Vlast i zločin 1

        Ima li smisla koristiti pojam fašizam, primera radi, u slučajevima vojnih intervencija  koje su poznate po stravičnim represivnim merama, ili se tim pojmom označavaju isključivo istorijske ideologije i programi zacrtani na jasnim fašističkim postulatima ekstremno desne političke opcije.

       Prvi put je ovim pojmom nazvan pokret Benita Mussolinija (1922. do 1943 godine) po čijem su uzoru osnovani slični pokreti u Evropi i svetu pre drugog svetskog rata. Najpoznatiji je bio nemački nacionalsocijalizam (od 1933. do 1945. godine). Na osnovu ovih podataka fašizam bi trebao biti shvaćen kao ideologija nekolicine pokreta u tom vremenskom periodu i istovremeno kao državni sistem zasnovan na toj ideologiji. Nakon 45. nije uspostavljen ni jedan oblik takve društvene zajednice, postojale su države koje su zbog represivnih mera, sličnih onima koje su primenjivane u fašizmu, nazivane fašističkim. To isto odnosi se na određene institucije i pojedince. Dakle pojam se nakon 45. godine koristio upravo u tom značenju, često pogrešno, jer nije svaki ovlik s represije, rasizma ili diktature fašistički.


Pod zastavom demokratije


       Teorijski ideologije su slovo na papiru, u praksi su one nešto posve drugo. Tako je i demokratija idealno zamišljen sistem. U praksi ona to često nije uprkos svim pozitivnim pravnim aktima koji bi trebali da osiguraju njene principe.
        Tako su po nepisanim pravilima spoljne politike demokratskih zemalja izvršeni agresivni političko-ekonomski prodori širom sveta, započete i izvršene masovne vojne intervencije po represivnosti i zločinima ako ne iste a ono slične gore pomenutom periodu.

         Na taj način su vlade najmoćnijih zemalja stavile pod svoju demokratsku šapu skoro ceo svet. Zločin protiv MIRA,  agresija na tuđu zemlju, svrstani su među četiri krivična dela na kojima se bazira današnje međunarodno krivično pravo. Te iste zemlje su osnivači Ujedinjenih nacija, svetske institucije koja je pitanje agresija regulisala Rezolucijom Generalne skupštine broj 3314 iz 1974. U toj Rezoluciji i svim važećim svetskim, međunarodnim aktima stoji precizirano da je agresija sve ono što oni zapravo čine:

- invazija ili napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države ili svaka vojna okupacija, makar i privremena, koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile;

- bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države; blokada luka ili obala jedne države od strane oružanih snaga druge države;

- napad oružanih snaga jedne države na kopnene, pomorske ili vazduhoplovne snage, pomorsku ili vazdušnu flotu druge države;

- upotreba oružanih snaga jedne države koje se s pristankom zemlje prijema nalaze na teritoriji ove poslednje, protivno uslovima predviđenim u sporazumu, odnosno ostajanje tih snaga na teritoriji zemlje prijema i posle isteka sporazuma;

- radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akta agresije protiv treće države

- upućivanje od strane, odnosno u ime jedne države oružanih bandi, grupa, neregularnih vojnika ili najamnika, koji protiv druge države vrše akte oružane sile toliko ozbiljno da se izjednačuju sa gore pomenutim aktima, donosno značajno učešće jedne države u tome.

       To što su velike sile nakon drugog svetskog rata, uprkos međunarodnim dogovorima, vojno intervenisale, moglo bi se nazvati brutalnim intervecionizmom; to što su oni koji su mimo svih zakona i pravila naoružavale gerilske i separatističke pokrete širom sveta i stvarale odrede smrti koji su, uz njihovo prećutno odobrenje, ubijali, mučili, kidnapovali, silovali, sve to medijska javnost još uvek ne podvodi pod pojam fašizam, ni bilo koji drugi pojam jer su moćnici naprosto izuzeti od bilo koje presude pa čak i verbalne osude u kojoj bi se njihova zlodela podvela pod bilo koji pežorativni pojam.

       Osude javnosti svode se na pravne termine : kršenje Rezolucije  br..., Povelje br.....Na ovaj način se izbegava ne samo precizno imenovanje stvari koje su dijametralno suprotne svemu onome oprotiv čega se i u ime čega demokratske zemlje deklarativno bore, što su same stavile u međunarodna akta a konkretne, pravne mere, protiv država i pojedinaca provode se isključivo nad onima koji ne spadaju u krug povlaštenih. Tako se za ista dela nekome sudi a neko nikada ne staje pred lice pravde.

       Vrhunski apsurd je da su zločini kojima se ubijalo uz dignutu ruku i ostale fašističke simbole, zločini dok sofisticirani pritisak dugmeta iz kompjuterskog centra u Teksasu, ili upotreba ostalog naoružanja, nije zločin. Milioni tako ubijenih ne predstavljaju negaciju elementarnih ličnih i građanskih prava, prava pojedinaca, grupa, naroda. Po kom osnovu neko vrši ta izuzeća jednih na račun drugih, jedne etničke grupe na račun druge, jednog naroda na račun drugog naroda, jedne vere na račun druge,jednog interesa na račun drugog? Po osnovu moći i ideologije da svemu što tebi ne odgovara , što nije u tvom interesu, političkom, ekonomskom, pa čak i ličnom,treba da presudiš - pod zastavom demokratije, humanizma. Koje li ironije!

Ti nemaš ni srca, ni živaca u ratu
oni nisu potrebni.Uništi osećaj sažaljenja i
samilosti - ubijaj svakog Slavena, svakog Rusa.
Nemoj da se kolebaš ako je pred tobom starac ili
žena, devojčica ili dečak-ubijaj!

iz podsetnika nemačkog vojnika

Moć države

       Ko je nosilac moći? Država! Ona je prvooptuženi birokratski monstrum koji, osim što krade, vara, čuva i održava politički sistem u kom je pojedinac ( van struktura vlasti ) nebitan a država svemoćna, u kome politika kreira život pojedinca, bolje reći njim upravlja a ne obratno. Ona je ta koja bez osnove u pravnim aktima ubija civilno stanovništvo, žene, decu; ona je ta koja ubija bez presuda na osnovu nikom ne obrazloženih crnih spiskova. Ona deli ultimatume, provodi sankcije, agresije, ona čini šta hoće. Protiv države se teško boriti. Protiv više moćnih država još teže. A ko je DRŽAVA ? Sistem! Ne, ona je nešto jednostavnije, ona je krajnji ishod ČOVEKA, svakog ubogog čoveka.

      Mali čovek

Ima jedan neprevaziđeno dobar pasus, od koga ako ne od Vilhelma Rajha: Još 1946. godine se zalagao da ljudi postanu odgovorni za svoj život, jer je po njemu njihova razorna strast za autoritetom vodila u neku od koljačkih ideologija. Što manje razume, to je više spreman da ukaže strahopoštovanje. Ako se nešto javno objavi, on veruje, bez obzira na to da li razume. Po Rajhu je takav čovek slobodan, ali od čega? Ne mora da misli svojom glavom, ne mora da oseća, ne mora ni da ustane iz fotelje. Slobodan je da postane bilo čiji rob. Zadovoljan iluzijama. Najviše je oslobođen od kritike, jer se izuzetno plaši kritike. On je sam svoj sopstveni gonič robova, piše on. Njegova nesavesnost, uskogrudost i kukavičluk su nemerljivi.

"Strah te je da se vineš, plaše te i visina i dubina," piše Rajh u očaju,"pre češ mučiti Galileja, Đordana Bruna i ubiti Linkolna, nego se okrenuti sam sebi."

Mali čovek zavaljen u svoju fotelju u polutami svoje sobe, ne mora da pokaže i prikaže svoju poslušnost, može da se uglibljuje u blato svoje bede, sakriven je proces sakačenja, izveden je egzibicionističkije i brutalnije, ali bol ostaje ista. Implicitno ili eksplicitno mu kažu da je glup i pokoran, te da s njim svako može činiti šta god hoće. Vređaju mu inteligenciju otvoreno, preziru ga i uživaju da ga ranjavaju, sakate i manipulišu. Ta podlost nije čak mnogo ni prikrivena. Njegov život, njegova deca i njegova porodica ne znače ništa, ponekad ga sažaljevaju ali i to sažaljevanje mu naplaćuju. Njegovu zdravo rođenu decu, punu života i radosti, na njegove oči pretvaraju u bogalje, marionete i moralne idiote, neke od njih šalju u rat, a kad se vrate stide ih se i zaborave na njih. Prazna medijska blebetanja, intelektualna beda u kojoj živi, emocionalni kič mu nanose veliku uvredu. Ismevaju ga otvoreno, zlurado, vekovima. Beda njegove egzistencije postaje sve očitija svakom njihovom produkcijom
najpre naivno, a potom sa čuđenjem i, konačno s užasavanjem, doživeo sam ono što mali čovek iz naroda čini sam sebi; kako pati, kako se buni, kako uvažava svoje neprijatelje i ubija svoje prijatelje, i kako, kad kao predstavnik naroda uzme vlast u svoje ruke, uvek zloupotrebljava tu vlast i koristi se njome okrutnije od pojedinih sadista viših klasa pod kojima je on sam morao da trpi.

Zato te se plašim mali čoveče, neverovatno mnogo te se plašim, jer od tebe zavisi dalja sudbina čovečanstva. Plašim te se, jer ni od čega ne bežiš toliko koliko od sebe samog. Bolestan si, veoma si bolestan, mali čoveče.


Ko pročita malog čoveka mora da shvati da smo svi mi MALI LJUDI,samo smo se rasporedili na različita mesta, po različitim zanimanjima, u različitim smo grupama, ali u suštini svi se ponašamo kao mali. Zato se ova priča o vlasti i zločinu ne može ispričati bez učešća malog čoveka. On je poluga kojom "vlast" izvršava svoje ciljeve. On sam je vlast.

Ovoliko od mene, dalje čitajte jedan kratak deo teksta na ovu temu.


Iz knjige:
Anton Nojmajer,
Hitler. Ludačke ideje, bolesti, perverzije,

Vlast i zločin

A najviši poglavar treba da zadovolji sebe, a ipak da bude čovek. To je stoga najteži od svih zadataka; rešiti ga savršeno nije ni moguće; od krivog drveta, od kakvog je načinjen čovek, ne može se izdeljati sasvim pravo. Od prirode nam je dato da se toj ideji samo približimo. Emanuel Kant, "Ideje o opštoj istoriji u kosmopolitskom cilju", 1784.

      U ovim vidovitim, a u osnovi skeptičnim rečima velikog filozofa, napisanim šest godina pre izbijanja Francuske revolucije, ipak provejava i nada, uzdanje da, uprkos svim čovekovim slabostima, u budućnosti mora postojati mogućnost da se za upravljanje državama nađu ličnosti koje svoju slobodu neće zloupotrebiti. Tok svetske istorije u poslednjih 200 godina izgleda da je opovrgao Kanta, "približavanje" idealu koji je on postulirao izvitoperilo se u suprotnost; aveti nacionalsocijalizma i nove totalitarne ideologije dovele su do, do sada nepoznate, političke radikalizacije širokih krugova stanovništva, propagandna mašinerija koja radi svim sredstvima i trikovima gradila je mitove o samozvanim izbaviteljskim figurama koje su svojim zemljama donele ipak samo patnju i smrt. Kao predstavnike tog razvoja ja sam u svojoj knjizi "Diktatori u ogledalu medicine" u prvi plan stavio imena Napoleon, Hitler i Staljin, pošto ti vladari nasilja markiraju njegove vrhunce, one perverzne trenutke novije istorije u kojima šuplja fraza vredi sve, ljudski život, naprotiv, više ništa.

   Ova biografska studija, načinjena prema patografskim stanovištima, pomogućava da se sasvim jasno shvati da vladavina užasa jednog diktatora nikada nije neobjašnjiva "nesreća pri radu" istorije, jer se za nju uvek mogu stvoriti specifične individualne i društvene pretpostavke. One su u stanju da pokrenu dinamiku čudovišnih razmera koja se sama oplođuje, a koja je u Hitlerovom slučaju imala vrhunac u novom, jezivom kvalitetu diktatorskog postupanja - ubijanju, kao trezvenom birokratskom činu koji milione nedužnih ljudi samo na osnovu spoljašnjih obeležja - bilo da je to njihova rasa, ili njihova nacionalnost - šalje u smrt. Pod dominacijom cinično-tehnokratskog proračuna, u Trećem rajhu se, najkasnije od vojnih poraza u ratnom pohodu na Rusiju, po pFirerovom nalogu otpočelo sa utvrđivanjem "produkcionih brojeva" žrtava koje treba likvidirati - u istoriji do tada nepoznata "podela rada", u kojoj je ubijanje, čak i za prirode koje su važile za "bezazlene", očigledno postalo svakodnevna rutina.

     Pred takvim nezamislivim zločinom stalno se iznova postavlja pitanje, kako je za izvođenje jednog toliko neljudskog nauma bilo moguće pridobiti voljne, ropski predane i beskrupulozno surove poslušnike. Užas koji ime Adolf Hitler sve do danas izaziva ne odnosi se samo na njegovu ličnost, već još više na činjenicu da je svojim primerom celom svetu demonstrirao kako čovek može lako da manipuliše masama i zloupotrebi ih za sopstvene interese moći. Ovo uznemiravajuće saznanje bez sumnje je razlog što Hitlerov preteći lik, od njegovog kraja 1945, stalno raste i "senka koju on baca postaje dublja i duža, a užas zbog njegovih nedela sve veći". Interesantan doprinos davanju odgovora na, za svako bavljenje politikom goruće pitanje, kako je Hitler za svoju "svetsku borbu uništenja" mogao da nađe toliko pomagača bez prepoznatljive psihičke deformisanosti, pružio je Lipo Scondi u značajnoj monografiji "Kain: likovi zla".

      U ovoj "psihologiji sudbine" Scondi, naime, zastupa tezu da čovekova nastrojenost usmerena na ubijanje, u smislu "Kainove prirode", počiva na urođenoj karakternoj dispoziciji koju je on označio radikalom "e". On ceni da u prosečnoj populaciji oko šest odsto ljudi pokazuje ovakvo Kainovo obeležje, a daljih 14 odsto su prikriveni, maskirani nosioci obeležja, koje on naziva "aveljisanim svakodnevnim Kainima". Na osnovu obimne psihološke studije o ovom pitanju, Scondi zastupa mišljenje da su masovna ubistva svih vremena, i ona pod nacionalsocijalizmom - isto kao i pod Staljinom - bila moguća naročito samo zbog relativne učestalosti javljanja radikala "e". Scondi je razvio sopstveni test-postupak za identifikovanje tog karakterističnog obeležja. Ako nosioci Kainovog obeležja, kaže Scondi, nisu u stanju da nagomilan ubilački nagon oslobode odgovarajućim perverznim radnjama, ili burnim ispoljavanjem, onda pod posebnim okolnostima revolucionarnih ili ratnih događanja, podstaknuti političko-ideološkim motivima, apsolutno mogu biti u mogućnosti da ubiju hiljade ljudi. Na taj način, od beznačajnih, bezopasnih "svakodnevnih Kaina" postaju krvoločne masovne ubice i ratni zločinci.
Rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja, koja su mogla da se iskoriste prilikom psiholoških analiza za vreme procesa ratnom zločincu Ajhmanu u Izraelu, Scondi je ovako sažeo:

Da car, pili kralj, političar, ili vođa sa ludačkim idejama, za sramne poduhvate koje propagira kao 'sveti rat ili borbu' bilo gde u svetu, u svim epohama svetske istorije, može i da bi mogao da mobiliše milione ljudi i natera ih na zločinačka dela, jeste i bilo je moguće samo zbog toga što se takozvani narod sastoji od prikrivenih Kaina. Ti ultra-šovinisti i ultra-rasisti samo čekaju da maskirani kao 'patriote' mogu da ižive svoje kainovske prohteve zaštićeno i slobodno. Već je masa po sebi izvanredno maskirno odelo u koje Kain može da se uvuče, jer masa uklanja ličnu odgovornost".

Prema Scondijevoj terminologiji i tezama čovek se može odnositi kako hoće - njegov model bi mogao da ponudi objašnjenje za to kako je jednom narcistički naduvanom, sadomazohistički predisponiranom psihopati sa paranoidnim idejama ludosti, kao što je Hitler, moglo da pođe za rukom da nađe pristalice. U trenutku u kome je kao neograničeni gospodar života i smrti svojim podanicima ili sunarodnicima obećavao apsolutno oslobođenje od kazne, i to i za najneljudskije zločine, iz društva su iznenada iznikle sluge mučitelja i dželati, kakvi su na hiljade mogli da se nađu u nacionalsocijalističkim koncentracionim logorima i zatvorima Gestapoa - Nemci, Austrijanci, Ukrajinci, Litvanci, Francuzi i druge nacionalnosti iz najboljih krajeva.
Zahvaljujući neobičnom strateškom konceptu, Hitleru je, čak i nakon ispoljavanja svog zločinačkog, rušilačkog besa, pošlo za rukom da svoje delo razaranja neometano nastavi sve do samog kraja; u mrežu je najpre uhvatio vojno rukovodstvo, ali kasnije ceo nemački narod, uspevši da ih kao saučesnike u svojim čudovišnim zločinima, ili o tome bar obaveštene, neraskidivo veže za sebe, bez mogućnosti da se povuku. Bečki psihijatar Ervin Stranski, iz škole Vagner-Jauregs, čija sam zanosna predavanja kao mladi lekar imao čast da doživim, postavio je opravdano nerealne zahteve da svaki vodeći državnik sa osećanjem odgovornosti jednom godišnje treba da se podvrgne kontrolnom psihijatrijskom pregledu. Ne bih baš želeo da govorim u prilog takvim konsekvencama, ali jesam za jedno zdravo nepoverenje i kritički razuman stav prema svim primamljivim parolama koje obećavaju slobodu i veličinu, a misle samo na potčinjavanje, disciplinovanje, silu i smrt.
* Iz: Anton Nojmajer, Hitler. Ludačke ideje, bolesti, perverzije,
 ITP "Pharos", Beograd 2004,
prevela Mirjana Avramović,
str. 483-487.

berlinski spomen-kompleks posvećen holokaustu

     ARHIVA
                
                                         S.Žižek~povratak živih mrtvaca,vlast i zločin 2
                                                  Ratne okolnosti nisu dozvola za ubistvo
                                                    Wilhelm Reich - Čuj, Mali čoveče!
                                                 Hitlerova etika - Od Darvina do Hitlera
                                                      Stephen Shenfield, Definisanje