b) OD RAZUZDANOSTI DO PRAVILA
Pravila su neodvojiva od igre čim ona stekne ono što bih ja nazvao institucionalno postojanje. Od tog trenutka ona su deo njene prirode. Ona je upravo i pretvaraju u plodan i presudan elemenat kulture. Ali, tačno je i to da u začetku igre postoji neka prvobitna sloboda, potreba za opuštanjem i, ukupno uzevši, žeđ za razonodom i davanjem maha mašti. Ta sloboda je njen osnovni pokretač i tu je poreklo njenih najkompleksnijih i najdoslednije organizovanih oblika, Takva prvobitna moć improvizacije i vese losti, koju ja nazivam paidia, udružuje se sa željom za neobaveznom teškoćom, za koju predlažem naziv ludus, da bi se došlo do raznih igara kojima se bez preterivanja može pripisati atribut civilizatorske. One, u stvari, ilustruju moralne i intelektualne vrednosti jedne kulture. One štaviše doprinose njihovom tačnijem određivanju i razvoju.
Izraz paidia izabrao sam zato što je u njegovom korenu imenica dete, a, osim toga, i iz bojazni da beskorisno ne zbunim čitaoca pribegavanjem nekoj reči iz nekog sasvim nepoznatog jezika. Ali na sanskritu kredati i na kineskom van čine mi se istovremeno i bogatije i izražajnije, zbog raznolikosti i prirode njihovih sporednih značenja. Tačno je takođe da su ti izrazi i nepogodni u izvesnom smislu zbog svoje prevelike sadržajnosti i, između ostalog, izvesne opas nosti da dođe do zabune. Kredati označava igru odraslih, dece i životinja. Ta reč se još približnije odnosi na skakutanje, to jest na iznenadne i kapriciozne pokrete koje izaziva višak veselosti i živahnosti. Ona se takođe upotrebljava i za nedozvoljene erotske odnose, na nadolazak i po vlačenje talasa i na sve ono što leprša na vetru. Reč van je još izražajnija, koliko po onom što označava, toliko i po onom što isključuje, to će reći igre veštine, nadmetanja, pretvaranja i slučaja. Za uzvrat, ta reč izražava brojna izoštravanja čula, na koja ću imati prilike da se vratim.
Kakvo bi moglo da bude proširivanje i značenje reči paidia" ? Što se mene tiče, ja bih je definisao kao izraz koji obuhvata spontane manifestacije u svetlosti ovih seman tičkih približavanja i isključivanja, igračkog instinkta, na primer: mačka zapletena u klupko vune, pas koji se stresa, dojenče koje se smeši svojoj zvečki, pružaju prve primere te vrste aktivnosti koji se mogu identifikovati. Paidia učestvuje u svakom izlivu radosti koji se izražava neposrednom i razuzdanom kretnjom, slobodno improvizovanom zabavom čiji nepredviđen i slobodan karakter ostaje glavni, ako ne i jedini, uzrok postojanja. Od smejurije i žvrljanja, do koškanja i urnebesa, nailazimo na brojne ilu stracije sličnih komešanja pokreta, boja ili zvukova.
Ta elementarna potreba za kretanjem i galamom prvo se pojavljuje kao podstrek da se sve dodirne, proba, omiriše, a zatim da se svaki dostupan predmet ostavi. Ona rado prerasta u želju da se nešto uništi ili razbije. Tom potrebom se objašnjava zadovoljstvo da se do u beskonačnost makazama recka hartija, secka štof na sitne parčiće, da se obara sve što je naslagano, da se prekine neki red, da se kod drugih unese pometnja u igru ili zabavu itd. Uskoro zatim nailazi želja da se obmanjuje, začikava plaženjem jezika, kreve ljenjem, pretvaranjem da se dodiruje ili baca zabranjeni predmet. Kod deteta se tu radi o afirmaciji, o želji da se oseća uzrokom i da primora ostale da na njega obrate pažnju. Tako K. Gros navodi slučaj jednog majmuna koji je uživao da vuče za rep psa s kojim je stanovao čim bi se ovaj pravio da će zaspati. Sestra G. J. Romana (Romanes) je posmatrala primitivnu radost koju je ispoljavao jedan mali američki majmun kad bi nešto razbijao ili prevrtao. Ona o tome daje veoma precizne i značajne detalje. 1
Dete se ne zadržava na tome. Ono voli da se igra sa sopstvenim bolom, povređujući, na primer, jezikom bolestan zub. Ono takođe voli da ga neko plaši. Tako ono traži čas fizički bol, ali ograničen, dirigovan, čiji je uzrok ono samo, a čas psihičku teskobu, ali koju ono samo izaziva prekida po sopstvenom nahođenju. Tu i tamo već se mogu nazreti osnovni aspekti igre: dobrovoljna aktivnost, dogo vorena, izdvojena i rukovođena.
Uskoro se kod deteta rađa želja da izmisli pravila kojima će se dosledno pokoravati pa stalo što stalo, ono sklapa bilo samo sa sobom ili sa svojim drugovima sve vrste opkla da, koje su, kao što smo videli, elementarni oblici agon-a, ono ćopa, hoda unazad, hoda zatvorenih očiju, igra se ko će duže da gleda u sunce, trpi bol ili što je moguće duže ostaje u nekom teškom ili neugodnom položaju.
Uopšte uzevši, prve manifestacije paidie nemaju imena niti bi mogle da ga imaju upravo zato što ostaju s ove strane svake stabilnosti, svakog osobenog znaka, svakog jasno izdiferenciranog postojanja, koji bi dozvolili jeziku da spe cifičnim imenovanjem osvešta njihovu autonomiju. Ali čim se pojave konvencije, tehnika, pribor, sa kojima se ocrtavaju i prve tačno označene igre: ponedeljak-utorak-sreda, žmurke, zmaj, čigra, klizanje, ćorava koka, lutka, već počinju da se razdvajaju suprotni putevi agon-a, ale-e, mimicry-e, ilinx-a. Ovde je značajna i uloga zadovoljstva koje se oseti posle savlađivanja neke namerno stvorene teškoće, proizvoljno određene, takva da činjenica što smo je uspešno rešili ne donosi nikakvu drugu prednost osim intimnog zadovoljstva da smo uspeli.
Ovaj podsticaj, koji je čisti ludus, može se lako otkriti kod raznih kategorija igara, sa izuzetkom onih koje se pot puno zasnivaju na odluci proviđenja. On se pojavljuje kao dopuna i kao vaspitavanje paidie, koju disciplinuje i oboga ćuje. On pruža priliku i za trening i normalno dovodi do sticanja određene veštine, postizanje nekog određenog majstorstva u rukovanju ovom ili onom napravom ili do sposobnosti da se nađe zadovoljavajući odgovor za rešenje problema dosledne konvencionalne prirode.
Razlika između njega i agona sastoji se u tome što kod ludusa napetost i talenat igrača dolaze do izražaja van izričite svesti o nadmetanju i rivalstvu, tu se radi o borbi protiv neke prepreke a ne protiv jednog ili više konkurenata. Iz oblasti ručnih veština mogu se citirati igre kao što je bllboke, dijabolo, jojo. Ove jednostavne naprave prosto koriste osnovne prirodne zakone: na primer zemljinu težu i rotaciju kod jojoa, gde se naizmenično pravolinijsko kretanje pret vara u stalno obrtno kretanje. Na suprot tome, kod igre zmajem se koriste određene atmosferske prilike. Zahvaljujući zmaju igrač na neki način na odstojanju osluškuje nebo. On projektuje svoju prisutnost izvan granica sopstvenog tela. Isto tako, igra ćorave koke pruža priliku da se proveri sposobnost zapažanja bez učešća vida. 2 Sa lakoćom se može primetiti da su mogućnosti ludus-a. skoro neograni čene.
Naprave kao soliter (samačka igra) ili igra alkama već pripadaju, u okviru iste vrste, drugoj grupi igara: one stalno podstiču kalkulativni i kombinatorski duh. Najzad, ukrštene reči, matematičke razonode, anagrami i razno vrsni logogrifi, aktivno čitanje policijskih romana (mislim uz nastojanje da se odgonetne ko je ubica), šahovski ili bridž-problemi predstavljaju najrasprostranjenije i najčistije forme ludusa, gde se ne upotrebljavaju nikakva pomagala.
Uvek se konstatuje da početna situacija može besko načno da se ponavlja, ali baš na takvoj osnovi mogu da se prave uvek nove kombinacije. One na taj način podstiču igrača na nadmetanje sa samim sobom i omogućavaju mu da utvrdi etape napretka, kojima se diči, uz saosećanje sa onima koji imaju slične sklonosti. Veza ludusa i agona je očigledna. Uostalom, kao što je to već slučaj sa šahovskim ili bridž-problemima, može se dogoditi da se ista igra javlja čas kao agon, a čas kao ludus.
Nije manje česta ni kombinacija ludus-a i ale-e, ona se najbolje može uočiti kod pasijansa, gde veština vrlo malo utiče na ishod, i kod električnih bilijara, gde igrač samo u maloj meri može da odredi udarac kojim odbacuje metalnu kuglicu kojom se postižu poeni i time usmeri njen pravac. I pored svega, u oba primera slučaj odlučuje o onom naj hitnijem. Pa ipak, činjenica da igrač nije potpuno obezoružan i svest da barem u maloj meri može da računa na svoju veštinu i talenat dovoljni su da se slože prirode ludus-a. i alee 3
Ludus se takođe rado združuje sa mimicry-om. U naj jednostavnijem slučaju to slaganje rađa konstrukcijske igre, koje su uvek igre iluzije, bilo da se radi o životinjama od prosove slame koje izrađuju deca Dogona, ili o dizali cama i automobilima koji se sklapaju od perforiranih metal nih pločica ili o maketama aviona ili brodova koje prave i odrasli, i to sa velikom tačnošću. Ali pozorišna predstava je ta koja, obezbeđujući osnovni,spoj, discipljnuje mimicry do te mere da od nje stvara umetnost obogaćenu hiljadama raznih konvencija, prefinjenom tehnikom, suptilnim i kom pleksnim mogućnojtima. Upravo tako srećnim sklopom, igra u potpunosti pokazuje svoju kulturnu vrednost.
Nasuprot tome, kao što ne bi mogla da se nađe bilo kakva veza između paidie, koja je sva uskomešanost i buj nost, i alee koja je pasivno iščekivanje odluke udesa, nepomični i nemi drhtaj, tako bi još manje moglo da je bude između ludusa, koji je kalkulativnost-kombinatorika, i ilinx-a, koji je čist zanos. Ovde želja za savlađivanjem pre preke može jedino da potisne vrtoglavicu i spreči da se ona ne pretvori u paniku ili pometnju. Ilinx je, dakie, škola vla danja sobom, težak napor da se sačuva hladnokrvnost ili ravnoteža. Dalekood združivanja sa ilinx-om, ludus omogu ćava da se stekne disciplina za potiranje opasnih posledica, kao kod hodanja po konopcu i u alpinizmu-
Sveden sam na sebe, ludus, izgleda, ostaje nekompletan, neka vrsta lošijeg rešenja namenjenog da se ubije dosada. Mnogi se za njega odlučuju samo u očekivanju boljeg, do dolaska partnera koji će omogućiti da se ovo trenutno za dovoljstvo zameni življom igrom. Pa ipak, čak i kod igara veštine i kombinacije (pasijans, zagonetke, ukrštene reci itd.) koje isključuju intervenciju trećeg ili je čine nepoželj nom, ludus podržava nadu igrača da će pri sledećem poku šaju uspeti upravo tamo gde je promašio ili da će osvojiti veći broj poena od onog koji je upravo postigao. Na taj način se ponovo ispoljava uticaj agona. U stvari, njime je obojena opšta atmosfera zadovoljstva koje se oseća prilikom savlađivanja proizvoljnih prepreka. Zapravo, iako ove igre igraju pojedinci, iako one ne pružaju priliku za takmi čenje, u svakom trenutku se može od njih napraviti neki konkurs, nagradni ili ne, što dnevni listovi ne propuštaju da učine. Takođe nije slučajno što se električni bilijari nalaze po kafanama, to jest na mestima gde igrač može da okupi bar nekoliko posmatrača.
Postoji, uostalom, jedna karakteristika ludus-a koja se, po mom mišljenju, objašnjava neprestanim uticajem agona na njega, a to je njegova velika zavisnost od mode. Jojo, bilboke, dijabolo, igra alkama pojavili su se i nestali kao udarcem magičnog štapića. Ove igre doživele su veliku popularnost koja nije ostavila traga i posle njih su ubrzo došle druge da ih zamene. Iako je moda razonoda intelektualne prirode stabilnija, ona nije manje vremenski ograničena, rebus, anagram, akrostih, šarada imali su svoje periode popularnosti. Sasvim je moguće da će ukrštene reči i policijski romani doživeti istu sudbinu. Ta pojava ostala bi zagonetna kad bi ludus predstavljao tako individualističku igru kao što to izgleda. U stvari, on se utapa u ambijent nadmetanja. On se održava samo u onoj meri u kojoj ga oduševljenje nekolicine pristalica pretvara u mogući agon. Bez toga bi bio potpuno nesposoban da sam po sebi preživi. U stvari, duh organizovanog takmičenja, koji za njega ipak nije najhitniji, ne podržava ga u dovoljnoj meri, jer ne daje materijala za prizor koji bi mogao da privuče mase. Ostaje lepršav i rasplinut ili zapada u opasnost da postane fiks-ideja nekog usamljenog osobenjaka koji, da bi mu se potpuno predao, sve više zapostavlja svoje odnose sa ostalim ljudima.
Zahvaljujući industrijskoj civilizaciji, rodila se posebna forma ludusa — hobi, drugorazredna besplatna aktivnost, započeta i nastavljena iz zadovoljstva: kolekcionarstvo, veština pravljenja ukrasa, radosti bavljenja sitnim poslo vima ili malim pronalascima, jednom rečju, svaka delatnost koja se na prvom mestu javlja kao kompenzacija za sakaćenje ličnosti uvučene u automatski rad na beskrajnoj traci. Konstatovano je da se hobi često javlja u obliku konstruktorske delatnosti, kojoj se posvećuje radnik koji je ponovo postao zanatlija. On obično izrađuje makete, ali kompletne, onih mašina kraj kojih je osuđen da pri proizvodnji večito izvodi isti, automatizovani pokret, koji od njega ne zahteva ni veštinu ni inteligenciju. Ovde je osveta nad stvarnošću očigledna i, uostalom, pozitivna i plodna. Takav hobi od govara jednoj od najuzvišenijih funkcija igračkog instinkta. Zato nije čudo što tehnička civilizacija nastoji da podstakne njegov razvoj, čak i kao protivtežu sopstvenim najneprivlačnijim vidovima. Hobi je uzrok stvaranja retkih odlika koje omogućavaju njen razvoj.
Uopšte uzevši, ludus postavlja izvornoj želji za razo nodom i zabavom proizvoljne prepreke koje se stalno obnav ljaju; on izmišlja hiljade prilika i hiljade rasporeda gde istovremeno nalaze zadovoljenje želja za opuštanjem i potreba koje izgleda čovek ne može da se oslobodi, da sasvim beskorisno upotrebljava svoje znanje, vrednoću, veštinu, inteligenciju kojima raspolaže, ne računajući moć samosavlađivanja, sposobnost izdržavanja bola, urnora, panike i straha.
U tom svojstvu ono što ja zovem ludus predstavlja u igri elemenat čiji su domet i kulturna plodnost najuočljiviji. On ne predstavlja tako izdvojen psihološki stav kao agon, alea, mimicry ili ilinx, ali on disciplinovanjem paidije neprimetno unosi čistotu i sadržaj u osnovne kategorije igara.
Ludus, uostalom, nije jedina pojmljiva metamorfoza paidije. Jedna klasična civilizacija kao što je kineska zasno vala joj je sasvim drugu sudbinu. Sva od mudrosti i uzdr žavanja, kineska kultura je manje orijentisana na novatorstvo u unapred utvrđenom mišljenju. Njoj potreba za na pretkom i duh preduzimljivosti izgledaju kao neka vrsta prohteva koji nema neku odlučujuću vrednost. U tim uslovima ona, prirodno, usmerava nestašluk, suvišak energije paidije u pravcu koji je više u skladu sa njenim najvišim vrednostima. Ovde treba da se vratimo na izraz van. Prema nekima, on bi etimološki trebalo da označava radnju ne prestanog gladenja komada ćilibara koja se vrši da bi se on uglačao, da bi se osetio njegov prijatni dodir ili da bi se propratilo neko sanjarenje. Možda baš zbog takvog porekla on osvetljava onu drugu stranu paidije. Ono malo slobodnog delovanja koje je još na početku određuje izgleda u ovom slučaju skrenuto, ne prema odvažnosti, računu, savladanoj prepreci, nego prema miru, strpljenju, praznom sanjarenju. Osobina vana, u stvari, suštinski označava sve vrste polumahinalnih gestova koji puštaju duh da rasejano luta, izvesne složene igre koje ga približavaju ludusu i, istovremeno, bezbrižno razmišljanje, dokono posmatranje
Gužva, galama, označeni su izrazom žeu-nao doslovno »gorući nered«. U sklopu sa istim znakom nao, odlika van evocira svako nestašno i veselo ponašanje. Ali ona mora da stoji uz taj znak. Sa znakom čuang (pretvarati se), to znači »zabavljati se pretvarajući se da...«. Očigledno je da se on prilično podudara sa raznim mogućim manifesta cijama paidije, s tim što kad se upotrebi sam ne može da označi neku posebnu igru. Van se ne upotrebljava ni za takmičenje, ni za kocku, ni za dramsku interpretaciju. To je dovoljno da se vidi da ova reč isključuje sve kategorije igara koje sam nazvao institucionalnim.
Ove igre se označavaju specijalizovanijim terminima. Reč hsi odgovara igrama prerušavanja i pretvaranja. Ona obuhvata domen pozorišnih i scenskih umetnosti. Izraz šua odnosi se na igre veštine i okretnosti, ali on se upotreb ljava i za nadmetanja u pošalicama i doskočicama, za mačevanje, za vežbe u usavršavanju u nekoj složenijoj veštini. Najzad, izraz tu, koji ni u kom slučaju ne bi mogao da se primeni na dečje igre, označava sve vrste kocke, rizike, opklade, mazije (presuda vatrom). On takođe označava i bogohuljenje, jer se kušanje sudbine smatra svetogrdnim klađenjem na sreću 4.
Prostrani sematički domen reči van samo nam je još zanimljiviji zbog svega toga. On pre svega uključuje dečju igru i sve vrste bezbrižnih i sitnih razonoda koje, na primer, mogu da podsete na glagole začikivati, vragolati, šaliti se itd. On se takođe upotrebljava i za slobodne nenormalne ili neobične seksualne odnose. Istovremeno, on se upotreb ljava za igre koje zahtevaju razmišljanje i zabranjuju svaku žurbu, kao što je šah, igra pionima, problemi (tai kiao) i igra devet krugova. 5 Ovaj izraz se takođe upotrebljava i za zadovoljstvo koje se oseća prilikom probanja nekog jela ili vina, zadovoljstvo skupljanja umetničkih predmeta i čak sklonost za strasnim rukovanjem, doterivanjem i izradom raznih drangulija, koja se približava zapadnjačkoj kate goriji hobija, to jest kolekcionarske ili sitno-popravljačke manije. On, najzad, evocira tihu i smirujuću blagost mesečine, zadovoljstvo šetnje čamcem po bistrom jezeru, dugo posmatranje vodopada.6
Iz primera reči van već se vidi da se sudbina jedne kulture ogleda i u igrama. Davanje prvenstva agonu, alei, ilinx-u ili mimicry-i, utiče na odlučivanje prema budućnosti jedne civilizacije. Isto tako, usmeravanje rezervi raspoložive energije, kakvu predstavlja paidija, prema pronala zaštvu ili prema sanjarenju bez sumnje izražava prećutan izbor, ali koji je suštinski i nepobitno značajan.
Pravila su neodvojiva od igre čim ona stekne ono što bih ja nazvao institucionalno postojanje. Od tog trenutka ona su deo njene prirode. Ona je upravo i pretvaraju u plodan i presudan elemenat kulture. Ali, tačno je i to da u začetku igre postoji neka prvobitna sloboda, potreba za opuštanjem i, ukupno uzevši, žeđ za razonodom i davanjem maha mašti. Ta sloboda je njen osnovni pokretač i tu je poreklo njenih najkompleksnijih i najdoslednije organizovanih oblika, Takva prvobitna moć improvizacije i vese losti, koju ja nazivam paidia, udružuje se sa željom za neobaveznom teškoćom, za koju predlažem naziv ludus, da bi se došlo do raznih igara kojima se bez preterivanja može pripisati atribut civilizatorske. One, u stvari, ilustruju moralne i intelektualne vrednosti jedne kulture. One štaviše doprinose njihovom tačnijem određivanju i razvoju.
Izraz paidia izabrao sam zato što je u njegovom korenu imenica dete, a, osim toga, i iz bojazni da beskorisno ne zbunim čitaoca pribegavanjem nekoj reči iz nekog sasvim nepoznatog jezika. Ali na sanskritu kredati i na kineskom van čine mi se istovremeno i bogatije i izražajnije, zbog raznolikosti i prirode njihovih sporednih značenja. Tačno je takođe da su ti izrazi i nepogodni u izvesnom smislu zbog svoje prevelike sadržajnosti i, između ostalog, izvesne opas nosti da dođe do zabune. Kredati označava igru odraslih, dece i životinja. Ta reč se još približnije odnosi na skakutanje, to jest na iznenadne i kapriciozne pokrete koje izaziva višak veselosti i živahnosti. Ona se takođe upotrebljava i za nedozvoljene erotske odnose, na nadolazak i po vlačenje talasa i na sve ono što leprša na vetru. Reč van je još izražajnija, koliko po onom što označava, toliko i po onom što isključuje, to će reći igre veštine, nadmetanja, pretvaranja i slučaja. Za uzvrat, ta reč izražava brojna izoštravanja čula, na koja ću imati prilike da se vratim.
Kakvo bi moglo da bude proširivanje i značenje reči paidia" ? Što se mene tiče, ja bih je definisao kao izraz koji obuhvata spontane manifestacije u svetlosti ovih seman tičkih približavanja i isključivanja, igračkog instinkta, na primer: mačka zapletena u klupko vune, pas koji se stresa, dojenče koje se smeši svojoj zvečki, pružaju prve primere te vrste aktivnosti koji se mogu identifikovati. Paidia učestvuje u svakom izlivu radosti koji se izražava neposrednom i razuzdanom kretnjom, slobodno improvizovanom zabavom čiji nepredviđen i slobodan karakter ostaje glavni, ako ne i jedini, uzrok postojanja. Od smejurije i žvrljanja, do koškanja i urnebesa, nailazimo na brojne ilu stracije sličnih komešanja pokreta, boja ili zvukova.
Ta elementarna potreba za kretanjem i galamom prvo se pojavljuje kao podstrek da se sve dodirne, proba, omiriše, a zatim da se svaki dostupan predmet ostavi. Ona rado prerasta u želju da se nešto uništi ili razbije. Tom potrebom se objašnjava zadovoljstvo da se do u beskonačnost makazama recka hartija, secka štof na sitne parčiće, da se obara sve što je naslagano, da se prekine neki red, da se kod drugih unese pometnja u igru ili zabavu itd. Uskoro zatim nailazi želja da se obmanjuje, začikava plaženjem jezika, kreve ljenjem, pretvaranjem da se dodiruje ili baca zabranjeni predmet. Kod deteta se tu radi o afirmaciji, o želji da se oseća uzrokom i da primora ostale da na njega obrate pažnju. Tako K. Gros navodi slučaj jednog majmuna koji je uživao da vuče za rep psa s kojim je stanovao čim bi se ovaj pravio da će zaspati. Sestra G. J. Romana (Romanes) je posmatrala primitivnu radost koju je ispoljavao jedan mali američki majmun kad bi nešto razbijao ili prevrtao. Ona o tome daje veoma precizne i značajne detalje. 1
Dete se ne zadržava na tome. Ono voli da se igra sa sopstvenim bolom, povređujući, na primer, jezikom bolestan zub. Ono takođe voli da ga neko plaši. Tako ono traži čas fizički bol, ali ograničen, dirigovan, čiji je uzrok ono samo, a čas psihičku teskobu, ali koju ono samo izaziva prekida po sopstvenom nahođenju. Tu i tamo već se mogu nazreti osnovni aspekti igre: dobrovoljna aktivnost, dogo vorena, izdvojena i rukovođena.
Uskoro se kod deteta rađa želja da izmisli pravila kojima će se dosledno pokoravati pa stalo što stalo, ono sklapa bilo samo sa sobom ili sa svojim drugovima sve vrste opkla da, koje su, kao što smo videli, elementarni oblici agon-a, ono ćopa, hoda unazad, hoda zatvorenih očiju, igra se ko će duže da gleda u sunce, trpi bol ili što je moguće duže ostaje u nekom teškom ili neugodnom položaju.
Uopšte uzevši, prve manifestacije paidie nemaju imena niti bi mogle da ga imaju upravo zato što ostaju s ove strane svake stabilnosti, svakog osobenog znaka, svakog jasno izdiferenciranog postojanja, koji bi dozvolili jeziku da spe cifičnim imenovanjem osvešta njihovu autonomiju. Ali čim se pojave konvencije, tehnika, pribor, sa kojima se ocrtavaju i prve tačno označene igre: ponedeljak-utorak-sreda, žmurke, zmaj, čigra, klizanje, ćorava koka, lutka, već počinju da se razdvajaju suprotni putevi agon-a, ale-e, mimicry-e, ilinx-a. Ovde je značajna i uloga zadovoljstva koje se oseti posle savlađivanja neke namerno stvorene teškoće, proizvoljno određene, takva da činjenica što smo je uspešno rešili ne donosi nikakvu drugu prednost osim intimnog zadovoljstva da smo uspeli.
Ovaj podsticaj, koji je čisti ludus, može se lako otkriti kod raznih kategorija igara, sa izuzetkom onih koje se pot puno zasnivaju na odluci proviđenja. On se pojavljuje kao dopuna i kao vaspitavanje paidie, koju disciplinuje i oboga ćuje. On pruža priliku i za trening i normalno dovodi do sticanja određene veštine, postizanje nekog određenog majstorstva u rukovanju ovom ili onom napravom ili do sposobnosti da se nađe zadovoljavajući odgovor za rešenje problema dosledne konvencionalne prirode.
Razlika između njega i agona sastoji se u tome što kod ludusa napetost i talenat igrača dolaze do izražaja van izričite svesti o nadmetanju i rivalstvu, tu se radi o borbi protiv neke prepreke a ne protiv jednog ili više konkurenata. Iz oblasti ručnih veština mogu se citirati igre kao što je bllboke, dijabolo, jojo. Ove jednostavne naprave prosto koriste osnovne prirodne zakone: na primer zemljinu težu i rotaciju kod jojoa, gde se naizmenično pravolinijsko kretanje pret vara u stalno obrtno kretanje. Na suprot tome, kod igre zmajem se koriste određene atmosferske prilike. Zahvaljujući zmaju igrač na neki način na odstojanju osluškuje nebo. On projektuje svoju prisutnost izvan granica sopstvenog tela. Isto tako, igra ćorave koke pruža priliku da se proveri sposobnost zapažanja bez učešća vida. 2 Sa lakoćom se može primetiti da su mogućnosti ludus-a. skoro neograni čene.
Naprave kao soliter (samačka igra) ili igra alkama već pripadaju, u okviru iste vrste, drugoj grupi igara: one stalno podstiču kalkulativni i kombinatorski duh. Najzad, ukrštene reči, matematičke razonode, anagrami i razno vrsni logogrifi, aktivno čitanje policijskih romana (mislim uz nastojanje da se odgonetne ko je ubica), šahovski ili bridž-problemi predstavljaju najrasprostranjenije i najčistije forme ludusa, gde se ne upotrebljavaju nikakva pomagala.
Uvek se konstatuje da početna situacija može besko načno da se ponavlja, ali baš na takvoj osnovi mogu da se prave uvek nove kombinacije. One na taj način podstiču igrača na nadmetanje sa samim sobom i omogućavaju mu da utvrdi etape napretka, kojima se diči, uz saosećanje sa onima koji imaju slične sklonosti. Veza ludusa i agona je očigledna. Uostalom, kao što je to već slučaj sa šahovskim ili bridž-problemima, može se dogoditi da se ista igra javlja čas kao agon, a čas kao ludus.
Nije manje česta ni kombinacija ludus-a i ale-e, ona se najbolje može uočiti kod pasijansa, gde veština vrlo malo utiče na ishod, i kod električnih bilijara, gde igrač samo u maloj meri može da odredi udarac kojim odbacuje metalnu kuglicu kojom se postižu poeni i time usmeri njen pravac. I pored svega, u oba primera slučaj odlučuje o onom naj hitnijem. Pa ipak, činjenica da igrač nije potpuno obezoružan i svest da barem u maloj meri može da računa na svoju veštinu i talenat dovoljni su da se slože prirode ludus-a. i alee 3
Ludus se takođe rado združuje sa mimicry-om. U naj jednostavnijem slučaju to slaganje rađa konstrukcijske igre, koje su uvek igre iluzije, bilo da se radi o životinjama od prosove slame koje izrađuju deca Dogona, ili o dizali cama i automobilima koji se sklapaju od perforiranih metal nih pločica ili o maketama aviona ili brodova koje prave i odrasli, i to sa velikom tačnošću. Ali pozorišna predstava je ta koja, obezbeđujući osnovni,spoj, discipljnuje mimicry do te mere da od nje stvara umetnost obogaćenu hiljadama raznih konvencija, prefinjenom tehnikom, suptilnim i kom pleksnim mogućnojtima. Upravo tako srećnim sklopom, igra u potpunosti pokazuje svoju kulturnu vrednost.
Nasuprot tome, kao što ne bi mogla da se nađe bilo kakva veza između paidie, koja je sva uskomešanost i buj nost, i alee koja je pasivno iščekivanje odluke udesa, nepomični i nemi drhtaj, tako bi još manje moglo da je bude između ludusa, koji je kalkulativnost-kombinatorika, i ilinx-a, koji je čist zanos. Ovde želja za savlađivanjem pre preke može jedino da potisne vrtoglavicu i spreči da se ona ne pretvori u paniku ili pometnju. Ilinx je, dakie, škola vla danja sobom, težak napor da se sačuva hladnokrvnost ili ravnoteža. Dalekood združivanja sa ilinx-om, ludus omogu ćava da se stekne disciplina za potiranje opasnih posledica, kao kod hodanja po konopcu i u alpinizmu-
Sveden sam na sebe, ludus, izgleda, ostaje nekompletan, neka vrsta lošijeg rešenja namenjenog da se ubije dosada. Mnogi se za njega odlučuju samo u očekivanju boljeg, do dolaska partnera koji će omogućiti da se ovo trenutno za dovoljstvo zameni življom igrom. Pa ipak, čak i kod igara veštine i kombinacije (pasijans, zagonetke, ukrštene reci itd.) koje isključuju intervenciju trećeg ili je čine nepoželj nom, ludus podržava nadu igrača da će pri sledećem poku šaju uspeti upravo tamo gde je promašio ili da će osvojiti veći broj poena od onog koji je upravo postigao. Na taj način se ponovo ispoljava uticaj agona. U stvari, njime je obojena opšta atmosfera zadovoljstva koje se oseća prilikom savlađivanja proizvoljnih prepreka. Zapravo, iako ove igre igraju pojedinci, iako one ne pružaju priliku za takmi čenje, u svakom trenutku se može od njih napraviti neki konkurs, nagradni ili ne, što dnevni listovi ne propuštaju da učine. Takođe nije slučajno što se električni bilijari nalaze po kafanama, to jest na mestima gde igrač može da okupi bar nekoliko posmatrača.
Postoji, uostalom, jedna karakteristika ludus-a koja se, po mom mišljenju, objašnjava neprestanim uticajem agona na njega, a to je njegova velika zavisnost od mode. Jojo, bilboke, dijabolo, igra alkama pojavili su se i nestali kao udarcem magičnog štapića. Ove igre doživele su veliku popularnost koja nije ostavila traga i posle njih su ubrzo došle druge da ih zamene. Iako je moda razonoda intelektualne prirode stabilnija, ona nije manje vremenski ograničena, rebus, anagram, akrostih, šarada imali su svoje periode popularnosti. Sasvim je moguće da će ukrštene reči i policijski romani doživeti istu sudbinu. Ta pojava ostala bi zagonetna kad bi ludus predstavljao tako individualističku igru kao što to izgleda. U stvari, on se utapa u ambijent nadmetanja. On se održava samo u onoj meri u kojoj ga oduševljenje nekolicine pristalica pretvara u mogući agon. Bez toga bi bio potpuno nesposoban da sam po sebi preživi. U stvari, duh organizovanog takmičenja, koji za njega ipak nije najhitniji, ne podržava ga u dovoljnoj meri, jer ne daje materijala za prizor koji bi mogao da privuče mase. Ostaje lepršav i rasplinut ili zapada u opasnost da postane fiks-ideja nekog usamljenog osobenjaka koji, da bi mu se potpuno predao, sve više zapostavlja svoje odnose sa ostalim ljudima.
Zahvaljujući industrijskoj civilizaciji, rodila se posebna forma ludusa — hobi, drugorazredna besplatna aktivnost, započeta i nastavljena iz zadovoljstva: kolekcionarstvo, veština pravljenja ukrasa, radosti bavljenja sitnim poslo vima ili malim pronalascima, jednom rečju, svaka delatnost koja se na prvom mestu javlja kao kompenzacija za sakaćenje ličnosti uvučene u automatski rad na beskrajnoj traci. Konstatovano je da se hobi često javlja u obliku konstruktorske delatnosti, kojoj se posvećuje radnik koji je ponovo postao zanatlija. On obično izrađuje makete, ali kompletne, onih mašina kraj kojih je osuđen da pri proizvodnji večito izvodi isti, automatizovani pokret, koji od njega ne zahteva ni veštinu ni inteligenciju. Ovde je osveta nad stvarnošću očigledna i, uostalom, pozitivna i plodna. Takav hobi od govara jednoj od najuzvišenijih funkcija igračkog instinkta. Zato nije čudo što tehnička civilizacija nastoji da podstakne njegov razvoj, čak i kao protivtežu sopstvenim najneprivlačnijim vidovima. Hobi je uzrok stvaranja retkih odlika koje omogućavaju njen razvoj.
Uopšte uzevši, ludus postavlja izvornoj želji za razo nodom i zabavom proizvoljne prepreke koje se stalno obnav ljaju; on izmišlja hiljade prilika i hiljade rasporeda gde istovremeno nalaze zadovoljenje želja za opuštanjem i potreba koje izgleda čovek ne može da se oslobodi, da sasvim beskorisno upotrebljava svoje znanje, vrednoću, veštinu, inteligenciju kojima raspolaže, ne računajući moć samosavlađivanja, sposobnost izdržavanja bola, urnora, panike i straha.
U tom svojstvu ono što ja zovem ludus predstavlja u igri elemenat čiji su domet i kulturna plodnost najuočljiviji. On ne predstavlja tako izdvojen psihološki stav kao agon, alea, mimicry ili ilinx, ali on disciplinovanjem paidije neprimetno unosi čistotu i sadržaj u osnovne kategorije igara.
Ludus, uostalom, nije jedina pojmljiva metamorfoza paidije. Jedna klasična civilizacija kao što je kineska zasno vala joj je sasvim drugu sudbinu. Sva od mudrosti i uzdr žavanja, kineska kultura je manje orijentisana na novatorstvo u unapred utvrđenom mišljenju. Njoj potreba za na pretkom i duh preduzimljivosti izgledaju kao neka vrsta prohteva koji nema neku odlučujuću vrednost. U tim uslovima ona, prirodno, usmerava nestašluk, suvišak energije paidije u pravcu koji je više u skladu sa njenim najvišim vrednostima. Ovde treba da se vratimo na izraz van. Prema nekima, on bi etimološki trebalo da označava radnju ne prestanog gladenja komada ćilibara koja se vrši da bi se on uglačao, da bi se osetio njegov prijatni dodir ili da bi se propratilo neko sanjarenje. Možda baš zbog takvog porekla on osvetljava onu drugu stranu paidije. Ono malo slobodnog delovanja koje je još na početku određuje izgleda u ovom slučaju skrenuto, ne prema odvažnosti, računu, savladanoj prepreci, nego prema miru, strpljenju, praznom sanjarenju. Osobina vana, u stvari, suštinski označava sve vrste polumahinalnih gestova koji puštaju duh da rasejano luta, izvesne složene igre koje ga približavaju ludusu i, istovremeno, bezbrižno razmišljanje, dokono posmatranje
Gužva, galama, označeni su izrazom žeu-nao doslovno »gorući nered«. U sklopu sa istim znakom nao, odlika van evocira svako nestašno i veselo ponašanje. Ali ona mora da stoji uz taj znak. Sa znakom čuang (pretvarati se), to znači »zabavljati se pretvarajući se da...«. Očigledno je da se on prilično podudara sa raznim mogućim manifesta cijama paidije, s tim što kad se upotrebi sam ne može da označi neku posebnu igru. Van se ne upotrebljava ni za takmičenje, ni za kocku, ni za dramsku interpretaciju. To je dovoljno da se vidi da ova reč isključuje sve kategorije igara koje sam nazvao institucionalnim.
Ove igre se označavaju specijalizovanijim terminima. Reč hsi odgovara igrama prerušavanja i pretvaranja. Ona obuhvata domen pozorišnih i scenskih umetnosti. Izraz šua odnosi se na igre veštine i okretnosti, ali on se upotreb ljava i za nadmetanja u pošalicama i doskočicama, za mačevanje, za vežbe u usavršavanju u nekoj složenijoj veštini. Najzad, izraz tu, koji ni u kom slučaju ne bi mogao da se primeni na dečje igre, označava sve vrste kocke, rizike, opklade, mazije (presuda vatrom). On takođe označava i bogohuljenje, jer se kušanje sudbine smatra svetogrdnim klađenjem na sreću 4.
Prostrani sematički domen reči van samo nam je još zanimljiviji zbog svega toga. On pre svega uključuje dečju igru i sve vrste bezbrižnih i sitnih razonoda koje, na primer, mogu da podsete na glagole začikivati, vragolati, šaliti se itd. On se takođe upotrebljava i za slobodne nenormalne ili neobične seksualne odnose. Istovremeno, on se upotreb ljava za igre koje zahtevaju razmišljanje i zabranjuju svaku žurbu, kao što je šah, igra pionima, problemi (tai kiao) i igra devet krugova. 5 Ovaj izraz se takođe upotrebljava i za zadovoljstvo koje se oseća prilikom probanja nekog jela ili vina, zadovoljstvo skupljanja umetničkih predmeta i čak sklonost za strasnim rukovanjem, doterivanjem i izradom raznih drangulija, koja se približava zapadnjačkoj kate goriji hobija, to jest kolekcionarske ili sitno-popravljačke manije. On, najzad, evocira tihu i smirujuću blagost mesečine, zadovoljstvo šetnje čamcem po bistrom jezeru, dugo posmatranje vodopada.6
Iz primera reči van već se vidi da se sudbina jedne kulture ogleda i u igrama. Davanje prvenstva agonu, alei, ilinx-u ili mimicry-i, utiče na odlučivanje prema budućnosti jedne civilizacije. Isto tako, usmeravanje rezervi raspoložive energije, kakvu predstavlja paidija, prema pronala zaštvu ili prema sanjarenju bez sumnje izražava prećutan izbor, ali koji je suštinski i nepobitno značajan.
Ostatak knjige : Igre i ljudi str 84 /pdf ( Chrome blokira link )
_____________________________
1. Njene napomene citira K.. Groš: Op. cit. str. 88—89. koje iznosimo u Dosijeu na kraju knjige
2. Još Kant je dao takvu napomenu, vidi Y. Hirna: Dečje igre (Le Jeux d'Enfants). francuski prevod, Pariz, 1926. str. 63.
3. O iznenađujućem razvoju električnih bilijara u modernom svetu i o neo bičnim opsesijama koje izazivaju vidi Dosije str. 207—210
4. Kinezi, štaviše znaju reč je u koja označava skitnje i igre u prostoru, naročito zmaja, a i velike duhovne poduhvate, mistična putovanja šamana i lutanje fantoma i utvara. 5. Igra slična igri alkama: devet prstenova čine lanac kroz koji prolazi trougao pričvršćen za postolje. Igra se sastoji u lome da se alke rastave i poskidaju sa trougla. Da bi se to postiglo, potrebno je veliko iskustvo, kao i strpljivo i složeno manipulisanje. koje uvek dugo traje i gde se zbog najmanje greške mora sve početi ispočetka.
6. Prema obaveštenjima koja je Dijvendak (Duyvendak) dao Huicingi, [Homo ludens, fr. prevod, str. 64) u studiji dr Ču Linga dragocene napomene Andre d'Ormona (Andre d'Hormon) Chinese-English Dictionary, od Herberta A. Džilsa (Her bert A. Giles), 2. izd. London, 1912, str. 510-511 (hsi), 1250 (Šua), 1413. (teu), 1452 (van), 1487-1488 (tu) 1662-1663 (jeu)
1. Njene napomene citira K.. Groš: Op. cit. str. 88—89. koje iznosimo u Dosijeu na kraju knjige
2. Još Kant je dao takvu napomenu, vidi Y. Hirna: Dečje igre (Le Jeux d'Enfants). francuski prevod, Pariz, 1926. str. 63.
3. O iznenađujućem razvoju električnih bilijara u modernom svetu i o neo bičnim opsesijama koje izazivaju vidi Dosije str. 207—210
4. Kinezi, štaviše znaju reč je u koja označava skitnje i igre u prostoru, naročito zmaja, a i velike duhovne poduhvate, mistična putovanja šamana i lutanje fantoma i utvara. 5. Igra slična igri alkama: devet prstenova čine lanac kroz koji prolazi trougao pričvršćen za postolje. Igra se sastoji u lome da se alke rastave i poskidaju sa trougla. Da bi se to postiglo, potrebno je veliko iskustvo, kao i strpljivo i složeno manipulisanje. koje uvek dugo traje i gde se zbog najmanje greške mora sve početi ispočetka.
6. Prema obaveštenjima koja je Dijvendak (Duyvendak) dao Huicingi, [Homo ludens, fr. prevod, str. 64) u studiji dr Ču Linga dragocene napomene Andre d'Ormona (Andre d'Hormon) Chinese-English Dictionary, od Herberta A. Džilsa (Her bert A. Giles), 2. izd. London, 1912, str. 510-511 (hsi), 1250 (Šua), 1413. (teu), 1452 (van), 1487-1488 (tu) 1662-1663 (jeu)
Нема коментара:
Постави коментар