Ko je reprezentant čovečanstva ?

   


Ovaj tekst posvećujem jednom od stalnih posetilaca ovog bloga.



Goetheaneum je međunardoni centar za antropozofiju u kom se održavaju predstave, konferencije, kursevi  i ostali oblici aktivnosti .  Centar je dizajnirao  Rudolf Steiner  a nalazi se u mestu Dornach u Švajcarskoj, blizo Bazela a nosi ime  Johann Wolfgang von Goethe-a . (web stranica )

autor:
Branko Ljubić

Čovek koji danas živi u tako turbulentnom vremenu, kao budni svedok zadivljujućih dostignuća, ali i neopisivog varvarstva unutar čovečanstva, oseća prirodnu potrebu da sebi uvek iznova postavi jedno određeno pitanje u smislu neprekidnog preispitivanja i orijentacije svog individualnog životnog razvoja. Jer, u nemilosrdnoj borbi antagonizama, koja se odvija i unutar njegove duše, on spontano upućuje svoj pogled ka svom najvišem idealu (ukoliko ga uopšte ima), onome što mu kao duhovni uzor može da pruži orijentir u već jako komplikovanim okolnostima sadašnjeg razvoja čovečanstva. Tražeći onaj princip ili biće koje može da bude merilo životnog razvoja u sadašnjosti i budućnosti, on se pita: postoji li neko biće što nas u ovo vreme korumpiranih i lažnih vrednosti može svojim postojanjem i moralnim integritetom zaista uveriti u dublji smisao čovečanskog razvoja, koje poseduje sve ono što mora posedovati, jedno biće koje smemo da nazovemo reprezentantom čovečanstva? Koje je to biće – koje u najdubljem smislu te reči možemo da označimo Reprezentantom svih nas što sačinjavamo čovečanstva?  

  
Ozbiljno traganje za odgovorom na ovo pitanje prirodno nas vodi do susreta i dijaloga sa delom Rudolfa Štajnera, a naročito sa onom tvorevinom njegovih ruku koja na izvestan način predstavlja umetničko-spiritualni odgovor na ovo centralno pitanje. O čemu se tu zapravo radi? No, pre svega pođimo u Dornah (nem. Dornach), u mesto za koje su vezane poslednje godine intenzivnog zemaljskog delovanja dr Štajnera.

U jednoj zasebnoj, tihoj prostoriji Geteanuma (nem. Goetheanum), tamo gde su izloženi modeli prvog Geteanuma (među njima i oni rađeni rukom R. Štajnera), uz to i par vitraž-prozora iz vremena prvog i iz vremena gradnje sadašnjeg Geteanuma (rad umetnice Asje Turgenjev) – nalazi se u jednoj ogromnoj niši i velika skulptura, zapravo grupna kompozicija koja se među antropozofima jednostavno naziva „drvena grupa“ (nem. Holzgruppe).

Ona je visoka oko 9 metara i rađena je u brestovom drvetu. Ovaj vajarski rad predstavlja nekoliko obličja koja su raspoređena oko jednog centralnog lika, a taj je očigledno žiža i harmonizator snaga čitave kompozicije. Taj lik je izrađen kao muška statua, nešto veća od čovekove prirodne veličine, koja desnom nogom odlučno zakoračuje prema napred. Leva ruka ispružena je visoko prema gore, desna prema dole. I jedna i druga ruka, svaka u svom smeru, izvode jedan te isti gest, pun neobične duhovne snage, koji se najbolje može okarakterisati kao blagosiljanje. Prsti su nešto savijeni i tako rastavljeni tj. spojeni – da obrazuju izvesno trojstvo: palac stoji slobodno za sebe i sačinjava jedan elemenat, kažiprst i srednji prst su čvrsto spojeni u jednu celinu i time predstavljaju drugi element dejstva, a treći nastaje kroz čvrsto spojeni domali i mali prst. No, prema kome je upućen ovaj dvostruki gest, koji objavljuje određenu trojnu prirodu svog duhovnog izvora?

                       
Ako se duhovno postavimo na mesto ovog lika, iza čijih leđa se uzdiže velika stena, (a on sâm nalazi se kao na jednom ispustu te stene), onda možemo reći da se s njegove leve strane uočava jedno – do izvesne mere antropomorfno – obličje koje se iz visina stropoštava prema dole, u ponor. Njegova glava donekle podseća na ljudsku, ono ima i ruke, ali samo naznake trupa. Bolje reći: ima se utisak kao da se taj „trup“ sastoji samo od ogromnih krila koja kao da su sačinjena od virova snaga što su u neprekidnom pokretu. Čelo i gornji deo glave pokazuju forme koje su u zamahu i ne dopuštaju razaznavanje jasnih granica. Unutar tih „krila“ nalazi se „otvoren“, „šuplji“ prostor, kao da je to biće svojim strastima sâmo sagorelo unutrašnjost svojih „grudi“. Čitavo obličje tog bića je nekako izduženo i po svojoj formi, kako to opisuje sâm dr Štajner, podseća na jako izduženu ušnu školjku ili na do neprepoznatljivosti izduženo lice. Drugim rečima, u ovom biću raspoznajemo živu plastičnu imaginaciju onog bića koje se u antropozofiji naziva Lucifer. Kao što i njegovo latinsko ime kaže, ovo biće poseduje izvesnu svetlost, izvestan blještavi sjaj u svojoj prirodi, dakle stoji u vezi sa svim onim što se može nazvati genijalnošću, nadarenošću, inteligencijom, oduševljenjem za spiritualno, ali i sa svim onim iskušenjima koja zahvataju u čovekova osećanja poput strasti, nagona ili požuda. Dakle: za izvesne darove, koje možemo da upotrebimo u službi čovečanstvu, – imamo da zahvalimo Luciferu, ali s druge strane: u njemu spoznajemo jednog od zavodnika čovečanstva, jer on želi da bude i regent čovekovog osećajnog života i da ga inspiriše u smislu sebičnosti i samoljublja. Stoga je on i tako prikazan u ovom umetničkom delu da se njegova prava priroda vidljivo objavljuje: kao biće sa „krilima“, u neprekidnom pokretu, štaviše u letu, nastojeći da privuče druge u svoju blizinu i zaseni sopstvenim sjajem, čija je životna sredina izvestan duhovni element vazduha (dakle: sve ono što je na određeni način slika duševnog života). Sa medicinskog stanovišta mogli bismo reći: ovde je na genijalan način prikazan onaj proces koji svaki lekar poznaje kao groznicu (tj. razvoj toplote na pogrešnom mestu). Slikovito rečeno: Lucifer čovekovu dušu mami u „visine“, ispunjava je „vatrom“ čiji karakter nije moralan.

Nešto s desne strane centralnog lika, ispod ispusta stene na kojoj on stoji, u jednoj tamnoj špilji bez ikakve svetlosti, – nalazi se jedno drugo biće. Ono sedi na tlu te pećine mraka, zgrčeno, podupirući se svojom desnom i mašajući se prema svodu pećine svojom levom rukom. Njegova šiljata brada izbačena je prema gore, čelo prema unazad, tako da je linija „lica“ takoreći paralelna sa linijom tla i svoda. To biće takođe ima krila, ali ona su jako okoštala i podsećaju na krila slepog miša, „šake i stopala“ su toliko okoštali da su, kao i čitavi udovi, potpuno u kvrgama, u formama koje odaju nedostatak svakog životnog soka. Njegovo „telo“ nije telo čoveka, već više telo gmizavca. No, i to biće možemo nazvati njegovim pravim imenom: u okultizmu i duhovnoj nauci ono se naziva Ariman (nem. Ahriman). Njegovo ime je staropersijskog porekla i uvek se upotrebljavalo za ovo biće koje je, nasuprot Luciferu kao nosiocu „svetlosti“, nosilac elementa mraka. To znači, pored ostalog, da ovo biće stoji u naročitoj vezi sa tajnom fizičke materije i da u njegovim intencijama leži neispravno vezivanje čovečanstva za materiju, za sve ono što potamnjuje svest o duhu. Ovom biću je u našem organizmu ispravno mesto u skeletu, u elementu čvrstog, što je spoljašnji oslonac čovekovog organizma u zemaljskom životu. Međutim, Ariman želi više: on bi hteo da bude regent našeg mišljenja, da inspiriše naše misli u smislu njegovih ciljeva. S tim u vezi možemo da spoznamo: upravo Ariman je veliki učitelj materijalizma, tj. pravi inspirator takvih učenja u glavama ljudi. On je onaj koji kosmos želi da „okuje u mrak i hladnoću“, kako je to dr Štajner jednom slikovito izrazio. U Arimanovom interesu leži i to da njegova prava priroda i njegovo postojanje (što proizilazi iz prethodno rečenog) ostanu skriveni čovekovoj budnoj svesti. Sa medicinskog stanovišta bi se reklo: ovde se na umetničko-spiritualni način objavljuje ono što svaki lekar poznaje kao proces skleroze (kao sušenje i okoštavanje životnog).
Ova dva zavodnika postoje dakle u duhovnom svetu kao dva realna bića koja su nam daleko „bliže“ nego što smo najpre skloni da to pretpostavimo. Njihova dejstva mogu se studirati svakodnevno u različitim životnim situacijama. Jer, manifestacija njihovih uticaja ima više nego dovoljno; ali ono što nedostaje jeste prava duhovna svest o njihovom realnom postojanju. Baš u tome i leži pojačana mogućnost njihovog zavodništva: da njihova moć jača uporedo sa zatamnjenjem čovekove svesti o realnom duhovnom svetu. Stoga nije nimalo svejedno da li neko duhovno znanje o postojanju i smislu delovanja ovih i drugih duhovnih bića u razvoju čovečanstva – smatra običnom glupošću (što bi i te kako odgovaralo intencijama ovih bića!) ili ne! Drugim rečima: svest o duhovnom svetu (čiji smo i mi stanovnici, mada tokom zemaljskog života posedujemo i jedno fizičko-mineralno telo) tj. duhovnim bićima – jeste sredstvo za sticanje novih snaga kojima se mogu spoznati i savladati zavodničke moći.

No, kakav utisak ostavlja na nas centralni lik ovog vajarskog dela koji očigledno stoji u dubokoj vezi sa ta dva zavodnička bića?
Ono što pre svega može da nam imponira jeste snažna vertikala centralne figure i vidljiva snaga koja zrači iz već pomenutog gesta ruku: iz čitave leve strane statue i iz leve ruke deluje nešto što Lucifer ne može da izdrži, te se strmoglavljuje u ponor; iz gesta desne ruke i štaviše desne polovine lica i tela – deluje nešto što Ariman ne može da izdrži, te se grči, kao da je paralizovan u sebi samom, kao da je obavijen zlatnim žilama koje su nosilac svetlosti u utrobi zemlje. Zaista, ako se posmatrač preda umetničkom utisku čitave kompozicije, onda on može osetiti: to preda mnom stoji sâmo čoveštvo u svom najplemenitijem izrazu. Tu je vidljivo izraženo ono čovekovo biće koje je – u svom fizičkom, zemaljskom telu – bilo pravi nosilac Hrista, dakle onog visokog duhovnog bića za koje, na osnovu duhovne nauke, znamo da je pre oko dve hiljade godina živelo u telu Isusa iz Nazareta (u vremenu između njegove tridesete i trideset treće godine života). To je pravi čovek, ka kome stremi sav razvoj čovečanstva! U tom smislu je Rudolf Štajner ovo biće nazvao Reprezentantom čovečanstva. Stojeći u sredini, uspostavljajući na neki način jedinstvenu ravnotežu duha između dva zavodnička principa, objavljuje on jedini ispravni put čoveka. Biće koje zaista zaslužuje da se nazove čovekom neraskidivo je vezano za Hristov princip, za Hristovo biće koje je danas potrebno spoznati u njegovoj pravoj prirodi: kao visoko sunčevo biće, nosioca večne duhovne svetlosti, čija je „telesna supstanca“ sâma božanska ljubav. Teško je u pojmovima današnjeg ljudskog jezika opisati duhovne kvalitete ovog bića, ali opet: ono na neki način očekuje od nas da mu priđemo ne samo osećanjem, već i našim voljno-misaonim snagama. Put čoveka je u suštini put Hristov, u smislu izreke Apostola Pavla: „Ne ja, već Hristos u meni!“ A onaj koji je u stanju da uspostavi pravi odnos prema Luciferu i Arimanu, da njihova dejstva drži u međusobnoj ravnoteži i time ih neutrališe: on je u pravom smislu nosilac impulsa hrišćanstva. Čovek koji zaista radi na preobražaju svog duševno-duhovnog života dobro zna na koji način je duh hrišćanstva u stanju da savlada Luciferovo i Arimanovo zavodništvo: razvoj morala je put nadvladavanja luciferičkog principa, sticanje spoznaje o duhu je put nadvladavanja arimaničnog principa. Antropozofija stoga i jeste tu da bi čoveku ukazala na konkretne korake tog puta. Jer, u borbi sa ovim neprijateljima ljudske duše jačaju i čovekove duhovne snage, što je opet u smislu mudrog božanskog vođstva čovečanstva.

T ako pred našim okom stoji ova figura Reprezentanta čovečanstva, istinskog Bogočoveka¹ : sa unutrašnjom pokretljivošću, životnošću i dinamikom koja je daleko iznad one današnjeg čoveka. Božanski čovek, u zemaljskom telu, koji svojom božanskom ljubavlju deluje tako da Lucifer sam od sebe (usled svoje sopstvene prirode) pada, Ariman se sam od sebe parališe. Jer, Hristos u nama – se ne bori protiv ovih bića, već čini ono što je u prirodi njegovog bića: zrači prema njima ljubav, sažaljenje prema njihovom otpadništvu. A to je ono što oni ne mogu da izdrže i zbog čega sami sebe dovode do pada. Ništa manje je okultna istina i činjenica da Hristova kosmička žrtva iz ljubavi, onako kako se ona pre oko dve hiljade godina odigrala u sferi zemlje i tu i dalje deluje, deluje tako da otčarava ova zavodnička bića iz njihove dekadencije, pružajući im na neki način ruku da bi postigli onu metamorfozu koju do sada nisu mogli da izvedu. Jer, da se ono što deluje na zao način – može preobraziti u dobro, ukoliko tu zahvati duh hrišćanstva: to je jedna okultna istina koja je pre više vekova naročito došla do izraza u onoj struji hrišćanstva koja se naziva manihejstvom. Tu dodirujemo jedan aspekt hrišćanstva koji će tek u budućnosti dostići svoj puni razvoj. Atmosfera čitave vajarske kompozicije sa Reprezentantom čovečanstva odiše jednom višom duhovnom svešću i hrabrošću u sagledavanju duhovnog stanja čovekove sadašnjosti. Mi uočavamo da je ovde u višu duhovnu svest izdignuto nešto što nam je poznato na osećajnom planu, onako kako je u nama kroz generacije genijalno delovala bajoslovna svest: tamo su u duboko inspirisanim bajkama vekovima delovale imaginacije zmaja (Lucifer) koji doleće iz oblaka i aždaje (Arimana) koja živi u pećini. Slike bajki bile su tako dugo vremena izuzetno važno sredstvo posredovanja dubljih okultnih istina na više osećajan način, što i danas igra nezamenljivu ulogu u moralnom vaspitanju dečjih duša. Kad je u pitanju odrastao, zreo čovek, onda je potpuno ispravno reći da je na stepenu današnje svesti čovečanstva nastupilo vreme da se pojmovi đavola (Lucifera) i sotone (Arimana), onako kako ih razlikuje npr. duh našeg jezika, – spoznajno prodube do te mere da čovek zaista prodre do okultne spoznaje skrivenih aspekata delovanja tih bića, koja su u okultizmu dobro poznata pod okultnim imenima Lucifer i Ariman. Ta spoznaja je naime u dubokoj vezi sa čovekovim razvojem ka slobodi koji nije zamisliv bez impulsa hrišćanstva.


 Ostaje nam da opišemo još jedan preostali deo ovog velikog vajarskog dela. Ako i dalje ostanemo na stajalištu Reprezentanta čovečanstva, pod čijim se nogama – u pećini – grči Ariman i s čije se leve strane strmoglavljuje Lucifer, vidimo sa njegove desne strane, na pozadini velike stene koja je podloga čitave kompozicije, – nešto kao savez Lucifera i Arimana. Tu su dakle ponovo plastično izrađena oba ova bića, ali tako da se Arimanova desna ruka pruža odozdo i na neki način čini izvesno jedinstvo sa donjim delom Luciferove „vrtložne“ telesne forme koja se spušta iz visina. Sa jakom centripetalnom snagom susreću se tu oba bića i formiraju izvestan duhovni savez. O čemu se tu radi? U duhovnoj nauci je Rudolf Štajner u više navrata govorio o toj činjenici duhovnog istraživanja: da na kraju svakog stoleća, a naročito hiljadugodišta, Lucifer i Ariman udružuju svoje snage u cilju pojačanog upliva na razvoj čovečanstva, ne bi li ga uputili u drugom smeru – koji nije u skladu sa božanskim ciljevima čovekovog razvoja. U tom smislu je kraj svakog veka, a posebno milenijuma, – istovremeno vreme dubokih kriza čovečanstva, što je prepoznatljivo čak i na osnovu spoljašnjeg istorijskog posmatranja. No, tom pojačanom dejstvu Lucifera i Arimana, koje nastaje kroz njihov „savez“ deluje božanski duhovni svet nasuprot time – što pojačava svoje impulse u duhu pozitivnog razvoja čovečanstva. Tako je, može se reći, kraj veka ili milenijuma realno i vreme velikih duhovnih borbi koje mogu naći svoj izraz i na fizičkom životnom planu. U naše vreme, šest godina² pre početka novog milenijuma – možemo duboko da osetimo neprocenjivi značaj ovih duhovnih spoznaja. A kao jedan izuzetno važan rezultat svojih istraživanja činjenica duhovnog sveta naveo je Rudolf Štajner upravo to – da je na kraju našeg hiljadugodišta vreme velikih borbi i iskušenja za čovečanstvo, koje je od odlučujućeg značaja za dalju evoluciju čovečanstva. Zbog toga se i može reći da antropozofija, ako smemo to tako da izrazimo, nije ništa drugo do pružanje ruke čovečanstvu od strane duhovnog sveta, da bi ono probudilo svoju duhovnu svest i pokazalo se doraslim u ovom krajnje ozbiljnom ispitu u kome se sada nalazimo. Zaista, kao božanski dar usred jednog vremena zadojenog materijalizmom: tako se duši nepristrasnog posmatrača ukazuje pojava antropozofije u čovečanstvu.

Prošlost našeg razvoja bila je u mnogo čemu prožeta luciferskim iskušenjem, naša sadašnjost i bliska budućnost u znaku su susreta sa arimanskim iskušenjem koje sve više dobija na intenzitetu. Borba za pravo čoveštvo u nama postaje dakle sve oštrija i, u svojim posledicama, sve ozbiljnija.
Na kraju, ostaje nam da zapazimo još jedan motiv, bez koga bi „drvena grupa“ nosila pečat nedovršenosti. Pred kraj rada na kompoziciji Reprezentanta čovečanstva osetio je Rudolf Štajner, kao umetnik, da tu još nešto nedostaje, da to još nije celina u pravom smislu te reči. Tako je umetnički nastalo, poviše tog prikaza „saveza“ Lucifera i Arimana, sasvim na vrhu stene, – ono obličje koje je dr Štajner nazvao Biće svetskog humora ( koje nije nikakav simbol ili fantastična tvorevina, već sasvim realno biće duhovnog sveta). Ono je izrađeno, ili bolje reći: otčarano iz žive materije drveta, kao jako asimetrično lice što je u vajarskom procesu nastalo tako reći u susretu dveju sasvim suprotnih struja snaga, koje opet iz samog lica ili glave u svom zamahu stvaraju forme koje potsećaju na krila. Ispod tih „krila“ razaznaju se ruke što se blago pružaju prema napred. Čini nam se, a to je bar subjektivni utisak pisca ovog članka, kao da se Biće svetskog humora rađa iz izvesne disharmoničnosti, ali – na paradoksalan način – upravo svojim postojanjem pomaže uspostavljanju harmonije. Odozgo, sa svog visokog stajališta na vrhu stene, usta razvučenih u zagonetni „smešak“, ono posmatra zbivanje u čitavom delu kompozicije ispod njega. To biće unosi izvesnu atmosferu neuhvatljivog, nečeg što podleže sasvim drugim zakonitostima nego što je to slučaj sa bićima koja agiraju ispod njega, ono proširuje unutrašnji prostor posmatračevog doživljaja i unosi oslobađajući dah jednog novog horizonta, a s druge strane: ono produbljuje ozbiljnost celokupne dinamike zbivanja.
Najzad, ako želimo da ovo naše posmatranje sažmemo u jednu jedinu misao, onda bismo sebi mogli da kažemo: ovde na čoveka, kao vidljiva imaginacija u drvetu, deluje – sâm duh antropozofije na umetnički način!

A šta nam to poručuje ovaj duh antropozofije, u svom Reprezentantu čovečanstva? Tu se moramo setiti jedne značajne reči Rudolfa Štajnera: Hristos želi da ga ljudi traže na svim životnim poljima! Dakle, umetnik bi trebalo da se pita: šta je to što umetnost čini hrišćanskom (a ne luciferičkom ili arimaničkom), šta je to što bi u umetnosti današnjice zaista moglo da bude nova objava duha? Naučnik bi trebalo da se pita: da li sam svestan činjenice da je nauka današnjice prožeta arimanskim impulsom, jer svim fenomenima prilazi pre svega intelektualistički, tumačeći ih uvek na materijalistički način? Na koji način mogu hrišćanski impuls dovesti u nauci do izraza, da li sam svestan toga šta sve u razvoju nauke imam da zahvalim duhu hrišćanstva? Teolog i religiozni čovek uopšte mogao bi da se pita: da li dovoljno ozbiljno kao životnu praksu uzimam Hristove reči o putu i razvoju čovečanstva? Hristos nije biće koje stoji u svom razvoju. On je sada, dve hiljade godina nakon onoga što se u Palestini dogodilo kao Golgotski misterij, – dosegao jedan dalji stepen svog duhovnog razvoja! Koja se objava njegovog bića u tom smislu danas zaista može smatrati savremenom, ukoliko osećam da su sve stare religijske forme i objave postale dekadentne i nedovoljne da posreduju njegovu pravu duhovnu sadašnjost?

Neko može da ova pitanja smatra suludim ili da ih uzme kao dokaz duhovne oholosti, – onaj koji zaista stremi za duhom, moći će u svojoj duši da oseti njihovu punu opravdanost i moralnu ispravnost. S tim je u vezi i utisak koji nepristrasni posmatrač može da stekne o Reprezentantu čovečanstva. Jer on, Bogočovek, kao da jasno govori našoj duši: ovo nije staroegipatsko vreme boginje Izide, čiji veo u Saisu nije smeo da podigne nijedan smrtnik, – ovo je vreme kada svaki smrtnika, koji iz slobodne volje to hoće, može i sme da sam podigne veo sa boginje istine! Štaviše, ako on to sada sam ne učini, njegova dela neće (u dubljem smislu te reči) više biti u saglasnosti sa božanskim ciljevima evolucije čovečanstva! Jer, ovo je vreme pune individualne svesti i prohristovljeno Ja svakog čoveka može svojom sopstvenom snagom steći uvid u najviše sfere duha!
Od ogromnog značaja su duhovne spoznaje koje se posredstvom ovog umetničkog dela ulivaju u naš duševno-duhovni život, a koje imamo da zahvalimo energičnom i hrabrom duhovnom radu Rudolfa Štajnera. U ovo vreme unutarnjeg i spoljašnjeg haosa, kada svako za sebe traži duhovnu orijentaciju, njegov Reprezentant čovečanstva stoji pred našim okom ujedno i kao nosilac ritmičkih snaga, što unose sklad u čovekovu organizaciju i život, koji bi inače bili uvučeni u potpuni haos i divlju disharmoniju, ako bi čovek sasvim potpao pod uticaj Lucifera i Arimana. U tom smislu je Hristos – izvor onih snaga koje u svakom trenutku čovekovog života posreduju pravi ritam i harmoniju mišljenja, osećanja i volje.
I dobro će biti, ako nas ova vajarska kompozicija pobudi da je – kao jednu kosmičku imaginaciju – pustimo da deluje u dubinama naše duše.³

1.) Da bi se predupredile asocijacije koje mogu dovesti do nesporazuma, potrebno je naglasiti da se pojam Bogočoveka ovde ne koristi u onom smislu, kakav nalazimo u dogmatici pravoslavne ili rimokatoličke crkve, već samo u onom koji sadrži spoznaju određenih ezoternih činjenica i okultnih istina vezanih za inkarnaciju Hristovog duhovnog principa u telo Isusa iz Nazareta, onako kako su oni po prvi put u čovečanstvu objavljeni u duhovnoj nauci odnosno antropozofiji.
2.) Tekst je prvi put objavljen u časopisu „Antropozofija“, Zrenjanin 1995.
3.) Pogledaj foto galeriju ’Reprezentant čovečanstva’