Otkad je objavljeno dramatično priznanje Khalida Shaikha Mohammeda, moralno zgražanje nad obimom njegovih zločina pomešano je sa dvojbama. Može li se verovati njegovim tvrdnjama? Šta ako je priznao više nego je zbilja učinio: zbog sujetne želje da bude upamćen kao veliki teroristički vođa ili pak jer je bio spreman priznati bilo što da bi zaustavio "usavršene metode ispitivanja", uključujući mučenje tipa uranjanja glave pod vodu dok ne počne gušenje.
Ako postoji neki nenadan aspekt cele ove situacije, on ima manje veze sa samim priznanjem, a više s činjenicom da je prvi put u dugom nizu godina mučenje normalizirano - odnosno predstavljeno kao nešto prihvatljivo. Etičke konsekvence toga trebale bi zabrinuti sve nas.
Zločinac ili neprijatelj
Makar je obim Mohammedovih zločina očevidno strašan, treba primetiti da ga Amerika nije tretirala na način na koji se tretiraju zločinci, čak i oni najgori, onako kako su u civiliziranom svetu pre suđenja i robije tretirani čak i najizopačeniji ubice dece. Svako legalno suđenje i kažnjavanje Mohammedovo sada je nemoguće: nijedan sud koji radi unutar zapadnih pravnih sistema neće prihvatiti nezakonito zatvaranje, priznanje dobiveno mučenjem i slične stvari. (To se, na perverzan način, poklapa sa Mohammedovom željom da ga se ne tretira kao zločinca, nego kao neprijatelja.)
Nisu, dakle, samo teroristi ušli u sivu zonu zakona, u nju ulazi i borba protiv njih. Danas faktički imamo "zakonite" i "nezakonite" zločince: prvi imaju pravo na zakonsku proceduru (na advokate i tome slično), dok su potonji izvan granica zakona, njima se bave vojni sudovi i sme ih se držati zatočenima skoro beskrajno.
Mohammed je postao ono što talijanski politički filozof Giorgio Agamben zove "homo sacer": biće zakonski mrtvo makar je biološki još uvek živo. I on nije jedini koji živi izmedu dva sveta. Predstavnici američke vlasti koji ih zatvaraju postali su njihovi svojevrsni pandani: dok se ponašaju kao zagovornici moći zakona, oni deluju u praznom prostoru u kom je zakon suspendovan i koji zakon ne reguliše.
Nekima sve ovo ne smeta. Realistički protuargument glasi ovako: rat protiv terorizma je prljav i čovek se može naći u situaciji da može spasiti hiljade života uz pomoc informacija koje se mogu dobiti od zatvorenika te se stoga moraju poduzeti ekstremni potezi. Kako kaže Alan Dershowitz s Pravnog fakulteta na Harvardu: "Ja se ne zalažem za mučenje, ali ako se već treba desiti, vraški je dobro imati sudsko dopuštenje." Eh, ako je to "iskrenost", hvala na pažnji, ali meni se više sviđa "licemerje".
Televizija i stvarnost
Tačno je, većina nas može zamisliti situaciju u kojoj bismo se poslužili mučenjem - recimo, ako treba spasiti voljenu osobu od trenutne užasne opasnosti. Ja mogu zamisliti takvu situaciju. U tom je slučaju, međutim, ključna stvar ne pokušati uzdignuti vlastiti očajnički izbor u univerzalni princip. U slučaju trenutka neizbežne brutalne urgentnosti, takvo što bih jednostavno učinio. Ali to ne sme postati prihvatljiv standard, mora se u pravom smislu osetiti užas onoga što se učinilo. Jer kad mučenje postane tek jedna u nizu metoda od kojih se sastoji rat protiv terorizma, sav smisao užasa se gubi.
Kada u petoj sezoni TV serije 24 postane jasno da onaj koji stoji iza terorističke zavere nije niko drugi do američki predsednik, mnogi od nas su uzbuđeno iščekivali da li će Jack Bauer i protiv "lidera slobodnog sveta" koristiti metode kojima se inače služi kada od terorista treba otkriti tajnu koja može spasiti hiljade života. Da li će mučiti predsednika?
Stvarnost je prevazišla televiziju. Ono što je u seriji 24 uznemirujući i očajnički izbor Jacka Bauera u stvarnosti je postalo uobičajena stvar.
Na neki način, oni koji su protiv podvrgavanja zarobljenika mučenju, ali ga prihvataju kao legitimnu temu za debatu, opasniji su od onih koji ga otvoreno odobravaju. Moralnost nikada nije stvar puke individualne savesti. Moralnost uspeva samo ako je podržava ono što Hegel zove "objektivnim duhom", skup nepisanih pravila koja sačinjavaju pozadinu onoga što poduzima svaki pojedinac i kazuje nam šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo.
Primera radi, jasan znak napretka zapadnih društava jest činjenica da nije potrebno navoditi argumente protiv silovanja: "dogmatski" je priznato kako je silovanje nešto loše. Kada bi neko opravdavao silovanje, bio bi toliko ridikulozan da bi se instantno diskvalificirao za bilo kakvu dalju raspravu. Isto bi trebalo vredeti i za mučenje.
Kao u Srednjem veku
Jesmo li svesni šta je na kraju puta koji se otvara legitimiziranjem mučenja? Vredan detalj u vezi Mohammedovog priznanja daje dobar nagoveštaj. Rečeno je kako su se i ispitivači podvrgli uranjanju glave pod vodu te da su bili u stanju izdržati u proseku petnaestak sekundi pre nego bi bili spremni priznati bilo šta. Mohammed je, međutim, izdržao dve i po minute i time zavredio njihovo zavidljivo poštovanje.
Jesmo li svesni da takve stvari nisu bile deo javnog diskursa još od Srednjeg veka, kad je mučenje bilo javni spektakl, častan test koji je zarobljenom neprijatelju mogao doneti poštovanje gomile ako bi dostojanstveno podneo bol? Želimo li se zbilja vratiti ovoj primitivnoj ratničkoj etici?
Zbog toga su najveće žrtve prihvatanja mučenja kao nečeg normalnog ustvari oni koji za to znaju, informisana publika, odnosno mi sami. Dragocen deo našeg kolektivnog identiteta je nepovratno izgubljen. Nalazimo se usred procesa korupcije morala: oni koji imaju moć upravo lome kičmu naše etike, umrtvljuju i uništavaju ono što je možda najveći domet naše civilizacije, rast naše spontane moralne osetljivosti.
Vlast i zločin 1
Ratne okolnosti nisu dozvola za ubistvo
Wilhelm Reich - Čuj, Mali čoveče!
Hitlerova etika - Od Darvina do Hitlera
Stephen Shenfield, Definisanje “Fašizma”
Нема коментара:
Постави коментар