субота, 4. мај 2024.

ROŽE KAJOA, Igre i ljudi (2) Klasifikacija igara

Zbog brojnosti i velike raznolikosti igara u početku se skoro gubi nada u uspešno otkrivanje principa za raz vrstavanje koji bi dozvolio da se one rasporede u manji broj tačno određenih kategorija. Štaviše, one imaju toliko raznih aspekata da su moguća brojna mišljenja. Svako dnevni rečnik u priličnoj meri pokazuje koliko je razum nesiguran i neodlučan, u stvari, on upotrebljava više saglasnih klasifikacija. Nema nikakvog smisla da se suprot stave igre s kartama igrama veštine, niti društvene igre igrama na stadionu. U prvom slučaju, u stvari, za kriterij um podele uzima se ono čime se igra; a u drugom glavne odlike koje igra zahteva; u trećem broj igrača i atmosfera partije; najzad u poslednjem, mesto na kome dolazi do odmeravanja snaga. I još nešto, što još komplikuje stvar, jednu istu igru možemo da igramo sami ili sa više partnera. Određena igra može da mobilise više osobina ili da ne zahteva nijednu.

Na jednom istom mestu mogu se igrati veoma različite igre: ringišpil i dijabolo su zabave na čistom vazduhu; ali dete koje pasivno uživa u zanosu od okretanja maneža nije u istom duhovnom stanju kao ono koje se trudi da što bolje uhvati bačeni dijabolo na kanap čiji su krajevi vezani za štapove, koje drži u rukama. S druge strane, mnoge se igre igraju bez ikakvih rekvizita ili opreme. Na to se nadovezuje i činjenica da jedan rekvizit može da posluži u razne svrhe, u zavisnosti od date igre. Uopšte uzev, klikeri su igra veštine, ali jedan od igrača može da pokuša da pogodi njihov paran ili neparan broj u zatvorenoj šaci protivnika, tako se ova igra pretvara u kocku.

Zaustavljam se ipak na ovom poslednjem izrazu. On u krajnjoj liniji aludira na osnovnu osobinu jedne tačno određene vrste igara. Bila to opklada, lutrija, rulet ili bakara, jasno je da se igrač nalazi u istoj situaciji. On ništa ne preduzima i jedino čeka odluku slučaja. Nasuprot tome, bokser, trkač, šahista ili onaj koji igra školice daje sve od sebe da bi pobedio. Manje je značajno što su te igre čas atletske, čas intelektualne. Stav igrača je isti: on ulaže na por da bi pobedio rivala u uslovima koji su za obojicu podjednaki.Tako izgleda opravdano da se igre na sreću stave nasuprot takmičarskim igrama. Tu sad naročito nailazimo na iskušenje da se počne sa istraživanjem mogućnosti pronala ženja drugih ne manje bitnih stavova koji bi eventualno dali nove kriterijume za razložno svrstavanje igara.

Posle razmatranja raznih mogućnosti, predlažem podelu u četiri glavne kategorije, zavisno od toga da li u posmatranim igrama preovlađuje takmičenje, odnosno slučaj, pretvaranje ili zanos. Ja ih respektivno zovem Agon, Alea, Mimicry i Ilinx. Sve četiri zaista pripadaju domenu igara; igra se fudbal, klikeri ili šah (Agon), igra se rulet ili na lutriji (Alea) igramo se gusara, Nerona ili Hamleta (Mimicry), igramo se da bi brzim okretanjem ukrug ili padom izazvali u sopstvenom organizmu stanje zbunjenosti i strepnje (llinx). Pa ipak, ovo označavanje ne obuhvata u potpunosti svet igara. Ono ga deli u kva drante, na osnovu samostalnih principa. Ove oznake ograničavaju sektore u koje su okupljene istovrsne igre. Ali unutar tih sektora, razne igre raspoređuju se u isti red prema jednoj uporednoj progresiji. Tako da one mogu istovremeno da se rasporede i između dva suprotna pola. Na jednom polu vlada, skoro neprikosnoveno, zajednički princip razonode, nestašluka, slobodne improvizacije i bezbrižnog izliva, čime se manifestuje izvesna nekontrolisana fantazija koju možemo označiti imenom paidia. Na suprotnom polu ta nestašna i spontana bujnost skoro se potpuno povlači, u svakom slučaju disciplinuje, jednom komplementarnom, u ponečem ali ne u svemu, suprotnom tendencijom od njene anarhične i ćudljive prirode: to je rastuća potreba da se takva priroda podvrgne proizvoljnim konvencijama, imperativima, i to namerno nezgodnim, i da se stalno i sve više ometa postavljanjem sve težih pre preka, kako bi joj se put do željenog cilja učinio što na pornijim. Taj put, opet, ostaje savršeno nekoristan, iako zahteva sve veće napore, sve više strpljenja, domišljatosti i veštine. Tu drugu komponentu nazivamo ludus.

Nije mi namera da, pribegavajući stranim nazivima, stvorim neku nadriučenu mitologiju, koja nema nikakve svrhe. Ali pošto sam bio primoran da pod istu etiketu stavim različite manifestacije, učinilo mi se da je najekonomičniji način da to postignem da iz ovog ili onog jezika uzmem izraz istovremeno i najizražajniji i najrazumljiviji, kako bih izbegao da svaka posmatrana celina bude jedno obrazno označena posebnom osobinom jednog od eleme nata koje sadrži, što bi se svakako desilo kad bi ime neke od njih poslužilo za označavanje cele grupe. Svako će, uostalom, što dalje budu odmicali moji pokušaji da napra vim klasifikaciju na kojoj sam se zaustavio, imati prilike da uvidi potrebu pred kojom sam se našao — da uzmem nomenklaturu koja ne upućuje suviše direktno na kon kretno iskustvo, i koja je delom namenjena podeli u skladu sa jednim novim principom.

U istom smislu, postarao sam se da svaku rubriku ispunim sa naizgled što različitijim igrama, kako bih bolje istakao njihovu suštinsku srodnost. Fizičke igre pomešao sam sa igrama inteligencije, one koje se zasnivaju na snazi i one koje zahtevaju veštinu i proračun. Ni unutar klasa nisam pravio razliku između dečjih igara i igara odraslih, a, kad god sam mogao, istraživao sam odgovarajuće po našanje i u životinjskom svetu. Dok sam to činio, mislio sam na isticanje samog principa predložene klasifikacije, jer ta bi klasifikacija imala manji doseg ukoliko se ne bi jasno uvidelo da podela koju uspostavlja odgovara suštinskim i nerazlučivim podsticajima.

a) OSNOVNE KATEGORIJE

AGON 

Agon. — Čitava jedna grupa igara javlja se kao takmičenje, to jest kao borba u kojoj su veštački stvoreni jednaki izgledi da bi se protivnici sreli u idealnim uslovima, za koje se smatra da trijumfu pobednika mogu da pruže preciznu i neopozivu vrednost. Radi se dakle o rivalstvu koje se odnosi na jednu osobinu (brzina, izdržljivost, snaga, pamćenje, veština, domišljatost itd.), koja se ispoljava u određenim granicama i bez ikakve pomoći spolja, tako da se u određenoj kategoriji podviga onaj ko dobije javlja kao bolji. Takvo pravilo sportskih nadmetanja i jeste razlog zbog koga su ona podeljena prema tome da li se ogledaju dva pojedinca ili dve ekipe (polo, tenis, fudbal, boks, mačevanje itd.) ili se takmiči neograničen broj takmičara (sve vrste trka, streljaštvo, golf, atletika itd.). Istom redu pripadaju još i igre u kojima protivnici u po četku raspolažu jednakim brojem elemenata potpuno iste vrednosti. Igra savršenih primeraka. Nastojanje da se na početku izjednače izgledi protivnika najočigledniji je i osnovni princip rivalstva, tako da se to ujednačavanje po stiže i hendikepom između igrača različite klase; drugim recima, unutar unapred uspostavljene jednakosti izgleda vodi se računa i o drugostepenoj nejednakosti, proporcionalnoj relativnoj snazi učesnika. Značajno je da je to uobičajeno kako kod agona muskularnog karaktera (sport ski susreti), tako i kod najintelektualnijih agona (partije šaha, na primer, gde se slabijem igraču daje fore pion, skakač ili kula).

Koliko god pokušavali da je uspostavimo, izgleda da apsolutnu jednakost ipak ne možemo postići. Ponekad, kao kod dame ili šaha, prednost daje sama činjenica da igramo prvi, jer taj prioritet dozvoljava favorizovanom igraču da zauzme ključne pozicije i nametne svoju strategiju. Na suprot tome, kod igara sa licitacijom onaj koji se poslednji izjašnjava koristi se prethodnim najavama protivnika. Slično je i kod kriketa. U najboljem položaju je onaj koji kreće poslednji. I položaj prilikom sportskih susreta, npr. da li se igra sa suncem u lice ili u leđa, sa vetrom koji pomaže ili smeta ekipi; a kod trka u dvoranama, da li je mesto sa unutrašnje ili spoljne strane staze, predstavlja u datom slučaju prednost ili smetnju, čiji se uticaj ne srne baš sasvim zanemariti. Te neravnoteže se ublažavaju ili izbegavaju izvlačenjem kocke o zauzimanju početnog položaja, zatim striktnom promenom povoljnije pozicije.

Pobuda za igru je želja svakog konkurenta da mu se prizna da je bolji u datom domenu. Zbog toga upražnjavanje agona podrazumeva napregnutu pažnju, posebno prilagođen trening, neprestane napore i želju za pobedom. Ono nameće disciplinu i postojanost. Ono šampiona pre pušta njegovim sopstvenim sposobnostima, navodi ga da iz njih izvuče što je moguće više i konačno ga primorava da se njima služi legalno i unutar određenih granica, koje, jednake za sve, obezbeđuju, za uzvrat, neospornu superiornost pobednika. Agon se javlja kao čista forma vred nosti pojedinca i služi za njeno isticanje.

Izvan igre, ili na njenoj granici, nailazimo na duh agon-a i u drugim kulturnim pojavama koje se pokoravaju istom kodeksu: dvoboj, turnir, izvesni stalni i istaknuti vidovi rata zvanog kurtoazni.

U početku bi moglo da izgleda da životinje verovatno ne poznaju agon, da su nesvesne i granica i pravila i da u borbi bez milosti traže samo brutalnu pobedu. Jasno je da se ovde ne bi mogle navesti ni konjske trke, ni borbe petlova, to su borbe gde ljudi postavljaju dresirane životinje jedne naspram drugih, prema normama koje su sami utvrdili. Pa ipak, kad posmatramo izvesne činjenice, izgleda da su životinje sklone da odmeravaju snage i u su sretima u kojima, kao što se može i očekivati, nema pravila, ali postoji barem granica koja se prećutno prihvata i spon tano poštuje. To se upravo događa sa mačićima, kučićima, fokinim mladuncima i mečićima, koji nalaze zadovoljstvo u nekoj vrsti rvanja, ali se tom prilikom dobro čuvaju da ne povrede jedan drugog.

Još bolji dokaz za to je navika rogate stoke da se oborenih glava, čelom u čelo, gura nastojeći da jedno drugo potisne. Takođe je poznato da kod konja postoji slična vrsta prijateljskog nadmetanja; pored toga, konji odmeravaju snage i propinjući se na zadnje noge i snažno, svom težinom padaju jedan na drugog u nameri da jedan od protivnika izgubi ravnotežu. Posmatrači su skrenuli pažnju i na brojne igre hvatanja kod životinja; kojima prethodi izazov ili poziv. Uhvaćena životinja ne treba ni malo da se plaši one druge koja ju je sustigla. Bez sumnje je najkarakterističniji slučaj malih divljih paunova zvanih »borci«. Oni odabiraju poprište za borbu: »malo uzvišeno mesto«, kaže Karl Gros (Karl Groos),1) »uvek vlažno i pokriveno niskom travom, široko oko metar i po i dugo oko dva«. Tu se svakodnevno skupljaju mužjaci. Onaj koji dođe prvi, sačekuje protivnika i borba počinje. Šampioni drhte i tresu glavom. Perje im se roguši. Oni se ustremljuju jedan na drugog, ispružena kljuna i udaraju. Nikada nije došlo do gonjenja ili borbe izvan prostora određenog za ogledanje. I upravo zbog toga mi se čini opravdano da uz prethodne primere spominjem termin agon, tu je toliko jasno da cilj susreta nije da se protivniku nanese neka ozbiljnija povreda, nego samo da se dokaže sopstvena nadmoćnost. Ljudi svemu ovome dodaju još samo preciznost i rafiniranost pravila.

Kod dece, čim počne želja za afirmacijom ličnosti, pre nego što počnu da se igraju igara s pravilima, svedoci smo čestih i čudnih začikivanja, gde se protivnici trude da pokažu što veću izdržljivost. Možemo ih videti kako se nadmeću ko će duže da gleda u sunce, da izdrži duže golicanje, da ne diše, da ne trepne itd. Ponekad je cilj igre mnogo teži, radi se o otpornosti na glad ili bol, tu dolazi do bičevanja, štipanja, bodenja i stvaranja opekotina. Dakle te, kako su ih nazvali, igre asketizma predstavljaju uvod u ozbiljnija nadmetanja. One zadiru u zlostavljanja i teranja šege sa dečacima koji treba da budu primljeni u društvo odraslih. Tolika su udaljavanja od agona, koji međutim, ubrzo pronalazi svoje savršene forme, bilo u doslovno takmičarskim igrama i sportovima, bilo u igrama i sportovima odvažnosti i snalažljivosti (lov, alpinizam, ukrštene reci, šahovski problemi itd.), gde takmičari, ne suprotstavljajući se direktno jedan drugom, neprestano učestvuju u ogromnom, rasprostranjenom i neprekidnom takmičenju

ALEA 
 

Alea. — Na latinskom znači igra kockama. Ovaj sam izraz uzeo da bih označio sve igre zasnovane na suštoj suprotnosti agonu. Na odluci koja ne zavisi od igrača i na koju on ne može da ima nikakav uticaj i gde se, prema tome, mnogo manje radi o dobitku u igri sa protivnikom a više u igri sa sudbinom. Preciznije rečeno, sudbina je jedini činilac pobede, a ona, kad se radi o rivalstvu, isključivo znači da je pobednik bio bolje sreće od pobeđenog. Najbolji primeri za ovu kategoriju igara mogu se naći kod kocke, ruleta, lutrije, krajcarica, bakara itd. Ovde ne samo da se ne insistira na eliminisanju nepravednosti slučaja, nego upravo ta proizvoljnost i predstavlja jedini podstrek za igru.

Alea označava i otkriva naklonost sudbine. Tu je igrač potpuno pasivan i njegove odlike i sposobnosti, prednosti njegove veštine, snaga mišića i inteligencija, ne dolaze ni do kakvog izražaja. On rizikuje ulog. Pravda — uvek tražena, ali ovog puta na drugi način, i čija primena zahteva idealne uslove — strogom tačnošću nagrađuje igrača srazmerno njegovom riziku. Sav trud koji se ranije ulagao za izjednačavanje izgleda na uspeh protivnika ovde se upotrebljava za uspostavljanje ravnoteže između rizika i dobitka.

Suprotno od agona, alea negira rad, strpljenje, okretnost, kvalifikaciju; ona eliminiše profesionalnu vrednost, tačnost, trening. Ona je apsolutno: ili — ili. Takva pravda srećnom igraču donosi beskonačno više od onoga što bi mu mogao pružiti život pun rada, discipline i znoja. Ona se pojavljuje kao drsko i nadmoćno ruganje sposobnosti. Ona od igrača zahteva sasvim suprotan stav od onoga koji se on trudi da održi kod agona. Kod agona on računa samo na sebe; kod alee on računa i na najmanju spoljnu neobičnost, koju odmah uzima kao znak ili opomenu, na svaku neprirodnost koju zapazi, — na sve, osim na sebe samog.

Agon je zahtevanje lične odgovornosti, alea — isklju čivanje volje i prepuštanje sudbini. Izvesne igre, kao domine i većina igara s kartama, kombinuju agon i aleu: slučaj odlučuje kakve će karte dobiti svaki igrač, a oni zatim, što je moguće bolje i prema sopstvenim "snagama, koriste ono što im je sudbina slepo dodelila. U igri kao što je bridž znanje i moć rasuđivanja su jedina igračeva odbrana i oni mu omogućavaju da izvuče najviše što može iz dobijenih karata; u igri tipa pokera važnija je pronicljivost i poznavanje psihologije i karaktera protivnika.

Uopšte uzev, uloga novca je utoliko značajnija ukoliko je njegov udeo veći i, shodno tome, odbrana igrača slabija. Cilj igre jasno se ispoljava: uloga alee nije da omogući inteligentnijima da zarade novac, nego baš suprotno tome — da ukine prirodne ili stečene prednosti pojedinca kako bi svakoga postavila u položaj apsolutne jednakosti pred slepom presudom sreće.

Kako je ishod agona obavezno neizvestan i treba paradoksno da se približi efektu pukog slučaja, pošto su izgledi takmičara u principu do krajnosti izjednačeni, proizilazi da svako nadmetanje koje ima sve karakteristike idealne utakmice regulisane pravilima može da bude pred met klađenja, to jest alea, to su, na primer, konjske trke ili trke lovačkih pasa, fudbalske utakmice ili partije baskijske pelote, borbe petlova. Čak se dešava da se visina uloga neprestano menja u toku partije prema iznenadnim obrtima agona. 2)

Igre na sreću javljaju se kao čisto ljudske igre. Poznato je da kod životinja postoje igre nadmetanja, pretvaranja i zanosa. K. Groš upravo navodi zapanjujuće primere za svaku od ovih kategorija. Za uzvrat, pošto su isuviše angažovane u neposrednom životu, isuviše robovi svojih nagona, životinje nikako ne bi bile u stanju da izmisle neku apstraktnu silu čijoj bi se presudi u igri unapred i bez ikakve reakcije pokorile. Pasivno čekanje s predumišljajem na odluku sudbine, rizikovanje nekog imetka, sa jednakim izgledima i da se umnogostruči i da se izgubi, to je stav koji zahteva mogućnost predviđanja, za koje je sposobno samo objektivno i proračunato razmišljanje. Možda zbog toga što je dete bliže životinji, za njega igre na sreću nemaju toliku važnost kao za odrasle. Za njega igrati se znači delovati. S druge strane, lišeno ekonomske nezavisnosti i bez sopstvenog novca, ono ne nalazi u igri na sreću njenu najglavniju privlačnost. Ona je nemoćna da ga natera da uzdrhti. Svakako, klikeri su za njega novac. Pa ipak, da bi ih zaradilo, dete se više oslanja na veštinu nego na sreću

Agon i alea predstavljaju suprotne i u neku ruku simetrične stavove, ali oba pojma podležu istom zakonu: veštačko stvaranje uslova apsolutne ravnopravnosti među igračima, koje inače život uskraćuje ljudima. Jer u životu ništa nije jasno, osim upravo to da je na početku sve zbrkano, izgledi kao i zasluge. Igra, agon ili alea je, dakle, pokušaj da se uobičajena zbrka svakodnevnog života zameni idealnim situacijama. A one su takve da u njima uloga zasluge ili slučaja izgleda apsolutna i neosporna. One takođe nameću potrebu da svi imaju iste izglede na uspeh, potpuno iste mogućnosti da dokažu svoju vrednost ili, na drugoj strani, da imaju iste izglede da im se sreća osmehne. Bilo na jedan ili na drugi način, čovek se povlači od sveta čineći ga drugačijim. Od stvarnosti se može pobeći i pretvaranjem samog sebe u nešto drugo. Upravo tome odgovara mimicry.

MIMICRY 
( mimikrija ) 
 
Mimicry. — Svaka igra podrazumeva prihvatanje neke iluzije (iako ta reč ne znači ništa drugo do ulazak u igru: in — lusio) u najmanju ruku, jednog zatvorenog sveta, konvencionalnog i u izvesnim vidovima izmišljenog. Igra može da se sastoji ne samo u razvijanju neke aktivnosti ili pokoravanju sudbini u nekoj fiktivnoj sredini nego i u tome da lično postanemo neka izmišljena ličnost i da se shodno tome i ponašamo. Tako se sada nalazimo pred raznolikom serijom manifestacija čija je zajednička crta ta što se zasnivaju na činjenici da subjekt izigrava da veruje, igra da bi poverovao ili da bi drugi poverovali da on nije on nego nešto drugo. On zaboravlja, prerušava, privremeno odbacuje svoju ličnost da bi oponašao nekog drugog. Da bih označio te manifestacije, izabrao sam, termin mi micry, koji na engleskom označava upravo mimikriju insekata, da bih podvukao osnovnu i elementarnu, skoro organsku prirodu nagona koji ih podstiče. 

Svet insekata u odnosu na svet ljudi se javlja kao najsuprotnije rešenje koje može priroda da pruži. Taj svet je doslovce suprotan ljudskom, ali nije manje celovit, složen i iznenađujući. Tako da mi se čini opravdano da ovde uzmem u razmatranje pojave mimicrije, za koju insekti pružaju veoma zbunjujuće primere. U stvari, slobodnom, proizvoljnom, prevrtljivom, nesavršenom, ponašanju čoveka, čiji je rezultat neko spoljno delovanje, kod životinja a posebno kod insekata, odgovara organska, stalna promena i apsolutna promena koja obeležava vrstu i koju vidimo kako se do u beskonačnost ponavlja iz generacije u generaciju kod milijardi jedinki, na primer kaste kod mrava i termita slično klasnoj borbi kod ljudi, šare na leptirovim krilima kao promene u istoriji slikarstva. Koliko god malo bili pristalice ove hipoteze, o čijoj smelosti ne gajim nikakvu iluziju, neobjašnjiva mimikrija kod insekata daje nam neočekivano vanredno tumačenje sklonosti ljudi da se prerušavaju, preoblače, da nose masku i da oponašaju neku ličnost. Samo, ovog puta, maska i prerušavanje predstav ljaju deo tela a ne proizvod rada. Ali u oba slučaja ono služi istom cilju: da promeni izgled onoga koji ga nosi i zaplaši druge. 3)

Kod kičmenjaka težnja za imitiranjem izražava se prvo potpuno fizičkom, skoro neodoljivom zarazom, sličnoj zarazi zevanja, trčanja, ćopanja, smeha, a naročito gestova. Hadson (Hudson) je verovao da može da dokaže da mladunče životinje spontano »sledi svaki predmet koji se udaljava, a beži od svakog koji se približava«. Taj nagon ide dotle da jagnje podskoči i počne da beži kad se njegova majka okrene i pođe prema njemu, dok kreće za čovekom, psom ili konjem kada vidi kako se udaljavaju. Zaraza i podražavanje još nisu i pretvaranje, ali one ga omogućuju i začinju ideju, želju za oponašanjem. Kod ptica ta težnja ide do svadbenih šepurenja, do ceremonija i isticanja, koje, zavisno od slučaja, mužjaci ili ženke izvode sa vidnim zadovoljstvom. Što se tiče rakova (oxyrhinque), koji na svoju ljušturu stavljaju svaku algu ili polipa do koga mogu da dođu, njihova sposobnost prerušavanja, ma kakvo joj objašnjenje dali, ne dolazi ni u kakvu sumnju.

Oponašanje i prerušavanje su na taj način dodatne oblasti ovoj vrsti igara. Kod dece se pre svega radi o imitiranju odraslih. Otuda i uspeh opreme i minijaturnih igra čaka, vernih kopija alatki, pribora, oružja i mašina kojima se služe odrasle osobe. Devojčica se igra majke, kuvarice, pralje, peglerke; dečak se pretvara da je vojnik, musketar, policajac, gusar, kauboj, marsovac 4) itd. On je avion kad širi ruke i oponaša zujanje motora. Ali ponašanja iz mimicry u velikoj meri se prelivaju iz detinjstva u život odraslih. Ona takođe obuhvataju sve razonode maskiranja ili pre rušavanja kojima se predajemo i koje se sastoje u samoj činjenici da je igrač maskiran ili prerušen i u njenim posledicama. Najzad, sasvim je jasno da pozorišne predstave i dramske interpretacije punopravno ulaze u ovu grupu.

Zadovoljstvo je praviti se drugim ili se predstavljaju za nekog drugog. Ali, pošto se radi o igri, nije stvar u tome da se obmane gledalac.Dete koje se igra lokomotive pot puno je u stanju da odbije očev poljubac govoreći da se lokomotive ne ljube, ali ne nastoji da ubedi ostale kako je ono prava lokomotiva. Za vreme karnevala, maska ne pretenduje na to da se poveruje da je ona pravi markiz toreador ili crvenokožac. Ona jedino teži da zada strah ili iskoristi okolnu raspusnost koja je rezultat činjenice da maska prikriva društvenu fizionomiju i oslobađa pravu ličnost

Ni glumac ne zahteva da se poveruje da je on "izistinski« Lir ili Karlo V. Samo se špijun i begunac zaista prerušavaju da bi uspeli da "obmanu ostale, jer "oni se ne igraju.

Aktivnost, mašta, interpretacija tj. mimicry ne bi mogla da ima bilo kakvu vezu sa aleom, koja igraču nameće nepomičnost i uzbudljivo iščekivanje. Ali nije isključeno da se on ne podudara sa agonom. Ovde ne mislim na konkurse za najbolju masku, gde je veza potpuno spoljašnja. Mnogo intimnije saučesništvo može se lako otkriti. Za one koji u njemu "ne učestvuju, svaki agon je predstava. Samo to je predstava koja, da bi imala vrednost, isključuje svako, pretvaranje. Zbog toga velike sportske manifestacije nisu ništa manje pogodna prilika za mimicry, ako imamo na umu da se ovde pretvaranje prenosi sa aktera na gledaoce; publika je ta koja pokretima oponaša ono što se dešava na borilištu, a ne sportisti. Već sama identifikacija sa .šampionom predstavlja mimicry srodnu onoj koja omogućuje čitaocu da pozna sebe u heroju iz romana, gledaocu u junaku sa filma. Da bi se u to uverili, treba samo da posmatramo savršeno sličnu ulogu šampiona i filmske zvezde, na koju ću imati prilike da se vratim još izričitije. Šampioni, pobednici agon-a su zvezde sportskih priredbi. Starovi, nasuprot tome, su pobednici rasprostranjenog takmičenja čija je zaloga naklonost publike. I jedni i drugi primaju brojna pisma, daju intervjue nezasitoj štampi, dele autograme.

U stvari, biciklistička trka, bokserski ili rvački susret, fudbalska, teniska ili polo-utakmica same su po sebi kosti mirane predstave, sa prilagođenim ritualom i unapred utvrđenim planom. Jednom rečju, to su drame čiji zapleti ostavljaju publiku bez daha i čiji rasplet jedne oduševljava, a druge razočarava. Priroda tih prizora ostaje u domenu agona, ali oni se javljaju i kao spoljne karakteristike jedne predstave. Prisutni se ne zadovoljavaju samo hrabrenjem sportiste za koga navijaju, nego na hipodromima bodre čak i konje na koje su se kladili. Neka fizička zaraza navodi ih da oponašaju stavove koje zauzimaju džokeji i životinje da bi ih pomogli na način na koji, kao što znamo, kuglaš neprimetno naginje telo u pravcu kojim bi želeo da njegova teška kugla prođe ka cilju. U tim uslovima, pored samog spektakla, u publici se rađa takmičenje pomoću mimicry, koje udvaja stvarni agon sa terena ili piste.

Izuzev jedne jedine, mimicry pokazuje sve ostale osobine igre,  slobodu, dogovor, isključenje realnosti, ograničeno vreme i mesto. Pa ipak kod nje se ne može ustanoviti potčinjavanje neprikosnovenim i preciznim pravilima. A videli smo da prikrivanje stvarnosti i privid druge realnosti kod nje postoje. Mimikri je neprestano izmišljanje. Pravilo igre je jedno jedino i sastoji se u tome da igrač opčini gledaoca, starajući se da ovaj zbog neke greške ne odbaci iluziju; za gledaoca se to pravilo sastoji u predavanju iluziji ne negirajući na prvi pogled dekor, masku, izveštačenost koje treba za određeno vreme da primi kao stvarnost stvarniju od same stvarnosti.

 ILINX

Ilinx. — U ovu kategoriju igara uvrštene su one koje počivaju na izazivanju vrtoglavice i sastoje se u pokušaju da se za trenutak poljulja stabilnost percepcije i jasnom razumu nametne neka vrsta sladostrasne pometnje. U svim slučajevima. radi se o dospevanju u neku vrstu grča, zanosa ili vrtoglavice koji na prečac brišu stvarnost.

Da bi se došlo do samog poremećaja koji izaziva vrtoglavica, postupa se prilično jednostavno: navešću za to samo primere telesnih pokreta derviša-okretača i meksikanske voladore. Njih sam namerno izabrao, jer se prvi, zbog tehnike koju upotrebljavaju nadovezuju na neke dečje igre, dok drugi pre podsećaju na rafinirane mogućnosti akrobatike i hodanja po žici: oni tako dodiruju dva pola igara vrtogla vice. Derviši dolaze u ekstazu okretanjem ukrug, po sve bržem i bržem taktu doboša. Pometnja i hipnoza svesti postiže se vrhunskim frenetičnim vrćenjem, koje deluje zarazno i u kome mnogi učestvuju. 5 ) U Meksiku, voladori — Huasteci ili Totonaci — penju se na vrh jarbola visokog 20 do 30 metara. Oni se pomoću lažnih krila zakačenih za zglobove ruku prerušavaju u orlove. Oko pojasa vezuju kraj konopca koji im prolazi između nožnih palčeva i služi da im omogući čitav spust sa raširenim rukama i glavom okrenutom nadole. Pre nego što stignu do zemlje, oni na prave više punih krugova, trinaest prema Torkvemadi, opisujući sve širu i širu spiralu. Ceremonija koja sadrži više letova rado se tumači kao igra zalazećeg sunca, kao deifikovane ptice koje prate mrtve. Brojnost nesreća navela je meksikanske vlasti da zabrane ove opasne obrede. 6 )

Uostalom, nepotrebno je nabrajati ove retke i zasenjujuće primere. Svako dete dovoljno dobro poznaje način da, kad se brzo vrti samo oko sebe, dospe u stanje zanosa i oduške, kada telo samo s mukom ponovo nalazi ravnotežu, a shvatanje svoju jasnoću. Nema nikakve sumnje da dete to radi iz zadovoljstva i da u tome uživa. Takva je igra čigre, gde se ono okreće na peti što može brže. Na sličan način, u haićanskoj igri zlatni kukuruz dva deteta se drže ispruženim rukama okrenuta licem u lice. Tela ukrućena i nagnuta unazad, nogu spojenih i oduprtih jedne o druge, ona se okreću dok ne izgube dah, i to radi zadovoljstva da bi se posle zaustavljanja teturala. Vikanje iz petnih žila, tobogan, spuštanje niz strminu, vrteška, pod uslovom da se dovoljno brzo okreće, ljuljaška ako dovoljno visoko leti, prouzrokuju sličan osećaj.

Razni fizički postupci takođe ih izazivaju: hodanje po konopcu, pad ili izbacivanje u prostor, brzo okretanje, klizanje, brzina, ubrzanje pravolinijskog kretanja ili njegova kombinacija sa kružnim kretanjem. Paralelno s tim postoji i vrtoglavica moralne vrste, zanos koji iznenada zahvata pojedinca. Ta vrtoglavica rado se udružuje s obično potisnutom željom za neredom i rušenjem. U njoj se ispoljavaju sirove i neuglađene forme afirmacije ličnosti. Na njih upravo nailazimo kod dece u igrama zuce, leti-leti, ponedeljak-utorak-sreda, u kojima iznenada može da se prenagli i onda se igre pretvaraju u običnu tuču. Kod odraslih je u tom domenu najsimptomatičnije čudno uzbuđenje koje osećaju kad zamahom štapa kidaju visoke cvetove na livadi ili kad obaraju čitave usove snega s krova ili opijenost koju nauče da spoznaju pod vašarskim šatrama, na primer, kad uz veliku buku razbijaju gomile jeftinog posuđa.

Upravo da bih označio takve raznovrsne zanose koji su u isto vreme i nešto kao nered, čas organski, čas fizički, predlažem izraz ilinx, grčki izraz za vodeni vrtlog, iz koga, u stvari, proističe u istom jeziku i termin za vrtoglavicu (ilingos)

Čak ni ovo zadovoljstvo nije privilegija samo čoveka. Ovde pre svega treba da pomenemo vrtoglavicu kod pojedinih sisara, naročito kod ovnova. Iako se ovde radi o patološkoj manifestaciji, ona je isuviše izražajna da bismo preko nje prešli ćutke. Uostalom, imamo brojne primere čiji karakter igre ne dolazi ni u kakvu sumnju. Psi se vrte ukrug da bi uhvatili sopstveni rep sve dok ne padnu. Na drugoj strani, njih ponekad uhvati grozničava želja da trče bez razloga i ne napušta ih sve dok ne padnu iscrpljeni. Antilope, gazele, divlje konje često hvata panika koju ne prouzrokuje nikakav, čak ni najmanji nagoveštaj opasnosti, i koja je pre izraz neke neodoljive zaraze i neposredne želje da joj se popusti. 7 ) Vodeni pacovi razonode se kotrljajući se kao da ih je ponela vodena struja. Još je izrazitiji slučaj divokoza. Prema Karlu Grosu, one se penju na snežnik, zaleću se i jedna po jedna se klizaju niz strmi obronak dok ih ostale posmatraju;

Gibon bira savitljivu granu, povija je skoro do zemlje, sve dok se ona ne ispravi i odbaci ga u vazduh. On se onda hvata za šta stigne i kako stigne i tako nastavlja do u beskonačnost, ukoliko se ne uzme u obzir njegov intimni za nos, ta radnja izgleda beskorisna i neobjašnjiva. Ali najveći ljubitelji igara vrtoglavice su ptice. One se sa velikih visina obrušuju kao kamen, dajući utisak kao da će se razbiti i tek na nekoliko metara od zemlje šire krila. Zatim se po novo dižu i ponovo padaju. U vreme parenja mužjaci na ovaj način pokazuju odvažnost da bi se dopali ženkama. Američki noćni soko, koga je opisao Odobon (Audobon), veliki je ljubitelj i virtuoz ove zadivljujuće akrobatike. 8)

Ljudi, posle okretanja na peti, igre vrteške, i ljuljaške iz detinjstva imaju, pre svega, na raspolaganju dejstvo pijanstva i brojne okretne igre, od mondenskog ali pritajenog vrtloga valcera, do mnogih besnih, ustreptalih, grčevitih pokreta. Oni nalaze zadovoljstvo i u opijenosti izazvanoj ogromnim brzinama, kakve se mogu osetiti, na primer, na skijama, motociklu ili u otvorenom automobilu. Da bi se toj vrsti osećaja dala snaga i brutalnost sposobna da ošamuti organizam odraslog, morale su se konstruisati snažne mašinerije. Zbog toga ne treba da se začudimo što smo u većini slučajeva morali da sačekamo eru industrije da bismo videli kako vrtoglavica stvarno postaje jedna od kategorija igre. Ona se sada pruža željnim masama uz pomoć hiljada neumoljivih aparata koji se sreću po vašarištima i luna-parkovima.

Ove naprave svakako bi prevazišle svoju namenu kada se ne bi samo radilo o privremenom poremećaju organa unutrašnjeg uva, od koga zavisi osećaj ravnoteže. Ali u stvari čitavo telo je izloženo takvim šokovima od kojih bismo bežali kad ne bismo videli veliki broj ljudi kako se gura da bi im se izložio. Zaista, vredi posmatrati izlazak ljudi iz tih mašina za vrtoglavicu. Iz njih izlaze bleda, teturava bića kojima samo što se ne smuči. Oni su do malopre kričali od straha, kidao im se dah i imali su jeziv osećaj da su im čak i unutrašnji organi zahvaćeni strahom i da se grče kao da hoće da izbegnu neki strašan napad. Pa ipak, većina, čak i pre nego što se povrati, ponovo hita na šalter da kupi pravo da ponovo oseti isto mučenje, u očekivanju novog uživanja.

Treba reći uživanje, jer smo neodlučni da sličan zanos nazovemo razonoda, jer se on pre približava grču nego zabavi. S druge strane, moramo podvući da je snaga primljenog šoka tolika da se vlasnici aparata naprežu, u krajnjem slučaju, da privuku naivne davanjem prava na besplatno učestvovanje u atrakcijama. Oni pritvorno najavljuju da »još samo ovaj put« ne košta ništa, dok je, u stvari, tako čitavo vreme. Za uzvrat, oni naplaćuju od gledalaca pravo da sa visine neke galerije mirno posmatraju muke žrtava koje su dobrovoljno ili na »blef« izložene delovanju strašnih sila ili čudnih ćudi.

Bilo bi smelo izvlačiti isuviše tačne zaključke iz takve surove i čudne podele uloga. Ona nije karakteristika jedne vrste igara, na nju nailazimo kod boksa, keča, i u gladijatorskim borbama. Ovde se njihova suština sastoji u traženju one specifične pometnje, one trenutne panike koja se definiše terminom vrtoglavica i nesumnjivim odlikama igre umešane u to, sloboda da se prihvati ili odbije ogled, tačne i nepromenljive granice, izdvajanje iz ostale realnosti. Ukoliko ogled daje priliku čak i za spektakl, to ne smanjuje nego upravo pojačava njegova svojstva igre.

_____________________

1. Karl Gros: Igre kod životinja, fr. prev. Parir, 1902. str. 150—151.
2. Na primer, na Balearskim osirvima za pelolu. u Kolumbiji i na Antilima za borbe petlova. Samo se po sebi razume da ne bi bilo zgodno da se uzimaju u obzir novčane nagrade koje mogu da dobiju džokeji ili vlasnici, trkači, bokseri, fudbaleri. ili bilo koja vrsta sportista. Ove nagrade, koliko god ih smatrali velikim, ne ulaze u kategoriju alee. One su nagrada za teško izvojevanu pobedu. Ta nagrada, koja u stvari pripada zasluzi, nema ničeg sa naklonošću sudbine, ishodom sreće koja ostaje nesigurni monopol kladilaca. Ona je upravo njena suprotnost.
3. Primeri zastrašujuće mimike mogu se naći kod insekata (avetinjska poza bogomoljke, trans smerintus ocellatae) ili primeri kamuflažnih morfologija u mojoj studiji pod imenom »Mimetisme el psychasienie legendaire (Mimikrija i poznato mentalno slabljenje), Mit i čovek, Pariz, 1938, str. 101—143. Ta studija, na žalost, tretira ovaj problem iz perspektive koja mi se danas čini veoma proizvoljnom. Ja zaista više ne želim da od mimikrije pravim poremećaj percepcije i tendenciju ka povratku u beživotnost, nego, kao što ovde predlažem, ekvivalent kod insekta igrama pretvaranja kod čoveka. U svakom slučaju, navedeni primeri zadržavaju svoju vrednost. Neke od njih ponovo donosim na kraju knjige u Dosijeu, str. 203—204.
4. S pravom je primećeno da su igračke devojčica namenjene imitiranju bliskih, realnih, domaćih oponašanja, dok dečačke podstiću na daleke, romantične, nepristupačne ili čak potpuno nerealne poduhvate.
5. O. Depont i X. Coppolani: Muslimanska religiozna bratstva, Alžir. 1887. sir. 156—159,329—339.
6. Opis i fotografije nalaze se kod Helge Larsen. Notes on the volador and lis associated ceremonies and superstitions. Ethos, vol. 11, No. 4, July 1937, str. 179—]92. i kod Guy Stressner-Pean (Gi Stresner-Pean) Poreklo voladora i komelagatokte. Dokumenti XXVIII internacionalnog kongresa amerikanista u Parizu, 1947. str. 327—334. U Dosijeu, sir. 205—206 prenosim fragment opisa iz ovog rada.
7. Karl Gros, Op. cit. str. 208.
8. K. Gros, Ibid. str. 111, 116, 265-266.

Нема коментара:

Постави коментар