Pored literarnog opusa grof Lav Nikolajevič – Tolstoj stigao je da razmišlja i o religioznim temama. U svojim promišljanjima otišao je tako daleko da je napisao i sopstveno Jevanđelje koje je kasnije i prozvano - “Tolstojevo jevanđelje”. Po objavljivanju ovog rukopisa, Tolstoj je za sva vremena raskrstio sa Ruskom pravoslavnom Crkvom od koje je proglašen jeretikom i koja ga je isključila iz svojih redova. Bio je blizak ruskom duhovnom pokretu čiji članovi su nazivani duhoborcima. U odnosu na državu i crkvu duhoborci su zauzimali krajnje anarhističan stav, kako u pogledu (ne)plaćanja poreza državi, tako i kada je reč o crkvenim dogmama. U tome su bili slični engleskim kvekerima. Tolstoj je razlikovao crkveno hrišćanstvo koje je on proglasio lažnim, za razliku od prvobitnog hrišćanstva čije učenje predstavljaju, po Tolstoju, samo Hristove reče koje je on izgovorio i koje su nam prenete. A tumačenje Hristovih reči od strane apostola, crkvenih otaca i danas crkve – Tolstoj smatra samo ljudskom tvorevinom, ne i rečju Božijom!
TOLSTOJ I KROPOTKIN
Grof Tolstoj bio je blizak čuvenom ruskom anarhisti Petru Kropotkinu, koji je takođe, bio plemićkog porekla. Činjenica da je Kropotkinov otac pod sobom imao dvanaest hiljada kmetova, nije smetala ovom mladom buntovniku da postane glasnogovornik razaranja državnog aparata i da uz Bakunjina, u istoriju uđe kao guru ruskog anarhizma. Kropotkin je zagovarao samoorganizovanje društva, bez posredstva države, koju je smatrao – ozakonjenim bezakonjem! Tolostoj je, po uzoru na Kropotkinovo samoorganizovanje društva, zagovarao samoorganizovanje duhovnog života.
Većina izdanja “Tolstojevog Jevanđelja” objavljena su u skraćenoj verziji iz razloga što u kompletnom opusu nisu moglu da bude objavljena u ondašnjoj Rusiju. Tako je i srpsko izdanje koje je nedavno objavila beogradska “Metapsihika”, skraćeno.
Prema grofu, literarnom doajenu i “jeretiku”, Lavu Nikolajeviču – Tolstoju, srž Hristovog učenja izložen je u molitvi Gospodnjoj, Očenašu, koju Tolstoj tumači na spiritualniji način od načina na koji ovu molitvu tumači crkva.Takođe, Tolstoj je i na samo hrišćanstvo gledao drugačije. Izgradio je poput Mihaila Bulgakova, Migela de Unamuna, Kjerkegora i Paskala originalan pogled na novozavetnu nauku koja je prema spomenutim velikanim izvan svake dogme. Setimo se Bulgakovljevog romana “Majstor i Margarita” u kome na prvim stranama Berlioz savetuje Bezdomnom kako u svojoj poemi da predstavi Hrista... Berlioz je od Bezdomnog zahtevao da piše o Hristu koji nikada nije postojao. Odnosno, da o Hristu piše kao o nekom zaboravljenom predhrišćanskom Bogu, duhovnom principu. Kakve li samo blasfemije (hule) za dogmatičare. Evo i Tolstojevog stava prema oficijelnom hrišćanstvu: ”Ja ne gledam na hrišćanstvo niti kao na isključivo božansko otkrivenje, niti kao na istorijsku pojavu; ja gledam na hrišćanstvo kao na učenje koje daje smisao životu. Ja nisam doveden do hrišćanstva ni bogoslovskim, ni istorijskim istraživanjima, nego time što sam kao čovek od pedeset godina, zapitao sebe i sve mudrace moje okoline: šta sam ja i koji je smisao mog života? Dobivši odgovor: Ti si slučajan spoj malih delića, smisla u životu nema, a sam život je zlo, i dobivši takav odgovor, pao sam u očajanje i hteo da se ubijem, ali setivši se pre, u detinjstvu, kada sam verovao, život je za mene imao smisla. Dakle, setivši se da ljudi koji veruju oko mene - većina ljudi, ne pokvarenih, ne razvraćenih bogatstvom - veruju i imaju smisao života, ja posumljah u istinitost odgovora koji mi je dala mudrost ljudi iz moje okoline, pa pokušah da pojmim onaj odgovor što ga daje hrišćanstvo ljudima koji shvataju smisao života”.
RAZODENUTE ZABLUDE
Svestan znatnih razlika svog jevanđelja u odnosu na kanonska (jevađelja priznata od crkve) Tolstoj je pisao: ”U pogledu uopšte svih odstupanja u mom izlaganju od teksta koji su crkve primile – čitalac ne sme da zaboravi ovo: ono kod nas tako uobičajeno mišljenje da su jevanđelja, sva četiri, sa svim stihovima i slovima, da su to neke svete knjige, takvo mišljenje je najgrublja zabluda. Čitalac treba da ima na umu da Isus nikada sam nije pisao nikakvu knjigu, kao na primer Platon, Filon ili Marko Aurelije; pa ne samo to, on nije ni kao Sokrat svoje učenje saopštavao pismenim i obrazovanim ljudima, nego je govorio gomili nepismenih; i da su dugo tek posle njegove smrti ljudi počeli zapisivati ono što su slušali o njemu. Čitalac treba da ima na umu da sve to može biti - samo učenje Hristovo, ali nikako ne može biti sveta izvesna količina stihova, niti mogu neki stihovi postati sveti odavde – dovde samo zato što će neki ljudi reći da su sveti”.
Zapravo, Tolstoja je interesovala suština duhovnosti koju hrišćanstvo sadrži: “Ja tražim odgovor na pitanje života, a ne na bogoslovsko pitanje ili istorijsko, i stoga za mene je glavno pitanje ne u tome da li je Isus Hristos bio božanstvo ili nije, i od koga je proizišao sveti duh itd. Isto tako nije važno ni potrebno da se zna kada je i ko napisao ovo ili ono jevanđelje i koja priča može, koja li ne može biti pripisana Hristu”.
Za manje od četiri stotine godina hrišćanstvo je postavljeno naglavačke proglašavanjem Milanskog edikta koji je doneo car Konstantin. Od tada, hrišćanstvo je postalo službena religija Rimskog carstva. Crkveni velikodostojnici požurili su brže - bolje da na svoje glave stave krune, oko vratova zlatne panagije, i, da se odenu u zlatne odežde. Takvi – ni najmaje nisu podsećali na svog učitelja, siromašnog putujućeg propovednika!
“Tolstojevo jevanđelje” i “Anarhizam i moral” Petra Kropotkina, predstavljaju lice i naličje iste ideje; Tolstoj je težio duhovnom, a Kropotkin socijalnom preporodu...
Svoj duhovni anarhizam Tolstoj je bio spreman da brani: “Ako se na odreknu laži (misli se na crkvu prim. autora) onda im ostaje jedno – da gone mene, na šta se ja, dovršavajući svoj spis, spremam sa radošću i strahom za svoju slabost”.
O, kako je samo grof Lav Nikolajevič Tolstoj, apostol duhovnog anarhizma, bio jak!
Peđa Radosavljević
2006
________________________________________
_______________________________________
Buber- Tolstoj
Martin Buber i Lav Tolstoj: Dva primera duhovnog anarhizma
Tolstojev individualni hrišćanski anarhizam posve se razlikuje od Buberovog židovskog komunitarnog anarhizma. No, obojica baziraju svoje anarhističke zaključke na religijskom i duhovnom uverenju, a ne na zemaljskim premisama koje koriste rani francuski anarhistički mislioci.
Želim vam dati na razmatranje dve zanimljive i neobične verzije anarhizma, kako su ih artikulisali nemačko-izraelski egzistencijalista i društveni mislilac Martin Buber (1878-1965) i povučeni ruski romanopisac Lav Tolstoj (1828-1910). Buber je fascinantan predstavnik židovske levo orijentisane misli, dok je Tolstoj poznati hrišćanski anti-autoritarijanac. Iako dvojica mislilaca dolaze iz različitih religijskih pozadina i geografskih okolnosti, Buberova i Tolstojeva politička filozofija približavaju se jedna drugoj u poziciji koju nazivam 'duhovnim anarhizmom'. Obojica mislilaca stoje oštro odeljeni od dominantne sekularne anarhističke ortodoksije (kad bi takvo šta i približno postojalo).
Martin Buber
Martin Buber ostao je najviše upamćen po svome velikom delu „Ja i Ti“ (1923), u kojemu je pokušao objasniti našu povezanost s drugim ljudima i s Bogom – 'večnim Ti'. Buberovi interesi, međutim, bili su mnogo širi od razmatranja o religiji. Jedan često previđen interes, ili možda bolje rečeno, posvećenost, jest Buberova politička filozofija.
Usprkos medijskom stereotipu o anarhiji i anarhistima, anarhistička filozofija zapravo je fundamentalno filozofija nenasilja i reciprociteta utemeljena na sistemu zajedničkog vlasništva u kojemu niti jedna pojedinačna osoba ne poseduje stvari potrebne za stvaranje dobara, nego svi ljudi drže vlasništvo nad njima, a u bogatstvu proizišlom iz toga uživaju svi jednako i na demokratičan način. Ovaj sistem bi se obračunao s kapitalizmom kakvog znamo, ali i s društveno-ekonomskim klasama kakve imamo danas. Ukoliko ni to ne bi bilo dovoljno, Buber se složio s Marxom i Engelsom da država – ukratko, vlada kakvu imamo danas – treba također nestati, kako bi se uvelo u stanje istine, visoko razvijeni komunizam. No, inače se Buber razilazi s Marxom oko uloge koju ima država. Marx je verovao da je država integralni alat za postizanje oslobođenja radnika iz bedne egzistencije pod kapitalizmom. Kroz državu, radnici u post-revolucionarnom društvu drže političku moć kako bi pomogli upraviti novo društvo u kojemu je vlasništvo podeljeno i njime se upravlja na demokratski način. Buber se ne slaže s Marxom oko toga, verujući da kapitalizam i država trebaju nestati simultano, a ne jedno posle drugoga. Buber se još više razlikuje od Marxa u pogledu na prirodu ljudske emancipacije: dok je Marx bio okoreli ateista, gledajući na religiju kao lažni pogled na svet osmišljen da obmanjuje radničku klasu, Buber je bio odano predan svojoj židovskoj veri. U svom delu iz 1949, „Putevi utopije“, zabeležio je kako kibuc smatra do sada najnaprednijim anarhističkim društvom. (Kibuc je vrsta židovske anti-autoritarne socijalističke komune u Izraelu ili Palestini.)
Buberovo shvatanje socijalizma bilo je mistično. U svome delu „Tri teze o religijskom socijalizmu“ (1928) tvrdi da se religijsku istinu može naći ulaženjem u „ponor stvarnog recipročnog odnosa s misterijem Boga“, kojemu je socijalizam svetovni ekvivalent, u kojemu se ulazi u „ponor stvarnog recipročnog odnosa s misterijem čoveka“. Za Bubera je, naime, kibuc pokušaj i svetovni eksperiment – eksperiment, misli on, organski proizišao iz 'seoskih zajednica' srednjovekovne hrišćanske Euvrope.
Najranije 1928. Buber smatra socijalizam(-anarhizam) inherentno religijskim. Tvrdi da „socijalizam bez religije ne čuje božanski poziv“ dok „religija bez socijalizma čuje poziv, ali na njega ne odgovara“. Utoliko pre, religijski aspekti života u celosti su inkorporisani u, integrisani u, i oblikuju cielu matricu društvenog života, i obrnuto. Oni se dinamički isprepliću i uzajamno obogaćuju.
Buber je svoj anarhistički ideal koncentrisao na pomlađivanju i obnovi društvenih struktura, navodeći 'društvenu spontanost' kao ključni aspekt zdravog funkcionirsanja društva. U velikoj meri se nadahnjivao idejama institucionalne obnove svoga prijatelja i kolege, Gustava Landauera (1870-1919), emačkog renesansnog čoveka i druga anarhista. Landauer je prvenstveno bio motivisan pacifizmom i idejom 'organske spontanosti' ljudskog duha, zamišljajući da su to jedini stbovi na kojima bi buduće anarhističko društvo moglo postojati. Ovo društvo, kako ga Buber opisuje, podupire revoluciju spontanim ljudskim duhom neprestano se razvijajući u pulsovima.
Buber dalje razvija ovu sliku u eseju iz 1951. „Društvo i država“. Tamo piše da je vibrantno civilno društvo (prostor u kojemu civili, crkve, škole, čvorišta trgovine, itd., bivstvuju iz dana u dan) ugroženo političkim društvom – tj. državom – koje uvek ima višak moći prema civilnom društvu.
„Politički princip“, govori nam, „uvek je jači od društvenog principa. Rezultat je slabljenje društvene spontanosti.“ Stoga je za Bubera, kao i za Landauera, socijalistički anarhizam paradoksalno 'konzervativno' nastojanje. Odnosno, zadatak omogućivanja oslobođenja je da očuva, njeguje i učvrsti one društvene sile i institucije koje potiču opšte tendencije prema spontanosti, radikalno kreativnom mišljenju i radikalnom, revolucionarnom ponašanju. Zadatak oslobođenja za Buberov anarhizam jest pobuna protiv viška političke moći, a za „ljude da cene neusporedivu vrednost društvenog principa poboljšanja odnosa između društva i vlade“.
Buber iznosi jednu anarhističku, anti-autoritarnu kritiku Sovjetske Rusije, koja je, tvrdi on, primer polarno suprotan njegovom pojmu socijalizma. Godine 1949., kada je Buber pisao „Puteve“, Staljinov rigidni autoritarijanizam bio je u svome najgorem izdanju. Pod Staljinom, sovjetski tzv. 'socijalizam' bio je ništa manje nego država terora, mučenja, masovnih deportacija, egzila, prisilnog rada i paranoje.
Na poslednjoj stranici „Puteva“ Buber potvrđuje svoju posvećenost svome židovskom socijalističkom-anarhizmu praveći potpuni kontrast prema Sovjetskoj Rusiji. „Moramo označiti jedan od dva pola socijalizma između kojih leži naš izbor, strašnim imenom 'Moskva'. Drugi bih, usuđujem se reći, nazvao 'Jeruzalem'.“ Tako je shvaćao dva dijametralno suprotno orijentirsana modela socijalizma, jedan autoritaran, a drugi anti-autoritaran.
Buber sa simpatijom gleda na ono što bi moderni politički teoretičar nazvao 'komunitarizmom'. Ukratko, reč je o poimanju da pojedinac nije 'otok za sebe', nego da su individualna samobitnost i vrednost čvrsto ugrađeni u čovekovu zajednicu, odnose i okruženje. Zajednica potom, za Bubera, ima glavnu ulogu. Ukoliko anarhizam treba postojati, on mora u temelju biti komunitaran i socijalan u svakom aspektu svoga odvijanja.
Lav Tolstoj
Lav Tolstoj, drugi duhovni anarhista, zalagao se za anarhizam drugačiji od Buberovog, koji je najbolje opisati kao individualistički, a ne komunitarni.
Tolstoj je najpoznatiji po svojim romanima „Rat i mir“ (1869), „Ana Karenjina“ (1877) i „Smrt Ivana Iljiča“ (1886), ali poput Bubera bio je i zanimljiv religijski mislilac. Gandhi, veliki osloboditelj, Tolstojev klasik „Kraljevstvo Božje je u tebi“ (1894) nazvao je „nadmoćnim“ u njegovoj snazi i nadahnutosti. U knjizi se tvrdi da je samo povezanost s Bogom – a ne sa zajednicom – jedini odnos s kojim su bilo koje legitimne dinamike moći moguće i koherentne. Što za Tolstoja znači da je Bog krajnji politički suveren (vrhovni vladar, op. pr.): on veruje da je Bog iznad svih drugih moći, čak i zemaljskih. Stoga je „za hrišćanina svaka zakletva vernosti bilo kojoj vladi – sami čin za koji se smatra da utemeljuje postojanje države – direktno odricanje od hrišćanstva“ jer je jedina 'apsolutno' suverena moć „božanski zakon ljubavi [dan od Boga] koji čovek nalazi u sebi“ (str. 2012). Šta više, u pismu iz 1896. Tolstoj pojašnjava da je svetovna vlast potpuno „inkompatibilna s hrišćanstvom“ posebno s Hristovim govorom na Gori, koji, tvrdi on, zaklinje vernike da se potpuno odreknu nasilja. „Vlast“, piše Tolstoj, „je nasilje; hrišćanstvo je blagost, ne-pružanje otpora, ljubav. I, stoga, vlast ne može biti hrišćanska, a čovjek koji želi biti hrišćanin ne sme služiti vlasti“ (str. 42).
Tolstoj, iako motivisan religioznom sklonošću, s pravom ustvrđuje da je vlast utemeljena na nasilju. Slavni ekonomski i politički sociolog Max Weber na sličan način kaže da je jedan od temeljnih aspekata bilo koje moderne vlasti sistemska monopolizacija kontrole građana. Odnosno, monopol na upotrebu prisile.
Možemo reći da je Tolstojev anarhizam neka vrsta nuspojave njegovog žarkog i mističnog hrišćanstva. Ideja da su sve vlasti nelegitimne zbog promicanja nasilja logično proizlazi iz njegove stroge vernosti nenasilju. Stavlja nas pred izbor: država ili hrišćanstvo. Ako znamo da Hrist uistinu zabranjuje ubistvo i nasilje, tada čitava mreža vojnih snaga mora biti raspuštena; „niko se ne bi trebao pokoriti vlasti koja postoji isključivo kroz svoju moć da ubija“ (iz Tolstojeve „Poslednje poruke čovečanstvu“, koja je predstavljena 1910. na Međunarodnom mirovnom kongresu u Stockholmu).
Neduhovni anarhizam
Tolstojev individualni hrišćanski anarhizam posve se razlikuje od Buberovog židovskog komunitarnog anarhizma. No, obojica temelje svoje anarhističke zaključke na religijskom i duhovnom uverenju, a ne na zemaljskim premisama koje koriste rani francuski anarhistički mislioci poput Henrija de Saint-Simona, Charlesa Fouriera i Perre-Josepha Proudhona, čiji je rad doveo do utemeljenja tzv. 'naučnog socijalizma' Karla Marxa. Buber i Tolstoj također stoje na suprotnim stranama glavnoj struji anarhizma koja je, iz istorijskog ugla, bila ateistička.
Jedan od najpoznatijih anarhista, Mikhail Bakunin (1814-1876) zauzeo je suprotnu poziciju u odnosu na Bubera i Tolstoja. Za Bakunina i većinu anarhista ateizam je temeljni princip njihove filozofije, tako da ne treba ni govoriti da je Bog prognan iz anarhizma te da je samo čovečanstvo postavljeno na pesto vrhovne moći. U Bakuninovoj misli anarhizam je totalna emancipacija čovečanstva od svih oblika opresije i prisile, a on misli da religija sprečava čovečanstvo u razvijanju svojih potencijala. „Bog, jednom postavljen“, piše Bakunin 1871, „bio je sve; a čovek, njegov stvarni stvoritelj, nakon što ga je nesvesno izvukao iz praznine, pao je ničice pred njim, obožavao ga je i javno se priznao njegovim stvorenjem i robom“ („Bog i država“ str. 10). Anarhistkinja Emma Goldman pišući 1916., četrdeset godina nakon Bakuninovog „Boga i države“, pojačava Bakuninovu tvrdnju da „ideja Boga implicira abdikaciju ljudskog razuma i pravde; to je odlučujuća negacija ljudske slobode, a nužno završava u porobljavanju ljudskog roda, kako u teoriji tako i u praksi“ ('Filozofija ateizma', „Crvena Emma govori“ str. 242).
I istorijski i teorijski, anarhizam uglavnom religiju vidi kao opresivnu silu, uz vlast i multinacionalni korporativni kapitalizam. Buber i Tolstoj, s druge strane, predstavljaju bogatu tradiciju duhovnog anarhizma. Za njih su anarhizam i duhovnost duboko isprepleteni te se međusobno obogaćuju. I Buber i Tolstoj postavljaju svoju duhovnu poziciju na prvo mesto iz koje potom prirodno i direktno proizlaze njihova društveno-politička stajališta. Ovi duhovni anarhisti veruju da je jedini temelj kojim se slobodno društvo slobodnih individua treba usmeriti jest onaj judeo-hrišćanski.
Autor: Patrick Cannon
S engleskog: Hrvoje Vranješ
Originalni izvor: philosophynow.org
Нема коментара:
Постави коментар