Valja obrnuti perspektivu:
Zadnja stvar koja se danas može prihvatiti na televiziji, radiju ili u novinama je da intelektualci naveliko troše vreme ili da gube vreme drugih. Evo šta možda treba promeniti u aktuelnosti: ritam. A profesionalci medija ne smeju
gubiti ničije vreme. Ni svoje, niti naše. Barem su u tome sigurni da mogu uspeti. Oni znaju cenu ako ne i vrednost vremena. Pre vike o ćutanju intelektualaca, kao što se redovno čini, zašto se ne upitati o toj novoj medijskoj situaciji? I o učincima razlike ritma? Razlika može ućutkati neke intelektualce (one kojima treba malo više vremena za nužne analize, koji ne prihvataju meriti složenost stvari uslovima što im se nameću da mogu progovoriti), ona ih može ućutkati ili prekriti njihov glas bukom
nekih drugih - barem na mestima gde prevladavaju određehni ritmovi i određeni oblici govora. To drugo vreme, vreme medija, nadasve omogućava jednu drugačiju raspodelu, druge prostore, ritmove, poveznice, oblike uzimanja reči i javnih intervencija. Ono što je nevidljivo, nečitljivo, nečujno na ekranu najveće ekspozicije, može biti aktivno i učinkovito, odmah ili kasnije, iščezavajući samo u očima onih koji brkaju aktuelnost sa onim što vide ili veruju da rade u izlogu u “supermarketu”. U svakom slučaju, ova preobrazba javnog prostora obavezuje nerad, rad se obavlja i on je, verujem, više ili manje dobro prihvaćen
na mestima koja su se previše navikla da ga očekuju. Ćutanje onih koji čitaju, slušaju ili gledaju novine, koji ih i analiziraju, nije tako ćutljiva kako to izgleda upravo tamo gde se te novine pojavljuju, postaju gluve ili čine gluvima za sve što ne govori u skladu s njihovim zakonom. Valja obrnuti perspektivu: određena medijska buka o pseudo-aktuelnosti pada poput tišine, obavija ćutanjem sve što govori i deluje. I što se može čuti drugde i na drugoj strani, ako se zna slušati. To je zakon vremena, zasad užasan,
ali on uvek ostavlja mogućnost nadanja, tj. računanja s nesavremenim i nezgodnim. Trebalo bi ovde govoriti o efektivnim
granicama prava na odgovor (dakle o demokraciji). Granice su, pre svake namerne cenzure, u prisvajanju javnog vremena i
prostora, zavise o njihovom tehničkom uređivanju od strane onih koji drže medijsku moć.
Dopustim li sebi ipak pozu ili pauzu, manir kao svaki drugi jer to su samo maniri, da mislim svoje vreme, to može biti u onolikoj meri u kolikoj pokušavam, stvarno, na bilo koji način, odgovoriti: odgovoriti na vaša pitanja odgovarajući na razgovor. Da prihvatim tu odgovornost, trebalo bi barem znati čemu i kome je namenjen neki razgovor, pogotovo s nekim ko s druge strane piše knjige, poučava ili objavljuje drugde, drugim ritmom i u drugim situacijama, drugačije kalkulišući svoje rečenice. Razgovor mora pružiti momenat-snimak, poput fotografije iz filma, zaustavljenu sliku: evo kako se neko, tog dana, na tom mestu, s tim sagovornicima, bori poput životinje u teškoj situaciji. A taj neko, na primer, kad mu se govori o aktuelnosti, o onome što se događa svakog dana u svetu i kad ga pitaju da u dve reči kaže šta o tome misli, odmah beži prema svom brlogu, kao progonjena zver, umnožava zanovetanja, u lavirint najrazličitijih opreza, od odgode do povezivanja, te vam ponavlja na sve mile i nemile načine: “Samo malo, to nije tako jednostavno” (što uvek uznemirava i izaziva porugu kod kretena kojima su stvari uvek jednostavnije nego što se veruje),
ili, još: “katkada se komplikuje u svrhu izbegavanja ali pojednostavljivanje je mnogo sigurnija strategija izbegavanja”. Imate
pred sobom dakle jednu virtuelnu fotografiju: na pitanje poput onog koje ste mi postavili, ovo je moja najverovatnija gesta. Ona
nije ni sasvim nagonska niti potpuno kalkulirsana. Sastoji se u neodbijanju odgovaranja na neko pitanje ili nekome, i upravo s
time u pokušaju poštovanja, koliko je moguće, njihovih nedirektnih uslova i nevidljivih okuka.
preveo:
Nenad Ivić
Iz knjige - Jacques Derrida i Bernard Stiegler: Échographies de la télévision; Entretiens filmés (Ehografije televizije; Filmovani razgovori), Galilée - INA, Pariz,1996, str. 15-16
Нема коментара:
Постави коментар