среда, 30. јануар 2013.

Umetnost je ogledalo duše

14  
 
 
 
“Ja stvaram muziku da bih preživeo, a ne za večnost.” Ovo je misao J.S.Bach koja ruši romantičnu viziju stvaralaštva. Iluziju dela ruši njegov efekat. Lepota nije sadržana u samoj muzici, već  u korelaciji sa nama, našim psihofizičkim procesima i nečim iznad njih. Fichte je to sažeto rekao : uho ne čuje — ja čujem.
Individualni doživljaj, opet, nije isti kod svih ljudi te ne može biti baza za univerzalno važenje. Obično kažemo da je ukus stvar pojedinca. Ipak se desi da nam se ukusi poklapaju. Šta je to što se sviđa većini ljudi, ili grupama ljudi? Moguće je utvrditi izvesne oblike i odnose koji su učestaliji,to jest dopadljiviji.

BROJEVI I NJIHOVI ODNOSI


Broj je apstraktan, izvan prostora i vremena, produkt našeg uma, njegovo otkriće. Otkrili smo ga u prirodi i dali mu konstruktivno značenje.Za razliku od brojčanih odnosa u našem umu, odnosi u prirodni nisu tako savršeni, ili su na svoj način nesavršeno savršeni.
Animated_involute_of_circlehalf1



    Jedan od prvih autora ideje o  važnosti brojčanih odnosa u umetnosti je, naravno, Pitagora. Dvadeseti vek je ponovo izbacio matematiku u žarište teoretskih interesovanja. Matematički odnosi, koji su predmet estetike umetnosti, nisu obični brojevi, ni njihovi odnosi u samome delu, već odnos sa nama. Bilo bi isuviše jednostavno reći da se taj odnos javlja u vidu osećaja harmonije, simetrije. U muzici su, uostalom, ti odnosi skriveniji nego što je to slučaj sa vizuelnim umetnostima, slikom, kipom, arhitekturom. Osim što je doživljaj muzike pitanje odnosa dela i onog koji sluša,  bitni su kulturni ambijent u kom se profiliše naše muzičko obrazovanje i ukus uopšte. Ne smeju se zaboraviti  konkretni uslovi  u kojima se ostvaruje slušanje. 
 
 
                         goldenratio  
 
PRAMUZIKA I MUZIKA SFERA

Pre nego što prikažemo jednu od takvih situacionih okolnosti, podsetiću na još jednu staru ideju, ovoga puta Platonovu. To je ideja o  "pramuzici" koja je kod Platona imala  značaj fundamentalnog principa. Prema ovoj ideji, muzika već postoji sama po sebi mimo ljudskog posredstva (stvaranja, kao i izvođenja).  Buzoni je ovu muyiku (Platonovu pramuziku) nazvao  astralnom, nečujnom, nevezanom. Po njemu je muzika sama priroda. Ovakvo shvatanje približava Pitagorinu muziku sfera i Platonovu ideju pramuzike, pri čemu suština te muzike  izmiče mogućnosti ljudske spoznaje.

428820_10151000059091848_1373372251_nDanas raspravljamo o  istom, koristeći se drugačijim pojmovima, beskrajnom broju mogućih kombinacija talasa. Frekvencije u prirodi ne podvodimo pod muziku, niti svaku ispisanu notu, ceo zapis, shvatamo kao transkripciju postojećih frekvencija u prirodi, zapisanu muziku univerzuma.  Pramuzika i muzika sfera su  u starom značenju predstavljane kao arhetipski modeli ( u univerzumu ) inkorporirani u delo, a sam doživljaj muzike kao psihički korelat između nas i muzičkih dela i pozadine.
Ideje starih majstora da onog momenta, kad pero uhvati vibraciju, ona stapa sa drugim vibracijama u nov poredak koji poprima sasvim konkretne učinke na konkretne individue, danas se može pronaći u ezoteriji i sličnim misaonim opusima. Izučavanje frekvencija je deo savremene naučne misli, kao što što je bilo i do sada u okvirima akustrike, to jest, fizike. Novine na tom planu  su  bez sličnih duhovnih  odjeka na teorije o muzici.
 
 
   
 
 
U Mesopotamiji i u staroj Kini muzičare, pa čak i čitave orkestre, prodavali su kao ratni plen.Sudbina muzičara, o kome je reč u sledećem tekstu, nije takva, ali jeste  primer društvenog položaja, u ovom slučaju uličnog ( nekada putujućeg muzičara) i muzičara u institucionalnom okrilju.

Primer nosi poruku sa početka teksta: manite se idealnog posmatranja. Bach je pisao da preživi, koliki muzičari, pisci, vajari, slikari, književnici preživljavaju voleći umetnost, dajući joj najlepše plodove, ali to svakako nije romantična slika umetnika na sedmom nebu.  "Tajna stvaranja je jedan transcendentan problem na koji psihologija nije u stanju da da odgovor, nego može samo da ga opiše. Na isti način je i čovek stvaralac jedna tajna, koja će, i pored svih i raznovrsnih pokušaja,teško moći biti rešena'' .Ovo su Jungove reči.
Početni uslovi za slušaoca su umetnička podloga, znanje, navike, običaji, u datom trenutku živa situacija, ambijent, raspoloženje, svi aspekti njega samog i okruženja. Reč je o jednom zatvorenom situacionom krugu u kom se pojedinac nalazi tog trenutka, koji funkcioniše po trenutačnim, vrlo fleksibilnim, zakonitostima. U vanjštini takvog trenutka prepoznaćemo običnu repliku svakidašnjeg života,  imaginacija slušaoca ostaće nam tajnom. 
 
Duša je ljudska velika nepoznanica, kao i sve između neba i zemlje.                                      
 
 
                                       1
 
 
Džošua Bel (Joshua Bell)

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu i počeo da svira violinu. Bilo je hladno januarsko jutro. Svirao je je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Nakon tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao. Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.


 
 
 
Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju. Niko nije znao da je violinista bio Džošua Bel (Joshua Bell), jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala 100 dolara. Ovo je stvarna priča. Džošua Bel je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list “Vašington post” o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu:
-primećuju lepotu
-zastaju da bi u njoj uživali
-prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu
Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo?

 


A  SADA POGLEDAJTE ovaj video. Slika je nešto drugačija.O ukusima ne treba raspravljati.






PROSTOR

Muzika je oduvek bila vezana za rituale stoga je ambijent bio i jeste podjednako važan koliko za izvođača, toliko i slušaoce. Prostor već u sebi nosi impuls susreta sa muzikom pa se njegova arhitektura prilagođava i usredsređuje na ugodan boravak i dobar osećaj. Već je pristup mestu izvođenja uvod rituala, muzika zvuči  u nama sa svim efektima koje ima kao akustički fenomen. Da muzika počinje pre izvođenja, najbolje znaju arhitekte i zato se gradnji koncertnih dvorana posvećivala posebna pažnja, ne samo u pogledu akustičkih normi već i ambijentalnih.

Najprogresivniji arhitekte 20. veka počeli su da zagovaraju novu ulogu umetničkih kuća stvarajući dramatične oblike iskustva pre ulaska u sale, pre dizanja " zavesa",  i nakon izlaska. Prostor je preuzeo funkciju predigre i finala. Zahvaljujući imaginaciji vrhunskih imena takvi prostori danas nemaju samo funkciju oblikovanja kulturne svesti  i  identiteta. To više nije samo igralište za pokazivanje i uživanje elite, već mesto za interaktivno atraktivno i otvoreno iskustvo svih slojeva društva, za susret i druženje u  spektaklu i van njega.
Divan primer je Busan Opera House u Južnoj Koreji sa fantastičnim pogledom u nebo - orijentisan ne samo na posetioce Opere već i na masu oko prostora. Prostor Opere je implementiran kao specifična programska sekcija tekućeg života. Muzika je  "svima na oku" i koji prolaze, ona se prostorom  unosi  u svest kao sublimacijski kod. Kocka na nebu stvara kontinuitet iluzije muzike koja klizi ispod neba i iznad zgrade, kao i Pitagorina muzika sfera, Pitagorin thetra ideal i Platonova pramuzika.




                           


                             
 
 

                                          

1 коментар:

  1. Arhitektura svedoči o istoriji ukusa i promenjivosti uloge u čemu su, gde i kada ljudi uživali.
    Zahvaljujući izvanrednom dodatku o ulozi prostora vidi se koliko je eksperiment glup.
    XXX

    ОдговориИзбриши