( Anarhija )
Tako je Pariska komuna podstakla ideju anarhizma kod latinskih naroda. Anarhistička orijentacija, koja je počela da se razvija u Internacionali, dobila je snažnog i strasnog zastupnika u Bakunjinu. Oko Bakunjina i njegovih jurskih drugova ubrzo se okupio neveliki krug mladih Švajcaraca, Italijana i Španaca koji su razvijali njegove ideje.
Koristeći se svojm velikim poznavanjem istorije i filozofije, Bakunjin je u čitavom nizu odličnih članaka i pisama utemeljio savremeni anarhizam. On je hrabro istupio sa idejom o savremenom uništenju države zajedno sa svim njenim ustanovama, njenim idealom i ciljevima. U prošlosti je država bila istorijska nužnost. To je bila institucija koja se sudbonosno razvijala iz autoriteta religioznih kasta. Ali sada je potpuno uništenje države na redu kao istorijska nužnost, zato što država predstavlja negaciju slobode i jednakosti, zato što ona samo kvari sve čega se prihvati, čak i onda kada želi da oživotvori nešto što treba da koristi svima.
Kult države, samo na izgled tako protivan njihovim slobodoumnim načelima, objašnjava se na dva načina: prvo praktički, tj. interesima njihove klase, jer velika većina liberalnih doktrinara pripada buržoaziji. Ova moćna i uvažena klasa teži da sebi stvori pravo ili, još više, moć potpunog bezvlađa; čitava društvena ekonomija koja je stvarna baza njezine političke egzistencije zasniva se na toj anarhiji, izraženoj u slavnim rečima: »Laissez faire et laissez passer.« Anarhiju voli samo zbog sebe i uz uslov da mase »suviše neuke da je ne bi zloupotrebile« ostaju podložne najstrožoj disciplini države. Jer da se pobune mase iznurene od rada za drugoga, srušio bi se sav politički i društveni život buržoazije. Posvuda vidimo primer da kod pokreta radničkih masa i najzaneseniji slobodoumni buržuji odmah postaju besomučni pobornici svemoći države. A kako pobuna narodnih masa danas postaje rastuće hronično zlo, slobodoumni buržuji čak i u najslobodnijim zemljama pribegavaju kultu apsolutne moći.
Osim praktičnog razloga ima i drugi teoretske prirode, koji takođe tera najiskrenije liberale da se ponovno vrate kultu države. Oni jesu i nazivaju se liberali zato što individualnu slobodu uzimaju kao bazu i polazište svoje teorije, i upravo zato što imaju bazu i polazište moraju neminovnim zaključkom doći do utvrđivanja apsolutne moći države.
Po njima, individualna sloboda nije delo, odnosno istorijski proizvod društva. Smatraju da ona prethodi svakom društvu, da je čovek donosi rođenjem kao božji dar, zajedno sa svojom besmrtnom dušom. Odavde proizlazi da je čovek nešto, da je potpun, tj. potpuno biće i neke vrste apsolutno tek izvan društva. Budući da je slobodan od ranije i izvan društva, on prema tome društvo stvara činom slobodne volje i na bazi ugovora, bilo instinktivnog ili prešutnog, smišljenog ili formalnog. Jednom rečju, prema toj teoriji individualiste ne stvara društvo, već oni stvaraju njega, naterani nekom vanjskom potrebom, kao što je rad ili rat. Primećujemo da prema toj teoriji ne postoji društvo u pravom smislu reči; prirodno ljudsko društvo, stvarno polazište svake ljudske civilizacije, jedina prava sredina u kojoj se zaista može roditi i razviti ličnost i ljudska sloboda, njoj je potpuno nepoznato. Ona isključivo priznaje individuume, bića koja žive i slobodna su za sebe, i sporazumno društvo, formirano slobodnom voljom pojedinaca, a zasnovano na ugovoru bilo formalnom, bilo precutnom, tj. državi. (Oni vrlo dobro znaju da ni jedna država u istoriji nije zasnovana na ugovoru, nego da su stvorene nasiljem i osvajanjem. Međutim, potrebna im je ova fikcija slobodnog ugovora kao baze države i zato je slobodno prisvajaju.)
Ljudski individuumi, koji u sporazumno ujedinjenoj masi čine državu, pojavljuju se u toj teoriji kao neobična bića, puna suprotnosti. Svako je od njih obdareno besmrtnom dušom i slobodom, ili slobodnim arbitrom, njemu inherentnim, i jer su beskrajna, apsolutna i kao takva totalna u sebi i za sebe, dovoljna sebi, nemaju potrebe ni za kim, u krajnjem slučaju ni za Bogom, jer kao besmrtna i beskrajna, i sama su bogovi. Nasuprot tome, to su surovo materijalna, slaba i nesavršena bića, ograničena i potpuno zavisna o vanjskoj prirodi koja ih nosi, sapliće i napokon odnosi pre ili kasnije. Površno gledano, društvo im tako malo treba da je ono zapravo zapreka punom razvoju njihovog bića i njihovoj potpunoj slobodi. Videli smo tako već od početka hrišćanstva svete i krute ljude koji su, uzevši ozbiljno besmrtnost i spas svoje duše, prekinuli društvene veze i, kloneći se ophođenja s ljudima, u samoći potražili savršenstvo, vrlinu i Boga. Oni s punim pravom i s logičkom doslednošću društvo smatraju izvorom korupcije, a apsolutnu osamljenost duše uslovom za sve vrline. Ako bi ponekad izašli iz svoje samoće, to ne bi učinili zbog potrebe nego iz velikodušnosti i hrišćanskog milosrđa prema ljudima koji, kvareći se i dalje u društvenoj sredini, trebaju njihove savete, molitve i upute. To bi učinili da bi spasili druge, ne zbog sebe i vlastitog usavršavanja. Odvažili bi se na gubitak vlastite duše ponovno ulazeći u društvo iz kojeg su s užasom pobegli, jer je primer podmićivanja, i tek što bi dovršili sveto delo, brzo bi se vratili u osamljenost, da se ponovno usavršavaju neprekidnom kontemplacijom vlastitog bića i samotne duše, u samoj božjoj prisutnosti,
Taj bi primer, svi oni koji danas još veruju u besmrtnost duše, u urođenu slobodu i slobodnu volju, morali slediti ako žele spasiti svoje duše i dostojno ih pripremiti za večni život. Opet ponavljam da su sveti pustinjaci, koji su u osamljenosti potpuno otupeli, bili zapravo savršeno logični. Od trenutka kada je duša besmrtna, tj. beskrajna u najvišem stepenu, oslobođena i sebe same, ona mora dostajati samoj sebi. Samo se prolazna, ograničena i konačna bića mogu međusobno dopunjavati, neograničena se ne dopunjuju. Pri susretu s drugim bićima osećaju se skučenim, prema tome moraju izbegavati sve ono što nisu ona sama. U krajnjem slučaju, kako rekoh, besmrtna bi duša mogla opstojati i bez Boga. Biće neograničeno samo po sebi ne može priznati jedno drugo ravnopravno pokraj sebe, a još manje jedno nadmoćnije iznad sebe. Svako biće koje bi bilo neograničeno kao ono, a ne bi bilo ono, postavilo bi mu granicu i prema tome učinilo od njega određeno i konačno biće. Ako prizna biće tako neograničeno kao ono izvan sebe, besmrtna se duša neminovno priznaje kao konačno biće. Jer, neograničeno je zapravo takvo zato što sve obuhvata, ne ostavljajući ništa izvan sebe. Zato neograničeno biće ne može i ne sme priznati drugo neograničeno biće iznad sebe. Neograničenost ne dopušta relativnost ni usporedbe; prema tome su reči kao viša neograničenost ili niža neograničenost zapravo apsurdne. Teologija koja ima privilegij apsurda i koja veruje u stvari upravo zato što su stvari apsurdne, stavila je iznad besmrtnih i prema tome neograničenih ljudskih duša nadmoćniju apsolutna neograničenost, Boga. Da bi to ublažila, izmislila je i lik Sotone, koji predstavlja pobunu neograničenog bića protiv postojanja apsolutne neograničenosti, tj. protiv Boga. I kao što se Sotona pobunila protiv nadmoćne neograničenosti Boga, tako su sveti hrišćanski pustinjaci, previše ponizni da bi se pobunili protiv Boga, ustali protiv iste takve neograničenosti ljudi, protiv društva.
S mnogo su razloga izjavili da im ljudsko društvo nije potrebno za spas; budući da su samim čudom sudbine neograničeni i osamljeni, dovoljno im je Božje društvo, odnosno unutarnja kontemplacija u prisutnosti ove apsolutne neograničenosti.
Ponovno izjavljujem da taj primer moraju slediti svi oni koji veruju u besmrtnost duše. U tom je slučaju društvo njihova sigurna propast. Šta zapravo ono daje ljudima? Kao prvo, materijalna bogatstva, kojih se može proporcionalno dovoljno proizvesti samo kolektivnim radom. Nisu li ta bogatstva za onog ko veruje u večni život predmet preziranja? Nije li Isus Hrist rekao svojim učenicima: »Ne skupljajte zemaljsko blago, jer tamo gde leži blago, tamo je vaše srce.« Ili: »Lakše će debelo uže proći kroz ušicu igle, nego bogataš u kraljevstvo nebesko.« (Uvek zamišljam lica pobožnih i bogatih protestantskih građana Engleske, Amerike, Nemačke i Švajcarske kad čitaju za njih prilično odlučne i neugodne sentence.)
Isus Hrist ima pravo; lakomost za materijalnim bogatstvima i spasenje besmrtnih duša apsolutno su nespojivi jedno s drugim. Prema tome, ma kako malo verovali u besmrtnost duše, nije li ipak bolje odreći se udobnosti i luksuza što ih pruža društvo i živeti od korenja kao pustinjaci koji dušu spašavaju za večnost, nego je izgubiti zbog nekoliko desetaka godina materijalnog blagostanje. Taj je račun tako jednostavan, tako očito ispravan, da smo prisiljeni misliti da pobožni i bogati građani, bankari, industrijalci i trgovci koji odlično posluju na svim poznati način, s večno prisutnim rečima Evanđelje na ustima, ne misle na besmrtnost svoje duše i velikodušno to prepuštaju proleterima pobožno čuvajući za sebe bedna materijalna dobra koja su nakupili na zemlji.
Osim materijalnih dobara što još pruža društvo? Osetilnu, ljudsku i zemaljsku ljubav, obrazovanje i uglađenost duha, stvari koje su velike s ljudskog gledišta, prolaznog i zemaljskog, ali koje su pred večnošću, pred besmrtnošću i pred Bogom ravne ništici. Nije li najveća ljudska mudrost tek besmislica pred Bogom?
Jedna legenda orijentalne crkve priča da su se dva pustinjaka svojevoljno povukla na nekoliko desetaka godina na pusto ostrvo, i odvojivši se čak jedan od drugoga, provodili su noć i dan u razmišljanju i molitvi, i s vremenom zaboravili govoriti; od čitavog rečnika pamtili su još samo nekoliko reči koje zajedno nisu imale nikakav smisao, ali su ipak pred Bogom izražavale najuzvišenije težnje njihovih duša. Naravno da su živeli od korenja kao biljožderi. S ljudskog su gledišta to bila dva slaboumnika, dve lude, ali s božjeg, koje pretpostavlja besmrtnost duše, pokazali su se kao bolji račundžije od Galileja i Newtona. Žrtvovavši nekoliko desetaka godina ovozemaljskog uživanja, stekli su pravo na večno blaženstvo i božji duh.
Iz ovoga je očito da je čovek, obdaren besmrtnom dušom, neograničenošću, slobodom, nerazdvojnim od te duše, vrlo nedruštveno biće. I da je uvek bio razborit, zaokupljen isključivo večnošću, da je prezirao materijalna dobra, osećaje i lakomnost na zemlji, nikada ne bi izašao iz stanja bezazlenosti i božanske zatupljenosti, i nikada se ne bi udružio s ostalima. Jednom rečju, da Adam i Eva nisu okusili ploda s drveta spoznaje, svi bismo živeli kao životinje u zemaljskom raju koji nam je Bog odredio za boravak. Međutim, od trenutka kad su ljudi hteli znati, obrazovati se, uljuditi, misliti, govoriti i uživati u materijalnim dobrima, morali su neminovno izaći iz samoće i organizovati se u društvo. Koliko god su iznutra neograničeni, besmrtni i slobodni, toliko su izvana ograničeni, smrtni, plahi i zavisni o vanjskom svetu.
Promatrana s gledišta njihova zemaljskoga života, tj. ne fiktivnog nego stvarnog, masa ljudi predstavlja tako sramotan prizor, tako bedno lišen svake inicijative, volje i duha, da je potrebna velika sposobnost mašte da bi se u tim ljudima pronašla besmrtna duša i sena bilo kakvog slobodnog arbitra. Nama se prikazuju kao potpuna i sudbinski određena bića; određena pre svega vanjskom prirodom, konfiguracijom tla i materijalnim uslovima života; određena nebrojenim političkim, verskim i društvenim odnosima, običajima, navikama i zakonima, velikim mnoštvom predrasuda i misli, polako obrađivanih tokom prošlih stoleća, a koje rođenjem zatiču u društvu u kojem nisu stvaraoci, nego prvo proizvodi, a kasnije instrumenti. Na hiljade ljudi naći će se svega jedan čovek za kojeg se može reći, i to ne s apsolutnog nego s relativnog gledišta, da hoće i da razmišlja o samome sebi. Velika većina ljudskih pojedinaca, ne samo iz neukih masa, već i obrazovanih i privilegovanih slojeva, želi i razmišlja samo o onome što svi oko njih žele i o čemu razmišljaju, a misle da žele i misle vlastitom glavom, dok zapravo ponizno prežvakavaju, s jedva vidljivim, ništavnim izmenama mišljenje i želje drugih. Poniznost i uhodanost, to neiscrpno pojilo zajednice, pomanjkanje pobune u volji i inicijative u mišljenju kod pojedinaca, glavni su razlozi očajne sporosti istorijskog razvoja društva. Za nas materijaliste ili realiste, koji ne verujemo ni u besmrtnost duše ni u slobodni arbitar, ova sporost, ma kako bila otužna, ostaje prirodna činjenica. Od stadija gorile čovek je vrlo teško došao do svesti o vlastitoj ljudskosti i ostvarenja slobode. U početku nema ni svest ni slobodu; rađa se kao divlja životinja i rob, a uljudio se i emancipovao postupno, unutar društva, koje je neminovno prethodilo njegovoj misli, reči i volji; on je to mogao samo zajedničkim naporom svih prošlih i sadašnjih članova tog društva koje je prema tome osnova i prirodna polazna tačka njegove ljudske egzistencije. Iz ovoga proizlazi da čovek ostvaruje svoju pojedinačnu slobodu ili ličnost samo u odnosu na ostale pojedince koji ga okružuju i samo uz rad i kolektivnu moć društva, izvan kojeg bi čovek ostao od svih divljih zveri na Zemlji, najgluplja i najbednija. U materijalističkom sistemu koji je jedini prirodan i logičan, umesto da umanji i ograničava, društvo naprotiv potiče slobodu ljudskih pojedinaca. Ono je koren, odnosno deblo, a sloboda je njegov plod. Prema tome, u svakoj epohi čovek ne traži slobodu na početku nego na kraju istoeijskog perioda, i možemo reći da je stvarna i potpuna emancipacija svakog ljudskog pojedinca istinski, veliki, krajnji cilj istorije.
Sve je ostalo gledište idealistâ. U njihovom sistemu čovek nastaje kao besmrtno i slobodno biće, a postaje rob. Kao besmrtan i slobodan duh, neograničen i celovit po sebi, on nema potrebe za društvom; prema tome, ako se udružuje, njemu opada vrednost, on zaboravlja i gubi svest o vlastitoj besmrtnosti i slobodi. Kao proturečno biće, tj. neograničeno u sebi, ali zavisno, nesavršeno i materijalno prema vanjskom svetu, čovek je prinuđen udruživati se ne zbog duše, nego održanja tela. Društvo se prema tome formira žrtvovanjem interesa i nezavisnosti duše zbog bednih potreba tela. To je gubitak i podređenost za pojedinca besmrtnog i slobodnog u sebi, neprihvatanje, barem delimično, prvotne slobode.
Poznata nam je značajna rečenica koja u govoru svih zagovaratelja države i juridičkog prava izražava ovaj pad i žrtvu, prvi sudbonosni korak prema ljudskoj podređenosti. Pojedinac ima potpunu slobodu u prvotnom stanju, tj. pre nego što postaje član ikojeg društva, dok ulaskom u društvo žrtvuje deo te slobode, a za naknadu društvo mu pruža zaštitu. Onome ko traži objašnjenje te rečenice obično se odgovara drugom: »Sloboda svakog ljudskog pojedinca mora imati one granice koje imaju svi ostali pojedinci.«
Na izgled je to vrlo opravdano, zar ne? Pa ipak, ova teorija sadrži klicu teorije despotizma. U skladu s osnovnom teorijom idealista svih škola, a protivno stvarnim činjenicama, ljudski se pojedinac pojavljuje kao apsolutno slobodno biće samo onoliko koliko ostaje izvan društva, iz čega proizlazi da je društvo, kao pravno i političko telo, tj. država, negacija slobode. Rezultat idealističkog poimanja sveta u suprotnosti je, kao što vidimo, s deduktivnim zaključcima materijalizma, koji u skladu s onim što se događa u stvarnom svetu, unapređuju pojedinačnu slobodu ljudi u društvu, što je neminovna posledica kolektivnog razvoja čovečanstva.
Materijalistička, realistička i kolektivistička definicija slobode, potpuno suprotna idealističkoj, jest sledeća: Čovek postaje čovek, stiče svest o sebi i ostvaruje svoju ljudskost jedino u društvu i kolektivnim delovanjem čitavog društva. Oslobađa se jarma vanjske prirode isključivo društvenim ili kolektivnim radom, koji jedini može površinu Zemlje učiniti pogodnom za razvoj čovečanstva; jer bez materijalnog oslobađanja nema ni intelektualnog ni moralnog. Čovek se može osloboditi jarma vlastite prirode, tj. može instinkte i pokrete tela podrediti duhu koji se sve više razvija samo odgojem i obrazovanjem; a odgoj i obrazovanje su proizvodi društva; izvan društva čovek bi večno ostao divlja životinja ili svetac, što je otprilike isto. Napokon, isključeni čovek ne poseduje ni svest o vlastitoj slobodi. Biti slobodan za čoveka znači biti priznat i uvažen kao takav od drugog čoveka, od svih ljudi koji ga okružuju. Sloboda, prema tome, nije izolovanje, već uzajamno razmišljanje, nije isključivanje, već naprotiv, povezanost, jer je sloboda svakog pojedinca odraz njegove ljudskosti, odnosno ljudskog prava u svesti svih slobodnih ljudi, njegove braće, njemu ravnih.
Mogu reći da sam slobodan i da se takvim osećam samo u prisutnosti i u odnosu na druge ljude. U prisutnosti životinje ili neke druge žive vrste nisam ni slobodan ni čovek, jer životinja ne može pojmiti i prema tome priznati moju ljudskost. Sâm sam uljuđen i slobodan onoliko koliko priznajem slobodu i ljudskost svih ljudi koji me okružuju. Samo poštujući njihovu ljudsku prirodu poštujem svoju vlastitu. Ljudožder što jede svog zatvorenika, postupajući s njim kao s divljom životinjom, i sam je divlja zver. Robovlasnik nije čovek nego gospodar. Ne priznajući ljudskost svojih robova, ne priznaje ni svoju vlastitu. Celo nam antičko društvo pruža dokaz; Grci i Rimljani nisu se osećali slobodnim ljudima, nisu se smatrali takvima po ljudskom pravu; verovali su da su privilegovani kao Grci i Rimljani samo unutar vlastite domovine tako dugo dok je ova nezavisna i nepokorena, dok pokorava druge zemlje pod posebnim okriljem svojih bogova, a nisu se čudili niti su mislili da imaju pravo i dužnost da se pobune kad su sami pali u ropstvo.
Velika je zasluga hrišćanstva što je proglasilo ljudskost svih bića, uključujući i žene, jednakost svih ljudi pred Bogom. Međutim, kako je prikazana ta ravnopravnost? Ona nas čeka na nebu, u budućem životu, ne u ovom sadašnjem i stvarnom, ne na Zemlji. Uostalom, i ova buduća jednakost je laž, jer znamo da je broj odabranih izuzetno ograničen. O tom su pitanju teolozi najrazličitijih hrišćanskih sekti jednoglasni. Dakle, tzv. hrišćanska jednakost vodi do nepravedno povlaštenih, odnosno do nekoliko hiljada odabranih božjom milošću na milione prokletih. Uostalom, ova jednakost svih pred Bogom, čak da i bude ostvarena za svakoga, samo je ravnopravna ništavnost i ravnopravno ropstvo svih pod vrhovnim gospodarom. Nije li osnova hrišćanskog kulta i prvi uslov spasenja odricanje ljudskog dostojanstva i preziranje tog dostojanstva u prisutnosti božanske veličine? Hrišćanin nije čovek u tom smislu da nema svesti o ljudskosti i budući da ne poštuje ljudsko dostojanstvo u sebi, ne može ga poštovati ni u drugome; a ne poštujući ga u drugome, ne može ga poštovati ni u sebi. Hrišćanin može biti prorok, svetac, svestenik, kralj, general, ministar, funkcionar, predstavnik bilo koje vlasti, žandar, krvnik, plemić, buržuj koji izrabljuje ili podređeni seljak, silnik ili potčinjeni, mučitelj ili mučeni, gospodar ili najamnik, ali nema prava da se naziva čovekom, zato što čovek stvarno postaje tek onda kad poštuje i voli ljudskost i slobodu svih, i kad njegovu slobodu i ljudskost poštuju, vole, potiču i stvaraju svi ostali.
Zaista sam slobodan tek kad su sva ljudska bića koja me okružuju, muškarci i žene, isto tako slobodna. Sloboda drugih nije ograničenje ili negacija moje slobode, već naprotiv njezin osnovni uslov i potvrda. Uistinu slobodan postajem tek preko slobode drugih, i što su brojniji slobodni ljudi oko mene, što je njihova sloboda dublja, šira i sveobuhvatnija, to širom i dubljom postaje moja sloboda. Naprotiv, ropstvo drugih ljudi je smetnja mojoj slobodi ili, što dolazi na isto, njihova je bestijalnost negacija moje čovečnosti, jer ponavljam da sam slobodan tek kad su moja sloboda ili moje ljudsko dostojanstvo, moje ljudsko pravo koje se sastoji u tome da ne slušam ni jednog drugog čoveka i delujem samo po vlastitom uverenju, potvrđeni u slobodnoj svesti drugih ljudi. Moja sloboda, potvrđena na taj način slobodom svih ostalih, prelazi u neograničeno.
Vidimo da je sloboda kako je shvataju materijalisti vrlo pozitivna stvar, složena, i što je vrlo važno, društvena, jer se može ostvariti samo u društvu i najužoj jednakosti i solidarnosti svakog sa svima. Možemo razlikovati tri razvojna trenutka, tri elementa od kojih je prvi vrlo pozitivan i društven; to je puni razvoj i puno posedovanje svih ljudskih prednosti i moći za svakog pojedinca, odgojem, obrazovanjem i materijalnim napretkom, što pojedincu može biti dano jedino kao rezultat kolektivnog rada, materijalnog i intelektualnog, fizičkog i umnog čitavog društva.
Drugi element ili trenutak slobode je negativan. To je pobuna ljudskog pojedinca protiv svakog autoriteta, božjeg i ljudskog, kolektivnog i pojedinačnog.
Pre svega to je pobuna protiv tiranije vrhovnog teološkog oličenja, tj. Boga. Očito je da dokle god imamo gospodara na nebu, na Zemlji smo robovi. Naš razum i volja takođe se poništavaju. Dok god verujemo da mu dugujemo apsolutnu poslušnost, a pokraj Boga i nema druge apsolutne poslušnosti, neminovno ćemo se morati pasivno i bez ikakva otpora podvrći svetom autoritetu njegovih posrednika i izabranika: mesijama, prorocima, božjom voljom nadahnutim zakonodavcima, carevima, kraljevima i svim njihovim službenicima i ministrima, predstavnicima i službenicima dve najveće institucije koje nam se nameću kao određene božjom voljom da upravljaju ljudima: crkve i države. Svaki svetovni ili ljudski autoritet dolazi direktno od duhovnog ili božjeg autoriteta. Međutim, autoritet je negacija slobode. Bog, ili bolje reći, božja fikcija je potvrda ili intelektualni i moralni uzrok robovanja na Zemlji, i ljudska će sloboda tek onda biti potpuna kad potpuno uništi kobnu fikciju nebeskog gospodara.
Zapravo, tu leži pravi uzrok pobune pojedinca protiv tiranije ljudi, protiv individualnog ili društvenog autoriteta koji predstavlja i ozakonjuje državu. Moramo paziti da se dobro razumemo, a da bismo se dobro razumeli, moramo početi od određivanja tačne distinkcije između službenog i prema tome tiranskog autoriteta društva organizovanog u državi, i uticaja prirodnog delovanja neslužbenog, ali prirodnog društva, na svakog pojedinog člana.
Pobuna protiv prirodnog uticaja društva teža je za pojedinca nego pobuna protiv službeno organiziranog društva, tj. protiv države, premda je ona isto tako neizbežna kao i ova druga. Društvena tiranija, često ubitačna i kobna, nema te imperativne žestine, ozakonjenog i formalnog despotizma koji je tipičan za državni autoritet. Ona se ne nameće kao zakon kojemu se svaki pojedinac mora podvrgnuti pod pretnjom pravnog kažnjavanja. Njezino je delovanje blaže, prodornije, neprimetnije, ali utoliko moćnije od državnog autoriteta. Ona se ljudima nameće običajima, masom sklonosti, predrasuda i navika, kako materijalnih tako duhovnih i emocionalnih, koji svi zajedno čine javno mišljenje. Ona obavija čoveka od samog rođenja, prožima ga, usađuje se u njega i stvara osnovu njegove pojedinačne egzistencije; tako je svako u neku ruku njezin saučesnik protiv samoga sebe, u što najčešće i ne sumnja. Iz toga sledi; da bi se pobunio protiv prirodnog uticaja društva, čovek se prvo mora delimično pobuniti protiv sebe, jer u svim svojim smeranjima, te materijalnim, intelektualnim i moralnim težnjama on je isključivo proizvod društva. Otuda potiče velika moć koju društvo ima nad ljudima.
Obrazložiću što o tome mislim s gledišta apsolutnog morala, odnosno poštovanja čoveka, jer moć društva može biti blagotvorna ili štetna. Blagotvorna je kad potiče razvoj nauke, materijalnog blagostanja; slobode, jednakosti i bratske solidarnosti ljudi, štetna je kad deluje suprotno. Čovek rođen u društvu sirovih ljudi uz retke iznimke ostaje sirov; rođen u društvu koje vode svestenici, postaje idiot, bogomoljac; u društvu lopova verovatno će postati lopov; kao buržuj biće eksploatator tuđeg rada; ako ima nesreću da se rodi u društvu polubogova koji upravljaju na Zemlji, plemića, prinčeva, kraljevih sinova, biće već prema stepenu svojih sposobnosti, mogućnosti i vlastite moći, preziratelj, tlačitelj čovečanstva ili tiranin. U svim tim slučajevima, za uljuđivanje pojedinca postaje neizbežna njegova pobuna protiv društva u kojem se rodio. Međutim, ponavljam da je pobuna pojedinca protiv društva mnogo teža nego pobuna protiv države. Država je istorijska institucija, prelazna, prolazni oblik društva, kao i sama crkva koja je njezina starija sestra, ali nema kobni i stalni karakter društva, koje prethodi razvoju čovečanstva, koje ima udela u svemoći zakona, izvršenja i prirodnih manifestacija i čini zapravo osnovicu celog ljudskog postojanja. Otkako je učinio prvi korak prema ljudskosti, otkako je postao ljudsko biće, čovek, tj. govorno i misaono biće, ne rađa se u društvu kao što se mrav rađa u mravinjaku i pčela u pčelinjaku; on ga ne odabire već je njegov proizvod, pri čemu je kobno podređen prirodnim zakonima koji upravljaju njegovim razvojem, isto kao što odaje poslušnost svim ostalim prirodnim zakonima. Društvo prethodi svakom pojedincu i nadživljava ga kao i priroda; ono je večno kao priroda, ili bolje reći, nastalo na Zemlji trajaće koliko bude trajala Zemlja. Radikalna pobuna protiv društva čoveku je nemoguća kao i pobuna protiv prirode, jer je ljudsko društvo zapravo poslednja manifestacija ili ostvarenje prirode na Zemlji; pojedinac koji bi hteo društvo, odnosno prirodu uopste, a posebno svoju vlastitu dovesti u pitanje stavio bi sam sebe izvan uslova stvarnoga života, vinuo bi se prema apsolutnoj praznini, u mrtvu apstrakciju, prema Bogu. Isto je tako nemoguće pitati je li priroda univerzalna, materijalna, stvarna, jedinstvena, vrhovna i apsolutna bit, dobro ili zlo; to je čak i više; to je velika pozitivna i iskonska činjenica, koja prethodi svesti i misli, intelektualnom i moralnom mišljenju, to je sama osnova, odnosno svet u kome se sudbinski i s vremenom razvija ono što nazivamo dobrom i zlom.
Tako nije i s državom; ne skanjujem se reći da je država zlo, ali istorijsko nužno zlo, tako neminovno u prošlosti kao što će pre ili kasnije biti njegovo potpuno uništenje, tako neminovno kao što su bili iskonsko divljaštvo i teološka zastranjenja ljudi. Država nije društvo, ona je njegov istorijski oblik koliko neodređen toliko apstraktan. Istoeijski gledano, nastala je u onim zemljama gde caruje nasilje, otimačina, krađa, jednom rečju rat i osvajanje, zajedno s bogovima koje sukcesivno stvara teološka mašta naroda. Bila je i od samog postanka i dalje ostaje božanska potvrda grube sile i pobedonosnog bezakonja. Čak i u najdemokratskijim zemljama kao što su Sjedinjene Države i Švajcarska izražen je privilegij manjine i stvarna potčinjenost velike većine.
Mnogo je lakša pobuna protiv države jer u samoj prirodi države ima nešto što izaziva na pobunu. Država je autoritet, snaga, ona je razmetanje i opčinjenost snagom. Ona se ne dodvorava i ne nastoji preobratiti: svaki put kad se umeša čini to nerado; u njezinoj prirodi nije da uverava, nego da se nameće i prisiljava. Ma koliko se trudila, ne može prikriti svoje delovanje zakonitog oskrvnitelja ljudske volje, stalnu negaciju ljudske slobode. Čak i kad naređuje dobro, škodi mu i upropaštava ga upravo zato što to naređuje, a svaka naredba izaziva i potiče opravdan otpor; samim tim što je naređeno, s gledišta istinskog morala, ljudskog a ne božjeg, s gledišta ljudskog poštovanja i slobode, dobro postaje zlo. Sloboda, moral i ljudsko dostojanstvo čoveka upravo je u tome da čini dobro, ne zato što mu je naređeno, nego zato što ga razume, što ga želi i voli.
Društvo se pak ne nameće formalno, službeno ni autoritativno, ono se nameće prirodno i upravo je zbog toga njegov uticaj na pojedinca neusporedivo moćniji nego državni. Ono stvara i oblikuje sve pojedince koji se rađaju i razvijaju unutar njega. Ono polako provlači kroz njih od prvog dana njihovog rođenja pa sve do smrti čitavu svoju materijalnu prirodu, intelektualnu i moralnu; ono se, da tako kažemo, individualizuja u svakom pojedincu.
Stvarni ljudski pojedinac je tako malo univerzalno i apsolutno biće da je svako, od trenutka kada nastaje u majčinoj utrobi, već određen i obeležen mnoštvom uzroka i uticaja, materijalnih, geografskih, klimatskih, etnografskih, higijenskih i ekonomskih, koji čine pravu materijalnu prirodu određenu za njegovu porodicu, klasu, naciju i rasu; sklonosti i sposobnosti ljudi zavise o celini svih tih vanjskih ili fizičkih uticaja, a svako se rada s prirodom ili individualnim karakterom koji je materijalno određen. Osim toga, zahvaljujući relativno visokom stepenu razvoja ljudskog mozga, svaki čovek rođenjem donosi, u različitim stupnjevima, ideje i osećaje koji nisu urođeni kao što misle idealisti, nego su materijalna ili formalna sposobnost osećanja, mišljenja, govora i htenja. On sa sobom donosi samo sposobnost da oblikuje i razvija misli, i kao što sam rekao samo formalnu moć delovanja, bez sadržaja. Ko mu daje prvi sadržaj? Društvo.
Ovo nije mesto da istražujemo kako su se formirali prvi pojmovi i prve ideje od kojih je većina, posebno u primitivnim društvima, vrlo apsurdna. S punom sigurnošću možemo reći jedino to da ideje i pojmovi nisu nastali odvojeno i spontano, u trenutku iluminacije čudesno nadahnutih pojedinaca, nego vrlo često neprimetnim, kolektivnim naporom duha svih pojedinaca, članova istoga društva, dok su značajni pojedinci, odnosno genijalni ljudi dali samo najverniji ili najprikladniji izraz, jer su zapravo svi veliki ljudi bili kao Voltaire, »uzimali dobro svugde gde su ga našli«. Dakle, zajedničkim intelektualnim radom u primitivnim društvima osmišljene su prve ideje. To su u početku bile jednostavne konstatacije, naravno, vrlo nedorečene, prirodnih i društvenih činjenica i ne baš umni zaključci izvedeni iz njih. Takvi su bili počeci ljudskih izlaganja, maštanja i misli. Sadržaj tih misli nije odraz spontanog delovanja ljudskog duha, nego realnog sveta, kako vanjskog tako i unutarnjeg. Ljudski duh, tj. rad i funkcionisanje mozga, koje je potpuno organske prirode i prema tome materijalne, a prouzrokovano je vanjskim ili unutarnjim utiscima, koje mu prenose živci, pridodaje samo formalno delovanje, koje uspoređuje i kombinuje utiske o stvarima i činjenicama u pravilne ili lažne sisteme. Tako su nastale prve ideje. Te su se prve ideje, odnosno prva maštanja potvrdila i učvrstila rečima, prenoseći se s jednog ljudskog pojedinca na drugoga; tako su se individualne predodžbe kontrolisale, prilagođavale, uzajamno upotpunjavale i mešajući se u manje-više jedinstven sistem, napokon oblikovale zajedničku svest, kolektivnu misao društva. Ova misao koja se tradicijom prenosila s jedne generacije na drugu i sve se više razvijala intelektualnim radom tokom stoleća, čini intelektualnu i moralnu baštinu društva, klase i naroda.
Svaka nova generacija zatiče kraj svoje kolevke čitav svet ideja, predodžbi i osećaja koje dobija kao nasleđe prošlih stoleća. Taj se svet ne prikazuje novorođenom čoveku u idealnoj formi, kao sistem predodžbi i ideja, kao religija ili doktrina; dete je nesposobno da ga shvati i prihvati u tom obliku; on mu se nameće kao svet činjenica, inkarniran i ostvaren u osobama i stvarima koje ga okružuju, obraćajući se njegovim osetilima u svemu što čuje i vidi od prvog dana života. Ljudske ideje i predodžbe spočetka su bile isključivo proizvodi stvarnih činjenica, koliko prirodnih toliko društvenih, zatim su se odrazile na ljudski mozak i reprodukovale kao idealne ili manje-više razložne činjenice preko apsolutno materijalnog organa ljudske misli i tako stekle, nakon što su se dobro utvrdile, na način koji sam upravo objasnio, u kolektivnoj svesti nekog društva, sposobnost da postanu produktivni uzroci novih činjenica, ne isključivo prirodnih nego društvenih. One napokon ispravljaju i menjaju, doduše vrlo polako, život, navike i ljudske institucije, jednom rečju sve odnose ljudi u društvu i svojim utelovljenjem u dnevnim stvarima života svakog pojedinca one postaju pristupačne, svakom dostupne, čak i deci. One ispunjaju svaku novu generaciju od samog detinjstva i kad ova dosegne zrelu dob, kad počinje rad vlastitih misli neminovno praćen novom kritikom, pronalazi u samoj sebi, kao i u društvu koje ju okružuje, čitav svet utvrđenih misli i predodžbi koje joj služe kao polazište i daju joj na neki način sirovinu za vlastiti intelektualni i moralni rad. Otuda proističu zajedničke i tradicionalne predodžbe koje metafizičari, zavedeni nedostupnim i nevidljivim načinom kojim one iz vanjskog sveta prožimaju i utiskuju se u dečiji mozak pre nego što stignu do njihove svesti, pogrešno nazivaju urođenim idejama.
Takvi su opsti ili apstraktni pojmovi o božanskom i o duši, dokraja apsurdni ali neizbežni, kobni u istorijskom razvoju ljudskog duha, koji vrlo polako, tek tokom brojnih stoleća dostiže racionalnu i kritičku spoznaju samoga sebe i vlastitog izraza, polazeći od apsurdnog da bi stigao do istine i od ropstva da bi postigao slobodu; ti su pojmovi potvrđeni opstim neznanjem i stoletnom glupošću, kao i interesom privilegovanih klasa tako da se danas ne bismo mogli otvoreno i narodnim jezikom izjasniti protiv njih, a da ne ogorčimo veći deo narodnih masa i izložimo se opasnosti da nas napadnu buržujski licemeri. Pokraj tih potpuno apstraktnih pojmova, mladi čovek nalazi preko društva, kao odraz svemoćnog uticaja koje ono vrši na njegovo detinjstvo, u samome sebi druge predodžbe i mnogo određenije pojmove koji su bliži stvarnom životu čoveka, njegovoj svakodnevnici. Bio je to prikaz prirode i čoveka, pravde, dužnosti i prava pojedinaca i klasa, društvenih konvencija, porodice, vlasništva, države i svega ostalog što određuje međusobne ljudske odnose. Sve pojmove koje rođenjem zatiče utelovljene u stvarima i ljudima, a koje se u njegov vlastiti duh utiskuju odgojem i obrazovanjem, pre nego što je stigao do spoznaje samoga sebe, kasnije ponovno nalazi posvećene, objašnjene i obrazložene u teorijama koje odražavaju univerzalnu svest ili kolektivnu predrasudu, i u religioznim, političkim i ekonomskim institucijama društva u kojemu živi. Do te je mere njima prožet da ih prihvata, bilo da je sam zainteresovan ili nije, potpuno nesvesno, zbog materijalnih, intelektualnih i moralnih navika.
Nećemo se čuditi svemoćnom delovanju koje ti pojmovi što izražavaju kolektivnu svest društva vrše na masu ljudi, nego naprotiv, što se u masi nađu pojedinci koji imaju razuma, hrabrosti i volje da se protiv njih bore. Jer, velik je pritisak društva na pojedinca i nema tako čvrstog karaktera ni tako moćne inteligencije koji mogu odoleti napadima tog despotskog i neumoljivog uticaja.
Ništa tako ne dokazuje društveni karakter čoveka kao taj uticaj. Rekli bismo da kolektivna svest bilo kojeg društva, utelovljena u velikim javnim institucijama i u svim sitnicama njegova privatnog života, a služeći kao baza svim njegovim teorijama, tvori na neki način intelektualnu i moralnu atmosferu, štetnu ali apsolutno nužnu za život svih njegovih članova. Ona njima upravlja i istovremeno ih podržava, vežući ih između sebe običajnim odnosima koje ona sama određuje; svakome pruža osećaj sigurnosti i izvesnosti, i za svakoga je vrhunski preduslov postojanja većine, banalnosti, običnosti i rutine.
Velika većina ljudi, ne samo iz narodnih masa nego još češće privilegovanih i obrazovanih, oseća se mirnim i u skladu sa samim sobom, jedino kad mislima i postupcima verno i slepo slede tradiciju i rutinu; »Tako su mislili i radili naši očevi, tako ćemo i mi; svi oko nas misle i rade tako, zašto bismo mi mislili i radili drukčije od ostalih?« Te reči izražavaju filozofiju, uverenje i praksu 99% čovečanstva, iz svih društvenih slojeva. I, kao što sam već primetio, to je najveća zapreka napretku i brzoj emancipaciji ljudske vrste.
Koji su uzroci ove ubitačne sporosti, koja je, barem ja tako mislim, najveća nesreća čovečanstva? Uzroci su brojni. Među prvima je, bez sumnje najznačajniji, neznanje masa. One su opste i sistemski lišene naucnog odgoja, zahvaljujući očinskoj brizi svih vladavina i privilegovanih klasa koje smatraju korisnim da ih što je moguće duze drže u neznanju, pobožnosti i veri, tri supstantiva koji označavaju otprilike istu stvar; one ne znaju ni da postoji sredstvo intelektualne emancipacije što se zove kritika, bez koje nema potpune moralne i društvene revolucije. Mase kojima je u interesu da se pobune protiv ustaljenog reda stvari manje-više još su vezane uza nj verom svojih očeva, koja je zaštitnica privilegovanih klasa.
Privilegovane klase, koje danas više nemaju, ma što govorile, ni milosti ni vere, vezane su za religiju zbog političkog i društvenog interesa. Međutim, ne možemo tvrditi, da je to jedini razlog njihove strastvene odanosti vladajućim idejama. Ma kako loše mišljenje imao o sadašnjoj intelektualnoj i moralnoj vrednosti tih klasa, ne mogu prihvatiti da je interes jedini prekretač njihovih misli i postupaka.
Bez sumnje da je u svakoj klasi i stranki jedna više ili manje brojna skupina inteligentnih izrabljivača, odvažnih i svesno nepoštenih, onih koje zovemo jaki ljudi, oslobođenih svih intelektualnih i moralnih predrasuda, ravnodušnih na sva uverenja, koji se služe svim sredstvima da postignu cilj. Međutim, ovi posebni ljudi i u najpodmićenijim klasama čine samo neznatnu manjinu; većina je poput ovaca kao i sav ostali narod. Naravno da ta većina podnosi uticaj interesa manjine koja joj pruža uslove za život. Ne možemo prihvatiti tvrdnju da ona sluša samo vlastiti egoizam. Velika većina ljudi, čak i delimično podmićenih, kad deluje kolektivno, ne može biti tako izopačena. U svakom kolektivnom društvu, a posebno u tradicionalnim, idtorijskim, poput klasa, koje su dospele do toga da negiraju i da se protive interesu i pravu svakoga, jedan princip moralnosti, vere, bilo kojeg verovanja, bez sumnje neracionalnog i vrlo često smešnog i uskog ali iskrenog, čini nuždan moralni uslov njihove egzistencije.
*****
Zajednička i osnovna pogreška svih idealista, koja je zapravo logična posledica čitava njihova sistema, jest u tome da traže temelj morala kod izolovanog pojedinca, dok se on može naći samo kod udruženih pojedinaca. Da bismo to dokazali, počnimo s pravednim opisom izolovnog ali apsolutnog pojedinca idealiste.
Ljudski osamljeni i apstraktni pojedinac je fikcija slična božjoj, jer su obe istovremeno stvorene narodnom maštom ili detinjastim razlogom, ne osmišljenim, eksperimentalnim i kritičkim, nego imaginarnim, a zatim razvijane, objašnjavane i dogmatizovane u teološkim i metafizičkim teorijama idealističkih mislilaca. One obe, predstavljajući abstractum lišen svakog sadržaja i nespojiv s realnošću, svršavaju u Ništavilu. Verujem da sam dokazao pokvarenost božje fikcije; kasnije ću još govoriti o njezinom apsurdu. Sada želim analizirati koliko nemoralnu toliko apsurdnu fikciju apsolutnoga ili apstraktnog ljudskog pojedinca, kojeg moralisti idealističke škole uzimaju kao temelj svojih političkih i društvenih teorija.
Neće mi biti teško dokazati da je ljudski pojedinac, kojeg oni hvale i vole, savršeno nemoralno biće. To je personifikovani egoizam, nedruštveno biće par excellence. Budući da je obdaren besmrtnom dušom, neograničen je i potpun u sebi; dakle, ne treba mu niko, pa ni Bog, da ne kažem ni drugi ljudi. Logički, on ne bi smeo podnositi postojanje ravnopravnog ili nadmoćnijeg pojedinca, jednako besmrtnog i neograničenog, ili još besmrtnijeg i neograničenijeg nego što je on, ni pokraj sebe ni iznad sebe. Morao bi biti jedini čovek na svetu, ili bi trebalo da bude jedinstveno biće, odnosno sav svet. Jer, neograničeno koje nalazi bilo šta izvan sebe, nailazi na granicu, nije više neograničeno, a kad se sretnu dva neograničena, ona se poništavaju.
Zašto teolozi i metafizičari, zapravo tako suptilni logičari i dalje uporno ustraju u nedoslednosti time što zagovaraju postojanje velike većine besmrtnih ljudi, prema tome jednako neograničenih, a iznad njih postojanje Boga, još besmrtnijeg i neograničenijeg? Na to su bili prisiljeni apsolutnom nemogućnošću da negiraju stvarno postojanje, moralnost kao i međusobnu nezavisnost miliona ljudskih bića koja su živela i žive na ovoj Zemlji. Tu činjenicu uz najbolju volju nisu smeli zanemariti. Logički je iz toga trebalo da zaključe da duše nisu besmrtne i da ne postoje izvan svoga telesnog i smrtnog okvira i da su, ograničavajući se u međusobnoj zavisnosti, budući da izvan sebe susreću mnoštvo različitih predmeta, ljudski pojedinci kao i sve drugo što postoji na ovom svetu, prolazna, dovršena i ograničena bića. Međutim, kad bi sve to priznali, morali bi odustati od osnovnih postavki svojih idealnih teorija, morali bi stati pod zastavu čistog materijalizma ili eksperimentalne i racionalističke nauke. Na to ih poziva i moćni glas stoleća.
Na taj se glas oni oglušuju. Po prirodi su nadahnuti, profete, doktrinari i svestenici; njihov duh vode suptilne laži metafizike i navikao je na tminu idealističkih fantazija, tako da oni ustaju protiv iskrenih zaključaka i jednostavne istine. Tako je se boje da radije podnose protivrečje koje sami stvaraju apsurdnom fikcijom besmrtne duše, a kojoj moraju tražiti rešenje u novoj apsurdnosti, odnosno božjoj fikciji. S teoretskog gledišta, Bog je u stvari poslednji zakon i vrhovni izraz svih apsurdnosti i kontradikcija idealizma. U teologiji, koja predstavlja detinjastu i naivnu metafiziku, pojavljuje se kao temelj i prvi uzrok apsurda, dok u metafizici u užem smislu reči, tj. u doteranoj i racionalizovanoj teologiji, Bog je poslednja instanca i vrhovno utočište tako da se kontradikcije, koje se čine nerešive u stvarnom svetu, objašnjavaju u Bogu i Bogom, tj. apsurdom koji je umotan u racionalni privid.
Postojanje Boga i besmrtnost duše dve su neodvojive fikcije, dva pola istog apsolutnog apsurda, jedan izaziva drugi i uzalud traži svoje objašnjenje i razlog postojanja u drugome. Tako je i s očitom kontradikcijom koja postoji između pretpostavljene neograničenosti svakog čoveka i stvarne činjenice postojanja mnogih ljudi, dakle mnoštva neograničenih bića koja se nalaze jedna izvan drugih i prema tome se neminovno ograničavaju; između njihove smrtnosti i besmrtnosti; između njihove prirodne zavisnosti i apsolutne nezavisnosti jednog od drugoga, idealisti imaju samo jedan odgovor: Bog – ako vam taj odgovor ništa ne objašnjava i ne zadovoljava vas, to gore po vas. Ne mogu vam dati drugi.
Fikcija besmrtnosti duše i individualnog morala, koji je njihova neminovna posledica, negacije su svakog morala. Ovom prilikom moramo odati priznanje teolozima koji, doslednije i logičnije nego metafizičari, odvažno negiraju ono što danas nazivamo nezavisnim moralom, razložno objašnjavajući da od trenutka kada prihvatamo besmrtnost duše i postojanje Boga, moramo prihvatiti jedan jedini moral, a to je božji zakon, verski moral, odnosno odnos besmrtne duše prema Bogu milošću božjom. Izvan ovog iracionalnoga čudesnog i mističnog odnosa, jedinoga svetog i spasonosnog, i izvan posledica koje iz ovoga proizlaze za čoveka, svi su ostali odnosi ništavni. Božji je moral apsolutna negacija ljudskog morala.
Božji je zakon savršeno izražen ovom hrišćanskom maksimom: »Volećeš Boga više nego samoga sebe, a bližnjega svoga isto kao sebe,« što implicira žrtvovanje sebe i svog bližnjega Bogu. Možda je žrtvovanje sebe ludost; ali žrtvovanje svog bližnjeg je s ljudskog gledišta apsolutno nemoralno. Zašto sam prisiljen na neljudsko žrtvovanje? Zbog spasa duše. To je poslednja reč hrišćanstva. Dakle, da bih zadovoljio Boga i spasio svoju dušu, moram žrtvovati svog bližnjeg. To je apsolutni egoizam. Ovaj ni umanjeni ni uništeni egoizam, nego dobro maskiran u katolicizam prisilnom kolektivnošću i autoritativnim, hijerarhijskim i despotskim jedinstvom crkve, javlja se u čitavoj svojoj ciničkoj otvorenosti u protestantizmu, koji je neke vrste »spašavaj se ko može«.
Metafizičari se trude da ublaže taj egoizam koji je svojstven i osnovni princip svih idealističkih doktrina, govoreći što je moguće manje o odnosima čoveka s Bogom, a mnogo više o međusobnim odnosima ljudi. To nije ni lepo, ni iskreno, ni logično od njih; jer od trenutka kad prihvatamo postojanje Boga, prisiljeni smo prihvatiti nužnost odnosa čoveka s bogom; moramo priznati da su u prisutnosti tih odnosa s apsolutnim i vrhunskim bičem svi ostali odnosi neminovno simulisani. Ili bog zaista nije bog, ili njegova prisutnost sve apsorbuje i ruši. Ali, nećemo se na tome zadržavati...
Metafizičari dakle traže moral u međusobnim odnosima ljudi, i istovremeno smatraju da je on apsolutno individualna činjenica, božji zakon ispisan u srcu svakog čoveka, nezavisno o njegovim odnosima s drugim ljudskim pojedincima. To je nerazmrsivo proturečje na kojem se temelji moralna teorija idealista. Od trenutka kako nosim, pre svojih odnosa s društvom i prema tome nezavisno o uticaju društva na moju ličnost, moralni zakon koji je bog sam ispisao u moje srce, taj je zakon neminovno stran i ravnodušan, da ne kažem neprijatelj mog postojanja u društvu; on se ne može odnositi na moju vezu s ljudima, nego isključivo regulisati moje odnose s Bogom, kao što to vrlo logički dokazuje teologija. Što se tiče ljudi, oni su mi s gledišta tog zakona apsolutno strani. Moralni je zakon nastao i upisao se u moje srce izvan mojih odnosa s njima i s njima nema ništa zajedničko.
Ali, reći će neko, taj vam zakon upravo naređuje da volite ljude isto kao i sebe, zato što su vam oni slični i da im ne činite ništa što ne želite da vama bude učinjeno, da pazite na ravnopravnost, moralnu jednakost i pravdu. Na ovo bih odgovorio: ako je istina da moralni zakon sadrži ovu naredbu, moram zaključiti da se u mom srcu nije izolovano oblikovao ni bio ispisan; on neminovno pretpostavlja prethodno postojanje mojih odnosa s drugim ljudima, meni sličnima, i prema tome ne stvara te odnose nego, nalazeći ih već prirodno uspostavljene, samo ih regulise i na neki je način njihova razvijena manifestacija, objašnjenje i proizvod. Otuda proizlazi da moralni zakon nije individualna činjenica, nego društvena.
Da je drukčije, bio bi apsurdan moralni zakon upisan u moje srce; on bi upravljao mojim odnosima s bićima s kojima nemam nikakve veze i za koje čak ne znam da postoje.
Na to metafizičari imaju odgovor. Oni kažu da ga svaki ljudski pojedinac rođenjem donosi, božjom rukom upisan u srce, ali da je tamo u latentnom stanju, da ga pojedinac može realizovati i dešifrovati samo ako se razvija u društvu sebi sličnih; da jednom rečju čovek stiže do spoznaje tog zakona, njemu inherentnog, samo preko svojih odnosa s drugim ljudima. Ovim objašnjenjem, ako ne razložim, a ono barem prihvatljivim, stigli smo do nauke o idejama, osećajima i urođenim principima. Tu nauku poznajemo; ljudska duša, besmrtna i neograničena u biti, ali telesno određena, ograničena, otežana i da tako kažemo, zaslepljena i upropaštena u svom realnom postojanju, sadrži sve ove večne i božanske principe, a da to sama i ne zna. Besmrtna, mora neminovno biti večna u prošlosti i u budućnosti. Jer, da je imala početak, neizbežno bi imala i kraj, i ne bi bila besmrtna. Šta je postala, šta je učinila za celu ovu večnost koju je ostavila iza sebe? Samo bog to zna; ona se ne seća, to ne zna. To je velika tajna, puna očitih kontradikcija koje ćemo rešiti uz pomoć vrhovne kontradikcije, tj. Boga. Ona je sačuvala, a da sama za to i ne zna, u ne znam kojem pretincu svog bića, sve božanske principe. Međutim, izgubljena u zemaljskom telu, otupela u grubim materijalnim uslovima rođenja i postojanja na zemlji, više nema sposobnosti da ih shvati, ni moći da ih se priseti. To je kao da ih uopste nije ni imala. Ali evo, u društvu se sreće mnoštvo ljudskih duša, sve jednako besmrtnih u biti, i jednako otupelih, upropaštenih i materijaliziranih u stvarnom postojanju. Kao prvo, one se tako slabo prepoznaju, da jedna materijalizovana duša jede drugu. Znamo da je ljudožderstvo prva faza ljudskog roda. Zatim se, uz neprekidnu žestoku borbu, svaka trudi da podjarmi sve ostale – to je drugi period robovanja, koji ni dan-danas nije završen. Ni u ljudožderstvu ni u ropstvu ne nalazimo traga božjih principa. Ali u neprekidnoj međusobnoj borbi narodâ i ljudi koja čini istorija, i nakon bezbrojnih patnji koje su njezin najočitiji rezultat, duše se malo-pomalo bude, izlaze iz zatupljenosti, vraćaju se sebi, prepoznaju se i sve više produbljuju u svojoj intimi, izazvane i potaknute jedna od druge, počinju se prisećati, prvo predosećati, zatim nazirati i jasnije shvatati principe koje je Bog toekom večnosti ispisao vlastitom rukom.
Ovo se buđenje i prisećanje ne zbiva najpre u najneograničenijim i najbesmrtnijim dušama, jer bi to bio apsurd; neograničeno ne dopušta ni više ni manje, što znači da je duša najvećeg idiota isto tako besmrtna i neograničena kao duša najvećeg genija; buđenje i prisećanje zbiva se u najmanje grubo materijalizovanim dušama koje su samim tim sposobnije da se probude i prisete. To su genijalni ljudi, božji zanesenjaci, otkrivači, zakonodavci, proroci. Kad su jednom ti veliki i sveti ljudi, nadahnuti i izazvani duhom, bez kojeg ništa veliko ni dobro ne nastaje na ovome svetu, kad su dakle jednom našli u sebi jednu od božjih istina koju svaki čovek i ne znajući nosi u duši, naravno da grubo materijaliovanim ljudima postaje mnogo lakše ista otkrića učiniti na sebi. Tako se svaka velika istina, svi večni principi koji se u istoriji javljaju kao božja otkrića, kasnije svode na božanske istine, koje doduše svako može i mora pronaći u sebi i priznati za temelje vlastite neograničene biti, ili svoje besmrtne duše. To objašnjava kako istina koju otkriva samo jedan čovek, šireći se malo-pomalo prema vani, stvara učenike, isprva malobrojne i uglavnom proganjane zajedno s gospodarom od masa i službenih predstavnika društva; međutim, šireći se sve više upravo zbog tih progona, ona napokon pre ili kasnije ovladava kolektivnom svešću, i pošto je dugo bila isključivo individualna istina, menja se napokon u društveno prihvatljivu istinu; dobro ili loše primljena u javnim i privatnim društvenim institucijama, ona postaje zakon.
To je opsta teorija materijalista metafizičke škole. Na prvi pogled vrlo je prihvatljiva i kao da izmiruje najoprečenije stvari: božje objave i ljudski razum, besmrtnost i apsolutnu nezavisnost pojedinaca s njihovom moralnošću i apsolutnom zavisnošću, individualizam i socijalizam. Međutim, pobliže ispitujući ovu teoriju i njezine posledice, lako ćemo uvideti da je to samo prividno izmirenje koje pod lažnom maskom racionalizma i socijalizma prikriva antički trijumf božjeg apsurda nad ljudskim razumom i individualnog egoizma nad društvenom solidarnošću. U poslednjoj fazi ona dovodi do odvajanja i apsolutnog izolovanja pojedinaca i prema tome do negacije svakog morala.
Usprkos stremljenjima čistom racionalizmu, ona počinje negacijom svakog razloga, apsurdom, fikcijom neograničenog koje se gubi u ograničenome, ili pretpostavkom o duši, o mnoštvu besmrtnih duša smeštenih i zatvorenih u smrtna tela. Da bi ispravila i objasnila taj apsurd, prisiljena je da dozove u pomoć drugi apsurd par excellence, tj. Boga, oličenje besmrtne duše, nepromenjive, smeštene i zatvorene u prolazni i smrtni svet, a koji uza sve to čuva svoje sveznanje i svemoć. Kad joj postavljaju radoznala pitanja, ne može na njih odgovoriti, jer apsurd nema odgovora ni objašnjenja, ova nam teorija odgovara strašnim imenom Boga, koje ne znači apsolutno ništa ili znači nemoguće i njime sve objašnjava i rešava. To je njezina stvar i pravo, i upravo se zato manje-više poslušna kćerka i naslednica teologije zove metafizika.
Ovde moramo razmotriti moralne posledice njene teorije. Kao prvo konstatujmo da je njen moral, usprkos socijalističkom prividu, duboko i isključivo individualan, nakon čega nam neće biti teško dokazati da je s istim dominantnim karakterom zapravo negacija svakog morala.
Po toj teoriji besmrtna i individualna duša svakog čoveka, neograničena i u biti apsolutno potpuna, i kao takva ne treba nikoga, nema potrebe za odnosima s drugim bićima da bi se upotpunila, zatvorena je i kao uništena u smrtnom telu. U tom opadajućem stanju, čiji će nam razlozi verovatno ostati večno nepoznati, zato što ih ljudski duh ne može objasniti, jer je jedino objašnjenje u apsolutnoj tajni, u bogu; svedena na materijalno stanje i apsolutnu zavisnost prema vanjskom svetu, ljudska duša treba društvo da bi se probudila, ponovno prisetila, ponovno stekla svest o sebi i božjim principima, koje joj je bog oduvek postavljao i koji čine njezinu vlastitu bit. Takva je priroda i socijalistička strana ove teorije. Odnosi čoveka prema čoveku i svakog ljudskog pojedinca prema svim ostalima, jednom rečju društveni život, ovde se pojavljuju samo kao neminovno sredstvo razvoja, prelazni most, a ne cilj; apsolutni i poslednji cilj svakog ljudskog pojedinca jest on sam, izvan svih ostalih ljudskih pojedinaca, to je on u prisutnosti apsolutne individualnosti, tj. Boga. Ljudi su mu bili potrebni samo da izađe iz zemaljskog uništenja, da se ponovno nađe, da ponovno stekne svoju besmrtnu bit, i kad ju je jednom našao, budući da je život crpio samo iz nje, on im okreće leđa i ostaje uronjen u kontemplaciju mističnog apsurda, u obožavanje svog Boga.
Održao je neke odnose s ljudima, ne iz moralne potrebe, ni ljubavi prema njima, jer volimo zapravo ono što trebamo ili što treba nas; a čoveku koji je našao svoju neograničenu i besmrtnu bit, znači ispunjenom u sebi, ne treba niko, potreban mu je samo bog, koji nekim čudom, što ga shvataju samo metafizičari, kao da poseduje neograničeniju neograničenost i besmrtniju besmrtnost od ljudi; unapred podržavan božanskim sveznanjem i svemoći, slobodan i zadubljen u duhovne misli, nema potrebe za drugim ljudima. Dakle, ako s njima i dalje održava neke odnose, postoje samo dva razloga.
Dok god poseduje vlastito smrtno telo, mora jesti, štititi se, pokrivati, braniti se kako od vanjske prirode tako od napada ljudi, i ako je civilizovan čovek, treba mu niz materijalnih stvari koje čine udobnost, ugodnost i raskoš, i dok za većinu njih naši očevi nisu ni znali, danas se te iste stvari u celom svetu smatraju preko potrebnima. Mogao bi doduše slediti primer svetaca prošlih stoleća i, izolujući se u kakvoj spilji, hraniti se korenjem. Međutim, čini se da to ne dolikuje modernim svecima, koji misle da je materijalna udobnost nužna za spas duše. Prema tome, sve mu te stvari trebaju, a one se proizvode samo kolektivnim radom svih ljudi; izolovani rad jednog čoveka ne bi proizveo ni milioniti deo. Otuda proizlazi da čovek s besmrtnom dušom i unutarnjom slobodom nezavisnom od društva, tj. moderni svetac, materijalno zavisi o društvu, a da s moralnog gledišta ne oseća nikakvu potrebu za njim.
Koje ćemo ime nadenuti odnosima koji su motivisani isključivo materijalnim potrebama, a nikakva ih moralna potreba ne potvrđuje? Jedno jedino je moguće, a to je eksploatacija. Zaista, u metafizičkom moralu i buržujskom društvu, koje se kao što znamo temelji na tom moralu, svaki pojedinac neminovno postaje eksploatator društva, tj. sviju, a država je samo, u svojim različitim oblicima, od teokratske države i najapsolutnije monarhije do najdemokratskije republike izglasane najširim izborima, regulator i jamac uzajamne eksploatacije.
U buržoaskom društvu koje se zasniva na metafizičkom moralu, svaki se pojedinac zbog potrebe ili po logici svoje pozicije pojavljuje kao eksploatator ostalih zato što sve njih treba materijalno, a nikoga moralno. Dakle, svako izbegava društvenu solidarnost kao zapreku punoj slobodi vlastite duše, a traži je samo zato da bi održao svoje telo, odnosno ceni je isključivo zbog svoje materijalne koristi, i daje joj samo ono što je apsolutno nužno da bi stekao ne pravo, nego moć da sebi osigura tu korist. Svako gleda na nju samo kao eksploatator. No, kad su svi eksploatatori, između njih mora biti sretnih i nesretnih, jer svaka eksploatacija treba eksploatatore. Prema tome, ima eksploatatora moćnih u stvarnosti; ostali, tj. brojni narod, želi moć ali u stvarnosti je ne poseduje. Zapravo, on je večno eksploatisan. Evo do čega s pozicija društvene ekonomije dovodi metafizički ili buržujski moral; do rata bez milosti i primirja između pojedinaca, do grčevitog rata, u kome veći broj gine da bi osigurao pobedu i blagostanje manjem broju.
Drugi razlog koji će navesti pojedinca, koji je stigao do punog posedovanja samoga sebe, da održi odnose s drugima, jest želja da udovolji bogu i ispuni njegovu drugu zapoved; prva je da voli boga više nego samoga sebe, a druga da voli sve ljude, svoje bližnje isto kao samoga sebe i da im čini, za ljubav božju, sve ono što želi da njemu bude učinjeno.
Obratite pažnju na reči: »za ljubav božju«; one savršeno objašnjavaju karakter jedine moguće ljudske ljubavi prema metafizičkom moralu, koji naglašava da ljude ne treba voleti zbog njih samih ili iz vlastite potrebe, nego isključivo zato da bismo zadovoljili vrhovnog gospodara. Uostalom, tako i treba da bude; jer od trenutka kada metafizika prihvata postojanje boga i odnose čoveka s njim, ona im mora, kao i teologija, podrediti sve ljudske odnose. Pojam boga apsorbuje, uništava sve što nije bog, zamenjujući božanskim fikcijama sve ljudske i zemaljske činjenice.
Po metafizičkom moralu, čovek koji je postigao svest o svojoj besmrtnoj duši i individualnoj slobodi pred bogom i u njemu, ne može voleti ljude, zato što ih moralno više ne treba, a još jednom dodajem, možemo voleti samo onoga ko nas treba.
Ako se može verovati teolozima i metafizičarima, prvi je uslov potpuno ispunjen u odnosima čoveka s bogom, jer, smatraju oni, čovek ne može bez boga. Čovek, dakle, može i mora voleti boga jer ga toliko treba. Što se tiče drugog uslova, tj. da možemo voleti samo onoga kome ta ljubav treba, taj nije ostvaren u čovekovim odnosima s bogom. Bilo bi bogohuljenje reći da je bogu potrebna ljudska ljubav. Jer, osećati potrebu za nečim, znači da vam nedostaje nešto što je nužno, uslov postojanja, i prema tome znak slabosti, priznanje nemoći. Apsolutno potpun u sebi, bog ne treba nikoga i ništa. Budući da mu ne treba ljubav drugih ljudi, on ih ne može voleti; i ono što nazivamo njegovom ljubavlju prema ljudima samo je ugnjetavanje, jednako ako ne i gore od onoga koje moćni nemački car još i dan-danas vrši nad svojim podanicima. Ljubav ljudi prema bogu jako podseća na onu koju su Nemci osećali prema svom vladaru, koji je danas tako moćan da posle boga ne poznajemo veće moći od njegove.
Prava, istinska ljubav, kao izraz uzajamne potrebe, postoji samo među jednakima. Ljubav višega prema nižemu je ugnjetavanje, pritisak, preziranje, egoizam, ponos i oholost koji trijumfuju u osećaju moći nad drugima. Ljubav nižega prema višemu je poniženje, strah i nada roba koji od gospodara očekuje bilo zlo, bilo dobro.
Takva je priroda tzv. božje ljubavi prema ljudima i ljudi prema bogu. To je despotizam jednoga i robovanje drugih.
Šta zapravo znače reči: voleti ljude i činiti im dobro iz ljubavi prema bogu? Znači da s njima treba postupati onako kako bog želi; a kako bog želi da se njim postupa? Kao s robovima. Bog je po svojoj prirodi prisiljen na s njima tako postupa. Budući da je on apsolutni gospodar, na njih nužno mora gledati kao na apsolutne robove; ako ih takvima smatra, tako će se prema njima i odnositi. Postoji samo jedan način da se s njima izjednači a taj je da abdicira, da se poništi i da nestane. Međutim, bio bi to prevelik zahtev na njegovu svemoć. On u najgorem slučaju može, da bi uskladio neobičnu ljubav koju oseća prema ljudima sa svojom večnom pravednošću, ne manje neobičnom, žrtvovati svog jedinog sina, kako nas uči Evanđelje; ali, odreći se vlasti, počiniti samoubistvo zbog ljubavi prema ljudima, moraće jedino ako ga na to prisili kritika nauke. Dok mu god lakoverna ljudska mašta bude dopuštala da postoji, biće uvek apsolutni gospodar robova. Očito je iz ovoga da postupati s ljudima prema bogu znači zapravo postupati s njima kao s robovima. Ljudska je ljubav po bogu ljubav prema vlastitom ropstvu. Ja kao besmrtan i potpun pojedinac, zahvaljujući bogu, slobodan sam upravo zato što sam božji rob, i ne trebam drugog čoveka da mi pruži sreću i potpuniju intelektualnu i moralnu bit; dakle, s ljudima održavam odnose iz poslušnosti prema bogu i voleći ih iz ljubavi prema bogu, postupajući kako bog zahteva, želim da budu božji robovi kao i ja. Dakle, svidi li se vrhovnom gospodaru da mene izabere da njegovu svetu volju provodim na zemlji, znaću ih na to prisiliti. Takva je prava bit onoga što iskreni i ozbiljni božji obožavaoci zovu ljubav prema ljudima. To nije toliko požrtvovnost onih koji vole, koliko prisiljena žrtva onih koji su objekti, odnosno žrtve te ljubavi. To nije njihovo oslobođenje, nego potčinjenost što većoj božjoj slavi. I tako se božji autoritet pretvara u ljudski, tako crkva utemeljuje državu.
Prema toj teoriji, svi bi ljudi na taj način trebali služiti bogu. Ali znamo da su svi pozvani, a da izabranih ima malo. Uostalom, da su svi jednako sposobni da to ispune, tj. da su svi dospeli do istog stepena intelektualnog i moralnog savršenstva, svetosti i slobode u bogu, ta bi služba postala beskorisna. Ako je nužna, znači da velika većina ljudskih pojedinaca nije stigla do tog stepena, iz čega proizlazi da se s još neukom i neupućenom masom mora postupati onako kako bog zapoveda, tj. njom će upravljati, potčinjavaće je manji broj svetaca, koje na ovaj ili onaj način bog ne zaboravlja izabrati i postaviti na privilegovani položaj koji će im omogućiti da izvrše svoju dužnost. [1]
Za vladu narodnih masa, nema sumnje za njihovo vlastito dobro, za spas njihovih duša ako ne i tela, u teokratskim i aristokratskim državama, za svece i plemiće u naučnim, liberalnim, čak republikanskim državama koje su formirane univerzalnim izborom, za inteligentne i bogate, bitna je jedna rečenica: »Sve za narod, ništa iz naroda.« (Tout pour le peuple, rien par le peuple.) To znači da su sveci, plemići ili privilegovani ljudi, bilo s gledišta nauke, razvijene inteligencije ili bogatstva, bliži idealu ili bogu, tvrde jedni, ili razumu, pravdi i pravoj slobodi, tvrde drugi, nego narodne mase, i zato im je poverena sveta i plemenita dužnost da ih upućuju. Žrtvujući vlastite interese i zanemarivši svoje poslove, moraju se posvetiti sreći mlađeg brata, tj. naroda. Vladanje nije zadovoljstvo nego mučna dužnost: pri tome se ne traži zadovoljenje vlastite ambicije, taštine ili pohlepe, nego isključivo prilika da se može posvetiti sreći ostalih. Zato je verovatno broj izvršilaca službenih dužnosti malen, a kraljevi i ministri, veliki i mali službenici primaju vlast samo zato da bi se mogli brinuti za druge.
To su dakle, u društvu zamišljenom prema teoriji metafizičara, dva različita, čak i oprečna, tipa odnosa koji mogu postojati među pojedincima. Prvi je eksploatacija, drugi vlada. Ako vladati znači žrtvovati se za dobro onih kojima se vlada, onda je drugi odnos u potpunoj kontradikciji s prvim, tj. eksploatacijom. Da se razumemo. Prema idealnoj teoriji, bilo teološkoj, bilo metafizičkoj, reči dobrobit masa ne mogu označavati njihovo zemaljsko blagostanje, ni vremensku sreću; što znači nekoliko desetaka godina zemaljskog života u usporedbi s večnošću. Prema tome, mase ne treba upućivati neprimerenoj sreći koju nam pruža materijalna moć na zemlji, nego njihovom večnom spasenju. Lišavanja i materijalne patnje mogu se smatrati pomanjkanjem odgoja, jer prevelika telesna uživanja ubijaju besmrtnu dušu. U tom slučaju kontradikcije nestaje; eksploatisati i vladati znači isto, jedno upotpunjuje drugo i služi mu napokon kao sredstvo i cilj.
EKSPLOATACIJA I VLADA, prva osigurava sredstva drugoj i čini nužnu bazu i cilj svake vlade, koja pak osigurava i legalizuje mogućnost eksploatisanja, a obe su dva nedeljiva pojma onoga što zovemo politika. Još od početka istorije one su oblikovale stvarni život država; teokratskih, monarhijskih, aristokratskih pa čak i demokratskih. Pre toga, pa sve do velike revolucije s kraja XVIII stoleća, njihova je uska veza skrivana iza religioznih fikcija, časnih i viteških, sve dok gruba ruka buržoazije nije rastrgala sve velove, uostalom već prozirne, sve dok njezin revolucionarni dah nije raspršio sve isprazne pretpostavke iza kojih su crkva i država, teokracija, monarhija i aristokracija mogle dugo vremena mirno raditi svoja sramotna istorijska zlodela; sve dok buržoaziji nije dozlogrdilo da bude nakovanj, te je postala čekić; jednom rečju, otkako je uspostavila modernu državu, ova je kobna veza otkrivena svima kao stvarna i neosporavana istina.
Eksploatacija je vidljivo telo, a vlada je duša buržoaskog režima. A kao što smo upravo videli, i jedna i druga su u toj uskoj povezanosti, s teoretske kao i praktične strane, neminovan i veran izraz metafizičkog idealizma, neizbeživa posledica buržujske teze koja traži slobodu i moral pojedinaca izvan društvene solidarnosti. Ova teza dovodi do eksploatatorske vlade manjeg broja sretnih ili odabranih, i robovanja većeg broja, a za sve zajedno do negacije svakog morala i slobode.
*****
Pošto sam pokazao kako idealizam, polazeći od apsurdnih ideja o bogu, besmrtnosti duša, prvotne slobode pojedinaca i njihova društveno zavisna morala, fatalno stiže do konsakracije robovanja i besmrtnosti, pokazaću kako prava nauka, materijalizam i socijalizam – drugi je termin samo opravdani i potpuni razvoj prvoga – upravo zato što kao polazište uzimaju materijalnu prirodu i prirodno i prvotno robovanje ljudi, i zato što sami sebe prisiljavaju da traže jednakost ljudi ne izvan, nego u srcu samoga društva, ne protiv njega, nego preko njega, moraju neminovno dostići uspostavljanje najšire slobode pojedinaca i ljudskog morala.
___________________________________
1. U dobro staro vreme, kad hrišćanska vera još nije bila prodrmana i predstavljena uglavnom rimskom katoličkom crkvom, nego je cvetala u punoj moći, bog je vrlo lako odredio izabrane. Podrazumevalo se da svi vladari, veliki i mali, vladaju po božjoj volji ako nisu ekskomunicirani; plemstvo je svoje privilegije opravdavalo blagoslovom svete crkve. Protestantizam, koji je i ne htejući mnogo pridonio uništenju vere, podržao je ovu hrišćansku doktrinu: »Svaka vlast, ponavljao je s apostolom svetim Pavlom, dolazi nam od Boga.« Čak je učvrstio vlast vladara izjavljujući da dolazi direktno od Boga, bez posredstva crkve, koja joj je dapače podređena. Međutim, otkako je filozofija prošlog stoleća zajedno s buržoaskom revolucijom zadala smrtni udarac veri i oborila sve institucije temeljene na veri, nauka o vlasti se teškom mukom obnavlja u ljudskoj svesti. Savremeni vladari i dalje govore »božjom voljom«, ali reči koje su nekad imale moćno, stvarno životno značenje, ništa ne znače inteligenciji, pa čak ni većem delu naroda. Napoleon III je istu rečenicu pokušao popraviti dodavši i »voljom naroda«, što se ili poništava, ili znači da sve što želi narod želi i bog. Preostaje da doznamo šta narod želi i koji organ najvernije izražava tu želju. Radikalne demokrate zamišljuju da je to skupština izabrana univerzalnim glasanjem. Drugi, još radikalniji, uz skupštinu dodaju referendum, tj. neposredno glasanje čitavog naroda o svakom novom važnijem zakonu. Međutim, svi – konzervativci, liberali, umereni i ekstremni radikali – slažu se u tome da narod mora biti vođen, bilo da sam bira svoje vođe i gospodare, bilo da su oni nametnuti, on mora imati vođe i gospodare. Nedovoljno inteligentan, mora dopustiti da njime upravljaju oni koji su za to dovoljno mudri. Dok su prošlih stoleća potraživali vlast naivno, u ime boga, danas je traže od nauke, u ime inteligencije; više to nisu svestenici propale religije, nego naučno obrazovani svestenici koji zahtevaju moć u vreme kada je inteligencija očito u opadanju. Nikada učeni i obrazovani ljudi, i uopste oni koje nazivamo prosvećenom klasom, nisu pokazivali takvu moralnu degradaciju, kukavičluk, egoizam i potpuno pomanjkanje svakog uverenja, kao današnjih dana. Zbog kukavičluka, usprkos naučnoj obrazovanosti, ostali su glupi, s jedinom željom da očuvaju ono što imaju, u ludoj nadi da će zaustaviti tok istorije grubom silom i vojnom diktaturom, pred kojom danas padaju ničice. Kao što su se nekad predstavnici božjeg i vlasti, tj. crkva i svestenici, suviše očito povezali u ekonomskom eksploatisanju masa, što je bio glavni uzrok njihove propasti, tako su se i danas predstavnici ljudske inteligencije i vlasti, država, tela nauke i prosvećene klase, suviše očito identifikovali s istom okrutnom i nepravednom eksploatacijom, da bi mogli sačuvati svoju moralnu snagu i prestiž. Osuđeni vlastitom savesti, osećaju se izdani i protiv prezira koji znaju da zaslužuju, bore se snažnim argumentom organizovane i oružane sile. Organizaciju čine tri mrske komponente: birokratija, policija i stalna vojska. Evo, to je država, vidljivo telo eksploatirajuće i obrazovane inteligencije privilegovanih klasa. Protiv te propale i umiruće inteligencije u narodnim se masama budi i razvija nova inteligencija, mlada i snažna, puna života, koja još nije dovoljno obrazovane, ali koja teži nauci oslobođenoj metafizičkih i teoloških gluposti. Ova inteligencija nema ni obrazovanih profesora, ni proroka, ni svestenika; učeći svugde i od svakoga neće stvoriti ni novu crkvu ni državu; izbrisaće do poslednjeg traga kobni i prokleti princip vlasti, kako ljudske tako i božanske, i vrativši punu slobodu svakome, ostvariće jednakost, solidarnost i bratstvo ljudskoga roda.
Нема коментара:
Постави коментар