Mržnja demokratije sigurno nije neka novost. Ona je stara kao i sama demokratija zbog je dnostavnog razloga: sama njna reč izraz je jedne mržnje. Nju su, u antičkoj Grčkoj, najpre izmislili kao uvredu oni koji su u svakom legitimnom poretku bezimene vladavine mnoštva videli propast. Ona je ostala sinonim užasa svim onima koji su mislili da moć pripada onima kojima je namenjena po rođenju ili se na nju pozivaju zbog svojih kompetencija. Demokratija predstavlja užas i danas svima onima za koje je objavljeni božanski zakon jedino legitimno utemeljenje organizacije ljudske zajednice. Nasilje te mržnje vrlo je aktualno. To nasilje nije međutim predmet ove knjige zbog jednostavnog razloga: nemam ništa zajedničko s onima koji ga šire, pa s njima nemam šta ni raspravljati.
Samo je jedna demokratija dobra
Što se tiče mržnje demokratije, istorija poznaje neke oblike njene kritike. Kritika prihvata nečije postojanje, ali samo zato da mu odredi granice. Kritika demokratije ima dva velika istorijska oblika. Postojala je veština aristokratskih i učenih zakonodavaca koji su hteli pisati zakone shvatajući demokratiju kao nepobitnu činjenicu. Obrada ustava Sjedinjenih Američkih Država klasičan je primer tog rada na postavljanju snaga i ravnoteže institucionalnih mehanizama koji bi trebali iz demokratske činjenice izvući ono najbolje što se može izvući, ali istovremeno strogo čuvajući dva dobra koja se smatraju sinonimima: vladavinu najboljih i odbranu vlasničkog poretka. Uspeh te kritike je, naravno, zapravo pothranio uspeh svojih protivnika. Mladi Marx je s lakoćom razotkrio carstvo vlasništva kao temelj republikanskog ustava. Republikanski zakonodavac nije od toga radio nikakvu misteriju. Ali je znao učvrstiti standard mišljenja koji još nije oslabio: zakoni i institucije formalne demokratije pojave su iza kojih i sredstva s pomoću kojih se provodi moć građanske klase. Borba protiv tih pojava postaje tada put prema “stvarnoj” demokratiji, demokratiji u kojoj slobodu i jednakost više ne predstavljaju institucije zakona i države, nego su utelovljene u samim oblicima materijalnog života i čulnog iskustva.
Nova mržnja demokratije koja je predmet ove knjige nije deo ni jednog od ovih modela, premda kombinuje elemente posuđenih i od jednog i od drugog. Svi njeni glasnogovornici žive u zemljama koje se ne proglašavaju samo demokratskim državama, nego naprosto demokratijama. Niko se od njih ne poziva na neku stvarniju demokratiju. Svi nam govore upravo suprotno, da je demokratije već previše. Ali nijedan od njih se ne žali na institucije koje žele uteloviti moć naroda niti žele predložiti mere da se ta moć smanji. Mehanika institucija koja je bila strast Montesquieuovih, Madisonovih ili de Tocquevilleovih savremenika njih ne zanima. Oni jadikuju zbog naroda i njegovih običaja, a ne zbog institucija i njihovih moći. Demokratija za njih nije oblik loše vladavine, nego kriza civilizacije koja pogađa društvo i državu. Otuda one iznenadne zamene pozicija koje se na prvi pogled mogu učiniti neverovatnim. Isti kritičari koji neumorno prokazuju tu demokratsku Ameriku iz koje kao da nam dolazi sve zlo poštivanja različitosti, manjinskih prava i affirmativ actiona koji podrivaju naš republikanski univerzalizam ipak prvi plješću kada se ista Amerika hvata širenja svoje demokratije oružanim snagama po celom svetu.
Dvostruki govor o demokratiji sigurno nije nov. Navikli smo slušati da je demokratija najmanje loša vladavina. Ali novi antidemokratski sentiment pruža nam formulu najproblematičnije vrste te mržnje. Demokratska vladavina, kažu nam oni, loša je kada dopusti da je pokvari demokratsko društvo koje želi da svi budu jednaki i da se poštuju sve razlike. Ta vladavina je dobra, zauzvrat, kada poziva iznemogle pojedince iz demokratskog društva na spremnost za rat koji brani civilizacijske vrednosti, a koje zapravo pripadaju sukobu civilizacija. Nova mržnja demokratije može se tako sažeti jednostavnom tezom: samo je jedna dobra demokratija, ona koja se bori protiv katastrofe demokratske civilizacije.
"...samo je jedna dobra demokratija, ona koja se bori protiv katastrofe demokratske civilizacije."
Stranice koje slede pokušaće analizirati razvoj i otkriti ulog te teze. Nije reč samo o tome da se opiše oblik današnje ideologije, nego i da se uputimo o stanju našeg sveta i što se tu podrazumeva pod politikom. Ta mržnja može nam pomoći da shvatimo pozitivan smisao skandala koji obuhvata reč demokratija i da pronađemo oštricu njene ideje.
Od pobedonosne do zločinačke demokratije
“Demokracija se pomalja na Srednjem istoku” – pre nekoliko meseci, časopis koji nosi baklju ekonomskog liberalizma pod tim je naslovom slavio uspeh izbora u Iraku i antisirijskih manifestacija u Bejrutu. Tu pohvalu pobedonosnoj demokratiji popratili su samo komentari koji su tačnije odredili njenu narav i granice. Ona je pobedila, objašnjavaju nam oni najpre, uprkos protestima onih idealista za koje je demokratija vladavina samog naroda i koja se, dakle, ne može izvana uvoditi oružanim snagama. Ona je, dakle, pobedila ako je znamo razmotriti s realističke tačke gledišta, tako da odvojimo njene praktične dobrobiti od utopije o upravljanju samog naroda. No, ta lekcija idealistima po- drazumevala je takođe da se bude realista do krajnjih granica. Demokratija je pobedila, ali trebalo je znati šta pobeda znači: uvesti demokratiju nekom drugom narodu ne znači samo uvođenje dobrobiti ustavne države, izbora i slobodnih medija. To znači uvesti i nered.
Sećamo se izjave američkog ministra obrane o pljačkama koje su sledile nakon pada Sadama Huseina. Doneli smo Iračanima slobodu, kaže on pojednostavljeno, a sloboda obuhvata i slobodu lošeg ponašanja. Ta izjava nije samo slučajna doskočica. Ona je deo jedne logike koju možemo rekonstruisati s pomoću njezinih odvojenih elemenata: upravo zato što demokratija ne predstavlja idilu vladanja naroda nad samim sobom, jer ona znači nered strasti koje žude za zadovoljenjem, demokratija se može i mora uvesti izvana oružjem neke supersile, pri čemu pod supersilom ne podrazumevamo jednostavno državu koja raspolaže neproporcionalnom vojnom snagom, nego šire, moći da se ovlada demokratskim neredom.
Komentari koji prate ratne pohode zaduženi da propagiraju demokratiju po svetu podsećaju nas, dakle, na najstarije argumente koji su zazivali tako neodoljivo širenje demokratije, ali na daleko manje trijumfalan način. Oni zapravo parafraziraju analize koje su pre trideset godina bile ponuđene na Trilateralnoj konferenciji kako bi istaknuli ono što se tada nazivalo krizom demokratije.
Demokracija se pomalja iza stopa američkih vojnika, uoprkos tim idealistima koji su protestovali u ime prava naroda da vlada nad samim sobom. Već pre trideset godina taj izveštaj je optuživao istu vrstu idealista, value-oriented intellectuals, koji su gajili opozicionu kulturu i podržavali eksces demokratske aktivnosti koji je podjednako fatalan za autoritet javnog mnenja i pragmatično delovanje policy-oriented intellectuals. Demokratija se pomalja, ali s njom i nered: pljačkaši Bagdada koji koriste novu demokratsku slobodu kako bi umnožili svoja dobra na štetu javnog vlasništva, prizivaju, na njihov pomalo primitivan način, jedan od glavnih argumenata koji je pre trideset godina utvrdio “krizu” demokratije: demokratija, kažu oni u izveštaju, označava neodoljivi porast zahteva koji čini pritisak na vlade, izaziva pad autoriteta, te pojedince i grupe čine nepokornima prema disciplini i žrtvama koje se traže u ime opšteg dobra.
Višak demokratske vitalnosti
Tako argumenti koji podržavaju vojne kampanje koje služe svetskom uzletu demokratije otkrivaju paradoks koji danas prikriva vladajuću upotrebu te reči. Čini se da ta demokratija ima dva protivnika. Ona se, s jedne strane, suprotstavlja jasno identifilovanom neprijatelju, arbitrarnoj vladavini bez granica, koju po duhu vremena nazivamo tiranijom, diktaturom ili totalitarizmom. No, ta jasna opreka u sebi krije jednu drugu, dublju opreku. Dobra demokratska vladavina jest ona koja može ovladati zlom koje se naprosto zove demokratskim životom.
Takvu demonstraciju nalazimo uzduž i popreko izveštaja The Crisis of Democracy: ono što izaziva krizu demokratske vlasti nije ništa drugo doli intenzivnost demokratskog života. No, ta se intenzivnost, a potom i pretnja, predstavlja na dva načina. S jedne se strane “demokratski život” identifikovao s anarhičnim načelom koje potvrđuje moć naroda, čije su snažne posledice Sjedinjene Države kao i druge zapadne zemlje osetile u šezdesetim i sedamdesetim godinama: upornost borbenog osporavanja koje interveniše u sve vidove državne aktivnosti prkoseći svim načelima dobra vladanja: snazi autoriteta javnog mnenja, znanju eksperata i veštinama pragmatičara.
Lek za taj višak demokratske vitalnosti poznat je nesumnjivo još od Pizistrata, ako treba verovati Aristotelu. On se sastoji od usmeravanja energije nemira prema drugim ciljevima koji se aktiviraju na javnoj pozornici, u njihovom usmeravanju prema potrazi za materijalnim prosperitetom, privatnoj sreći i društvenoj svezi. Na žalost, to dobro rešenje jednako tako otkriva svoju suprotnost: umanjiti ekscesne političke energije, prikloniti se potrazi za individualnom srećom i društvenim odnosima značilo je prikloniti se vitalnosti privatnog života i oblicima društvene interakcije koji izazivaju množenje težnji i zahteva. I samo ovo potonje priklanjanje ima dvostruki učinak: ono građane čini nezainteresovanim za javno dobro i podriva autoritet vladajućih koji su pozvani da odgovore na tu spiralu zahteva koji izviru iz društva.
Suočavanje s demokratskom vitalnosti poprimilo bi tako oblik double binda koji se može lako sažeti: ili će demokratski život podrazumevati široko i masovno učestvovanje u raspravi o javnim stvarima, a to bi bilo loše; ili će on značiti oblik društvenog života koji energiju usmerava prema pojedinačnim zadovoljenjima, što bi takođe bila loša stvar. Dakle, dobra demokratija morala bi biti oblik vladanja i društvenog života koji bi mogao ovladati dvostrukim ekscesom kolektivne aktivnosti ili povlačenja u individualnost koji su inherentni demokratskom životu.
Demokratski paradoks
To je uobičajeni oblik u kom eksperti iskazuju demokratski paradoks: demokratija je kao oblik političkog i društvenog života carstvo ekscesa. Taj eksces označava slom demokratskog upravljanja i zato mora biti suzbijen. Do juče je ta kvadratura kruga poticala bila stručnjaka u struktuirsanju vlasti. No, ta se vrsta umeća danas više ne ceni. Nje su se vlastodršci zauvek odrekli. Da demokratije postaju “neupravljive” predobro dokazuje potreba da se njima upravlja, i to je za njih dovoljna legitimacija da se pobrinu da upravo oni preuzmu vlast. No, snaga vlastodržačkog empirizma ne može uveriti nikoga drugog osim onih koji vladaju. Intelektualce zanima druga računica, posebno one s ovu stranu Atlantika i one u našoj zemlji koji su istovremeno vrlo blizu moći, ali je ne mogu vršiti. Po njima se empirijski paradoks ne može izložiti sredstvima upravljačkog bricolagea. Oni ga vide kao posledicu nekog izvornog nedostatka, neke perverzije u samome srcu civilizacije zadajući sebi zadatak traganja za njegovim načelom. Za njih je, dakle, reč o ogoljenju dvosmislenosti tog imena, da od “demokracije” stvore ne samo zajedničko ime nekog zla, i dobra kao njegova leka, nego jedino ime za zlo koje nas sve kvari.
Dok su se američki vojnici borili za demokratsko osvajanje Iraka, u Francuskoj se pojavila knjiga koja je postavila pitanje demokratije na Srednjem istoku u potpuno drugačijem svetiu. Ona se zove Les Penchants criminels de l'Europe démocratique (Zločinačke sklonosti demokratske Evrope). Autor, Jean-Claude Milner, tu je pomoću suptilne i zbijene analize razvio podjednako jednostavnu koliko i radikalnu tezu. Današnji zločin evropske demokractije sastojao bi se od zahteva za mirom na Srednjem istoku, tj. za mirnim rešenjem izraelsko-palestinskog sukoba. No, taj mir bi mogao značiti samo jednu stvar, propast Izraela. Evropske demokratije ponudile bi svoj mir kako bi se izraelski problem rešio. No, mir demokratske Evrope ne bi bio drugo do rezultat istrebljenja evropskih Židova. Evropa koja se ujedinila u miru i demokratiji mogla je biti moguća nakon 1945. samo zbog jednog razloga: jer se evropski teritorij zbog uspeha nacističkog genocida rešio naroda, tj. Židova, koji je jedini bio prepreka ostvarenju njenog sna.
Evropa bez granica zapravo znači rastvaranje politike koja je uvek imala posla s ograničenim totalitetima, u društvu čije je načelo suprotno, neograničenost. Modernu demokratiju obeležava uništenje političke granice pomoću zakona neograničenosti koji je svojstven modernom društvu. Ta volja za prelaženjem preko svake granice omogućio je moderni pronalazak par excellence - tehniku - koja je istovremeno i njezin biljeg. Ona danas kulminira u volji da se pomoću tehnika genetske manipulacije i veštačke oplodnje rešimo samih zakona polne podele, seksualne reprodukcije ili filijacije. Evropska demokratija je vrsta društva koja je nosilac te volje. Kako bi to društvo ostvarilo svoje ciljeve ono se trebalo, po Milneru, rešiti naroda čije je načelo srodstva i prenosa načelo samog njegovog postojanja, naroda koji nosi ime značenja tog načela, tj. naroda koji nosi židovsko ime. Reč je upravo o onome što je omogućilo genocid, o plinskoj komori, čije je načelo srodno načelu demokratskog društva. Evropska je demokratija, zaključuje on, rođena iz genocida, i ona nastavlja taj zadatak u želji da židovsku državu podvrgne uslovima svoga mira koji su i uslovi istrjebljenja Židova. Postoji više načina da razmotrimo tu argumentaciju. Njezinoj radikalnosti možemo suprotstaviti prigovore zdrave pameti i istorijske toačnosti, pitajući se na primer može li se nacistički režim tako olako smatrati faktorom pobede evropske demokratije, samo pozivanjem na neku lukavost uma ili providnosnu teleologiju istorije. Možemo, obrnuto, analizirati njenu unutarnju koherentnost počevši od središnje misli njenog autora, tj. od teorije imena koja se artikuliše u lakanovskom trojstvu simboličkog, imaginarnog i realnog. Tu bih krenuo trećim putem, razmotrio bih jezgru te argumentacije ne po ekstravagantnosti u pogledu zdrave pameti niti po pripadnosti njenog autora nečijoj konceptualnoj mreži mišljenja, nego s gledišta zajedničkog krajolika koji ta neobična argumentacija može rekonstruisati,s onog gledišta koje nam omogućava uvid u dislokaciju što je, u dva desetljeća, pretrpela reč demokratija u vladajućem intelektualnom mnijenju.
Ta se dislokacija u Milnerovoj knjizi sažima u spajanju dve teze: prva postavlja radikalnu opreku između reči Židov i demokratije; druga teza od te opreke stvara podelu na dve čovečnosti: čovečnost koja je verna načelu srodstva i prenošenja, i čovečnost koja je zaboravila to načelo i sledi ideal samostvaranja koji je istovremeno i načelo samorazaranja. Židov i demokratija se nalaze u radikalnoj opreci. Ta teza obeležava urušavanje onoga što je još u vrijeme Šestodnevnog i Sinajskog rata strukturisalo vladajuću percepciju demokratije.Tada se Izrael slavio zbog svoje demokratije. Pod tim se podrazumevalo društvo kojim upravlja država koja istobvremeno garantuje slobodu pojedincima i učestvovanja većeg broja ljudi u javnome životu. Deklaracije o ljudskim pravima služile su kao karta tog uravnoteženog odnosa između prepoznate snage kolektivnosti i slobode zagarantovane pojedincima.Tako bi se suprotnost demokratije zvala totalitarizam. Vladajući jezik nazvao bi totalitarnim one države koje bi istovremeno, u ime snage kolektiviteta,poricale prava pojedinaca i ustavne oblike kolektivnog izražavanja: slobodne izbore, slobode izražavanja i udruživanja. Ime totalitarizma htelo je izraziti samo načelo tog dvostrukog poricanja. Totalitarna država bila bi ona država koja bi suzbijala dvojnost države i društva shvatajući svoje područje delovanja u totalitetu kolektivnog života. Nacizam i komunizam shvatali su se kao dve paradigme tog totalitarizma, utemeljene na dva pojma koja su pokušala nadići razdvajanje države i društva,na pojmu rase i klase. Nacistička država smatrala se državom utemeljenom na rasi, po gledištu kog je sama animirala.Dakle, židovski genocid se smatrao dovršenjem proglašene volje te države da suzbije izrođenu rasu koja je i nositeljica tog izroda.Milnerova knjiga nudi upravo obrat tog donedavno vladajućeg verovanja: Izraelova snaga od sada označava suprotnost demokratskom načelu; pojam totalitarizma izgubio je svaku upotrebnu vrednost,a nacistički režim i njegova rasna politika svaku specifičnost. Razlog tome je posve jednostavan: svojstva koja su se donedavno pripisivala totalitarizmu koji se shvatao kao država koja proždire društvo, naprosto su postala demokratska obeležja koja se shvata kao društvo koje proždire državu. Ako se Hitler čija glavna briga nije bila širenje demokratije, može shvatiti kao faktor providnosti tog širenja, onda je to zato što antidemokrate današnjice demokratiju nazivaju istom stvari koju su dojučerašnji zeloti »liberalne demokracije« nazivali totalitarizmom: isto vredi i obrnuto. Ono što smo donedavno proglašavali državnim načelom zatvorenog totaliteta sada se proglašava društvenim načelom neograničenosti. To načelo koje se zove demokratija postaje obuhvatno načelo modernosti koja se shvata kao svetska i istorijska celina kojoj se suprotstavlja samo židovsko ime kao načelo postojane ljudske tradicije.Američki mislilac »demokratske krize« u ime »sukoba civilizacija« još može suprotstaviti zapadnu i hršćansku demokratiju islamu kao sinonimu despotskog Istoka. Francuski mislilac demokratskog zločina pak predlaže radikalizovanu inačicu rata civilizacija suprotstavljajući demokratiju,hrišćanstvo i islam u celini samo židovskoj iznimci.
U ovoj prvoj analizi možemo dakle razlučiti načelo novog antidemokratskog govora.Tu je portret demokratije sačinjen od totalitarističkih obeležja.On se dakle nalazi u procesu defiguracije: kao da je pojam totalitarizma, skrojenza potrebe Hladnog rata, postao beskoristan te se njegove karakteristike mogu razediniti i ponovno strukturisati kako bismo napravili portret onoga što je bila njegova pretpostavljena suprotnost demokratija.
Od pobedonosne do zločinačke demokratije
“Demokracija se pomalja na Srednjem istoku” – pre nekoliko meseci, časopis koji nosi baklju ekonomskog liberalizma pod tim je naslovom slavio uspeh izbora u Iraku i antisirijskih manifestacija u Bejrutu. Tu pohvalu pobedonosnoj demokratiji popratili su samo komentari koji su tačnije odredili njenu narav i granice. Ona je pobedila, objašnjavaju nam oni najpre, uprkos protestima onih idealista za koje je demokratija vladavina samog naroda i koja se, dakle, ne može izvana uvoditi oružanim snagama. Ona je, dakle, pobedila ako je znamo razmotriti s realističke tačke gledišta, tako da odvojimo njene praktične dobrobiti od utopije o upravljanju samog naroda. No, ta lekcija idealistima po- drazumevala je takođe da se bude realista do krajnjih granica. Demokratija je pobedila, ali trebalo je znati šta pobeda znači: uvesti demokratiju nekom drugom narodu ne znači samo uvođenje dobrobiti ustavne države, izbora i slobodnih medija. To znači uvesti i nered.
Sećamo se izjave američkog ministra obrane o pljačkama koje su sledile nakon pada Sadama Huseina. Doneli smo Iračanima slobodu, kaže on pojednostavljeno, a sloboda obuhvata i slobodu lošeg ponašanja. Ta izjava nije samo slučajna doskočica. Ona je deo jedne logike koju možemo rekonstruisati s pomoću njezinih odvojenih elemenata: upravo zato što demokratija ne predstavlja idilu vladanja naroda nad samim sobom, jer ona znači nered strasti koje žude za zadovoljenjem, demokratija se može i mora uvesti izvana oružjem neke supersile, pri čemu pod supersilom ne podrazumevamo jednostavno državu koja raspolaže neproporcionalnom vojnom snagom, nego šire, moći da se ovlada demokratskim neredom.
Komentari koji prate ratne pohode zaduženi da propagiraju demokratiju po svetu podsećaju nas, dakle, na najstarije argumente koji su zazivali tako neodoljivo širenje demokratije, ali na daleko manje trijumfalan način. Oni zapravo parafraziraju analize koje su pre trideset godina bile ponuđene na Trilateralnoj konferenciji kako bi istaknuli ono što se tada nazivalo krizom demokratije.
Demokracija se pomalja iza stopa američkih vojnika, uoprkos tim idealistima koji su protestovali u ime prava naroda da vlada nad samim sobom. Već pre trideset godina taj izveštaj je optuživao istu vrstu idealista, value-oriented intellectuals, koji su gajili opozicionu kulturu i podržavali eksces demokratske aktivnosti koji je podjednako fatalan za autoritet javnog mnenja i pragmatično delovanje policy-oriented intellectuals. Demokratija se pomalja, ali s njom i nered: pljačkaši Bagdada koji koriste novu demokratsku slobodu kako bi umnožili svoja dobra na štetu javnog vlasništva, prizivaju, na njihov pomalo primitivan način, jedan od glavnih argumenata koji je pre trideset godina utvrdio “krizu” demokratije: demokratija, kažu oni u izveštaju, označava neodoljivi porast zahteva koji čini pritisak na vlade, izaziva pad autoriteta, te pojedince i grupe čine nepokornima prema disciplini i žrtvama koje se traže u ime opšteg dobra.
Višak demokratske vitalnosti
Tako argumenti koji podržavaju vojne kampanje koje služe svetskom uzletu demokratije otkrivaju paradoks koji danas prikriva vladajuću upotrebu te reči. Čini se da ta demokratija ima dva protivnika. Ona se, s jedne strane, suprotstavlja jasno identifilovanom neprijatelju, arbitrarnoj vladavini bez granica, koju po duhu vremena nazivamo tiranijom, diktaturom ili totalitarizmom. No, ta jasna opreka u sebi krije jednu drugu, dublju opreku. Dobra demokratska vladavina jest ona koja može ovladati zlom koje se naprosto zove demokratskim životom.
Takvu demonstraciju nalazimo uzduž i popreko izveštaja The Crisis of Democracy: ono što izaziva krizu demokratske vlasti nije ništa drugo doli intenzivnost demokratskog života. No, ta se intenzivnost, a potom i pretnja, predstavlja na dva načina. S jedne se strane “demokratski život” identifikovao s anarhičnim načelom koje potvrđuje moć naroda, čije su snažne posledice Sjedinjene Države kao i druge zapadne zemlje osetile u šezdesetim i sedamdesetim godinama: upornost borbenog osporavanja koje interveniše u sve vidove državne aktivnosti prkoseći svim načelima dobra vladanja: snazi autoriteta javnog mnenja, znanju eksperata i veštinama pragmatičara.
Lek za taj višak demokratske vitalnosti poznat je nesumnjivo još od Pizistrata, ako treba verovati Aristotelu. On se sastoji od usmeravanja energije nemira prema drugim ciljevima koji se aktiviraju na javnoj pozornici, u njihovom usmeravanju prema potrazi za materijalnim prosperitetom, privatnoj sreći i društvenoj svezi. Na žalost, to dobro rešenje jednako tako otkriva svoju suprotnost: umanjiti ekscesne političke energije, prikloniti se potrazi za individualnom srećom i društvenim odnosima značilo je prikloniti se vitalnosti privatnog života i oblicima društvene interakcije koji izazivaju množenje težnji i zahteva. I samo ovo potonje priklanjanje ima dvostruki učinak: ono građane čini nezainteresovanim za javno dobro i podriva autoritet vladajućih koji su pozvani da odgovore na tu spiralu zahteva koji izviru iz društva.
Suočavanje s demokratskom vitalnosti poprimilo bi tako oblik double binda koji se može lako sažeti: ili će demokratski život podrazumevati široko i masovno učestvovanje u raspravi o javnim stvarima, a to bi bilo loše; ili će on značiti oblik društvenog života koji energiju usmerava prema pojedinačnim zadovoljenjima, što bi takođe bila loša stvar. Dakle, dobra demokratija morala bi biti oblik vladanja i društvenog života koji bi mogao ovladati dvostrukim ekscesom kolektivne aktivnosti ili povlačenja u individualnost koji su inherentni demokratskom životu.
Demokratski paradoks
To je uobičajeni oblik u kom eksperti iskazuju demokratski paradoks: demokratija je kao oblik političkog i društvenog života carstvo ekscesa. Taj eksces označava slom demokratskog upravljanja i zato mora biti suzbijen. Do juče je ta kvadratura kruga poticala bila stručnjaka u struktuirsanju vlasti. No, ta se vrsta umeća danas više ne ceni. Nje su se vlastodršci zauvek odrekli. Da demokratije postaju “neupravljive” predobro dokazuje potreba da se njima upravlja, i to je za njih dovoljna legitimacija da se pobrinu da upravo oni preuzmu vlast. No, snaga vlastodržačkog empirizma ne može uveriti nikoga drugog osim onih koji vladaju. Intelektualce zanima druga računica, posebno one s ovu stranu Atlantika i one u našoj zemlji koji su istovremeno vrlo blizu moći, ali je ne mogu vršiti. Po njima se empirijski paradoks ne može izložiti sredstvima upravljačkog bricolagea. Oni ga vide kao posledicu nekog izvornog nedostatka, neke perverzije u samome srcu civilizacije zadajući sebi zadatak traganja za njegovim načelom. Za njih je, dakle, reč o ogoljenju dvosmislenosti tog imena, da od “demokracije” stvore ne samo zajedničko ime nekog zla, i dobra kao njegova leka, nego jedino ime za zlo koje nas sve kvari.
Dok su se američki vojnici borili za demokratsko osvajanje Iraka, u Francuskoj se pojavila knjiga koja je postavila pitanje demokratije na Srednjem istoku u potpuno drugačijem svetiu. Ona se zove Les Penchants criminels de l'Europe démocratique (Zločinačke sklonosti demokratske Evrope). Autor, Jean-Claude Milner, tu je pomoću suptilne i zbijene analize razvio podjednako jednostavnu koliko i radikalnu tezu. Današnji zločin evropske demokractije sastojao bi se od zahteva za mirom na Srednjem istoku, tj. za mirnim rešenjem izraelsko-palestinskog sukoba. No, taj mir bi mogao značiti samo jednu stvar, propast Izraela. Evropske demokratije ponudile bi svoj mir kako bi se izraelski problem rešio. No, mir demokratske Evrope ne bi bio drugo do rezultat istrebljenja evropskih Židova. Evropa koja se ujedinila u miru i demokratiji mogla je biti moguća nakon 1945. samo zbog jednog razloga: jer se evropski teritorij zbog uspeha nacističkog genocida rešio naroda, tj. Židova, koji je jedini bio prepreka ostvarenju njenog sna.
Evropa bez granica zapravo znači rastvaranje politike koja je uvek imala posla s ograničenim totalitetima, u društvu čije je načelo suprotno, neograničenost. Modernu demokratiju obeležava uništenje političke granice pomoću zakona neograničenosti koji je svojstven modernom društvu. Ta volja za prelaženjem preko svake granice omogućio je moderni pronalazak par excellence - tehniku - koja je istovremeno i njezin biljeg. Ona danas kulminira u volji da se pomoću tehnika genetske manipulacije i veštačke oplodnje rešimo samih zakona polne podele, seksualne reprodukcije ili filijacije. Evropska demokratija je vrsta društva koja je nosilac te volje. Kako bi to društvo ostvarilo svoje ciljeve ono se trebalo, po Milneru, rešiti naroda čije je načelo srodstva i prenosa načelo samog njegovog postojanja, naroda koji nosi ime značenja tog načela, tj. naroda koji nosi židovsko ime. Reč je upravo o onome što je omogućilo genocid, o plinskoj komori, čije je načelo srodno načelu demokratskog društva. Evropska je demokratija, zaključuje on, rođena iz genocida, i ona nastavlja taj zadatak u želji da židovsku državu podvrgne uslovima svoga mira koji su i uslovi istrjebljenja Židova. Postoji više načina da razmotrimo tu argumentaciju. Njezinoj radikalnosti možemo suprotstaviti prigovore zdrave pameti i istorijske toačnosti, pitajući se na primer može li se nacistički režim tako olako smatrati faktorom pobede evropske demokratije, samo pozivanjem na neku lukavost uma ili providnosnu teleologiju istorije. Možemo, obrnuto, analizirati njenu unutarnju koherentnost počevši od središnje misli njenog autora, tj. od teorije imena koja se artikuliše u lakanovskom trojstvu simboličkog, imaginarnog i realnog. Tu bih krenuo trećim putem, razmotrio bih jezgru te argumentacije ne po ekstravagantnosti u pogledu zdrave pameti niti po pripadnosti njenog autora nečijoj konceptualnoj mreži mišljenja, nego s gledišta zajedničkog krajolika koji ta neobična argumentacija može rekonstruisati,s onog gledišta koje nam omogućava uvid u dislokaciju što je, u dva desetljeća, pretrpela reč demokratija u vladajućem intelektualnom mnijenju.
Ta se dislokacija u Milnerovoj knjizi sažima u spajanju dve teze: prva postavlja radikalnu opreku između reči Židov i demokratije; druga teza od te opreke stvara podelu na dve čovečnosti: čovečnost koja je verna načelu srodstva i prenošenja, i čovečnost koja je zaboravila to načelo i sledi ideal samostvaranja koji je istovremeno i načelo samorazaranja. Židov i demokratija se nalaze u radikalnoj opreci. Ta teza obeležava urušavanje onoga što je još u vrijeme Šestodnevnog i Sinajskog rata strukturisalo vladajuću percepciju demokratije.Tada se Izrael slavio zbog svoje demokratije. Pod tim se podrazumevalo društvo kojim upravlja država koja istobvremeno garantuje slobodu pojedincima i učestvovanja većeg broja ljudi u javnome životu. Deklaracije o ljudskim pravima služile su kao karta tog uravnoteženog odnosa između prepoznate snage kolektivnosti i slobode zagarantovane pojedincima.Tako bi se suprotnost demokratije zvala totalitarizam. Vladajući jezik nazvao bi totalitarnim one države koje bi istovremeno, u ime snage kolektiviteta,poricale prava pojedinaca i ustavne oblike kolektivnog izražavanja: slobodne izbore, slobode izražavanja i udruživanja. Ime totalitarizma htelo je izraziti samo načelo tog dvostrukog poricanja. Totalitarna država bila bi ona država koja bi suzbijala dvojnost države i društva shvatajući svoje područje delovanja u totalitetu kolektivnog života. Nacizam i komunizam shvatali su se kao dve paradigme tog totalitarizma, utemeljene na dva pojma koja su pokušala nadići razdvajanje države i društva,na pojmu rase i klase. Nacistička država smatrala se državom utemeljenom na rasi, po gledištu kog je sama animirala.Dakle, židovski genocid se smatrao dovršenjem proglašene volje te države da suzbije izrođenu rasu koja je i nositeljica tog izroda.Milnerova knjiga nudi upravo obrat tog donedavno vladajućeg verovanja: Izraelova snaga od sada označava suprotnost demokratskom načelu; pojam totalitarizma izgubio je svaku upotrebnu vrednost,a nacistički režim i njegova rasna politika svaku specifičnost. Razlog tome je posve jednostavan: svojstva koja su se donedavno pripisivala totalitarizmu koji se shvatao kao država koja proždire društvo, naprosto su postala demokratska obeležja koja se shvata kao društvo koje proždire državu. Ako se Hitler čija glavna briga nije bila širenje demokratije, može shvatiti kao faktor providnosti tog širenja, onda je to zato što antidemokrate današnjice demokratiju nazivaju istom stvari koju su dojučerašnji zeloti »liberalne demokracije« nazivali totalitarizmom: isto vredi i obrnuto. Ono što smo donedavno proglašavali državnim načelom zatvorenog totaliteta sada se proglašava društvenim načelom neograničenosti. To načelo koje se zove demokratija postaje obuhvatno načelo modernosti koja se shvata kao svetska i istorijska celina kojoj se suprotstavlja samo židovsko ime kao načelo postojane ljudske tradicije.Američki mislilac »demokratske krize« u ime »sukoba civilizacija« još može suprotstaviti zapadnu i hršćansku demokratiju islamu kao sinonimu despotskog Istoka. Francuski mislilac demokratskog zločina pak predlaže radikalizovanu inačicu rata civilizacija suprotstavljajući demokratiju,hrišćanstvo i islam u celini samo židovskoj iznimci.
U ovoj prvoj analizi možemo dakle razlučiti načelo novog antidemokratskog govora.Tu je portret demokratije sačinjen od totalitarističkih obeležja.On se dakle nalazi u procesu defiguracije: kao da je pojam totalitarizma, skrojenza potrebe Hladnog rata, postao beskoristan te se njegove karakteristike mogu razediniti i ponovno strukturisati kako bismo napravili portret onoga što je bila njegova pretpostavljena suprotnost demokratija.
O demokratiji
Deo iz intervjua
Mnogo ste pisali o demokratiji i uspostavilo se da je ona laž ili, bolje rečeno, iluzija. Ako demokratija podrazumeva (a ono što je podrazumevano je uvek opasno) vladavinu naroda, možemo li reći da ona umire u trenutku ulaska u parlament? I dalje, može li se reći da demokratija vremenski postoji u trenutku između glasanja kao iluzije izbora i konstituisanja nekog parlamenta?
Moje gledište je da izbori i parlamenti nisu pravi model postojanja demokratije. Izborna demokratska forma postojanja javnih institucija nisu bili izbori. To je bilo žreb zasnovan na principu da, ako jednakost znači nešto, onda znači da su svi jednaki u kapacitetima. U principu, reprezentacija nije demokratski princip. U samom početku je to označavalo način na koji su izabrani ljudi trebali predstavljati snage na koje se računalo u društvu kakvi su plemići, sveštenici, itd. Sistem izbora je demokratski do te mere da bi svako trebao imati jednak glas, ali druga strana medalje je činjenica da demokratija nije toliko stvar biranja koliko je stvar delovanja. Demokratija postoji onda kada smo svi uključeni u javne poslove. Može se reći da nije moguće postići da svi ljudi deluju zajedno. Demokratija onda znači da postoji autonomna forma izraza naroda, osim njihovih predstavnika u državi i parlamentu. Ne bih rekao da je demokratski moment u trenutku glasanja i da je posle s tim gotovo. Rekao bih da postoji demokratski moment u trenucima izraza jednakosti svakoga sa svakim ko je autonoman, što je različito od forme predstavljanja koja, naravno, znači da nema demokratske države. Svaka država je oligarhijska, svaka je okupirana malom grupom oligarha. Ali, postoje države koje su pogođene a zavisne su od demokratskih principa i demokratskih snaga. To je razlog koji je uticao na to da demokratski pokreti imaju vlastitu agendu i svoje vlastite načine delovanja daleke od državne agende.
Parlamentarno ostvarenje demokratije se tako pretvara u jaz između naroda i samog tog ostvarenja demokratije?
Svakako, i sada imamo činjenicu da sve više i više odluka koje donose vlade biva određeno ekonomskim snagama i finansijskim silama pa ideja narodnog izbora postaje sve više i više iluzija i ljudi to i sami znaju. A to znači da sistem ne funkcioniše tako što ljude laže o njihovoj moći. Oni nemaju iluzija o tome. Čak naprotiv. Sistem deluje na obeshrabrivanju ljudi. Od glasača se traži da biraju između desnice i levice iako ima sve manje i manje razlika u programima. Ljudi su pred izborom i znaju da će nas onaj za koga glasamo, ko god to bio, izdati na kraju. Ljudi ipak glasaju za njih, što znači da su svesni svoje važnosti i izborni sistem sve više i više liči na mašinu koja kod ljudi izaziva osećaj nemoći.
Pokušajmo otići još dalje. Je li demokratija kraj revolucije kao mogućnosti? Naprimer, na Bliskom istoku zapadni koncept demokratije je ukrao i pretvorio u haos revoluciju koja je počela kao zahtev za demoratijom. Kako izaći iz ovog kruga?
Pa opet je to pitanje onoga šta mislimo pod demokratijom. Ako mislimo o istinskoj demokratiji onda možemo reći da je revolucionarni moment stvarni moment demokratije. Trenutak demokratije u revoluciji je, da precizram, direktna moć anonimnih. I naravno da se javlja problem šta posle. Pravo pitanje je pitanje udaljenosti između demokratske moći naroda i bilo koje forme države. I opet, ne postoji prava demokratska država. Ono što nazivamo demokratskom državom je država u kojoj postoji kapacitet narodne incijative ispred države, neka vrsta mobilizacije ljudi koja bi terala na poštovanje volje naroda. Bilo je Arapsko proleće. Vi kažete da su ga ukrale demokratske vlade. U našim zemljama ljudi misle da su ga ukrale religijske snage i naravno niko se ne slaže u tome ko je odgovoran. Ali to je istina, ne samo za Arpasko proleće već i za druge narodne pokrete poput 15. maja u Madridu ili pokreta Occupy u Istanbulu ili Atini. Čini se da tu postoji neka podela između ovih trenutaka autonomne moći i potrebe da se oni pretvore u neku vrstu institucionalizovane sile. To je, opet, očigledno u Grčkoj i Španiji sa Sirizom i Podemosom koji su pokušali da transformišu mobilizaciju pokreta Occupy da ih se načini nekom vrstom parlamentarne sile. Moje viđenje je da takva transformacija ima smisla samo ako implicira program radikalne transformacije predstavničkih institucija: kratke mandate, bez reizbora, ulogu datu izboru, stvarnu moć kontrolisanja narodnih skupština nad predstavnicima i ustrajnost autonomne narodne moći. Naravno, sve će ovo ostati spisak lepih želja sve dok ne prevaziđemo trenutni osećaj nemoći među ljudima. Danas postoji rastući osećaj kobnosti: ljudi glasaju za vlastite oligarhe sa idejom da bi, nakon svega, moglo biti možda i gore. Veoma se teško boriti protiv ovih osećaja.
Jacques Rancière rođen je 1940. u Alžiru. Ranih šezdesetih godina prošlogveka upisuje prestižni École normale superieur gde se vrlo rano ističe kao jedan od Althusserovih učenika s kojim potpisuje knjigu Kako čitati Kapital (1965). Kao maoistički militant aktivni je učesnik pariške pobune
1968. Godinu dana posle, osnivajući novo, eksperimantalni univerzitet, Michel Foucault poziva Rancièrea
da se pridruži novoosnovanom odseku za filozofiju Univerziteta Paris–Vincennes (danas je to Univerzitet Pariz VIII u Saint Denisu). Danas je Jacques Rancière počasni profesor na istom univerzitetu. Nakon raskida s Althusserom (La leçon d’Althusser, 1971), Rancière se posvećuje istraživanju radničkih pokreta i 19. veku (La nuit des prolétaires, 1981), teoriji emancipacije (Le maître ignorant: cinq leçons sur émancipation intelectuelle, 1981), političkoj teoriji (Aux bords du politique, 1991, La Mésentent, 1995), a, posebno poslednjih desetak godina, estetici (La parole muette: essai sur les contradictions de la littérature, 1998; Le partage du sensible, 2000; La fable cinématographique, 2001; Malaise dans l’esthétique, 2004.)
Mnogo ste pisali o demokratiji i uspostavilo se da je ona laž ili, bolje rečeno, iluzija. Ako demokratija podrazumeva (a ono što je podrazumevano je uvek opasno) vladavinu naroda, možemo li reći da ona umire u trenutku ulaska u parlament? I dalje, može li se reći da demokratija vremenski postoji u trenutku između glasanja kao iluzije izbora i konstituisanja nekog parlamenta?
Moje gledište je da izbori i parlamenti nisu pravi model postojanja demokratije. Izborna demokratska forma postojanja javnih institucija nisu bili izbori. To je bilo žreb zasnovan na principu da, ako jednakost znači nešto, onda znači da su svi jednaki u kapacitetima. U principu, reprezentacija nije demokratski princip. U samom početku je to označavalo način na koji su izabrani ljudi trebali predstavljati snage na koje se računalo u društvu kakvi su plemići, sveštenici, itd. Sistem izbora je demokratski do te mere da bi svako trebao imati jednak glas, ali druga strana medalje je činjenica da demokratija nije toliko stvar biranja koliko je stvar delovanja. Demokratija postoji onda kada smo svi uključeni u javne poslove. Može se reći da nije moguće postići da svi ljudi deluju zajedno. Demokratija onda znači da postoji autonomna forma izraza naroda, osim njihovih predstavnika u državi i parlamentu. Ne bih rekao da je demokratski moment u trenutku glasanja i da je posle s tim gotovo. Rekao bih da postoji demokratski moment u trenucima izraza jednakosti svakoga sa svakim ko je autonoman, što je različito od forme predstavljanja koja, naravno, znači da nema demokratske države. Svaka država je oligarhijska, svaka je okupirana malom grupom oligarha. Ali, postoje države koje su pogođene a zavisne su od demokratskih principa i demokratskih snaga. To je razlog koji je uticao na to da demokratski pokreti imaju vlastitu agendu i svoje vlastite načine delovanja daleke od državne agende.
Parlamentarno ostvarenje demokratije se tako pretvara u jaz između naroda i samog tog ostvarenja demokratije?
Svakako, i sada imamo činjenicu da sve više i više odluka koje donose vlade biva određeno ekonomskim snagama i finansijskim silama pa ideja narodnog izbora postaje sve više i više iluzija i ljudi to i sami znaju. A to znači da sistem ne funkcioniše tako što ljude laže o njihovoj moći. Oni nemaju iluzija o tome. Čak naprotiv. Sistem deluje na obeshrabrivanju ljudi. Od glasača se traži da biraju između desnice i levice iako ima sve manje i manje razlika u programima. Ljudi su pred izborom i znaju da će nas onaj za koga glasamo, ko god to bio, izdati na kraju. Ljudi ipak glasaju za njih, što znači da su svesni svoje važnosti i izborni sistem sve više i više liči na mašinu koja kod ljudi izaziva osećaj nemoći.
Pokušajmo otići još dalje. Je li demokratija kraj revolucije kao mogućnosti? Naprimer, na Bliskom istoku zapadni koncept demokratije je ukrao i pretvorio u haos revoluciju koja je počela kao zahtev za demoratijom. Kako izaći iz ovog kruga?
Pa opet je to pitanje onoga šta mislimo pod demokratijom. Ako mislimo o istinskoj demokratiji onda možemo reći da je revolucionarni moment stvarni moment demokratije. Trenutak demokratije u revoluciji je, da precizram, direktna moć anonimnih. I naravno da se javlja problem šta posle. Pravo pitanje je pitanje udaljenosti između demokratske moći naroda i bilo koje forme države. I opet, ne postoji prava demokratska država. Ono što nazivamo demokratskom državom je država u kojoj postoji kapacitet narodne incijative ispred države, neka vrsta mobilizacije ljudi koja bi terala na poštovanje volje naroda. Bilo je Arapsko proleće. Vi kažete da su ga ukrale demokratske vlade. U našim zemljama ljudi misle da su ga ukrale religijske snage i naravno niko se ne slaže u tome ko je odgovoran. Ali to je istina, ne samo za Arpasko proleće već i za druge narodne pokrete poput 15. maja u Madridu ili pokreta Occupy u Istanbulu ili Atini. Čini se da tu postoji neka podela između ovih trenutaka autonomne moći i potrebe da se oni pretvore u neku vrstu institucionalizovane sile. To je, opet, očigledno u Grčkoj i Španiji sa Sirizom i Podemosom koji su pokušali da transformišu mobilizaciju pokreta Occupy da ih se načini nekom vrstom parlamentarne sile. Moje viđenje je da takva transformacija ima smisla samo ako implicira program radikalne transformacije predstavničkih institucija: kratke mandate, bez reizbora, ulogu datu izboru, stvarnu moć kontrolisanja narodnih skupština nad predstavnicima i ustrajnost autonomne narodne moći. Naravno, sve će ovo ostati spisak lepih želja sve dok ne prevaziđemo trenutni osećaj nemoći među ljudima. Danas postoji rastući osećaj kobnosti: ljudi glasaju za vlastite oligarhe sa idejom da bi, nakon svega, moglo biti možda i gore. Veoma se teško boriti protiv ovih osećaja.
Kada govorimo o demokratiji onda govorimo o onome što je govorio već Platon, ali i o onome što je rekao jedan od američkih očeva utemeljitelja, John Adams, a to je da demokracija nije oblik vladavine, demokratija je anarhija. Mislim da je to istinito, ali to mora biti afirmisano na pozitivan način. Demokratija je anarhija, demokratija je proglas da nema grupe koja polaže pravo da vlada, koja je ovlaštena da vlada. To znači da je demokracija uvek stvar pojavnosti, narod nije pravi narod, tj. stanovništvo, narod naravno nije narod onakav kakvim ga predstavljaju njegove institucije, narod je uvek nešto teatralno, vrsta pojavljivanja, forma manifestacija pri čemu uvek govorimo o sukobu. Ideja post-demokracije je ideja upravo one demokratije koja nadilazi samu karakteristiku demokratije: to će reći da je reč o konsenzualnoj vladavini u kojoj nema sukoba, u kojoj postoje problemi i naravno stručnjaci koji će ih rešiti… To uopšte nije demokractija, nego post-demokratija u kojoj su izbrisane sve forme demokratije i konflikta.
_____________________________
Нема коментара:
Постави коментар