Somaliji, Liberiji i Jugoslaviji 1990-ih.

Od svog osnivanja 1992. godine, EU je nametnula sankcije više od trideset puta (pored onih koje su odredile UN). Analitičari kažu da su sveobuhvatne sankcije koje je blok uveo Iranu 2012. — koje je kasnije ukinuo 2015. kao deo nuklearnog sporazuma — označile prekretnicu za EU, koja je ranije nastojala ograničiti sankcije na određene pojedince ili kompanije. Rusija je posebna stavka EU od pocetka specijalne operacije. Ukupno, uzimajući u obzir ranije pojedinačne sankcije uvedene nakon aneksije Krima 2014. godine, EU je sankcionirala 1 473 pojedinca i 205 entiteta. Zamrzavanje sredstava znači da su svi računi lica i entiteta u bankama EU blokirani . Također im je zabranjeno stavljati na raspolaganje bilo kakva sredstva ili sredstva direktno ili indirektno.21,5 milijardi je zamrznuto imovine, 300 milijardi Centralne banke Rusije u zemljama EU i G7.

EU je zabranila više od 43,9 milijardi evra izvezene robe u Rusiju i 91,2 milijarde evra uvezene robe. To znači da je trenutno sankcionisano 49 odsto izvoza i 58 odsto uvoza, u odnosu na 2021.( sve o sankcijama EU - izvor)

Geopolitika duga 

Bugarsko iskustvo ( još jedan izvor istih autora ) koje je dovelo do Prvog svetskog rata je slučaj o upotrebi duga kao geopolitičkog oružja.

   

    Nakon što je Bugarska stekla nezavisnost od Otomanskog carstva 1878. godine, odmah je postala finansijsko bojno polje za različite evropske saveze. Za manje i ekonomski manje stabilne zemlje poput Bugarske, osiguranje vanjskog finansiranja putem zajmova od većih evropskih sila bilo je ključno za opstanak. Ipak, ovi zajmovi su retko bili direktne finansije.

"...primanje sredstava bilo je sasvim eksplicitno vezano za privrženost jednom ili drugom vojnom bloku koji je sve više destabilizovao evropsku politiku …Tamo gde su strateški interesi poverilaca i dužnika bili usklađeni, moglo bi se govoriti kao što su proučavaoci Marshallovog plana iz dvadesetog veka radili, o obliku 'imperije po pozivu'.

( sadašnje stanje Srbije !!!) 

     Prihvatanje zajma od Rusije ili Francuske zahtevalo je usklađivanje interesa sa francusko-ruskim savezom i sve vojne posledice koje je to za sobom povlačilo. Ako je zemlja kreditor krenula u rat, sudbina zemlje dužnika bila je vezana za ishod rata. Ako zemlja kreditor izgubi, sudbina zemlje dužnika mogla bi biti strašna.Kreditori poput Francuske, Rusije, Nemačke, Britanije i Austro-Ugarske često su uvodili opsežne mere kontrole. Na primer, 1902. Bugarska je prihvatila skroman zajam od Paribas banke u Parizu koji je sadržavao takve kontrole.Izvod u nastavku je iz Paribasovog godišnjeg izveštaja iz 1902. godine : “Zajedno sa Ruskom državnom bankom, ugovorili smo sa kneževskom vladom Bugarske zajam od 5% zlata založenog na teret duvana ”. U suštini, Paribas je imao pravo na vredan porezni prihod od bugarske duvanske industrije.  

      1914. su nemačke banke ponudile Bugarskoj zajam sa sličnim nametljivim kontrolnim klauzulama. Odluka bugarske vlade da prihvati ovaj zajam bila je katastrofalna. Po nekima je upravo ova finansijska transakcija dovela je do toga da se Bugarske morala pridružiti Nemačkoj i silama osovine u Prvom svetskom ratu, koji je na kraju izgubljen. 

Totalni rat: Britanski poster koji ohrabruje ulaganja u ratne obveznice. Totalni rat je uključivao ogromne ekonomske i radne troškove kroz restrukturiranje finansija i industrije u vojne svrhe.

Danas 

     Korištenje duga za ostvarivanje geopolitičkog uticaja još uvek se široko praktikuje, kao i ostala finansijska sredstva. Posledice su podjednako teške. 

             "Ključna stvar koju treba naglasiti je da se nakon Prvog svetskog rata na ekonomsku blokadu gledalo kao na zaista razorno oružje. Sve do pojave ogromnih flota teških bombardera i atomskog oružja, blokada je bila daleko verovatnije sredstvo za napad na neprijateljski domaći front od vazdušne sile. Sve u svemu, u Prvom svetskom ratu, bombardovanje (od strane Zeppelina, na primer) ubilo je možda dve hiljade civila, od kojih većinu u Britaniji. Nasuprot tome, saveznička ekonomska blokada je, nesumnjivo, ubila stotine hiljada civila na strani Centralnih sila. Mulder navodi 300-400.000 kao uverljivu cifru. Na Bliskom istoku, 500.000 civila umrlo je od gladi izazvane blokadom. ( ibid)

      Dakle, narod stavljen pod opsežnu blokadu doživljava društveni kolapsa.  Finansijsko-materijalna izolacije ostavlja u društvu užasan trag imomentalno ali i decenijama kasnije, jer se posledice lošeg zdravlja, gladi i pothranjenosti prenose i na nerođene generacije.

    Političke posledice mogu biti još drastičnije. 

Mulder upozorava na drugi svetski rat. On je mišljenja da je teritorijalna ekspanzija za Berlin i za Tokio, bila motiv da se poveća samopouzdanje, mobiliše narodna podrška i zadrži strateška nezavisnost. Osvajanje se pojavilo kao put za beg od teskobe življenja pod Damoklovskim mačem međunarodne blokade. Vremenom je prividna neizbežnost ekonomskog rata potaknula i Adolfa Hitlera i japansko vodstvo da osiguraju resurse na bilo koji način. 

     Internacionalističke sankcije i ultra-nacionalistička politika su se tako zatvorile u eskalirajuću spiralu. 

 "Budući da nijedna od ove tri zemlje – ujedinjene nakon 1936–1937. kroz Antikominternski pakt – nije bila samodovoljna ključnim sirovinama, njihova potraga za imunitetom protiv blokade ojačala je njihovu sklonost ka teritorijalnom osvajanju. Kako su njihove strateške ambicije rasle, prijetnja i primjena novih sankcija samo je povećala hitnost osiguranja resursa po svaku cijenu. Ekonomski pritisak, koji je trebalo da obuzda agresivnu ekspanziju, sada je počeo da je ubrzava."ibid 

( vidi intervju sa autorom) 

     Finansijski instrumenti su samo još jedno oružje u arsenalu zemalja. Bilo napadom na neprijateljsku valutu, ograničavanjem pristupa vrednim finansijskim sredstvima i/ili korištenjem duga za vršenje geopolitičkog uticaja, novac je oruđe za vršenje moći. Metode i medijumi preko kojih zemlje koriste ovo ekonomsko oružje menjaju se tokom vremena, ali ciljevi su isti kao i oni iz prošlih vekova: povrediti neprijatelja povređujući njegovu ekonomiju i ograničavajući pristup finansijskim sredstvima.

      Opseg sankcija Rusiji, te ogroman pritisak na zemlje da se pridruže sankcijama pokazuje da novac i finansije uopšte igraju sve važniju ulogu u načinu na koji se vode moderni ratovi. 

                                                   

Rat kao profitabilna prilika

Na kraju, ovaj poslednji sukob između Rusije i Zapada ( preko Ukrajine )vise je  rezultat predatorskog (pohlepa) ponašanja anglo-američke elite koja traži kontrolu nad resursima  nego rezultat političkih neslaganja, kako to zapad prikazuje.  To ne isključuje ulogu političkih i identitetskih motiva za sukob. Naprotiv, na primeru Jugoslavije, Kosova, sada Ukrajine, na površinu isplivava  manir političkog  provociranja rata, finansiranje pobuna koje proizvode verski, etnički, gradanski  i ini sukob. I to je vid ekonomskog rata, kao i svaki drugi oblik finansiranja koji je suprotan interesima neke zemlje. 

       Izvesno je što negde pročitah ( više se ne sećam gde ) 

       " gde god je izvediva pobuna ona će doći"