Rektor Lajdenskog univerziteta J. Huizinga izabrao je 1933. godine za temu svoje pristupne besede Granice igre i ozbiljnog u kulturi. On je tu temu kasnije razradio u snažnom i originalnom delu objavljenom 1938. god. pod naslovom Homo ludens. Ovo delo, i pored većine spornih tvrdnji koje sadrži, takve je prirode da otvara vrlo široke puteve istraživanjima i razmišljanjima. Huizingi u svakom slučaju pripada trajna čast što je majstorski analizirao veći broj osnovnih karakteristika igre i ukazao na njen značaj u razvoju civilizacije. S jedne strane, on je nameravao da formuliše tačnu definiciju i pravu suštinu igre; dok je s druge nastojao da osvetli onaj aspekt igre koji prožima i oživljava suštinske manifestacije svake kulture: umetnost i filozofiju, poeziju, kao i pravne institucije, sve do izvesnih vidova viteških turnira
Huizinga je napravio briljantnu demonstraciju, ali mada on otkriva igru tamo gde pre njega nisu umeli da uoče njeno prisustvo ili uticaj, on namerno zapostavlja, kao da se to samo po sebi razume, opis i klasifikaciju samih igara, kao da sve one odgovaraju istim potrebama i kao da sve, bez razlike, izražavaju isti psihološki stav. Njegovo- delo nije studija igara, nego istraživanje plodnosti duha igre u domenu kulture, odnosno duha koji preovladava u iz- vesnoj vrsti igara: takmičarskim igrama određenim pravilima.
Proučavanje početnih formula kojima se Huizinga služi da bi ograničio polje svojih analiza, pomaže nam razumevanju čudnih praznina jednog istraživanja inače u svakom pogledu izuzetnog. Huizinga ovako definiše igru:
Ukratko, u pogledu forme, igra se može definisati kao slobodna akcija koju prihvatamo kao fiktivnu i izdvojenu od svakodnevnog života, sposobnu, međutim, da potpuno obuzme igrača; aktivnost bez ikakvog materijalnog interesa i koristi; koja se odvija u namerno ograničenom vremenu i prostoru, po redu predviđenom datim pravilima, podstičući u životu odnose između grupa koje se namerno okružuju misterijom ili prerušavanjem naglašavaju svoju izuzetnost u odnosu na ostali svet 1).
Ovakva definicija, u kojoj ipak sve reči imaju svoju vrednost i puno značenje, istovremeno je i suviše opširna i suviše skučena. Svakako da je od koristi i da zaslužuje priznanje pronicanje u afinitet koji postoji između igre i tajne ili zagonetnosti, ali to saučesništvo ipak ne bi moglo da uđe u definiciju igre, koja je skoro uvek spektakularna ako ne i razmetljiva. Bez sumnje, tajna, misterija, prerušavanje služe, u krajnjoj liniji, izvesnoj aktivnosti igre, ali treba odmah dodati da se ta aktivnost odvija upravo na uštrb tajne i zagonetnosti. Ona je izlaže, objavljuje i u neku ruku troši. Jednom rečju, ona teži da je otuđi od sopstvene prirode. S druge strane, kad tajna, maska ili odora ima obrednu funkciju, možemo biti sigurni da više nije u pitanju igra nego institucija. Sve što je po prirodi tajna ili prerušavanje blisko je igri, potrebno je da još preovlada deo fikcije i razonode, to jest da se tajna ne poštuje i da prerušavanje ne predstavlja početak metamorfoze ili pripadanja.
Na drugom mestu, onaj deo Huizingine definicije koji određuje igru kao radnju oslobođenu svakog materijalnog interesa jednostavno isključuje opklade i igre na sreću, na primer kockanje, konjske trke, lutrije, koje, na sreću ili na žalost, upravo zauzimaju značajno mesto u privredi i svakodnevnom životu raznih naroda, u, istina, beskrajno različitim formama, ali gde je postojanje odnosa između slučaja i dobitka utoliko upečatljivije. Igre na sreću, što su takođe i igre za novac, praktično nemaju nikakvo mesto u Huizinginom delu. Takav stav nije bez posledice.
Međutim, on nije neobjašnjiv. Svakako da je mnogo teže utvrditi kulturni uticaj igara na sreću nego takmi čarskih igara. Pa ipak, uticaj igara na sreću nije manje važan, čak i ako ga smatramo nesrećnim. Štaviše, ne uzeti ih u obzir, značilo bi, ili bi podrazumevalo, da igra ne povlači za sobom nikakav ekonomski interes. Znači, treba praviti razliku. U ponekim od ovih manifestacija igra je baš nasuprot tome probitačna ili do krajnosti upropašćujuća, a i predodređena je da to bude. To ipak ne znači da igra, čak i kad se igra za novac, ostaje strogo neproduktivna. Suma dobitka, u najboljem slučaju, može samo da bude jednaka zbiru gubitaka ostalih igrača. Međutim, dobitak je skoro uvek manji zbog raznih troškova održavanja, poreza ili prihoda preduzimača, jedinog koji ne igra ili čija je igra zaštićena od slučajnosti zakonom velikih brojeva; drugim recima, jedinog koji ne može da učestvuje u zado voljstvu kockanja. Radi se o prenosu svojine, ali ne i o proizvodnji dobara. Štaviše, taj prenos tiče se samih igrača upravo utoliko ukoliko sami, slobodnom odlukom, koja se pri svakoj partiji obnavlja, prihvate mogućnost takvog prenošenja. Upravo karakteristika igre i jeste da ne stvara ni bogatstvo ni neko delo. Time se ona razlikuje od rada ili umetnosti. Na kraju partije sve treba ponovo da počne sa iste tačke, bez pojave bilo čega novog: tu nema ni žetve, ni rukotvorine, ni remekdela, ni uvećanog kapitala. Igra je prilika za čisto trošenje: vremena, energije, domišljatosti, veštine i, često, novca za kupovinu rekvizita ili za eventualno plaćanje zakupa za lokal. Sto se tiče profesionalaca, bok sera, biciklista, džokeja ili glumaca, koji zarađuju svoju platu na ringu, pisti, hipodromu ili pozornici i moraju da misle na nagradu, nadnicu ili honorar, jasno je da oni pri tome nisu igrači nego ljudi od zanata. Kod njih se radi o jednoj drugoj igri.
S druge strane, nema sumnje da igru treba definisati kao slobodnu i dobrovoljnu aktivnost, "izvor radosti i razonode. Igra u kojoj bi morali da učestvujemo ubrzo bi prestala da bude igra: ona bi postala primoravanje, kuluk, od koga bi svako požurio da se što pre oslobodi. Obavezna ili mahom samo preporučena, ona bi izgubila jednu od svojih osnovnih karakteristika : da joj se igrač predaje od sveg srca i iz sopstvenog zadovoljstva, imajući svaki put potpunu slobodu da joj pretpostavi povlačenje, ćutanje, koncentraciju, besposlenu usamljenost ili plodnu aktivnost. Otuda i dolazi definicija igre koju predlaže Valeri (Valery): to je ono »gde dosada može da odveže ono što je zanos vezao«. 2 Ona postoji samo tamo gde igrači žele da igraju i igraju je, makar to bila i najzamornija i krajnje iscrpljujuća igra, sa ciljem da se razonode i pobegnu od sopstvenih briga, to jest da se sklone od svakodnevnog života. Štaviše, baš oni treba da su slobodni da odu kad god im se svidi, rekavši: »Više ne igram«.
U stvari, igra je po svojoj suštini posebno zanimanje, brižljivo izdvojeno od ostalog života, i uglavnom se odvija u tačno određenim granicama vremena i prostora. Postoji poseban prostor za igru, zavisno od slučaja: školica, ša hovska tabla ili tabla za igru dame, stadion, pista, borilište, ring, scena, arena itd. Ne uzima se u obzir ništa što se dešava izvan idealne granice. Izlazak greškom iz kruga, slučajan ili neophodan, uvek povlači bilo diskvalifikaciju bilo kaznu.
Igra mora da se nastavi na određenoj granici. Isto je i sa vremenom: partija počinje i završava se na dati znak. Njeno trajanje često je utvrđeno unapred. Nečasno je napustiti je ili prekinuti bez značajnog razloga, odnosno prestati sa igrom (vičući »katanac« kao kod dečjih igara, na primer). Ona se po potrebi može produžiti, posle dogo vora protivnika ili odlukom sudije. U svim slučajevima domen igre je na taj način jedan rezervisan svet, zatvoren, zaštićen savršeno čist prostor."
U tom ograničenom prostoru i određenom vremenu konfuzne i zapletene zakone običnog života zamenjuju precizna, izmišljena i neopoziva pravila, koja se moraju prihvatiti takva kakva su i koja diktiraju pravilan tok partije. Varalica, ukoliko krši ta pravila, barem se pretvara da ih poštuje. Sa tog aspekta treba dati za pravo autorima koji ističu da nepoštenje igrača ne upropašćuje igru. Varalica ne dovodi u pitanje pravilo nego zloupotrebljaya lojalnost ostalih igrača. Pravi rušitelj igre je onaj koji je negira iznoseći apsurdnost pravila, njihovu čisto konvencionalnu prirodu i koji odbija da učestvuje u igri jer ona za njega nema nikakvog smisla. Njegovi argumenti su neoborivi. Igra nema drugog smisla osim sebe same. Zbog toga su, uostalom, njena pravila bežuslovna i neograničena, van bilo kakve diskusije. Ne postoji nikakav razlog da ona budu onakva kakva su a ne drugačija. Ko ih ne prihvata sa takvim karakterom, mora ih smatrati za očiglednu glupost.
Igramo jedino ako želimo i kad želimo, ili u vreme u koje želimo. U tom smislu igra je slobodna aktivnost. Ona je štaviše i neizvesna. Njen ishod treba da ostane neizvestan do kraja. Kada se u partiji karata već vidi nesumnjiv ishod prestaje se sa igrom, svi pokazuju karte. Kod lutrije i ruleta ulaže se na jedan broj koji može i ne mora da izađe. Prilikom sportskih susreta snage protivnika treba da budu ujednačene kako bi svaka strana mogla da brani svoje izglede do završetka partije. Svaka igra veštine, po definiciji, sadrži za igrača rizik da promaši, pretnju da bude poražen. Bez toga bi igra izgubila svaki interes. U stvari, onaj koji, suviše zanet ili suviše vešt, dobija bez napora i nepogrešivo, prestaje da pobuđuje interesovanje.
Unapred poznat tok igre, koji ne dopušta mogućnost greške ili iznenađenja i čiji se rezultat unapred zna, nespojiv je sa prirodom igre. Potrebno je stalno obnavljanje situacija koje se ne mogu predvideti, što se i dešava prilikom svakog napada ili odbrane u mačevanju ili fudbalu, prilikom svakog prebacivanja lopte u. tenisu, ili u šahu svaki put kad neko od igrača povuče potez. Igra se sastoji u potrebi da se nađe,da se neposredno izmisli odgovor, slobodan u granicama pravila. Ta sloboda igrača, slobodan prostor dat njegovoj akciji bitni su za igru i delom objašnjavaju zadovoljstvo koje ona pruža. To sve nam takođe objašnjava i 'zapaženu i punu značenja upotrebu reči »igra« na koju npr. naila zimo u izrazima kao igra jednog glumca ili igra nekog zupčanika, da bi se u prvom slučaju objasnio stil jednog interpretatora, u drugom konstrukcijska greška nekog mehanizma.
Mnoge igre nemaju pravila. Tako ne postoje, barem ne utvrđena i kruta, pravila za igru lutaka, vojnika, žandara i lopova, konja, lokomotive, aviona, uopšte igara koje podrazumevaju slobodu improvizacije i čija glavna privlač nost leži u zadovoljstvu što se igra neka uloga, što se ponaša kao kad bi bili neko drugi ili čak nešto drugo, na primer mašina. Uprkos paradoksalnom karakteru tvrdnje, ja bih rekao da ovde fikcija, osećaj kao kad bi zamenjuje pravilo i potpuno vrši njegovu funkciju. Pravilo samo po sebi stvara fikciju. Onaj koji igra šah, šuge, polo, bakara, samom činjenicom da se pokorava odgovarajućim pravi lima, izolovan je od tekućeg života, koji ne zna ni za jednu aktivnost koju bi ove igre i pokušale verno da reprodukuju. Zbog toga se šah igra izistinski, a takođe i šuga, polo i bakara. Ne radi se o kao kad bi. Naprotiv, svaki put kad se igra sastoji u imitiranju života, igrač očigledno ne bi mogao da izmisli i poštuje pravila koja ne postoje u stvar nosti, a drugo, igru prati svest da je usvojeno ponašanje prividno, jednostavno oponašanje. Ta svest o bitnoj ne- stvarnosti usvojenog ponašanja odvaja ga od tekućeg života, umesto proizvoljnih pravila koja određuju druge igre. Njihova jednakost je tako doslovna, da rušilac igre, koji je malopre iznosio apsurdnost pravila, sada postaje onaj koji prekida zanos, onaj koji brutalno odbija da prihvati predloženu iluziju i podseća dečaka da on nije pravi detek tiv, pravi gusar, pravi konj, prava podmornica, ili devoj-t čicu da ne uljuljkuje pravo dete i da ne služi pravi obed pravim gospođama iz svojih minijaturnih posuda.
Igre prema tome nisu regulisane i fiktivne. One su ili regulisane ili Fiktivne. I to do te mere, da kad se jedna igra s pravilima pojavljuje u izvesnim uslovima kao ozbiljna aktivnost van domašaja neupućenih u pravila, to jest ako ona izgleda kao aktivnost tekućeg života, ta se igra može neupućenom i radoznalom laiku neposredno učiniti kao zabavan privid. Onda je lako shvatiti što deca, da bi imitirala odrasle, pokreću nasumce figure, stvarne ili fiktivne, na zamišljenoj tabli i nalaze zadovoljstvo da se, na primer, igraju »igranja šaha«.
Ova rasprava, namenjena određivanju prirode najvećeg zajedničkog imenitelja svih igara, istovremeno" ima i tu prednost da istakne njihovu raznovrsnost i da vrlo osetno proširi svet koji se obično istražuje kada je u pitanju njihovo proučavanje. Ovim napomenama težimo naročito da do damo tom svetu dve nove oblasti: područje igara na sreću i opklada i oblast mimike i interpretacije. Pa ipak, ostaje izvestan broj igara i razonoda koje one još ostavljaju po strani ili kojima se nedovoljno prilagođavaju, to su na pri mer zmaj i čigra, zagonetke, otvaranje pasijansa i rešavanje ukrštenih reči, ringišpil, ljuljaška i još neke vašarske atrak cije. Na njih bi se trebalo vratiti nekom drugom prilikom. Trenutno, prethodne analize dozvoljavaju da se igra su štinski definiše kao aktivnost:
1. — Slobodna: na koju se igrač ne može primoravati a da time igra ubrzo ne izgubi svoju prirodu privlačne i vesele razonode;
2. — Izdvojena: ograničena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrđenim, granicama;< r /> 3. — Neizvesna: čiji se tok i ishod ne mogu una pred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmišljanjem;
4. — Neproduktivna: pošto ne stvara ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenošenje vlasništva unutar kruga igrača, i čiji je ishod situacija identična onoj na početku partije;
5. — Propisana: podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino važeću zakonitost;
6. — Fiktivna: praćena specifičnom svešcu o nekoj vrsti drugorazredne realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.
Ove različite osobine su čisto formalne. One ne odre đuju sadržaj igara unapred. Pa ipak, činjenica da su se ove dve poslednje — pravilo i fikcija — pojavile kao gotovo nespojive jedna s drugom, pokazuje da sopstvena priroda pojmova koje one žele da definišu, uključuje podelu a možda i zahteva da se ta podela izvrši. A ta podela bi se, ovog puta, potrudila da uzme u obzir ne osobine koje ih sve zajedno suprotstavljaju ostaloj realnosti, nego i one koje ih dele na grupe potpuno nespojive po originalnosti. izvor
______________________
1. Homo ludens, francuski prevod, Pariz, 1951, str 34—35. Na sirani 57—58 nailazimo na drugu definiciju, siromašniju, ali i manje ograničavajuću. Igra je radnja ili dobrovoljna aktivnost, koja se vrši u izvesnim određenim granicama vremena i mesta. prema slobodno prihvaćenom ali i potpuno dominirajućem pravilu. Ona je sama sebi cilj, i nju prati napetost, radosti svest o razlikovanju od svakodnevnog života.
2. Pol Valeri: Takav-kakav, 11. Pariz, 1943. str. 21.
Нема коментара:
Постави коментар