Grad u književnosti ( 8) Daniel Defo

Počeo sam svoja putovanja, tu sam nameravao

 i da ga završim, tj. u Londonskom Sitiju ...”

 (Defoe, TourI, 1) 

      Daniel Defoe je započeo i završio svoja vlastita putovanja  u Londonu koji je  direktno ili indirektno tema ili princip strukture gotovo svakog dela koje je napisao, didaktičkog ili fiktivnog, prozaičnog ili poetskog. Gradovi su uopšteno fascinirali Defoea, ali on je posebno pisao o Londonu, njegovim granicama i zgradama, ulicama i zanimanjima, trgovini i kriminalu, prednostima i ranjivostima, drevnim obrascima i stalnim permutacijama. On je to blisko poznavao i slikovito predstavljao; koliko god zapleti i likovi njegovih romana bili izmišljeni, London je uvek upravo stvaran. Ulice su precizno mapirane, same zgrade pouzdano. Pa ipak,  kod  Defoea se "mnogo" Londona preklapa u tim precizno nacrtanim ulicama. Tu je ekonomski nabijen grad, pun trgovine, grad dućana i kuća i saobraćaja i trgovaca i šegrta i sluge. Ali postoje mračniji Londoni sa odrpanom decom i zaboravljenim starcima zbrisanim u ćoškove, lopovima koji vrebaju u podzemlju, berzanskim radnicima koji korumpiraju finansijske mreže, vodarima i vozačima koji ugrožavaju ulice, kugom i požarima koji pustoše čitavu celinu. Mesta sigurnosti i prosperiteta su istovremeno prostori opasnosti i ranjivosti. Defoov London vrvi od kontradikcija i dvosmislenosti i osebujnih jezičkih, društvenih i topografskih kodova - i on koristi različite žanrove da ih istraži. 

                                                   

Londonska ulica pre izbijanja kuge 

       Kada je kuga stigla u London 1665. godine ( tada je Defo imao pet godina ) među stanovnicima je zavladala panika. Savetovali su se sa astrolozima, plaćali da im predviđaju budućnost, molili se bogu, zapomagali, isčitavali Bibliju. Tražili su po svojim telima znakove bolesti: otekline, plikove, tamne mrlje,  pokrivali su usta, oći, uši, ridali na ulicama. Vlada je, želeći da suzbiju paniku, pokušala „da spreči štampanje knjiga jer su prestravljivale narod“, zabeležio je Danijel Defo u „Dnevniku  godine kuge “, koga je napisao u isto vreme kada i „Potrebne mere zaštite protiv kuge“, 1722. godine ( neposredno nakon što je objavio  roman Robinson Kruso)  u kojoj su ljudi strahovali da bi bolest na nekom trgovačkom brodu mogla ponovo preći preko Lamanše, nakon što je proputovala od Bliskog istoka do Marseja. Defo se nadao da će njegove knjige biti korisne „i nama i potomcima, iako bismo trebali biti pošteđeni ove gorke čaše“. No ta je gorka čaša bila već izvađena iz vitrine.

 

prikaz uobičajenih scena 

       Istorija kuge u Londonu je istorijski roman koji nudi prikaz strašnih događaja izazvanih Velikom kugom, koja je nemilosrdno pogodila London 1665. godine. Prvi put objavljen 1722. godine, roman ilustruje društveni poremećaj izazvan epidemijom, dok se fokusirao na ljudsku patnju i puku devastaciju koja je okupirala London u to vreme. 

  Zna se da je Defo bavio istorijskim istraživanjima, te da je čitao brojne knjige i brošure o kugi dok je pisao za Časopis.  Nešto od napisanog je proizvod mašte, a živopisne anegdote, likovi i detalji, mogli bi biti istinita iskustva, s obzirom da je njegova porodica bila sudionik tih događaja.  

      Defoe otvara svoju knjigu uvođenjem svog izmišljenog lika HF-a, čovjeka iz srednje klase koji odlučuje da sačeka uništenje kuge umesto da pobegne na sigurno, a predstavljen je samo njegovim inicijalima kroz roman. Pisac ispisuje  uznemirujuće scene,  ljude pogođene ludilom  koji besciljno lutaju ulicama, lokalno stanovništvo koje pokušava pobjeći iz grada zaraženog bolešću, i zdrave porodice prisiljene da ostanu  iza zatvorenih vrata. Osim ovih izveštaja iz druge ruke, Defo takođe daje detaljno objašnjenje o tome kako je karantin vođen i držan pod kontrolom. Osim toga, on nastoji da razotkrije sve jadne glasine koje su proizvele lažno tumačenje bubonske kuge. Međutim, nije sve mračno u prikazu, jer roman nudi neke afirmativne dokaze da je čovečanstvo još uvek sposobno za dobročinstvo, dobrotu i milosrđe čak i usred haosa i zbrke. 

     Iako se smatra delom fikcije, delo sadrži statističke podatke, vladine izveštaje i grafikone, procene broja smrtnih slučajeva,  identifikaciju lokacija koje su teško pogođene epidemijom, te  niz glasina i anegdota u vezi s katastrofom. Sve to potvrđuju roman kao precizan prikaz Velike kuge.  Zbog toga je roman vredan i kao istorijski dokumenat. 

Odvoženje mrtvih 

    Bilo je to negde početkom septembra 1664. kad sam ja, među ostalim svojim susedima, u običnom razgovoru čuo da se kuga ponovno vratila u Holandiju; gde je bila vrlo nasilna, posebno u Amsterdamu i Rotterdamu, godine 1663., gde je, kažu, prenešena, neki su rekli iz Italije, drugi s Levanta, među nekom robom koju je njihova turska flota dovezla kući; drugi su rekli da je prenešene iz Kanadije; drugi s Cipra. Nije bilo važno odakle dolazi; ali svi su se složili da je ponovno došla u Holandiju.

                             

 

     U to vreme nismo imali nešto poput štampanih novina za širenje glasina i izveštaja o događajima,,,, kao što sam doživieo da se otada prakticira. Ali takve stvari su prikupljene iz pisama trgovaca i drugih koji su se dopisivali u inostranstvu, i iz njih se prenosilo samo usmeno; tako da se stvari nisu odmah proširile na celi narod, kao što se to sada događa. No, čini se da je Vlada o tome imala pravu informaciju te je održano nekoliko veća o tome kako sprečiti njen dolazak; ali sve je držano vrlo privatno. Zbog toga je ta glasina ponovno zamrla, a ljudi su je počeli zaboravljati kao stvar koja nas je vrlo malo zanimala i za koju smo se nadali da nije istina; do drugog kraja novembra ili početka decembra 1664. kada su dva čoveka, za koje se kaže da su Francuzi, umrla od kuge u Long Acreu, tačnije na gornjem kraju Drury Lanea. Porodica u kojoj su bili nastojala je to prikriti što je više moguće, ali kako je to dobilo oduška u pričama komšija, državni tajnici su to doznali; i zabrinuti odlučili da se raspitaju o tome, kako bi bili sigurni u istinu, dvojici lekara i jednom hirurgu je naređeno da odu u kuću i obave inspekciju. Ovo su učinili; i pronašavši očite znake bolesti na oba tela koja su bila mrtva, javno su izjavili da su umrli od kuge. Nakon toga je predano službeniku okruga, .....

                                              

scene bežanja 

 

     Živeo sam u Aldgateu, otprilike na pola puta između Aldgate crkve i Whitechappel Barsa, s leve ili severne strane ulice; a kako kuga nije stigla do te strane grada, naše se življenje nastavilo vrlo lako. Ali na drugom kraju grada zaprepaštenje je bilo vrlo veliko: i bogatija vrsta ljudi, osobito plemstvo i plemstvo iz zapadnog dela grada, nagrnuli su iz grada sa svojim porosicama i slugama na neobičan način; a to se posebno videlo u Whitechappelu; to jest, Broad Street-u u kom sam stanovao; zaista, ništa se nije moglo videti osim kola i kola, s robom, ženama, slugama, decom itd.; kočije pune ljudi bolje vrste i konjanika koji su ih pratili, i svi su žurno odlazili; tada su se pojavila prazna kola i kola, i rezervni konji sa slugama, koji su se, bilo je očito, vraćali ili poslati da dovedu još ljudi; osim nebrojenih ljudi na konjima, nekih samih, drugih sa slugama, i, uopšte govoreći, svi su bili natovareni prtljagom i opremljeni za putovanje...

Bilo je strašno i melanholično videti, a kako je to bio prizor koji nisam mogao ne gledati od jutra do mraka (jer zaista nije bilo nečeg drugog što bi se moglo videti), ispunilo me vrlo ozbiljnim mislima o bedi koja je dolazila u grad i nesretno stanje onih koji će u njemu ostati.

                               

                                                    

 

      Ova žurba ljudi bila je tolika nekoliko nedelja da se nije moglo doći do gradonačelnikovih vrata bez većih poteškoća; tamo je vladala takva gužva i gužva da se dobiju propusnice i potvrde o zdravstvenom stanju za one koji su putovali u inostranstvo, jer bez toga nije bilo dopušteno proći kroz gradove na cesti, ili prenoćiti u bilo kojoj gostionici. Sada, budući da niko nije umro u gradu za sve ovo vreme, moj gospodin gradonačelnik izdavao je potvrde o zdravlju bez ikakvih poteškoća svima onima koji su živeli u devedeset i sedam okruga, a također i onima koji su neko vreme bili pod slobodama.

Ova se žurba, velim, nastavila nekoliko nedelja, to jest ceo mesec maj i juni, tim više što se pročulo da će biti izdana naredba vlade da se postave okretnice i zapreke na cesti kako bi se sprečili ljudi da putuju i da gradovi na cesti neće dopustiti ljudima iz Londona da prolaze dalje iz straha da sa sobom ne ponesu zarazu, iako nijedna od ovih glasina nije imala temelja osim u mašti, osobito u početku.

                   

     Lice Londona bilo je - sada doista čudno izmenjeno: mislim na čitavu masu zgrada,.. predgrađa, Westminster, Southwark i sve skupa što se tiče određenog dela zvanog grad ili unutar zidina, koji još nije bio mnogo zaražen. Ali u celini lice grada, kažem, bilo je mnogo izmenjeno; jad i tuga sedeli su na svakom licu; i iako neki delovi još nisu bili zaraženi, ipak su svi izgledali duboko zabrinuti; i, kako smo videli šta se to očito sprema, tako je svako na sebe i svoju porodicu gledao kao u najvećoj opasnosti. Kad bi bilo moguće točno predstaviti ta vremena onima koji ih nisu videli, i dati čitaocu odgovarajuće ideje o užasu 'koji se posvuda predstavljao, to bi moralo ostaviti prave utiske u njihovim umovima i ispuniti ih osećanjem njihovog iznenađenja. Moglo bi se reći da je London sav u suzama; ožalošćeni nisu išli ulicama, niko nije obukao crno niti napravio haljinu žalosti za svoje najbliže; ali glas ožalošćenih zaista se čuo na ulicama. Vriska žena i dece na prozorima i vratima njihovih kuća, gde su njihovi najdraži možda umirali, ili samo mrtvi, bila je tako česta da se čuje dok smo prolazili ulicama, da je bila dovoljna da probode najčvršće srce. Gotovo u svakoj kući bilo je suza i jadikovki, posebno u prvom delu grada; jer prema zadnjem kraju ljudska su srca bila već otvrdnula, a smrt im je uvek bila pred očima, da se nisu toliko brinuli zbog gubitka svojih bližih i prijatelja,...

 

Posao me katkad odvodio na drugi kraj grada, čak i kad je bolest bila uglavnom tamo; a budući da je to bilo novo za mene, kao i za sve ostale, bilo je krajnje iznenađujuće videti te ulice koje su obično bile toliko natrpane sada opustele, i tako malo ljudi se moglo videti u njima, da sam, da sam bio stranac i u nedoumici, ponekad bih mogao preći celu ulicu (mislim na sporedne ulice) i ne videti nikoga ko bi me uputio osim stražara postavljenih na vratima takvih kuća koje su bile zatvorene, o čemu ću sada govoriti.

                                                      

Jedna nesreća uvek uvodi drugu. Ovi užasi i strepnje ljudi doveli su ih do hiljadu slabih, glupih i zlih stvari, koje nisu poticali ljudi koji su stvarno zli: trčalo se gatarama, lukavcima i astrolozima da se sazna sudbina, ili, kako se to prosto govorilo, da im se proriče njihova sudbina, izračunavajući njihovao rođenjae i slično; i ova je ludost trenutačno učinila da se u gradu roji opaka generacija pretendenata na magiju, na crnu umetnost, kako su je zvali, i ne znam šta; na hiljadu poslova s đavolom .. . I ovaj se zanat toliko otvorio i tako uopšte praktickovao da je postalo uobičajeno imati znakove i natpise na vratima: 'Ovde živi gatara', 'Ovde živi astrolog', 'Ovde možete izračunati rođenje' i slično; i drska glava fratra Bacona, koja je bila uobičajeni znak stanova ovih ljudi, mogla se videti gotovo u svakoj ulici, ili pak znak Majke Shipton, ili Merlinove glave, i slično.

Godine kuge, Gutenberg