Tokom 1959. godine Bertrand Russell je za BBC snimio seriju od dvanaest razgovora. Voditelj pred TV-kamerama je bio Woodrow Wyatt, a Russell je "iskazao svoje mišljenje" o filozofiji, religiji, ratu i pacifizmu, komunizmu, moći, Velikoj Britaniji, fanatizmu i toleranciji, nacionalizmu i još mnogo čemu. Ovde donosimo prevod razgovora u kojem Russell na vrlo jednostavan način pokušava odgovoriti na pitanje "šta je to filozofija". Zapis tog razgovora, zajedno sa ostalima, objavljen je u knjizi Bertrand Russell Speaks His Mind, Arthur Barker Ltd, London 1960, pp. 11-19.
WOODROW WYATT
Lorde Russell, šta je to filozofija?
LORD RUSSELL
To je prilično kontroverzno pitanje. Mislim da ne postoje dva filozofa koja bi na njega jednako odgovorila. Lično smatram da se filozofija sastoji od spekulacija o stvarima o kojima egzaktna spoznaja još nije moguća. To bi bio samo moj odgovor, ne i nekog drugog.
WYATT
Koja je razlika između filozofije i nauke?
RUSSELL
Grubo, reklo bi se da je nauka ono što znamo, a filozofija ono što ne znamo. To je jednostavna definicija i razlog zbog kog, kako spoznaja napreduje, pitanja stalno prelaze iz filozofije u nauku.
WYATT
Prema tome, čim je nešto ustanovljeno i otkriveno, ono prestaje biti filozofija i postaje nauka?
RUSSELL
Da, i mnoga pitanja koja smo navikli zvati filozofskim više tako ne nazivamo.
WYATT
Koja je korist od filozofije?
RUSSELL
Mislim da filozofija koristi dvojako. Prvo, da održi živima spekulacije o stvarima koje još nisu pristupačne nauci; na kraju krajeva, naučna spoznaja pokriva vrlo mali deo onoga što zanima čovečanstvo i što treba da ga zanima. Postoji vrlo mnogo stvari od ogromnog interesa o kojima nauka, barem danas, zna malo i ja ne želim da ljudska imaginacija bude ograničena i zatvorena unutar onog što se sada zna. Mislim da je jedna od koristi filozofije u tome što proširuje vaš imaginativni pogled na svet, pogled u području hipoteza. No tu je i druga korist koju smatram jednako važnom, a ta je da pokaže kako postoje stvari za koje smo mislili da ih znamo, ali ih zapravo ne znamo. S jedne strane nas filozofija potiče da nastavimo razmišljati o stvarima koje bismo mogli poznavati, s druge pak da ostanemo skromno svesni koliko mnogo toga što izgleda kao znanje to nije.
WYATT
Možete li nam dati primer nekog predmeta o kojem se spekulisalo i koji je kasnije doveo do nekih materijalnih rezultata?
RUSSELL
Da, vrlo lako, posebno iz grčke filozofije. Grci su pronašli celu gomilu hipoteza koje su se kasnije pokazale vrednima, ali koje u njihovo vreme nisu mogle biti proverene. Uzmite, na primer, atomističku hipotezu. Demokrit je postavio atomističku hipotezu po kojoj se materija sastoji od malih atoma i nakon više od dve hiljade godina pokazalo se da je to bio ispravan naučni stav, iako je u njegovo vreme to bila samo pretpostavka. Ili, opet, Aristarh. Aristarh je bio prvi čovek koji je smatrao da se Zemlja kreće oko Sunca a ne Sunce oko Zemlje, i da se svakodnevno prividno kretanje neba zbiva zbog Zemljine rotacije. Ta je tvrdnja ostala skoro pokopana i zaboravljena hipoteza sve do vremena Kopernika, dve hiljade godina kasnije. Ali Kopernik se toga verovatno nikad ne bi dosetio da nije bilo Aristarha.
WYATT
Kako se do toga dolazi? Nekom vrstom intuicije?
RUSSELL
O, ne. Ljudi koji prvi domisle te hipoteze ne mogu reći ,,ovo je istina’’, oni mogu jedino reći ,,ovo bi mogla biti istina’’. I ako imate dobru naučnu imaginaciju, možete smisliti bilo kakvu tvrdnju koja bi mogla biti istinita, i to je srž nauke. Prvo smislite nešto što bi moglo biti istinito - zatim pogledate da li jest, a obično nije.
WYATT
No nije li Platon smatrao da je Demokritova teorija o atomima samo gomila besmislica?
RUSSELL
Platon ga se užasavao - rekao je da bi sve njegove knjige trebalo spaliti - zato što Platon nije voleo nauku. Voleo je matematiku, ali nije voleo ništa drugo što bi bilo naučno.
WYATT
Ipak, na taj način filozofija postaje, u određenom smislu, sluškinja nauke.
RUSSELL
Pa, to jest jedna njena uloga. No ona nije samo sluškinja nauke budući da postoji mnogo toga sa čim se nauka ne može nositi. Sva pitanja vrednosti, na primer. Nauka vam neće reći šta je dobro a šta loše - šta je dobro ili loše kao svrha, ne kao sredstvo.
WYATT
Do kakve je promene, po Vašem mišljenju, došlo kroz svo to vreme u stavovima filozofa i javnosti prema filozofiji?
RUSSELL
To zavisi od filozofske škole na koju mislite. I kod Platona i kod Aristotela glavna je stvar bila pokušaj da se razume svet, i to je, moje je mišljenje, ono što bi filozofija morala činiti. Nakon toga dolazite do stoika, a njihov je glavni naglasak bio na moralnosti - da morate biti stoični, da morate strpljivo da trpite nesreće - i time je došlo do popularne upotrebe naziva ,,filozof’’.
WYATT
Da li biste rekli da je i Marx bio filozof?
RUSSELL
Zasigurno je bio filozof u određenom smislu, ali upravo tu imate važnu podelu među filozofima. Ima filozofa koji postoje zato da zadrže status quo, i drugih koji postoje da ga poremete - Marx, naravno, pripada ovoj drugoj grupi. Što se mene tiče, ja bih odbacio obe, budući da to nije pravi zadatak filozofije, i rekao bih da posao filozofa nije da menja svet nego da ga razume, šta je tačno suprotno onome što je rekao Marx.
WYATT
Šta biste rekli za sebe, koja ste vi vrsta filozofa?
RUSSELL
Jedina etiketa koju sam sebi ikada dao je ona logičkog atomiste, ali etikete mi nisu previše drage. Radije ih izbegavam.
WYATT
Šta to znači logički atomista?
RUSSELL
To znači, kako ja to razumem, da je analiza način kojim dolazite do naravi bilo kog posmatranog predmeta te da možete analizirati sve dok ne dođete do onoga što više ne može biti analizirano, i to su onda logički atomi. Zovem ih logičkim atomima zato što to nisu mali komadići materije. To su ideje, takoreći, od kojih su izgrađene stvari.
WYATT
Koji je danas glavni trend u filozofiji?
RUSSELL
Treba razlikovati zemlje engleskog govornog područja i kontinentalne evropske zemlje. Trendovi su mnogo razdvojeniji nego što su nekad bili, znatno razdvojeniji. U anglofonskim zemljama, posebno u Engleskoj, postoji nova filozofija koja se afirmisala, čini mi se, kroz želju da za sebe nađe izdvojeno područje. Po onome što sam malopre rekao izgleda kao da je filozofija samo nepotpuna nauka i ima ljudi kojima se taj stav ne sviđa. Oni bi želeli da filozofija poseduje jednu sferu samo za sebe. To je odvelo u ono što bi se moglo nazvati lingvistička filozofija, u kojoj najvažnija stvar za filozofa nije da odgovori na pitanja, nego da potpuno razjasni njihova značenja. Ja se lično ne mogu složiti s takvim stavom ali Vam mogu dati jednu ilustraciju. Jednom, dok sam se vozio biciklom do Winchestera, izgubio sam se pa sam otišao do seoskog dućana i rekao: Možete li mi pokazati najkraći put do Winchestera? Čovek kog sam pitao obratio se drugom čoveku u stražnjoj prostoriji, a kojeg ja nisam mogao videti: Gospodin hoće da zna koji je najkraći put do Winchestera. Čuo se samo glas: Winchester? - Aha - Put za Winchester? - Aha - Najkraći put? - Aha - Ne znam. I tako sam morao otići, a da nisam dobio odgovor. Eto, to je ono što oksfordska filozofija smatra da treba činiti.
WYATT
Mislite, pravilno shvatiti pitanje ne obazirući se na odgovor?
RUSSELL
Da. Neko drugi je pozvan da dâ odgovor.
WYATT
Kako se to razlikuje od sadašnjeg kontinentalnog pristupa?
RUSSELL
Kontinentalni pristup je, kako da kažem, punokrvniji. Ja se s njim više ne slažem. Ali on je u određenom smislu punokrvniji i mnogo sličniji filozofijama ranijih vremena. Postoje različite vrste filozofije koje polaze od Kierkegaarda i egzistencijalizma, pa onda filozofije uređene tako da omoguće polemike tradicionalnoj religiji. Ima raznih stvari takve vrste. Ja smatram, međutim, da u svemu tome nema ničeg vrlo važnog.
WYATT
Nema, ali od koje je praktične koristi Vaša vrsta filozofije čoveku koji hoće da zna kako da se ponaša?
RUSSELL
Mnogo mi ljudi piše govoreći kako su sada potpuno zbunjeni i kako ne znaju kako da se ponašaju, budući da su odustali od prihvatanja tradicionalnih putokaza prema ispravnom delovanju, a ne znaju šta drugo prihvatiti. Mislim da je vrsta filozofije u koju ja verujem korisna na sledeći način: ona omogućava ljudima da deluju snažno i kada nisu apsolutno sigurni je li to ispravno delovanje. Mislim da niko ne bi trebao biti ni u šta siguran. Ako ste sigurni, sigurno grešite jer ništa ne zaslužuje sigurnost, tako da uvek treba zadržati svoja verovanja s izvesnom količinom sumnje i treba uprkos sumnji moći delovati snažno. Nakon svega, to je upravo ono što zapovednik radi kad planira bitku. On ne zna tačno šta će neprijatelj učiniti, ali ako je dobar zapovednik, predvideće ispravno. Ako je loš zapovednik, predvideće pogrešno. U praktičnom životu, međutim, treba delovati prema verovatnostima i ono što ja očekujem od filozofije jeste da ohrabri ljude neka i bez potpune izvesnosti deluju snažno.
WYATT
Da, ali šta sada s onim što ljude čini toliko nesigurnima u stvarima u koje na neki način veruju i u koje imaju poverenja? Ne uznemiruje li ih to prilično?
RUSSELL
Pa, uznemiruje ih neko vreme, naravno, i mislim da je izvesna količina meteža bitni deo mentalnog vežbanja, no imaju li ikakve spoznaje o nauci, dobiće uporište koje im omogućava da izbegnu potpunu uznemirenost sumnjama koje bi trebali osećati.
WYATT
Šta mislite o budućnosti filozofije?
RUSSELL
Ne mislim da filozofija može, u budućnosti, imati takvu važnost kakvu je imala za Grke ili u srednjem veku. Mislim da uspon nauke neminovno slabi značaj filozofije.
WYATT
Je li moguće da imamo previše filozofa?
RUSSELL
Ne mislim da bi se filozof trebao izjašnjavati o tom pitanju. Mislim da bi mišljenje o tome trebali dati ljudi koji nisu filozofi.
WYATT
Kako biste sumirali vrednost filozofije u današnjem svetu kao i u godinama što slede?
RUSSELL
Mislim da je ona vrlo važna u današnjem svetu. Prvo, kao što sam rekao, zato što vas održava svesnim činjenice da postoje vrlo velika i vrlo važna pitanja s kojima se nauka, barem danas, ne može nositi, i da naučni stav sam za sebe nije dovoljan. Drugo, zato što ljude čini intelektualno malo smernijima i svesnima da se mnogo toga što se držalo izvesnim pokazalo kao neistinito i da nema prečice do znanja. Svesnima, takođe, da je razumevanje sveta, što je prema mom mišljenju temeljni cilj koji bi svaki filozof trebao imati, vrlo dug i težak posao pri kojem ne bismo smeli biti dogmatični.
Preveo s engleskoga: Bojan Štimec
Čemu, Vol.II No.5
izvor
O filozofu
Jedna od najuticajnijih orijentacija u anglosaksonskom svetu je analitička filozofija; njeni začetnici su engleski filozofi Džordž Edvard Mur (1873-1958) i Bertrand Rasel (1872-1970) kao i nemački matematičar i logičar Gotlib Frege (1848-1925). Predstavnici ove filozofske orijentacije u središte svojih istraživanja stavljaju analizu temelja znanja s obzirom na njegovu čulnu, empirijsku, racionalnu i teorijsku dimenziju. U svoje prethodnike oni ubrajaju Loka, Hobsa, Berklija, Hjuma, Mila, Maha, ali isto tako i Aristotela, srednjovekovnu sholastiku, Dekarta, Lajbnica, Kanta. Već ranije dobijena znanje o ljudskom iskustvu dovode u tesnu vezu sa analizom jezika u kojem traže smisao iskustva.
Stvaralaštvo Rasela ima više perioda: u početku se bavi temeljima matematike i filozofije a potom logičkim osnovama matematike i to je period kad je napisao svoja najznačajnija dela: Principi matematike (1903), članak O označavanju (1905) kao i fundamentalno delo, u saradnji sa V. Vajthedom, Principi matematike I-III (1910-1913). Ovo poslednje delo donelo je Raselu svetsku slavu i u narednom periodu bavio se pisanjem popularnih dela iz raznih oblasti filozofije a koja su bila namenjena širokoj publici. Tematski njegova dela obuhvataju teoriju saznanja, istoriju filozofije, prebleme religije i morala, pedagogiju i politiku. Rasel je neko vreme studirao matematiku na Kembridžu, a potom je bio pod uticajem neohegelovstva; prve radove piše pod uticajem Kanta i Hegela; uvidevši neplodnost primene filozofskih spekulacija na savremenu nauku počinje da kritikuje apsolutni idealizam sa stanovišta realizma i empirizma i tako se približava Muru i gradi teoriju realnosti po kojoj postoji principijelna razlika između materije i svesti, pojedinačnog i opšteg (univerzalnog) i na tome će ostati i narednih decenija. Moglo bi se reći da Rasel razvija ideje empirizma (Mah) u njihovoj pozitivističkoj (hjumovsko-milovskoj) varijanti, pa nije slučajno što su ga mnogi nazivali i Hjumom XX veka. Svoju filozofsku poziciju on je određivao kao naučni zdravi razum. Polazio je od toga da je svet u njegovom uobičajenom značenju – svet ljudi i stvari, a da iza tog našeg "malog sveta" postoji "veliki svet" – vasiona. Mi znamo samo beskonačno mali deo vasione jer, bilo je bezbroj vekova u kojima nije bilo nikakvog znanja i verovatno će nastupiti vreme mnogih vekova kad opet neće biti nikakvih znanja.
Što se kasnijih Raselovih spisa tiče, njegova pozicija je eklektička budući da je često nekritički potpadao pod različite uticaje pa je razvijao i međusobno različite koncepcije. Najtemeljniji su njegovi radovi iz oblasti matematike i simboličke logike u kojima je dao svoj originalni doprinos i usmerio razvoj analitičke filozofije.
U razračunavanju Rasela sa Hegelovom filozofijom presudnu ulogu odigrala je Lajbnicova filozofija u kojoj je on našao ideju analitičke metode koja se sastojala u razlaganju složenih oblika znanja na jednostavne čime su se dobijale "istinske sheme znanja" koje čine "pravu osnovu sveta". Osnovne ideje analitičkog metoda izložene su već 1900. u Raselovom spisu Kritički pregled Lajbnicove filozofije da bi već 1903. u delu Principi matematike pokazao kako je sva matematika nastala iz simboličke logike i da je stoga neophodno spoznati njene principe. U spisu koji je napisao sa Vajthedom Rasel je, razvijajući Fregeov program logicizma, koristeći strogo logičko-matematičke metode, rešio niz paradoksa pred kojima se u to vreme našla matematika, kao grana logike, tvrdeći pri tom da je čista matematika klasa propozicija tipa p q, da nema pojmova tipičnih za matematiku koji se ne mogu svesti na logičke i da nema matematičkih računa koji se ne mogu prevesti na čisto formalne. Uvidevši kako su nove ideje u oblasti logičke analize značenja efikasne za rešavanje problema koji su se nalazili i pred tradicionalnom filozofijom, Rasel je došao do zaključka da je logika u svom formalizovanom obliku duboko povezana sa filozofijom, pa je jedna od bitnih crta analitičke filozofije bilo zbližavanje logike i teorije saznanja. Smatrao je da je logika fundamentalna za filozofiju i da filozofske škole treba deliti i razlikovati ne s obzirom na njihovu metafiziku već s obzirom na vrstu logike na kojoj počivaju.
Rasel se u primeni metode analize nije ograničio na matematiku već je ističući značaj simboličke logike metod logičke analize primenio na teoriju saznanja i proširio na reševanje svih filozofskih problema; tako je nastala analitička filozofija za koju se može reći da je vladajuća orijentaciji u anglosaksonskom svetu prve polovine XX veka.
Milan Uzelac
izvor
Jedna od najuticajnijih orijentacija u anglosaksonskom svetu je analitička filozofija; njeni začetnici su engleski filozofi Džordž Edvard Mur (1873-1958) i Bertrand Rasel (1872-1970) kao i nemački matematičar i logičar Gotlib Frege (1848-1925). Predstavnici ove filozofske orijentacije u središte svojih istraživanja stavljaju analizu temelja znanja s obzirom na njegovu čulnu, empirijsku, racionalnu i teorijsku dimenziju. U svoje prethodnike oni ubrajaju Loka, Hobsa, Berklija, Hjuma, Mila, Maha, ali isto tako i Aristotela, srednjovekovnu sholastiku, Dekarta, Lajbnica, Kanta. Već ranije dobijena znanje o ljudskom iskustvu dovode u tesnu vezu sa analizom jezika u kojem traže smisao iskustva.
Stvaralaštvo Rasela ima više perioda: u početku se bavi temeljima matematike i filozofije a potom logičkim osnovama matematike i to je period kad je napisao svoja najznačajnija dela: Principi matematike (1903), članak O označavanju (1905) kao i fundamentalno delo, u saradnji sa V. Vajthedom, Principi matematike I-III (1910-1913). Ovo poslednje delo donelo je Raselu svetsku slavu i u narednom periodu bavio se pisanjem popularnih dela iz raznih oblasti filozofije a koja su bila namenjena širokoj publici. Tematski njegova dela obuhvataju teoriju saznanja, istoriju filozofije, prebleme religije i morala, pedagogiju i politiku. Rasel je neko vreme studirao matematiku na Kembridžu, a potom je bio pod uticajem neohegelovstva; prve radove piše pod uticajem Kanta i Hegela; uvidevši neplodnost primene filozofskih spekulacija na savremenu nauku počinje da kritikuje apsolutni idealizam sa stanovišta realizma i empirizma i tako se približava Muru i gradi teoriju realnosti po kojoj postoji principijelna razlika između materije i svesti, pojedinačnog i opšteg (univerzalnog) i na tome će ostati i narednih decenija. Moglo bi se reći da Rasel razvija ideje empirizma (Mah) u njihovoj pozitivističkoj (hjumovsko-milovskoj) varijanti, pa nije slučajno što su ga mnogi nazivali i Hjumom XX veka. Svoju filozofsku poziciju on je određivao kao naučni zdravi razum. Polazio je od toga da je svet u njegovom uobičajenom značenju – svet ljudi i stvari, a da iza tog našeg "malog sveta" postoji "veliki svet" – vasiona. Mi znamo samo beskonačno mali deo vasione jer, bilo je bezbroj vekova u kojima nije bilo nikakvog znanja i verovatno će nastupiti vreme mnogih vekova kad opet neće biti nikakvih znanja.
Što se kasnijih Raselovih spisa tiče, njegova pozicija je eklektička budući da je često nekritički potpadao pod različite uticaje pa je razvijao i međusobno različite koncepcije. Najtemeljniji su njegovi radovi iz oblasti matematike i simboličke logike u kojima je dao svoj originalni doprinos i usmerio razvoj analitičke filozofije.
U razračunavanju Rasela sa Hegelovom filozofijom presudnu ulogu odigrala je Lajbnicova filozofija u kojoj je on našao ideju analitičke metode koja se sastojala u razlaganju složenih oblika znanja na jednostavne čime su se dobijale "istinske sheme znanja" koje čine "pravu osnovu sveta". Osnovne ideje analitičkog metoda izložene su već 1900. u Raselovom spisu Kritički pregled Lajbnicove filozofije da bi već 1903. u delu Principi matematike pokazao kako je sva matematika nastala iz simboličke logike i da je stoga neophodno spoznati njene principe. U spisu koji je napisao sa Vajthedom Rasel je, razvijajući Fregeov program logicizma, koristeći strogo logičko-matematičke metode, rešio niz paradoksa pred kojima se u to vreme našla matematika, kao grana logike, tvrdeći pri tom da je čista matematika klasa propozicija tipa p q, da nema pojmova tipičnih za matematiku koji se ne mogu svesti na logičke i da nema matematičkih računa koji se ne mogu prevesti na čisto formalne. Uvidevši kako su nove ideje u oblasti logičke analize značenja efikasne za rešavanje problema koji su se nalazili i pred tradicionalnom filozofijom, Rasel je došao do zaključka da je logika u svom formalizovanom obliku duboko povezana sa filozofijom, pa je jedna od bitnih crta analitičke filozofije bilo zbližavanje logike i teorije saznanja. Smatrao je da je logika fundamentalna za filozofiju i da filozofske škole treba deliti i razlikovati ne s obzirom na njihovu metafiziku već s obzirom na vrstu logike na kojoj počivaju.
Rasel se u primeni metode analize nije ograničio na matematiku već je ističući značaj simboličke logike metod logičke analize primenio na teoriju saznanja i proširio na reševanje svih filozofskih problema; tako je nastala analitička filozofija za koju se može reći da je vladajuća orijentaciji u anglosaksonskom svetu prve polovine XX veka.
Milan Uzelac
izvor
Нема коментара:
Постави коментар