U srednjovekovnom shvatanju vlasti car je refleksija nebeskog poretka, te Dante strogo sledi tu logiku razmišljanja. Naime, Car Svetog Rimskog Carstva ne sme biti imperijalni vladar, nego on mora biti gospodar svetovnog prava – sudac u svim sporovima. Njegovo delovanje mora biti ravnano po prirodnim zakonima, analogno nebeskom Božjem zakonu.10 Poznavanje analogije jedno je od najstarijih hermetičkih principa, koje seže sve do Tabule smaragdine čije je osnovno načelo: kako je gore tako je i dole; kako je dole tako je i gore. U Monarhiji Dante taj princip direktno nadovezuje na Bibliju, u delu kada Isus Krist kaže Petru: „To što god svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, a što god razrešiš na zemlji biće razrešeno i na nebesima“ (Monarhija, 1976: 524).
U tradicionalnim naukama, za analogiju je važna bila simbolika u alegoriji, brojevima, ali je ipak možda najvažnija bila astrologija, odnosno pokušaj objašnjavanja hijerarhije na zemlji u skladu s položajem planeta. Ta ja analogija posebno vidljiva u Raju, od kojih su posebno zanimljiva Danteova putovanja u sfere Jupitera, Marsa i Saturna. U sferi planeta Jupitera, Dante se suočava sa horom koji peva „Volite pravdu, vi koji sudite na zemlji“ (Dante, 8.9.2012). Potom sledi opis u kojemu se pred Danteom ukazuje simbol orla; orao je kralj ptica te je bio simnol Svetog Rimskog Carstva, dakle simbol imperijalne vlasti.11 Drugim rečima, car/monarh je analogan s planetom Jupiter, iskazanoj u simbolici orla.12 Reč je o planeti koja simbolizuje „nasilni red nametnut izvana; koji je siguran u svoju pravednost i svoju moć odlučivanja“ dok u kosmičkom poretku „zauzima središnje mesto među Sunčevim satelitima (...) u skladu sa tim posebnim mestom, Jupiter u astrologiji utelovljuje princip ravnoteže, autoriteta, reda i očuvanja utvrđene hijerarhije“ (Chevalier i Gheerbrant, 1987: 234-35). Položaj Jupitera prema Suncu i drugima planetima, utelovljujući ravnotežu, analogan je položaju cara prema Bogu i prema podanicima u carstvu.
Kroz promatranje simbola Jupitera nailazimo na prve klice sukoba duhovne i svetovne vlasti. Problem je što tradicionalna predaja u odnosu na legitimitet vlasti svestenstva i careva ostaje nedorečena. Naime, hebrejski naziv za planet Jupiter je tsedek, što ujedno znači „pravedan“. Spoj hebrejske reči „pravedan“ s rečju „kralj“ glasi Melki-tsedek. „Kralj pravde“, (ili kako se još naziva i „Kraljem mira“ (salem)), Melkisedek se pojavljuje u Bibilji, u delu sa Abrahamom, nakon što je ovaj porazio Kedor-Laomera: „A Melkisedek kralj Šalema iznese hleba i vina. On je bio svestenik Boga Svevišnjega (...) Abram mu dade desetinu od svega“ (Biblija, 1968: 10). Ovde Guenon zaključuje da u liku Melkisedeka „nalazimo prvenstveno pravdu i mir, tj. upravo dva temeljna obeležja Kralja sveta“ (2007: 44). Davanje desetine ukazuje na Abrahamovo podaništvo te ispunjenje svoje dužnosti poštovanja prema kralju. Međutim, kako navodi sama Biblija, on Melkisedek je ujedno i Božji svestenik na zemlji. Ovde nailazimo na direktni dokaz u jednom od najranijih izvora tradicije da je kralj sveta ujedno i svestenik, odnosno da je duhovna vlast ujedno i svetovna. Svi će naslednici Prvosvestnika Petra kojega je na taj položaj odredio Isus Krist kao Sin Božji imati pravo vladati u tradiciji Kralja sveta- svestenika.13 Nadalje, u Bibliji je kamen spoticanja dodatno predstavljala knjiga Otkrivenja (5:10) u kojoj stoji: „Kadar si da uzmeš knjigu i da otvoriš njene pečate jer si bio zaklan i svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena, jezika, puka i naroda, i učinio ih za našega Boga kraljevstvom svestenika i oni će kraljevati na zemlji“ (Biblija, 1968: 220).
U kontorverzi tumačenja odnosa duhovne i svetovne vlasti, Dante zauzima čvrst stav koristeći kao argumente kako duhovnu tradiciju tako i istorijsku faktografiju.14 Iako je po „naravi“ i „časti“ duhovna vlast iznad svetovne, po pitanju praktičnog vladanja nije. Ustvari, upravo radi shvatanja duhovnog principa kao nadređenog onom svetovnom, Dante tvrdi da ne može postojati isto ishodište koje bi se utelovilo u funkciji kralja-svestenika. Stoga Dante uporište za svoju tezu nalazi u Mojsijevim rečima, koji govori da „iz semena Jakovljeva izađe lik dve upravape, Levi i Juda, od kojih jedan bi otac svestenika a drugi svetovne uprave. Zatim o tome ovako raspredaju: kako su se odnosili Levi i Juda, tako se odnose Crkva i Carstvo; Levi je prethodio Judi rođenjem, kako proističe iz Pisma; dakle Crkva ugledom prethodi Carstvu.“ (Monarhija, 1976: 522). Time Dante ukazuje na postojanu hijerahiju poretka svih stvari s pozivom da „neka ima Car naspram sv. Petra (Prvosvestenika) poštovanje kao što ga prvorođeni sin duguje ocu“ (Ibid, 536). Budući da crkva prethodi po ugledu carstvu, Dante se opire ideji da je Prvosvestenik Petar ujedno i svetovni vladar, stoga zaključuje: „(...) kao što Crkva ima svoj temelj, tako i Carstvo ima svoj. Naime, temelj je Crkve Hrist; stoga Apostol kaže Korinćanima: „Niko, naime, ne može postaviti drugog temelja osim onoga koji je već postavljen, a taj je Isus Krist“ (...) temelj je pak Carstva ljudsko pravo; upravo kažem da i Carstvu, kao što Crkvi nije dopušteno suprotstaviti se svojem temelju (...)“ (Ibid, 528).
Dante kao jedan od glavnih argumenata navodi i to da je odvojenost institucije crkve i carstva istorijska činjenica, budući da Rimsko carstvo nije proizišlo iz hrišćanske crkve niti je hrišćanska crkva njemu prethodila, već upravo suprotno. Konačno, Dante dodatno objašnjava odnos pape i cara u odnosu na kosmičku hijerarhiju, u čijem se kontekstu – i jedino u tom slučaju – papa i car mogu poistovetiti: „Ako se dakle Papinstvo i Carstvo, jer su u odnosu nadređenosti, moraju svoditi na vezu nadređenosti, iz koje beze proizilazi sa svojim različitostima, Papa će i Car, jer su odnosnici, biti svedeni na jedno, u čemu se vidi sama veza nadređenosti bez drugih različitosti. A to će biti ili samo Bog u kojega se svaka veza uopste sjedinjuje ili neko biće niže od Boga, u kojega se beza nadređenosti deli po razlici nadređenosti, što proizilazi iz jednostavne veze. Iz toga je jasno da Papa i Car, kao ljudi trebaju biti svedeni na jedno, a kao Papa i Car pak na nešto drugo (...)“ (Ibid, 531).
Ustanovivši da postoji logički istoeijski utvrđena razlika između dve uprave: duhovne i svetovne, te da su one iste jedino u odnosu prema Bogu, preostaje nam da preispitamo kakav bi car/monarh analogno sa Bogom trebao biti. Po tradicionalnoj nauci monarh je simbolički predstavljen kao upravljač kolima.15 Njegov je planet Jupiter. Simbolizuje ga orao. On usklađuje društveni poredak s kosmičkim, te je njemu namenjeno ono što je u metafizičkom smislu poznato kao tzv. „kraljevski put“ (nasuprot „nebeskom putu“), koje predstavlja „direktni put, lišen svake mogućnosti lutanja koje bi prouzrokovalo zakašnjenje (...) budu- ći da taj put vodi do Nebeskog Jeruzalema on označava Hrista koji sam kaže – ja sam put; ja sam kralj; ja sam put, istina i život“ (Chevalier i Gheerbrant, 1968: 301). Hamvas sažimA metafizičku funkciju monarha kada kaže: „kralj je glava hijerarhije i kada na zemlji vlada nad narodom on obavlja najpre sakralnu dužnost (...) njegovo je vladanje samopregor i odricanje (...) on je duša, a duša po svojoj naravi nije delatna, delovanje je za nju patnja. (...) On treba postići stepen na kojemu će njemu kao vladaru vlaaanje biti samopregor i žrtva; strpljivo odricanje i patnja, da se vladajući odriče nesmetanog i slobodnog počinka i životnih užitaka“ (1995: 193). Dante metafiziku monarhove funkcije logički utvrđuje: „Budući da monarh ne može imati nikakvu prigodu požude, ili mu je bar najmanja među svim smrtnicima (...) a to se ne odnosi na druge vladare, a i sama požuda biva pogubna za sud i prepreka je pravdi, sledi da on sam može biti ili posve ili ponajbolje usmeren na vladanje jer između svih ostalih može najviše držati do suda i pravde: jer su to dve stvari ponajnužnije onome koji zakon daje ili izvršava (...)“ (Monarhija, 1976: 491).
Ako je car/monarh analogan sa Bogom, to proizlazi iz jedne od najradikalnijih doktrinarnih raskida tadašnjeg radikalnog aristotelizma sa hrišćanskom tradicijom shvatanja prirode Boga, odnosno njegove delatnosti. Naime, Danteovo shvatanje „odstupa od čisto teološkog: da se Bog upliće u sve pojedine pojave – naprotiv, on je ograničen na prve akte“ (Smailagić, 1964: 107). Biti ograničen na „prve akte“ znači doslovno „nepokretni pokretač“ koji deluje kroz nedelovanje. Terminološki, u poimanju funkcije monarha kako je tumači tradicionalna nauka može lako doći do zbrke zbog kontradikcije koja proizlazi iz upotreba pojmova „nedelatnosti“ kako kaže Hamvas i „upravljanja“ kako govori Dante. Ovde, naime, nije reč o praktičnoj delatnosti, već duhovnoj, odnosno umno-intuicijskoj. Analizirajući Dostojevskog, Armanini je uspeo objasniti svu moć i snagu mudrosti koja proizlazi iz nedelovanja, koje on naziva: „Ništa“. „Ništa je sve, čovek kroz to Ništa upoznaje Sve. Ništa nije ništavnost, praznina ili utopija, jer Ništa je ono neizrecivo što neprekidno obnavlja Bitak (...) Nije paradoks da čovek ništa ne radi kada je reč o obnavljanju bitka, nego upravo suprotno: on radi s Ništa“ (2003: 7). Ništa, u smislu punine bitka je ono što se uzdiže iznad dobra i zla, te svakog morala, iznad slobode kako je shvata pojedinac, te iznad pravde i nepravde. U zemaljskim odnosima, koji se ravnaju po prirodnim zakonima, car/monarh je analogno sa Bogom Aristotelov „nepokretni pokretač“ koji se nalazi u središtu kružnice (kotača, kao što se simbolički predstavlja u mnogim arhajskim civilizacijama); on je u središtu zbivanja koji svojim nedelovanjem utiče na procese i na njihov kružni tok. Drugim rdčima, Ništa je stanje najbliže božanskom.
Kada se kaže da nedelatnost kao stanje nadilazi slobodu u političkom smislu, to znači da nadilazi ljudsku potrebu koja se iskazuje kroz urođenu „volju za moć“. Ukoliko razmotrimo savremenu realističku teoriju, političko se poimanje slobode može lako vezati, ili se gotovo uvek (nedirektno) veže za pomanje moći onoga koji vlada državom, odnosno njegove volje za moć.16 U modernom se pak dobu volji za moć pridaju filozofski koncepti i plemeniti ideali, kako bi opravdali svoje političke, klasne, rasne, nacionalne, ideološke, verske i civilizacijske interese. Savremena politička teorija proučava to ispoljavanje volje kroz borbu za slobodu ili emancipaciju kao društveni fenomen.17 Upravo po pitanju poimanja slobode kao zadovoljenja subjektivne potrebe, tradicionalna nauka tvrdi da ono što je svojstveno narodu nije i ne sme biti monarhu, jer se on u tom slučaju pretbara u tiranina. U savremenom politološkom smislu to je teško razumeti, budući da je moderno vladarstvo već postalo istovetno narodu. Taj netradicionalni oblik vlasti u modernom dobu utelovljuje kralj Luji XIV svojom čuvenom izrekom L’État, c’est moi. Ta degeneracija oblika vlasti doživljava svoj vrhunac upravo danas u demokratiji, čiji konačni rezultat nije „posvećemaa“ vlast jednoga već vladavina puke sile „profane“ većine nad manjinom. Danteov monarh na čelu svetske monarhije nema volju za moć, već on ima volju za Ništa.18 Jer „volja za Ništa je konstituirajuća za svaku moć ili snagu revolucije, ali se ne može redukovati na ono svetovno ili istorijsko“ (Ibid, 13). Monarh je dakle po svemu iznad ljudi, svetovnih potreba i same istorije. Jedino čemu je monarh podređen je prirodni zakon, odnosno kako kaže Dante: „Car kao Car ne može promeniti pravo, kad već od njega prima ono što jest“ (Monarhija, 1976: 529).
PRVI DEO
DRUGI DEO
CETVRTI DEO
PETI DEO
Dante, Ideja svetske vlade (5)-
_________________
10) Ovde uočavamo uticaj koji seže još od stoika (ponajviše rimskog cara Marka Aurelija). Stoici su videli povezanosti svih stvari na svetu, koje su isprepletene među sobom i stoga se nalaze u hijerahijskoj harmoniji jedna s drugom (Istorija filozofije, 1948: 369). Bog, koji je za Marka Aurelija praiskonsko načelo iz kojega sve proizilazi i kojemu se sve vraća, upriličio je svet po principu harmoničnosti i uzajamnosti svega postojećega. Upravo je takav sistem definisan kao prirodni zakon. Drugim rečima, pomoću razuma društvo uređuje državu po prirodnom zakonu jer je prirodni zakon analogan s nebeskim.
11) Orao se ovde odnosio na simbol Rimskog cara Trajana (98-117), jednog od najslavnijih rimskih careva za čije je vladavine rimsko carstvo bilo teritorijalno najveće.
12)Jupiter je u Rimu predstavljao vrhovno božanstvo a u antičkoj mu je grčkoj mitologiji ekvivalent Zeus. Također je važno napomenuti da je upravo Zeusova ptica s kojom se poistovećuje orao.
13) U nekim je arhajskim civilizacijama ta tradicija bila itekako prisutna kao u Egiptu, ali i u Grčkoj, kao što je npr. bio Minos.
14) Interesantno je da je Rene Guenon, koji je sam proučavao Dantea, tvrdio da razdvajanje kralja i svestenika ne odgovara u potpunosti tradicionalnom razumevanju vlasti. Naime, Guenon tvrdi da ta podela u Svetom Rimskom Carstvu ne može naći uporište u Rimskom carstvu, budući da je imperator ujedno bio i bog (2007: 84).
15) U gotovo svim arhajskim civilizacijama: grčkoj, perzijskoj, kineskoj, egipatskoj, indijskoj itd. monarh je predstavljen u kipu i slici kao upravljač kolima koji čvrsto drži uzde. Objašnjavajući njegovu funkciju u čisto metafizičkoj terminologiji Bela Hamvas upravitelja kolima opisuje na sledeći način: „Upravitelj jest upravitelj kola. Snaga duha su uzde, da bi vladar vodio narod (...)“ (1995: 185) te nastavlja: „kraljev je odnos prema zemlji, narodu celoj materijalnoj prirodi poput odnosa duše prema telu; to je odnos božanskog besmrtnog Ja prema prolaznom zemaljskom Ja“ (Ibid., 188).
16)Realizam i sve njegove varijacije u teoriji međunarodnih odnosa, ne samo da su pod uti cajem, već su i proizišle iz tradicije anglosaksonskog empirizma 17. veka. Glavna preokupacija te teorije je da matematički proučava odnosne moći, odnosno da država – budući da je moć fiksna fizička količina – sama erenjem određuje do koje granice njezina „sloboda“ u gomilanju ekonomskog bogatstva i naoružanja može ići, a da ne poremeti ravnotežu snage sa drugim državama i time ne ugrozi poredak.
17) Ustvari reč je ponajpre o ostvarenju vlastitog interesa kao potrebe. O tome Dostojevski kaže u Braći Karamazov: „Imaš potrebe svoje, zasiti ih dakle, jer imaš pravo na to (...) u tome ljudi vide slobodu. I što proizilazi iz tog prava na umnožavanje potreba? Kod bogataša osamljenost i duhovno samoubistvo, a kod sirotinje zavist i ubistvo, jer su im pravo dali, ali im još nisu pokazali sredstva, kojima će zadovoljiti svoje potrebe“ (Dostojevski u Armanini, 2003: 5).
Нема коментара:
Постави коментар