Sloboda mišljenja

 
 

 

KRETANJE PO IVICI…..

N aletim na blog sa analizom blogerske sfere, kolega blogera, blogerskih zajednica.. Pomislih u momentu, Bože moj šta ako je neko iz kruga tih analitičara slučajno naleteo na moj blog, kao što sam ja na njegov, pa me strpao u neku od ladica sa etiketom? Naravno, nikom ništa.Niti će me zaboleti glava više nego što me boli, niti će to izmeniti moj pogled na svet, pogotovo ne na sebe samu.
Fenomen blogova je interesantna tema i njom se bave i baviće se oni koji analiziraju fenomen interneta ili njegovih pojedinih delova. U ovom slučaju pomenuti bloger je obuhvatio srpsko virtuelno nebo.  Autor posta i komentatori  su ta ista srpska online zajednica koja je i predmet analize. Nisam pročitala sve, no dovoljno da steknem uvid u elitistički stav blogera.
Blogove ne trpam u stručne ladice već na police biblioteke. Oni su meni jedna vrsta narodne književnosti  jer ih stvara narod koji piše o svemu što ga prati u životu, o čemu razmišlja, čega se plaši, šta voli, manje a šta više, zašto tuguje, zbog čega pati. Iz svega toga izvlačim zaključak o duhovnom razvoju naroda, što naravno ne znači da se narod “kulturno razvija” već upotrebih tu reč da bih označila pokretljivost culture u kojoj se ogleda lice i naličje vremena.

E sad, meni ne pada na pamet da etiketiram javno, premda u sebi lepim etikete gde i kad god stignem, počevši od sebe same pa nadalje. To nam je izgleda u krvi. Nego nešto mislim da je analiza u jednom od blogerskih krugova ipak deo igre zajednice, igre finih ili manje finih vibracija, alfe i omege stvaranja i razaranja. Meni je mislim se  lako, jer ne spadam u te krugove. Objektivno gledajući više nisam nego što jesam deo tog virtuelnog neba. Ne zato što fizički ne pripadam, već stoga što nemam ambicije da se trpam tamo gde mi nije mesto, s aspekta nekog mog viđenja sloboda i morala.

Evo to me podseti na pisanije  iz dijaspore onih koji ne dele takav stav. Naletim, na sličan način, na tekst jednog takvog saradnika Politike online, koji je iz udaljenog prostranstva zapada odvalio takvu šamarčinu Srbima i Srbiji, od koje se zacrvenelo desetine obraza redovnih čitalaca. Ne mislim da moramo živeti u Srbiji da bi mogli o njoj pisati, niti da jedan blogeraš nema pravo da izbaci analizu sa pretenzijom da ona bude “stručna”, pogotovo ne ako je stručnjak u oblasti o kojoj piše (u ovom slučaju nemam pojma koje je struke autor). Ja sam uvek na strani emancipacije, slobode i prva ću reći sikter onima koji nisu. Da li grešim ne znam ali mi takve i slične pisanije miriše na neki establišment od kog mi se, opet ne znam zašto ježi koža, ili diže kosa na glavi. Uistinu, da ne preterujem, ne dotiče me ama baš ništa od toga na taj način. Više me intrigira funkcionisanje tog establišmenta, ili da se zadržimo na pojedincima, ljudi koji na kraju krajeva ipak umisle da su njihovi stavovi neprikosnoveni. Podsećaju me, opet figurativno, na roditelje, koji dele packe deci, jer čine greške koje su oni nekada činili, ali su ih prevazišli, a sada ih podsećaju. A možda ljudi i nisu grešnici već ih nervira glupa Eva Srbija  koju je zavela jedna obična zmija pa se ljute što ne sluša upozorenja Bogova.

S ve skupa ove igre me podsećaju, kao što naslućujete, na udarac slobodi, na tiraniju, religiju, dogmu koju prosipamo jedni drugima. Najviše me u svemu tome dojmi politiziranje, politikanstvo, paradiranje sa migoljenjem između oštrih rubova, stvaranje novih mitova, obično jeftinih. Tanka je linija između istine i laži, realnosti i mita, i uopšte tanke su sve linije između.

No, da izbacim  misao kojom se ja rukovodim. Bujica kad tad mora da se vrati u korito ili negde raspline i smiri  i  ma kako naizgled divlja, bujica je meni  lepa. Ko ne voli tu vrstu divlje lepote, neka ostane u svom dobro odnegovanom vrtu pored svojih lokvica, jezera, bazena,  neka štricka, podrezuje, oblikuje grmlje, drveće, cveće po svom ukusu. Ja ću da šetkam virtuelnim svetom, svratim  ponegde, onoliko koliko me interes navuče,  ostaću manje ili više, onoliko koliko mi prija miris, i tako to..

Moram na kraju da kažem da postoji u svim životnim šetnjama uvek nešto izvan razuma kojim smo se tako kruto vezali od prosvetiteljstva pa do danas. Ima jedan miris koji volim uvek i kada prija i kada ne prija. Taj miris je zaprepašćujuće najlepši. Otrže se razumu, i baš zato je fenomen, ili zato što ste opijeni, prija i kada ne miriši. On je izbor  intuicije( dakako čula i razuma koji se u sve  uplete)i  najautentičnija  je potvrda nas samih. Zato je i najprisutniji  i  niko ga nema pravo uništiti jer tim uništava slobodu ispoljavanja naše osobenosti. To je po meni sloboda. Pravo da uživam u onome što mi omogućava da budem ono što jesam.

Ne misle svi tako.

U ovalnim, kvadratnim i ostalim dvoranam, ofisima, podrumima, sastajalištima raznih vrsta  svršavaju se strategije kako ugasiti svetlo da ne bi šetali. Sprovode se žice, ostavljaju ogoljene, ili se zamotavaju, postavljaju prekidači, uz njih pioniri  koji će ih gasiti sve u redu gde se dele značke, kape i marame. Prekidače u neko vreme instaliramo i mi sami. Auto prekidač može ..da citiramo Džordža :
"...može da odjekuje unutar nas , da se naseli u našem ja, da nas uhodi, kao privatni sekretar koji nas stalno podseća da ne smemo otići predaleko. Unutrašnji cenzor nas upozorava da je previše toga u igri- naš ugled, naša porodica,naša karijera,naš posao,zakonski postupak protiv naše kompanije (novinske kuće, televizije..).Zbog njega ćutimo kao zaliveni, drhtimo,uvek dva puta razmislimo- I sve to uz osmeh. On priskače u pomoć preovlađujućem mišljenju I hrani “ gramofonski um” (Džordž Orvel)

BUDUĆNOST
Kada bi neuroni bili tek obični vodiči električne struje, naš se mozak ne bi mnogo razlikovao od hrpe žica i kablova. Trenutno nauka razume jedino sliku i zvuk (ali niti to u potpunosti) jer su to jedina dva čulna fenomena koja je u stanju opisati fizikalnim veličinama i preneti od jedne do druge osobe tehničkim sredstvima. Lako je zamisliti da će jednog dana u budućnosti biti locirani npr.  neuroni odgovorni za snove, za sreću.  Ono što neuronima inače daje poseban šarm je sposobnost odlučivanja.
Šta kada nam to oduzmu!!!!!

Podražaj se može imitirati.
Može se uvesti direktno u mozak, tako da se zaobiđu receptori. Upravo to je ideja pužnog implanta (tzv. umetnog puža). Ljudima s oštećenjem uva (a to nije isto što i oštećenje sluha) kroz puža se može provesti snop elektroda koje, potom, električnim poljem podražuju živce tako da (stari) receptori postaju suvišni. Elektrode su s vanjske strane spojene na mali procesor koji dekomponira zvuk na nekoliko osnovnih frekvencija. Iako izmenu signala u nervne impulse ne razumemo u potpunosti, ljudi s pužnim implantom razumeju govor, komuniciraju preko telefona i čuju cvrčanje ulja na vatri.
Problem kodiranja možda će u budućnosti biti zamenjen problemom imitiranja. Umesto da pokušavamo razbiti kôd, možda ćemo stvarati banke neuronskih signala, a zatim ih jednostavno koristiti zaobilazeći receptore. Time se otvara mogućnost doživljavanja iskustava koja u stvarnosti nismo doživeli, a posebno ugodna i uzbudljiva iskustva će postati tražena roba. Lako je moguće da orgazam postane novčana valuta ukodirana u obliku kredita na nekoj vrsti bankomat kartice.


Virtuelna stvarnost ima i svoje mračne strane: uz banke doživljaja, moguće su manipulacije iskustvima. Brisanje pamćenja ili zamena iskustva će postati ozbiljan pravni problem jer će posebno trebati utvrđivati autentičnost iskustva svedoka.
Istorijski gledajući, tehnološke inovacije su uvek nosile breme odgovornosti, a velika revolucija kao što je veštačko iskustvo, neminovno mora nositi nezamislive etičke probleme. Ipak, komunikacija mislima i darivanje vida slepim osobama, telesno iskustvo i radost života za hendikepirane su dobrobiti koje daleko nadmašuju probleme i koje nas teraju da što pre naučimo jezik neurona. "
izvor izlapeo
 
NI VREME NAM NIJE ISTO
                                
Ako mislite da je povod ovom tekstu onaj tekst naveden na početku, prevarili ste se. Nešto je to sasvim lično. A tek uzrok…Kada počnem da odmotavam to klupko uvek stignem do raja, tunjavog Adama i radoznale Eve. Zmija mi nikada nije bila intrigantna. Ima nečega u tome. Nova intriga  za razmišljanje.