понедељак, 31. октобар 2022.

Tolstoj, Može li se išta naučiti od istorije.

                              






 Pre 210 godina, 24. juna 1812, Napoleon je započeo svoj pohod na Rusiju. Tačno 691.501 vojnika, do tada najveća sakupljena armija u evropskoj istoriji, u kojoj je pored 450.000 Francuza bilo i 34.000 Austrijanaca, 95.000 Poljaka, 90.000 Nemaca, 30.000 Italijana i drugih, prešla je reku Njemen i krenula ka Moskvi. Pola veka kasnije, Lav Tolstoj je započeo pisanje svog monumentalnog romana „Rat i mir“, jednog od vrhunaca svetske književnosti, u čijem epilogu je izneo svoju filozofiju istorije. Podsećajući na ovu godišnjicu i Tolstojevo remek-delo, prenosimo Epilog "Rata i mira", u kome je Tolstoj, pored ostalog, napisao: "Kakav je uzrok istorijskih događaja? Vlast. – Šta je vlast? Vlast je skup volja prenesenih na jednu ličnost. – Pod kakvim se uslovima prenose volje masa na jednu ličnost? Pod uslovima da ličnost bude izraz volje svih ljudi. To jest, vlast je vlast. To jest, vlast je reč kojoj ne znamo značenja."

                                                                        




       Prošlo je sedam godina. Uzburkano istorijsko more Evrope povuklo se u svoje obale. Izgledalo je kao da se stišalo; ali su tajanstvene snage koje pokreću čovečanstvo (tajanstvene zato što su nam nepoznati zakoni koji određuju njihovo kretanje), nastavile svoj rad.
       Iako je površina istorijskog mora izgledala nepomična, čovečanstvo se kretalo onako isto neprekidno kao kretanje vremena. Stvarale su se i rasturale različite grupe ljudskih združivanja; spremali su se uzroci za postojanje i raspadanje država, za premeštanje naroda.
Istorijsko more nije se, kao ranije, zatalasavalo na mahove od jedne obale ka drugoj; ono je bučalo u dubini. Istorijske ličnosti nisu, kao ranije, nosili talasi od jedne obale do druge; sad su se one, rekao bi, okretale na jednom mestu. Istorijske ličnosti, koje su ranije na čelu armija izražavale pokret masa objavama ratova, pohodima, bitkama, sad su izražavale taj pokret političkim i diplomatskim kombinacijama, zakonima, traktatima...
      Ovu aktivnost istorijskih ličnosti istoričari zovu reakcijom.
      Opisujući aktivnost tih istorijskih ličnosti, koje su, po njihovom mišljenju, uzrok onom što oni zovu reakcijom, istoričari ih oštro osuđuju. Svi čuveni ljudi iz toga vremena, od Aleksandra i Napoleona, do Mme de Staël, Fotija, Šelinga, Fihtea, Šatobrijana i ostalih, izlaze pred njihov strogi sud i opravdavaju se ili se osuđuju, s obzirom na to da li su pomogli progresu ili reakciji.
      Po njihovom opisivanju, u Rusiji je u tom periodu vremena takođe nastala reakcija i glavni vinovnik te reakcije bio je Aleksandar I, onaj isti Aleksandar I koji je, po njihovim opisima, bio glavni vinovnik liberalnih početaka svoje vladavine i spasenja Rusije.
       U sadašnjoj ruskoj literaturi, od gimnazista pa do učenog istoričara, nema čoveka koji se nije bacio svojim kamičkom na Aleksandra zbog njegovih nepravilnih postupaka u tom periodu njegove vladavine.
      „Trebalo je da uradi tako i tako. U ovom je slučaju radio dobro, a u onom rđavo. On se vrlo lepo držao u početku vladavine i 1812. godine; ali je rđavo učinio što je dao konstituciju Poljskoj, što je sklopio Sveti savez, što je dao vlast Arakčejevu, što je pomagao Šiškova i Fotija. Učinio je rđavo što se zanimao paradnom stranom vojske; uradio je rđavo što je ukinuo semjonovski puk", itd.
       Trebalo bi ispisati deset tabaka dok bi se nabrojali svi oni prekori koje mu čine istoričari na osnovu onakvog znanja o dobru čovečanstva kakvim oni raspolažu.
       Šta znače ti prekori?
       Zar ona ista dela koja istoričari odobravaju Aleksandru I, kao: liberalni počeci njegove vladavine, borba s Napoleonom, čvrstina koju je pokazao 1812. godine i pohod 1813. godine, ne potiču iz jednih istih izvora - iz uslova krvi, vaspitanja, života koji su načinili ličnost Aleksandrovu onakvom kakva je bila - iz kojih potiču i ona dela zbog kojih ga napadaju, kao: Sveti savez, uspostavljanje Poljske, reakcija dvadesetih godina?
       A u čemu je suština tih prekora?
      U tome što takva istorijska ličnost, kao što je Aleksandar I, ličnost koja je stajala na najvišem mogućnom stupnju ljudske vlasti, kao u žiži zasenjive svetlosti sviju istorijskih zrakova koji se na njoj koncentrišu; ličnost podložna onim najjačim na svetu uticajima intriga, prevara, ulagivanja, samoobmane, koji su nerazdvojni od vlasti; ličnost koja u svakom trenutku svog života oseća na sebi odgovornost za sve što se događa u Evropi i ličnost koja nije izmišljena, nego živa, kao i svaki čovek, sa svojim ličnim navikama, strastima, težnjama za dobrom, lepotom, istinom - što takva ličnost, pre pedeset godina, ne da nije bila plemenita (za to je istoričari ne prekorevaju), nego nije imala one poglede na dobro čovečanstva što ih ima sad profesor koji se od mladosti zanima naukom, to jest, čitanjem knjižica, predavanja i ispisivanjem tih knjižica i predavanja u jednu sveščicu.
        Ali kad bismo pak i pretpostavili da je Aleksandar I, pre pedeset godina, i grešio u svom mišljenju o tome šta je dobro narodâ, i nehotice moramo pretpostaviti da će se i istoričar koji je osuđivao Aleksandra, pošto prođe izvesno vreme, pokazati isto tako netačan u svom mišlenju o tome šta je dobro čovečanstva. Ta je pretpostavka tim prirodnija i neizbežnija što, prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva, tako da se ono što je izgledalo kao dobro, posle deset godina iznosi kao zlo, i obrnuto. Štaviše, mi u jedan isti mah nalazimo u istoriji sasvim suprotne poglede na to šta je bilo zlo a šta je bilo dobro: jedni upisuju u zaslugu Aleksandru što je data Poljskoj konstitucija i što je sklopljen Sveti savez, a drugi ga prekorevaju zbog toga.
         Za rad Aleksandrov i Napoleonov ne može se reći ni da je bio koristan ni da je bio štetan, jer mi ne možemo kazati zašto je bio koristan a zašto štetan. Ako se taj rad kome ne sviđa, on mu se ne sviđa samo zbog toga što se ne podudara s njegovim ograničenim shvatanjem o tome šta je dobro. Ako li meni izgleda kao dobro to što je u 1812. godini sačuvana kuća moga oca u Moskvi, ili slava ruske vojske, ili procvat petrogradskog ili drugih univerziteta, ili sloboda Poljske, ili moć Rusije, ili ravnoteža u Evropi, ili evropska prosveta izvesne vrste - progres, ja moram priznati da je aktivnost svake istorijske ličnosti imala, sem tih ciljeva, još i druge, više zajedničke a meni nedostižne ciljeve.
Ali uzmimo da takozvana nauka ima mogućnosti da izravna sve kontradikcije i da ima za istorijske ličnosti i događaje pouzdano merilo dobra i zla.
        Uzmimo da je Aleksandar mogao uraditi sve drukčije. Uzmimo da je on, po propisu onih što ga okrivljuju, onih što javno propovedaju kako znaju krajnji cilj ljudskog kretanja, mogao upravljati po onom programu narodnosti, slobode, jednakosti i napretka (drugog, izgleda, i nema) koji bi mu dali oni što ga sad okrivljuju. Uzmimo da je taj program mogućan i da je sastavljen, i da je Aleksandar radio po njemu. A šta bi onda bilo s radom sviju onih ljudi koji su radili protivno tadašnjem pravcu vlade - s radom koji je, po mišljenju istoričara, dobar i koristan? Toga rada ne bi bilo; života ne bi bilo; ničega ne bi bilo.
         Ako se uzme da se ljudski život može upravljati razumom - onda će se uništiti mogućnost života.

A.F.Smirnov,  Moskva u plamenu ,15 septembar 1812


 
II

       Ako uzmemo, kao što to čine istoričari, da veliki ljudi dovode čovečanstvo do postizanja izvesnih ciljeva koji su: ili veličina Rusije ili Francuske, ili evropska ravnoteža, ili širenje revolucionarnih ideja, ili opšti progres, ili ma šta bilo, onda je nemogućno objasniti istorijske pojave bez pojma o slučaju i o geniju.
        Ako je cilj evropskih ratova u početku ovog veka bio veličina Rusije, onda se taj cilj mogao postići bez svih prethodnih ratova i bez najezde. Ako je bio cilj veličina Francuske, onda se taj cilj mogao postići i bez revolucije i bez imperije. Ako je bio cilj širenje ideja, onda bi to štampa izvršila daleko bolje nego vojnici. Ako je bio cilj progres civilizacije, onda je veoma lako pretpostaviti da, sem uništavanja ljudi i njihovog bogatstva, ima drugih, uputnijih puteva za širenje civilizacije.
        Pa zašto se to dogodilo tako, a ne drukčije?
        Zato što se to tako dogodilo. „Slučaj je stvorio situaciju, genije se njome koristio", veli istorija.
        Ali šta je to slučaj? Šta je to genije?
          Reči slučaj i genije ne znače ništa što stvarno postoji i zato se ne mogu definisati. Te reči samo obeležavaju izvestan stupanj shvatanja misli zašto biva ta i ta pojavâ; mislim da to i ne mogu znati, zato neću da znam i kažem: to je slučaj. Vidim snagu koja čini dejstvo nesrazmerno sa opštim ljudskim osobinama; ne razumem zašto to biva i kažem: genije.
        Stadu ovnova mora izgledati da je genije onaj ovan koga ovčar odgoni svako veče u zaseban tor da ga nahrani, i koji postane dvaput deblji od ostalih ovnova. I ta okolnost što upravo taj isti ovan svako veče ne dolazi u opšti tor, nego u zaseban, gde se hrani ovsem, i što se taj, upravo taj isti ovan, pun sala, zakolje, mora izgledati stadu ovnova kao čudnovat spoj genijalnosti sa čitavim nizom neobičnih slučajnosti.
        Ali nek ovnovi samo prestanu misliti da sve ono što se čini s njima biva samo zato da se postignu njihovi ovnujski ciljevi; neka samo uzmu da oni događaji koji se s njima zbivaju mogu imati ciljeva njima nerazumljivih, pa će začas videti jedinstvo, doslednost u onom što se događa sa onim hranjenim ovnom. Ako i ne znadu za kakav se cilj on hranio, bar će znati kako se sve ono što se dogodilo sa ovnom nije dogodilo iznenadno, i onda im već neće biti potreban ni pojam o slučaju ni pojam o geniju.
Samo kad se otresemo pomisli da znamo blizak, razumljiv cilj, pa priznamo da nam je krajnji cilj nedostižan, uvidećemo logičnost i celishodnost istorijskih ličnosti i života; tada će nam se otkriti uzrok onog nesrazmernog sa opštim ljudskim osobinama dejstva koje one čine i neće nam biti potrebne reči slučaj i genije.
        Valja samo priznati da nam je nepoznat cilj: pobuna evropskih naroda, a da su nam poznata samo fakta: ubistva, najpre u Francuskoj, zatim u Italiji, u Africi, u Pruskoj, u Austriji, u Španiji, u Rusiji, i da su pokreti sa zapada na istok i sa istoka na zapad suština i cilj događajima, pa nam ne samo neće biti potrebno da u karakteru Napoleonovom i Aleksandrovom gledamo izuzetnost i genijalnost, nego nećemo ni zamisliti sebi te ličnosti drukčije, već da su ljudi onakvi isti kao i svi ostali; i ne što nam neće biti potrebno da slučajnošću tumačimo one sitne događaje što su načinili te ljude onim što su bili nego će nam biti jasno da su svi ti sitni događaji bili neophodni.
        Kad se otresemo pomisli da znamo krajnji cilj, jasno ćemo razumeti da je, kao što se ni za jednu biljku ne može smisliti drugi cvet i seme koji joj odgovaraju bolje od onih što ih ona proizvodi, isto tako nemogućno smisliti druga dva čoveka, sa svom njihovom prošlošću, koji bi u tolikoj meri i do takvih najmanjih sitnica odgovarali onom zadatku koji im je valjalo izvršiti.

F.Žerar, Bitka kod Austerlica ," decembar 1805

 
III

      Osnovni, bitni fakt evropskih događaja početkom ovog veka je ratnički pokret masa evropskih naroda sa zapada na istok i zatim sa istoka na zapad. Prvi početak tog pokreta bio je pokret sa zapada na istok. Da bi zapadni narodi mogli izvršiti taj ratnički pokret do Moskve koji su izvršili bilo je potrebno: prvo, da se sastave u ratničku grupu tako veliku da bude kadra izdržati sudar s ratničkom grupom sa istoka; drugo, da se oproste sviju utvrđenih tradicija i navika, i treće, da ih, dok vrše svoj ratnički pokret, predvodi čovek koji bi, i zbog sebe i zbog njih, da opravda one prevare, pljačke i ubijanja što su imali da se dogode prilikom toga pokreta.
       I počinjući od Francuske revolucije, rastura se stara, ne dovoljno velika grupa; ukidaju se stare navike i tradicije; izgrađuju se, malo pomalo, grupa novih razmera, nove navike i nove tradicije, i sprema se onaj čovek koji će predvoditi potonji pokret i poneti na sebi svu odgovornost za ono što će se dogoditi.
       Čovek bez ubeđenja, bez navika, bez tradicija bez imena, koji nije, čak, ni Francuz, proturuje se, reklo bi se, najneobičnijim slučajnostima između svih stranaka što su uzbunile Francusku i, ne pristajući ni uz jednu, uzdiže se na vidno mesto.
       Neznanje njegovih drugova, slabost i ništavilo protivnikâ, otvorenost u laži i sjajna i naduvena ograničenost toga čoveka izdižu ga na čelo vojske. To što je vojska u Italiji bila sve odabran vojnik, što protivnici nisu želeli da se tuku i njegova detinjska drskost i samouverenost zadobivaju mu ratničku slavu. Nebrojena množina takozvanih slučajnosti prati ga svuda. Nemilost u koju je pao kod francuskih glavara koristila mu je. Njegovi pokušaji da promeni namenjeni mu put ne ispadaju mu za rukom: u Rusiji ga ne primaju u službu, niti uspeva da dobije mesto u Turskoj. Za vreme ratova u Italiji on se nekoliko puta nalazi na ivici propasti i svaki put se iznenadno izbavlja. Ruske trupe, upravo one koje mogu da sruše njegovu slavu, ne ulaze, iz raznih diplomatskih razloga, u Evropu dok je on tamo.
Kad se vratio iz Italije, on nalazi u Parizu vladu u onom procesu raspadanja u kome se ljudi što su dolazili na tu vladu neminovno uklanjaju s lica zemlje i uništavaju. I njemu se javlja sam po sebi izlaz iz tog opasnog položaja, a taj mu je izlaz apsurdna, bezrazložna ekspedicija u Afriku. Opet ga prate one iste takozvane slučajnosti. Nepristupna Malta predaje se bez ijednog metka; najneopreznije dispozicije krunišu se uspehom. Neprijateljska flota, koja posle ne propušta nijedan čamac, propušta čitavu vojsku.         U Africi se izvršuje nad gotovo nenaoružanim stanovnicima čitav niz zločina. I ljudi koji čine ta zločinstva, a naročito njihov vođ, uveravaju sebe kako je to divno, kako je to slava, kako je to nalik na Cezara i na Aleksandra Makedonskog.
       Onaj ideal slave i veličine koji se sastojao u tome da ne samo ne treba ništa smatrati kao rđavo za sebe, nego se ponositi svakim svojim zločinom, pripisujući mu nerazumljiv natprirodni značaj - taj ideal, koji je imao da rukovodi tog čoveka i one ljude što su bili u vezi s njim, izrađuje se na dokolici u Africi. Sve što on radi ispada mu za rukom. Kuga se ne lepi za njega. Bezdušno ubijanje zarobljenika ne stavlja se njemu u krivicu. Detinjski nepromišljen, bezrazložan i neplemenit njegov odlazak iz Afrike, od drugova koji su bili u nevolji, upisuje mu se u zaslugu i opet ga neprijateljska flota dvaput propušta. Kad već sasvim zaluđen srećnim zločinima što ih je počinio, spreman za svoju ulogu, dolazi bez ikakva cilja u Pariz, tada je raspadanje republikanske vlade, koja ga je pre godinu dana mogla upropastiti, došlo do krajnosti i tada ga uzdiže samo to što se našao tu on, čovek čist od partija.
On nema nikakvog plana, on se svačega boji; ali se partije hvataju za njega i traže njegovo učešće.
Jedini on, sa svojim idealom slave i veličine, u Italiji i u Egiptu, sa svojim bezumnim obožavanjem samoga sebe, sa svojom drskošću u zločinima, sa svojom otvorenom laži - jedini on može da opravda ono što ima da se dogodi.
       On je potreban na onom mestu koje ga očekuje i zato se on, gotovo nezavisno od svoje volje i pored sve svoje neodlučnosti, pored sveg odsustva plana, pored svih pogrešaka što ih čini, uvlači u zaveru kojoj je bio cilj da zauzme vlast i zavera se kruniše uspehom.
        Njega uvlače u zasedanje glavarâ. On je poplašen i hoće da beži, jer smatra da je propao; pretvara se da je pao u nesvest; govori besmislice koje bi trebalo da ga upropaste. Ali glavari francuski, ranije oštroumni i gordi, a sad, opažajući da je njihova uloga odigrana, zbunjeni još više nego on, ne govore ono što je trebalo da kažu pa da se održe na vlasti a da njega upropaste.
      Slučajnost, milioni slučajnosti daju mu vlast, i svi ljudi, kao da su se dogovorili, pomažu da se ta vlast utvrdi. Slučajnosti stvaraju karaktere tadašnjih glavara u Francuskoj, koji se njemu pokoravaju; slučajnosti stvaraju karakter Pavla I, koji priznaje njegovu vlast; slučajnost pravi protiv njega zaveru, koja mu ne samo ne šteti nego utvrđuje njegovu vlast. Slučajnost mu šalje u ruke vojvodu od Angijena i iznenadno ga nagoni da ga ubije, a nagoni ga upravo onim načinom koji je jači od svih ostalih načina, uveravajući svetinu kako on ima pravo, jer ima i moć. Slučajnost čini da on napreže svu svoju snagu za ekspediciju u Englesku, koja bi ga svakako upropastila, ali nikako ne izvršuje tu svoju nameru, nego iznenadno napada na Maka sa Austrijancima, koji se predaju bez bitke. Slučajnost i genijalnost daju mu pobedu kod Austerlica i slučajno svi ljudi, ne samo Francuzi nego i sva Evropa, izuzimajući Englesku koja neće ni učestvovati u događajima što će se desiti, svi ljudi, pored sveg ranijeg užasavanja i gnušanja od njegovih zločina, sad priznaju vlast i titulu koju je sam sebi dao njegov ideal veličine i slave, koji se svima čini kao nešto divno i pametno.
        Zapadne vojske, kao da su kušale svoju snagu spremale se za pokret što ih je čekao, nekoliko puta u 1805, 1806, 1807. i 1809. godini naginju na istok, sve više jačajući i rastući. U 1811. godini jedna grupa ljudi, sastavljena u Francuskoj, stapa se u jednu ogromnu grupu s narodima iz srednje Evrope. Uporedo sa uvećavanjem te grupe ljudi, sve se više razvija i jača pravdanje onog čoveka koji predvodi pokret. U toku desetogodišnjeg pripremnog perioda, koji je prethodio velikom pokretu, taj se čovek sastaje sa svim krunisanim glavama u Evropi. Demaskirani gospodari sveta ne mogu da istaknu nikakav razuman ideal protiv Napoleonovog ideala slave i veličine koji nije imao nikakvog smisla. Oni se nadmeću da mu pokažu svoje ništavilo. Pruski kralj šalje svoju ženu da laskanjem izmami naklonost velikog čoveka; austrijski car smatra kao milost što taj čovek prima u svoju ložnicu kćer bečkih ćesara; papa, čuvar svetinje narodâ, služi svojom religijom uzdizanju velikog čoveka.
        Sam se Napoleon ne sprema toliko za odigravanje svoje uloge koliko ga sve što je oko njega sprema da primi na sebe svu odgovornost za ono što se događa i što će se dogoditi. Nema postupka, nema sićušne prevare niti zločina koji bi on učinio a koji se u ustima onih što ga okružuju ne bi odmah oglasio kao veliki čin. Najlepša svečanost koju mogu da smisle za njega Germanci, to je svetkovanje Jene i Aueršteta. Nije samo on veliki, nego su veliki njegovi stari, i njegova braća, i njegovi pastorci i zetovi. Sve se to čini zato da se on liši poslednje snage razuma i da se spremi za svoju strašnu ulogu. I kad je bio spreman, spremne su bile i vojske.
        Najezda navaljuje na istok, dostiže krajnji cilj - Moskvu. Prestonica je uzeta; ruska je vojska više satrvena nego što su ikad bile satrvene neprijateljske vojske u ranijim ratovima od Austerlica do Vagrama. Ali odjedanput, umesto onih slučajnosti i genijalnosti što su ga dotle tako jedna za drugom vodile neprekidnim nizom uspeha do unapred označenog cilja, javlja se nebrojena množina protivnih slučajnosti, od kijavice u Borodinu pa do mrazeva i do one varnice što je zapalila Moskvu; i, mesto genijalnosti, javlja se glupost i podlost kojima nema primera.
        Najezda beži, vraća se nazad, ponovo beži, i sad su sve slučajnosti neprestano ne za nego protiv njega.
        Izvršava se suprotan pokret sa istoka na zapad, veoma sličan ranijem pokretu sa zapada na istok. Oni isti pokušaji pokreta sa istoka na zapad, kao u godinama 1805, 1807. i 1809, prethode velikom pokretu; ono isto skupljanje u ogromnu grupu; onako isto pristajanje uz pokret naroda srednje Evrope; onakvo isto kolebanje na sredini puta i onakva ista brzina što se bliže primicalo cilju.
        Pariz - krajnji cilj je dostignut. Napoleonova vlada i vojska srušena je. Sam Napoleon ne znači više ništa; sva njegova dela očevidno su jadna i gadna; ali opet dolazi zagonetna slučajnost: saveznici mrze Napoleona, u kome vide uzrok svojim nevoljama; kad je lišen sile i vlasti, kad je izobličen za zločinstva i podmukla dela, trebalo je da im izgleda onakav kakav im je izgledao pre deset godina i posle godinu dana - zlikovac izvan zakona. Ali, po nekoj čudnoj slučajnosti, to niko ne vidi. Njegova uloga nije još svršena. I tako čoveka koga su pre deset godina i posle godinu dana smatrali kao razbojnika šalju za dva dana hoda od Francuske, na ostrvo, koje mu se daje u svojinu s gardom i milionima koje mu za nešto plaćaju.


                                                       Adolf Notern, Napoleon se povlači iz Moskve 
 
        IV

        Pokret narodâ počinje da se vraća u svoje obale. Talasi velikog pokreta su legli i na stišanom moru prave se krugovi, po kojima plove diplomati i zamišljaju kako su upravo učinili da se pokret stiša.
        Ali se utišano more odjedanput uzburkava. Diplomatima se čini da su oni, njihova nesloga, uzrok tom novom naporu snaga; oni očekuju rat među svojim vladaocima; situacija im izgleda nerešljiva. Ali talas, čiji pokret oni osećaju, ne juri odande odakle ga oni očekuju. Diže se onaj isti talas, sa onog istog mesta odakle je pošao pokret - iz Pariza. Odigrava se poslednje uspljuskivanje pokreta sa zapada; uspljuskivanje koje treba da reši diplomatske teškoće na izgled nerešljive, i da učini kraj ratničkom pokretu toga perioda.
        Čovek koji je opustošio Francusku, sâm, bez zavere, bez vojnika, dolazi u Francusku. Svaki stražar može da ga uhvati; ali čudnom slučajnošću ne samo što ga niko ne hvata, nego svi oduševljeno dočekuju čoveka koga su juče proklinjali i koga će proklinjati posle mesec dana.
        Taj je čovek potreban još da opravda poslednji zajednički čin.
        Čin je svršen. Odigrana je poslednja uloga.
        Glumcu je zapoveđeno da se svuče i da spere crnu šminku i rumenilo: više neće biti potreban.
        I taj čovek nekoliko godina, u samoći na svom ostrvu, igra sam pred sobom žalosnu komediju spletkari i laže, pravdajući svoja dela onda kad to pravdanje već nije potrebno, i pokazuje celom svetu šta je bilo ono što su ljudi mislili da je snaga kad je nevidljiva ruka upravljala njime.
        Kad je reditelj svršio dramu i svukao glumca on nam ga je pokazao:
        - Pogledajte u što ste verovali! Evo ga! Vidite li sad da vas nije on pokretao, nego Ja?
        Ali ljudi, zaslepljeni snagom pokreta, nisu to zadugo razumeli.
        Još veću doslednost i neminovnost predstavlja život Aleksandra I, one ličnosti koja je predvodila suprotan pokret sa istoka na zapad.
        Šta treba onom čoveku koji bi, zaklanjajući ostale, bio na čelu tog pokreta sa istoka na zapad?
        Treba mu da je pravičan, treba da se interesuje za evropsku stvar, ali da je to interesovanje izdaleka, nezamračeno sitničarskim interesima; treba mu da moralno nadvisuje svoje drugove - vladaoce iz onog vremena; treba da je krotka i privlačna ličnost, treba da ga je Napoleon lično uvredio. A to je sve kod Aleksandra I; sve su to spremile nebrojne takozvane slučajnosti iz celog njegovog prošlog života: i njegovo vaspitanje, i liberalni počeci i savetnici koji su bili oko njega, i Austerlic, i Tilzit, i Erfurt.
        U vreme narodnog rata ta je ličnost besposlena, jer nije potrebna. Ali čim se pojavljuje neophodnost opšteg evropskog rata, ta se ličnost u danom trenutku pojavljuje na svom mestu, udružuje evropske narode i vodi ih cilju.
        Cilj je postignut. Posle poslednjeg rata 1815. godine Aleksandar se nalazi na vrhuncu vlasti kakvu ikad može čovek da ima. Pa kako je on upotrebljava?
        Aleksandar I, evropski mirotvorac, čovek koji od svoje mladosti teži samo dobru svojih naroda, prvi pokretač liberalnih novina u svojoj otadžbini sad, kad reklo bi se, ima najveću vlast i zato mogućnost da ostvari dobro svojih naroda, kad Napoleon kroji u izgnanstvu detinjske lažne planove o tome kako bi usrećio čovečanstvo kad bi imao vlast - Aleksandar I, pošto je izvršio svoj zadatak i osetio na sebi ruku božju, odjedanput priznaje kako je ništavna ta prividna vlast, okreće glavu od nje, predaje je u ruke ljudima koje prezire i koji su prezreni, i samo kaže:
        - „Ne nam, ne nam a Imenu Tvoemu!" I ja sam čovek kao i vi; ostavite me da živim kao čovek i da mislim o svojoj duši i o Bogu.

                               
                                  Žan Luj Mezonije, Napoleon u Severnoj Francuskoj 1814

 
                                                                        §

        Kao što je sunce i svaki atom etera lopta, završena sama za sebe a u isti mah samo atom jedne celine nepojamne čoveku zbog svoje ogromnosti - isto tako i svaka ličnost nosi u samoj sebi svoje ciljeve, a nosi ih zato da posluži opštim, čoveku nepojamnim ciljevima.
        Pčela koja je sedela na cvetu žacnula je dete. I dete se boji pčelâ i kaže da je pčelin cilj da žaca ljude. Pesnik uživa gledajući pčelu kako se upila u cvetnu čašicu i kaže da je pčelin cilj da usisava aromat iz cveća. Pčelar, videći kako pčela skupla cvetni prah i slatki sok i donosi ih u košnicu, kaže da je pčelin cilj da skuplja med.
        Drugi pčelar, pošto je izbliže proučio roja, kaže da pčela skuplja prah i sok zato da othrani mlade pčele i da odgaji maticu i da je njen cilj da produži vrstu.
        Botaničar opaža kako pčela preleće s prahom dvodomog cveta na tučak i oplođava ga, i botaničar nalazi da je to cilj pčelin. Drugi botaničar, posmatrajući seobu biljaka, vidi kako pčela pomaže toj seobi, i on će reći da je to pčelin cilj.
        Ali se krajnji cilj pčelin ne iscrpljuje ni jednim, ni drugim, ni trećim ciljem, što ih je um čovečji kadar da otkrije. Što um čovečji više napreduje u otkrivanju tih ciljeva, tim je očevidnije da ne može shvatiti krajnji cilj.
        Čoveku je pristupačno samo posmatranje one podudarnosti pčelinog života sa ostalim pojavama u životu. To isto treba reći o ciljevima istorijskih ličnosti i naroda. (...)


                                  
                                    O.Reks, Napoleon na Svetoj Jeleni 
 
        EPILOG

I

        Predmet istorije je život narodâ i čovečanstva. Neposredno uhvatiti i obuhvatiti rečju - opisati život ne čovečanstva, nego samo jednog naroda, izgleda da je nemogućno.
        Raniji istoričari upotrebljavali su često jedan prost način da opišu i uhvate narodni život, koji izgleda da se ne može uhvatiti. Oni su opisivali delatnost pojedinih ljudi koji su upravljali narodom; i ta delatnost izražavala im je delatnost celog naroda.
        Na pitanja kakvim su načinom pojedini ljudi prinuđavali narode da rade po njihovoj volji i šta je upravljalo samom voljom tih ljudi, istoričari su odgovarali: na prvo pitanje time što su priznavali volju Božanstva, koja je potčinjavala narode volji jednog izabranog čoveka, a na drugo pitanje - time što su priznavali da isto to Božanstvo upućuje tu volju izabranog čoveka unapred određenom cilju.
        Tako su ta pitanja rešavana verom u neposredno učešće Božanstva u ljudskim poslovima.
        Nova istorijska nauka odbacila je u svojoj teoriji obe te teze.
        Moglo bi izgledati da je nova nauka, pošto je odbacila verovanje starih da su ljudi potčinjeni Božanstvu i da ima određenog cilja kome se vode narodi, bila dužna izučavati ne pojave vlasti, nego uzroke koji stvaraju vlast. Ali ona nije to učinila. Ona je u teoriji odbacila gledišta starih istoričara, a u praksi se po njima upravlja.
        Mesto ljudi obdarenih božanskom vlašću, koje neposredno rukovodi volja Božanstva, nova istorija je stavila ili junake obdarene neobičnim, nadljudskim sposobnostima, ili prosto ljude najrazličnijih osobina, od vladalaca do novinara, koji rukovode masama. Mesto pređašnjih, Božanstvu ugodnih ciljeva naroda judejskog, grčkog, rimskog, koji su drevnima izgledali kao ciljevi kretanja čovečanstva, nova istorija je stavila svoje ciljeve: blagostanje francusko, nemačko, englesko i, u svojoj najvišoj apstraktnosti, napredak civilizacije celog čovečanstva, u koje se obično računaju narodi što zapremaju majušni kutić na severozapadu velikog kontinenta.
        Nova istorija je odbacila ranija verovanja, a nije mesto njih postavila novo gledište, i logika situacije prinudila je istoričare koji su prividno odbacili božansku vlast vladalaca i fatum drevnih istoričara, da drugim putem dođu do tog istog gledišta: da priznadu, prvo, da pojedini ljudi rukovode narodima, i drugo, da postoji izvestan cilj kome idu narodi i čovečanstvo.
        U svim spisima najnovijih istoričara, od Gibona do Bokla, bez obzira na to što izgleda kao da se ne slažu u mišljenju i što im gledišta izgledaju nova, leže u osnovi te dve stare neizbežne teze.
        Prvo, istoričar opisuje delatnost pojedinih ličnosti, koje su, po njegovom mišljenju, rukovodile čovečanstvom: jedan smatra kao takve ličnosti samo vladaoce, vojskovođe, ministre; drugi da su takve ličnosti, sem vladalaca, govornici učeni ljudi, reformatori, filozofi, pesnici. Drugo, cilj kome se vodi čovečanstvo poznat je istoričaru: jednom je taj cilj veličina rimske, španske, francuske države; drugom je to sloboda jednakost i izvesna vrsta civilizacije onog majušnog svetskog kutića što se zove Evropa.
        U 1789. godini nastaje vrenje u Parizu; ono raste širi se i izražava se pokretom narodâ sa zapada na istok. Taj se pokret nekoliko puta kreće na istok, dolazi u sukob s protivnim pokretom sa istoka na zapad; u 1812. godini dolazi do svoje krajnje granice - do Moskve i, u čudnovatoj simetriji, odigrava se suprotan pokret sa istoka na zapad, koji, isto onako kao i onaj prvi pokret, povlači za sobom narode iz srednje Evrope. Suprotni pokret dolazi do polazne tačke zapadnog pokreta - do Pariza, i stišava se.
        U tom dvadesetogodišnjem periodu ogromna množina njiva nije orana; kuće su spaljene; trgovina menja pravac; milioni ljudi siromaše, bogate se, preseljavaju se, i milioni hrišćana, koji veruju u zakon ljubavi prema bližnjemu, ubijaju se među sobom.
        Šta to sve znači? Otkuda je to poteklo? Šta je nagnalo te ljude da spaljuju kuće i da ubijaju svoje bližnje? Kakvi su bili uzroci tih događaja? Kakva je sila nagnala ljude da tako postupaju? Eto to su nehotična, prostodušna i najpravednija pitanja koja čovečanstvo stavlja sebi kad naiđe na spomenike i na predanja iz tog perioda pokreta.
        Da bismo rešili ta pitanja, mi se obraćamo istorijskoj nauci, kojoj je cilj da upozna narode i čovečanstvo.
        Kad bi istorija zadržala gledište starih istoričara, ona bi rekla: Božanstvo je dalo, kao nagradu ili kao kaznu svome narodu, vlast Napoleonu i rukovodilo njegovom voljom da postigne svoje božanske ciljeve. I odgovor bi bio potpun i jasan. Morao bi čovek verovati ili ne verovati u božansko značenje Napoleonovo; ali onome ko bi verovao bilo bi, u celoj istoriji tog vremena sve razumljivo i ne bi moglo biti nijedne protivrečnosti.
        Ali nova istorija ne može tako da odgovori. Nauka ne priznaje mišljenje drevnih istoričara o neposrednom učešću Božanstva u poslovima čovečanstva i zato ona mora dati druge odgovore.
        Nova istorija, kad odgovara na ta pitanja, veli: „Vi hoćete da znate šta znači taj pokret; odakle je potekao i kakva je sila stvorila te događaje? Slušajte:
        „Luj XIV bio je veoma gord i samopouzdan čovek; imao je te i te milosnice i te i te ministre, i rđavo je vladao Francuskom. Naslednici Lujevi bili su takođe slabi ljudi, i takođe su rđavo vladali Francuskom. I oni su imali te i te ljubimce i te i te milosnice. Uz to su neki ljudi pisali u to vreme knjige. Na kraju osamnaestog veka iskupilo se u Parizu dvadesetak ljudi koji su počeli da govore kako su svi ljudi jednaki i slobodni. Zbog toga počeše ljudi po svoj Francuskoj da kolju i upropašćuju jedan drugog. Ti su ljudi ubili kralja i još mnoge. U to isto vreme beše u Francuskoj genijalan čovek - Napoleon. On je svuda sve pobeđivao, to jest ubijao je mnogo ljudi, zato što je bio veoma genijalan. I on pođe da ubija zbog nečega Afrikance, i tako ih je dobro ubijao i bio je tako lukav i mudar da je, kad je došao u Francusku, zapovedio svima da se njemu pokore. I svi mu se pokoriše. Kad se proglasio imperatorom, on je ponovo krenuo da ubija narod u Italiji, Austriji i Pruskoj. I tamo je mnogo ubio. A u Rusiji beše car Aleksandar, koji je naumio da povrati red u Evropi i zato je vojevao s Napoleonom. Ali se u 1807. godini iznenadno sprijatelji s njim, a u 1811. godini opet se posvađa i ponovo počeše da ubijaju mnogo naroda. I Napoleon dovede u Rusiju šest stotina hiljada ljudi i osvoji Moskvu; ali potom odjedanput pobeže iz Moskve, i tada car Aleksandar, potpomognut savetima Štajna i ostalih, udruži Evropu da se bori protiv rušioca njenog mira. Svi saveznici Napoleonovi postadoše odjedanput njegovi neprijatelji; i ta se vojska krete protiv Napoleona koji beše iskupio nove snage. Saveznici pobediše Napoleona, uđoše u Pariz, nagnaše Napoleona da se odreče prestola i poslaše ga na ostrvo Elbu, ne lišavajući ga čina imperatora i ukazujući mu svako poštovanje, iako su ga pre pet godina i posle godinu dana svi smatrali kao razbojnika van zakona. A počne da vlada Luj XVIII, kome su se dotle i Francuzi i saveznici samo podsmevali.
        Napoleon, prolivajući suze pred starom gardom, odreče se prestola i ode u izgnanstvo. Potom su vešti državnici i diplomati (osobito Taljeran, koji beše uspeo da pre drugoga sedne na izvesnu fotelju, i time proširio granice Francuskoj) razgovarali u Beču i tim razgovorom usrećavali ili unesrećavali narode. Odjedanput se diplomati i monarsi umalo ne posvađaše; već su bili spremni da opet zapovede svojim vojskama da se ubijaju; ali u tom trenutku dođe u Francusku Napoleon s bataljonom i Francuzi, koji su ga mrzeli, odmah mu se svi pokoriše. Ali se združeni monarsi na to naljute i pođu ponovo da vojuju s Francuzima. I genijalnog Napoleona pobediše i otpremiše na ostrvo sv. Jelene, priznavši odjedanput da je razbojnik. I tamo je izgnanik, odvojen od onih što su mu srcu dragi i od Francuske koju je voleo umirao na steni sporom smrću, i ostavio potomstvu svoja velika dela. A u Evropi je nastala reakcija i svi su vladaoci počeli opet da čine krivdu svojim narodima."
        Uzalud biste pomislili da je ovo podsmeh - karikatura istorijskog opisivanja. Naprotiv, ovo je najblaži izraz onih protivurečnih odgovora koji ne odgovaraju na pitanja, a koje daje sva istorija, od onih što pišu memoare i istorije pojedinih država pa do opštih istorija i do nove vrste istorije - istorije kulture onog vremena.
        Nastranost i komičnost tih odgovora potiče otuda što je nova istorija nalik na gluvog čoveka kad odgovara na pitanja koja mu niko ne stavlja.
        Ako je istoriji cilj da opisuje kretanje čovečanstva i narodâ, onda je prvo pitanje - na koje ako se ne odgovori sve je ostalo nerazumljivo - ovo: kakva snaga pokreće narode? Na ovo pitanje nova istorija brižljivo priča ili kako je Napoleon bio veoma genijalan, ili kako je Luj XIV bio veoma gord, ili još kako su ti i ti pisci napisali takve i takve knjige.
        To sve može vrlo lako biti i čovečanstvo je gotovo da se s tim složi; ali ono ne pita za to. Sve bi to moglo imati vrednosti kad bismo priznavali božansku vlast, zasnovanu na samoj sebi i uvek jednaku, koja upravlja svojim narodima preko Napoleonâ, Lujeva i pisaca; ali mi tu vlast ne priznajemo i zato pre nego što se počne govoriti o Napoleonima, Lujevima i piscima, treba pokazati kakva je veza među tim ličnostima i pokretom narodâ.
        Ako je mesto božanske vlasti došla druga snaga, onda treba objasniti u čemu je ta nova snaga, jer upravo u toj snazi i jest sva važnost istorije.
        Istorija kao da pretpostavlja da se ta snaga po sebi razume i da je svakom poznata. Ali ko pročita vrlo mnogo istorijskih dela, pored sve želje da prizna tu novu snagu kao poznatu neće verovati da je ta nova snaga, koju tako razlčno shvataju i sami istoričari, bila svakom potpuno poznata.

Jan Brojgel Mlađi, Alegorija rata 1640 


       
II 

 Kakva snaga pokreće narode?


 
        Posebni istoričari, biografi, i istoričari pojedinih naroda shvataju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci. Po njihovom opisivanju, događaji se odigravaju samo po volji Napoleonâ, Aleksandra ili uopšte onih ličnosti koje opisuje posebni istoričar. Odgovori koje istoričari te vrste daju na pitanje o onoj snazi što pokreće događaje zadovoljavaju čoveka, ili samo dotle dok za svaki događaj postoji jedan istoričar. Ali čim istoričari raznih narodnosti i raznih gledišta počnu da opisuju jedan isti događaj, odmah odgovori što ih oni daju gube sav smisao, jer svaki od njih shvata tu snagu ne samo različito, nego, često, i sasvim suprotno. Jedan istoričar dokazuje da je događaj izazvala Napoleonova vlast; drugi tvrdi da ga je izazvala Aleksandrova vlast; treći - vlast kakvog trećeg čoveka. Sem toga, istoričari te vrste protivureče jedan drugom čak i u objašnjavanju one snage na kojoj se zasniva vlast jedne i iste ličnosti.
        Tjer, bonapartist, veli da je Napoleonova vlast bila zasnovana na njegovoj vrlini i genijalnosti; Lanfreu, republikanac, veli da je ona bila zasnovana na njegovom lupeštvu i obmani naroda. I tako istoričari te vrste, potirući uzajamno tvrđenja jedan drugome, samim tim ubijaju pojam o snazi koja stvara događaje, a ne daju nikakvog odgovora na bitno istorijsko pitanje.
        Opšti istoričari, koji imaju posla sa svima narodima, kao da priznaju netačnost mišljenja posebnih istoričara o snazi koja stvara događaje. Oni ne priznaju tu snagu kao vlast koju imaju heroji i vladaoci, nego je smatraju kao rezultat mnogih snaga s različnim pravcima. Opisujući rat ili pokoravanje koga naroda, opšti istoričar traži uzrok događaju ne u vlasti jedne ličnosti, nego u uzajamnom uticaju mnogih ličnosti koje su u vezi s događajem.
        Prema tome gledištu moglo bi se pomisliti da vlast istorijskih ličnosti, kad se predstavlja kao proizvod mnogih snaga, ne može biti razmatrana kao snaga koja sama sobom stvara događaje. Međutim, opšti istoričari, u većini slučajeva, upotrebljavaju pojam o vlasti opet kao snagu koja sama sobom stvara događaje i stoji prema njima kao uzrok. Po njihovom opisivanju, čas je istorijska ličnost proizvod svoga vremena, a njena vlast samo proizvod raznih snaga; čas je njena vlast snaga koja stvara događaje. Na primer, Gervinus, Šloser i ostali čas dokazuju da je Napoleon proizvod revolucije, idejâ 1789. godine itd., čas otvoreno govore kako su pohod u 1812. godini i drugi događaji što im se ne sviđaju samo proizvodi lažno upućene Napoleonove volje i kako su i same ideje 1789. godine zaustavljene u svom razvoju zbog Napoleonove samovolje. Ideje revolucije, opšte raspoloženje proizvelo je Napoleonovu vlast. A vlast Napoleonova je ugušila ideje revolucije i opšte raspoloženje.
        Ova čudnovata kontradikcija nije slučajna. Ona ne samo što se nalazi na svakom koraku, nego su iz postupnog niza takvih kontradikcija sastavljeni svi opisi opštih istoričara. Ta konradikcija dolazi otuda što se opšti istoričari kad stupe na teren analize, zaustave na pola puta.
        Da bi se našle komponentne snage, ravne skupljenoj snazi ili rezultanti, potrebno je da suma komponentnih snaga bude ravna rezultanti. Upravo na taj uslov opšti istoričari nisu nikad pazili i zato, da bi objasnili snagu rezultante, oni neizbežno moraju uzeti, sem nedovoljnih komponentnih, još neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu.
        Posebni istoričar, opisujući pohod 1813. godine ili povratak Burbona, veli otvoreno da je te događaje proizvela Aleksandrova volja. Ali opšti istoričar Gervinus, obarajući to gledište posebnog istoričara, teži da pokaže kako je pohodu 1813. godine i povratku Burbona, sem Aleksandrove volje, bila uzrok delatnost Štajna, Meterniha, m-me Staël, Taljerana, Fihtea, Šatobrijana i drugih. Istoričar je, kao što se vidi, raščlanio vlast Aleksandrovu na komponentne snage: na Taljerana, Šatobrijana, itd.; suma tih komponentnih snagâ, to jest uzajamni uticaj Šatobrijana, Taljerana, m-me Staël i ostalih, očevidno nije ravna celoj rezultanti, to jest pojavi što su se milioni Francuza pokorili Burbonima. Iz onog što su Šatobrijan, m-me Staël i ostali kazali jedno drugom te i te reči potiče samo njihova međusobna veza, a ne pokoravanje miliona ljudi. I zato, da bi istoričar objasnio kako je iz te njihove veze poteklo pokoravanje miliona ljudi, to jest kako je iz komponenata ravnih jednome A potekla rezultanta ravna hiljadi A, on mora neizbežno uzeti opet onu istu snagu vlasti koju odriče i priznati je kao rezultat snagâ, to jest, on mora uzeti neobjašnjenu snagu koja utiče na rezultantu. A to upravo i rade opšti istoričari. I usled toga ne samo što protivureče posebnim istoričarima, nego i samima sebi.
        Seljaci, prema tome da li žele kišu ili vedrinu, a nemajući jasnog pojma o uzrocima kiše vele: vetar je rasterao oblake i vetar je nagnao oblake. Isto tako i opšti istoričari, neki put, kad im se to prohte, kad to zgodno pristaje uz njihovu teoriju, vele da je vlast rezultat događajâ; a neki put, kad treba dokazati drukčije, vele da vlast stvara događaje.
        Treća vrsta istoričara, što se zovu kulturni istoričari, idući putem koji su utrli opšti istoričari, koji ponekad priznaju pisce i dame kao snage što stvaraju događaje, još sasvim drukčije shvataju tu snagu. Oni je vide u takozvanoj kulturi, u umnoj aktivnosti.
        Kulturni istoričari idu potpuno tragom svojih praroditelja - opštih istoričara, jer kad se istorijski događaji mogu objasniti time što su se neki ljudi tako i tako ponašali jedan prema drugome, onda zašto da se ne objasne i time što su ti i ti ljudi pisali takve i takve knjige? Iz svega ogromnog broja obeležjâ što prate svaku živu pojavu kulturni istoričari izaberu obeležje umne aktivnosti i vele da je to obeležje uzrok. Ali, pored sveg njihovog staranja da pokažu kako je uzrok događaja umna aktivnost, mogli bismo se samo s velikim popuštanjem složiti s tim da između umne aktivnosti i pokreta naroda ima nešto zajedničko, ali ni u kom slučaju ne smemo uzeti da umna aktivnost rukovodi ljudskom aktivnošću, jer onakve pojave kao što su najbezdušnija ubistva u francuskoj revoluciji, potekla iz propovedanja čovekove jednakosti, i najljući ratovi i kazne, potekli iz propovedanja ljubavi, ne potvrđuju tu pretpostavku.
        Ali kad čak i uzmemo da su tačna sva lukavo skrojena rasuđivanja kojima su te istorije napunjene; kad i uzmemo da narodima upravlja neka neodređena snaga što se zove ideja - ipak bitno istorijsko pitanje ili ostaje bez odgovora, ili se pređašnjoj vlasti vladalaca i uticaju savetnika i drugih ličnosti, koji uvode opšti istoričari, dodaje još nova snaga ideje, čiju vezu s masama treba objasniti. Može se razumeti da je Napoleon imao vlast i da se zato odigrao događaj; sa izvesnim popuštanjem može se još razumeti da je Napoleon, zajedno sa ostalim uticajima, bio uzrok događaja; ali kako je knjiga Contrat Social učinila da se Francuzi počnu upropašćavati između sebe - to se ne može razumeti dok se ne objasni uzročna veza te nove snage s događajem.
        Bez sumnje da postoji veza među svima ljudima koji žive istovremeno i zato ima mogućnosti da se nađe neka veza među umnom aktivnošću ljudi i njihovim istorijskim pokretom, onako isto kao što se ta veza može naći među pokretom čovečanstva i trgovinom, zanatima, vrtlarstvom i čim hoćete. Ali otkud ljudska umna aktivnost izgleda kulturnim istoričarima kao uzrok ili izraz celog istorijskog pokreta - to je teško razumeti. Do takvog zaključka mogle su dovesti kulturne istoričare samo ove kombinacije: prvo, istoriju pišu učeni ljudi i zato im je i prirodno i milo misliti da je aktivnost njihovog staleža osnova pokretu celog čovečanstva, isto onako kao što je to i prirodno i milo misliti i trgovcima, i ratarima i prostim vojnicima (ali se to ne pokazuje samo zbog toga što trgovci i prosti vojnici ne pišu istorije), i drugo, umna aktivnost, prosveta, civilizacija, kultura, ideja - sve su to pojmovi nejasni, neodređeni, pod čijom se zastavom mogu veoma zgodno upotrebljavati reči koje imaju još nejasnije značenje i koje se zato mogu lako podvoditi pod svaku teoriju.
        Ali da ne govorimo o unutrašnjoj vrednosti istorija ove vrste (može biti one su za nekoga ili za nešto i potrebne), kulturne istorije, na koje se počinju sve više svoditi sve opšte istorije, značajne su zbog toga što one, ispitujući potanko i ozbiljno razne religiozne, filozofske političke doktrine kao uzroke događaja, svaki put kad im god dođe da opisuju istinski istorijski događaj, kao na primer rat 1812. godine, opisuju ga nehotice kao proizvod vlasti, govoreći otvoreno kako je taj rat proizvod Napoleonove volje. Govoreći tako, kulturni istoričari nehotice protivureče samima sebi ili dokazuju kako je ona nova snaga koju su oni izmislili ne izražava istorijske događaje, nego kako je ona vlast koju oni tobož ne priznaju jedini način da se razume istorija.

 
        III


        Ide lokomotiva. Pitanje je čime se ona pokreće. Mužik veli: pokreće je đavo. Drugi veli kako lokomotiva ide zato što se na njoj pokreću točkovi. Treći tvrdi da je uzrok kretanja onaj dim što ga odnosi vetar.
        Mužik se tvrdo drži svoga mišljenja. Da se njegovo mišljenje obori, treba da mu kogod dokaže kako nema đavola ili da mu drugi mužik objasni kako lokomotivu ne pokreće đavo, nego Švaba. Tek će tada oni uvideti iz kontradikcija kako ni jedan ni drugi nisu u pravu. Ali onaj što veli da je uzrok kretanje točkova sam se pobija, jer kad je stao na teren analize, on mora ići dalje i dalje, mora objasniti šta je uzrok kretanju točkova. I dokle god ne dođe do poslednjeg uzroka kretanju lokomotive, do zbijene pare u kazanu, on neće imati prava da se zaustavi, istraživanju uzroka. A onaj što je objasnio kako lokomotivu pokreće dim što ga vetar odnosi nazad, kad je opazio kako objašnjenje s točkovima ne dokazuje šta je uzrok, uzeo je prvo obeležje koje mu se našlo pri ruci i izneo ga od svoje strane kao uzrok.
        Jedini pojam koji može da objasni šta pokreće lokomotivu je pojam snage ravne onom kretanju koje se vidi.
        Jedini pojam kojim se može objasniti pokret naroda je pojam snage ravne čitavom pokretu naroda.
        Međutim, razni istoričari razumevaju pod tim pojmom sasvim različne, a svi neravne snage onom kretanju koje se vidi. Jedni vide u tom kretanju snagu koju neposredno imaju heroji, kao što mužik vidi đavola u lokomotivi; drugi vide snagu koju proizvodi nekoliko drugih snaga, kao ono kretanje točkova; treći vide umni uticaj, kao onaj dim što ga odnosi vetar.
        Dok se god pišu istorije pojedinih ličnosti, pa bile one Cezari, Aleksandri ili Luteri i Volteri, a ne svih, bez i jednog izuzetka, svih ljudi koji imaju učešća u događaju, dotle nema nikakve mogućnosti da se opisuje pokret čovečanstva bez pojma o snazi koja nagoni ljude da svoju aktivnost upućuju jednom cilju. A jedini takav pojam koji je poznat istoričarima je vlast.
        Taj je pojam jedina ručica pomoću koje se može vladati materijalom istorije pri sadašnjem njenom opisivanju, i onaj koji bi odlomio tu ručicu, kao što je to učinio Bokl, a ne bi saznao drugi način kojim bi raspolagao istorijskim materijalom, samo bi oduzeo sebi poslednju mogućnost da njime raspolaže. Da je za objašnjavanje istorijskih pojava neminovno potreban pojam o vlasti, to nam najbolje dokazuju sami opšti istoričari i istoričari kulture, koji prividno odbacuju pojam o vlasti, a neminovno ga upotrebljavaju na svakom koraku.
        Istorijska je nauka, što se tiče pitanjâ čovečanstva, dosad slična novcu koji je u opticaju - banknotama i zvečećoj moneti. Biografske i posebne narodne istorije nalik su na banknote One mogu ići i proturati se, vršeći svoj zadatak bez ičije štete, štaviše s korišću, dotle dok se ne pokrene pitanje čime su one osigurane. Treba samo smetnuti s uma pitanje na koji način volja heroja stvara događaje, pa će istorije Tjerâ biti interesantne, poučne i, sem toga, imaće nijansu poezije. Ali kao što sumnja u istinsku vrednost banknote potiče ili otud što ih ljudi počnu praviti mnogo, jer ih je lako praviti, ili otud što zažele da uzmu za njih zlato - isto tako potiče sumnja u istinsku vrednost istorija te vrste ili otud što ih se pojavi i suviše mnogo ili otud što neko, iz svoje prostodušnosti, zapita: a kakvom je snagom to učinio Napoleon? to jest, zaželi da promeni prometnu hartiju za čisto zlato istinskog shvatanja.
        A opšti istoričari i kulturni istoričari nalik su na ljude koji bi našli da su banknote nezgodne, na bi odlučili da mesto banknota skuju zvečeću monetu od metala koji nema one čvrstine kao zlato. I moneta bi doista bila zvečeća, ali samo zvečeća. Banknota je još i mogla da prevari neznalice; a moneta sa zvekom, ali ne i s vrednošću, ne može da prevari nikoga. Kao što je zlato samo onda zlato kad se može upotrebiti ne samo za razmenu, nego i za posao, tako će isto i opšti istoričari samo onda biti zlato kad budu kadri odgovoriti na bitno pitanje u istoriji: šta je to vlast? Opšti istoričari ne slažu se u odgovorima na to pitanje, a kulturni istoričari sasvim ga obilaze, odgovarajući na nešto sasvim drugo. I, kao što tantuzi, koji su nalik na zlato, mogu prolaziti samo među skupinom ljudi koji su pristali da ih priznaju kao zlato i među onima što ne znaju osobine zlata, tako i opšti istoričari i kulturni istoričari, kad zbog nekih svojih ciljeva ne odgovaraju na bitna pitanja čovečanstva, služe kao tečajna moneta univerzitetima i gomili čitalaca - ljubitelja ozbiljnih knjiga, kao što to oni nazivaju.

 
        IV 

 Pošto se oslobodila nekadašnjeg mišljenja o božanskom potčinjavanju narodne volje jednom izabranom čoveku i o potčinjavanju te volje Božanstvu, istorija ne može da kroči nijednog koraka bez kontradikcije, ako ne izabere jedno od onog dvoga: ili da se vrati pređašnjem verovanju u neposredno učešće Božanstva u poslovima čovečanstva, ili da tačno objasni značenje one snage što proizvodi istorijske događaje i što se zove vlast.
        Da se vrati onom prvom, nemogućno je: verovanje je srušeno, i zato je neophodno objasniti značenje vlasti.
        Napoleon je naredio da se iskupi vojska i da se ide u rat. Mi smo na ovo shvatanje toliko navikli, toliko smo se saživeli s tim mišljenjem da nam pitanje zašto šest stotina hiljada ljudi idu u rat kad je Napoleon rekao takve i takve reči izgleda apsurdno. On je imao vlast, i zato je bilo izvršeno ono što je on zapovedio.
        Ovaj odgovor je potpuno dovoljan ako mi verujemo da mu je vlast bila data od Boga. Ali pošto to ne priznajemo, onda je neophodno utvrditi šta je to ta vlast jednog čoveka nad ostalima.
        Ta vlast ne može biti ona neposredna vlast fizičke nadmoćnosti jakog stvorenja nad nejakim nadmoćnosti koja se zasniva na primeni ili na pretnji da će se primeniti fizička snaga, kao što je vlast Herkulova; ona se ne može zasnivati na nadmoćnosti moralne snage, kao što, u svojoj prostodušnosti, misle neki istoričari, govoreći kako su istorijski faktori heroji, to jest ljudi obdareni osobitom snagom duše i uma i takozvanom genijalnošću. Ta se vlast ne može zasnivati ni na nadmoćnosti moralne snage, jer, da i ne govorimo o ljudima herojima, kao što su Napoleoni, o čijim su moralnim osobinama veoma različna mišljenja, istorija nam pokazuje da ni Lujevi XI, ni Meternici, koji su upravljali milionima ljudi, nisu imali nikakvih naročitih osobina duševne snage, nego su, naprotiv, većinom bili moralno slabiji od ma koga čoveka od miliona ljudi kojima su upravljali.
        Ako izvor vlasti nije u fizičkim niti u moralnim osobinama one ličnosti koja je ima, onda se, očevidno, izvor te vlasti mora nalaziti izvan ličnosti - u onim odnosima prema masama u kojima se nalazi ličnost koja ima vlast.
        Tako upravo i shvata vlast pravna nauka, ona istorijska menjačnica koja obećava da istorijsko shvatanje vlasti razmeni za čisto zlato.
        Vlast je skup volja narodnih masa, prenet iskazanim ili prećutnim pristankom na upravljače koje su mase izabrale.
        U oblasti pravne nauke, koja je sastavljena iz razmišljanja o tome kako bi trebalo urediti državu i vlast, ako bi se moglo to sve urediti, što je sve vrlo jasno; ali ta definicija vlasti, kad se primeni na istoriju, zahteva da se objasni.
        Pravna nauka smatra državu i vlast kao nešto što apsolutno postoji, kao što su ljudi u drevna vremena smatrali vatru. A za istoriju su država i vlast samo pojave, isto onako kao što za fiziku našeg vremena vatra nije stihija, nego pojava.
        Zbog ove osnovne razlike između gledišta istorije i pravne nauke biva to da pravna nauka može opširno ispričati kako bi, po njenom mišljenju, trebalo urediti vlast i šta je to vlast, koja postoji nepomično izvan vremena; ali na istorijska pitanja o značenju vlasti koja menja oblik u vremenu, pravna nauka ne može ništa da odgovori.
        Ako je vlast skup voljâ prenesen na upravljača, onda je li Pugačov predstavnik volja narodnih masa? Ako nije, onda otkud je Napoleon I predstavnik? Zašto je Napoleon III, kad su ga uhvatili u Bulonji, bio zločinac, a posle bili zločinci oni što ih je on pohvatao?
        Da li se u dvorskim revolucijama, u kojima ponekad učestvuju dva tri čoveka, takođe prenosi volja masa na novu ličnost? Da li se u međunarodnim odnosima prenosi volja narodnih masa na njihovog osvajača? Je li u 1808. godini volja Rajnskog saveza bila prenesena na Napoleona? Da li je volja mase ruskog naroda bila prenesena na Napoleona u 1809. godini, kad je naša vojska, u savezu s Francuzima, pošla da ratuje protiv Austrije?
        Na ova pitanja može se odgovoriti trojako:
      Ili, prvo, priznati da se volja narodnih masa uvek bez pogovora prenosi na onog ili na one upravljače što su ih one izabrale, i da se, prema tome, svaka pojava nove vlasti, svaka borba protiv već jedanput predate vlasti mora smatrati samo kao rušenje prave vlasti.
      Ili, drugo, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače pod određenim i poznatim uslovima, i pokazati kako svako sužavanje, sukob pa čak i uništavanje vlasti dolazi otuda što se upravljači ne drže uslova pod kojima im je vlast predata.
        Ili, treće, priznati da se volja narodnih masa prenosi na upravljače uslovno, ali pod nepoznatim i neodređenim uslovima, i da pojavljivanje mnogih vlasti, njihova borba i propast dolazi samo otuda što upravljači više ili manje ne vrše one nepoznate uslove pod kojima se volje narodnih masa prenose s jednih ličnosti na druge.
        Tako trojako i tumače istoričari odnose narodnih masa prema upravljačima.
        Jedni istoričari, koji u svojoj prostodušnosti ne razumeju pitanje šta je to vlast, upravo oni posebni i biografski istoričari, o kojima je napred govoreno, uzimaju kao da se skup volja narodnih masa prenosi na istorijske ličnosti bezuslovno, pa zato, kad opisuju kakvu bilo jednu vlast, ti istoričari drže da je baš ta vlast jedina apsolutna i prava, a da svaka druga snaga koja se suprotstavlja toj pravoj vlasti nije vlast, nego rušenje vlasti - nasilje.
        Njihova teorija, koja je podesna za prvobitne i mirne istorijske periode, kad se primeni na komplikovane i burne periode narodnog života, u kojima se u jedan isti mah pojavljuju i bore među sobom različite vlasti, ima tu nezgodu što će istoričar legitimist dokazivati kako su konvent, direktorija i Bonaparta bili samo rušenje vlasti, a republikanac i bonapartist dokazivaće: prvi, kako je konvent, a drugi, kako je carstvo bilo prava vlast, a kako je sve drugo bilo rušenje vlasti. Očevidno je da objašnjavanja vlasti tih istoričara koji se tako uzajamno poriču mogu podneti jedino još sasvim nezrela deca.
        Druga vrsta istoričara, priznajući da je taj pogled na istoriju lažan, veli da je vlast zasnovana tome što se skup volja narodnih masa predaje upravljačima, i da istorijske ličnosti imaju vlast samo pod uslovom da izvrše onaj program koji im je volja naroda prećutnim pristankom propisala. A u čemu se sastoji taj program, ti istoričari nam ne kažu, ili, ako i kažu, uvek protivureče jedan drugom.
        Svakome se istoričaru, prema njihovom gledištu šta je cilj pokreta naroda, čini da je taj program veličina, bogatstvo, sloboda, prosveta građana Francuske, ili druge koje države. Ali da i ne pominjemo kontradikciju istoričara u tome kakav je taj program; čak i kad uzmemo da postoji jedan svima zajednički program, istorijska fakta govore gotovo uvek protivno toj teoriji. Ako su uslovi pod kojima se predaje vlast bogatstvo, sloboda, prosveta naroda, onda zašto Lujevi XIV i Ivani IV mirno vladaju do smrti, a Lujeve XVI i Karle I kažnjavaju narodi? Na to pitanje istoričari odgovaraju da se delatnost Luja XIV, protivna programu, ogledala na Luju XVI. A zašto se ona nije ogledala na Luju XIV i XV, zašto se morala ogledati upravo na Luju XVI? I koliki je rok za to ogledanje? Na ova pitanja nema niti može biti odgovora. Pri takvom gledištu isto tako malo se tumači i uzrok zašto se skup volja po nekoliko vekova ne prenosi sa svojih upravljača ni s njihovih naslednika, a posle se, odjedaput, u toku pedeset godina, prenosi na konvent, na direktoriju, na Napoleona, na Aleksandra, na Luja XVIII, pa opet na Napoleona, na Karla X, na Lyja Filipa, na republikansku vladu, na Napoleona III. Pri tumačenju tih brzih prenosa volja s jedne ličnosti na drugu a naročito u međunarodnim odnosima, osvajanjima i savezima, ti istoričari nehotice moraju priznati da jedan deo tih pojava već nije pravilan prenos volja, nego slučajnost, koja zavisi čas od veštine, čas od pogreške, ili lukavstva, ili slabosti diplomata ili vladaoca, ili vođe partije. I tako veliki deo istorijskih pojava - međusobice, revolucije, osvajanja iznose ti istoričari već ne kao proizvode prenosa slobodnih volja, nego kao proizvod lažno upućene volje jednog ili nekolicine ljudi, to jest, opet kao rušenje vlasti. I zato i istoričari ove vrste iznose istorijske događaje kao izuzetke od teorije.
        Ovi istoričari liče na onog botaničara koji bi, kad zapazi kako neke biljke niču s dva listića, ostao pri tome da sve što raste, raste samo s dva lista i da palma, i pečurka, pa čak i hrast, kad se razviju u svom punom porastu i kad ne liče više na dva listića, odstupaju od teorije.
        Treći istoričari vele da se volja narodnih masa prenosi na istorijske ličnosti uslovno, ali da su nam ti uslovi nepoznati. Oni kažu da istorijske ličnosti imaju vlast samo zato što vrše prenetu na njih volju masâ.
        Ali u slučaju ako snaga koja pokreće narode nije u istorijskim ličnostima, nego u samim narodima, onda u čemu je značaj tih istorijskih ličnosti?
        Istorijske ličnosti, vele ti istoričari, izražavaju sobom volju masâ; aktivnost istorijskih ličnosti služi kao predstavnica aktivnosti masâ.
        Ali se u takvom slučaju javlja pitanje da li sva aktivnost istorijskih ličnosti služi kao izraz volje masa, ili samo izvesna njena strana? Ako sva aktivnost istorijskih ličnosti služi kao izraz volje masâ, kao što to neki i misle, onda biografije Napoleonâ i Katarinâ, sa svima pojedinostima dvorskih spletaka, služe kao izraz života naroda, što je očevidna besmislica: a ako samo strana aktivnosti istorijskih ličnosti služi kao izraz narodnog života, kao što to i misle drugi tobož filozofi istoričari, onda da bi se odredilo koja strana aktivnosti istorijske ličnosti izražava narodni život, treba, najpre, znati u čemu je narodni život.
        Kad istoričari ove vrste naiđu na tu teškoću, oni izmisle najnejasniju, neopipljivu i opštu apstrakciju, pod koju se može podvesti najveći broj događaja, pa kažu da je ta apstrakcija cilj kome se čovečanstvo kreće. Najobičnije opšte apstrakcije, koje uzimaju gotovo svi istoričari, jesu: sloboda, jednakost, prosveta, progres, civilizacija, kultura. Pošto istoričari uzmu da je cilj kretanja čovečanstva kakva apstrakcija, oni izučavaju ljude koji su ostavili posle sebe najveći broj spomenika - vladaoce, ministre, vojskovođe, pisce, reformatore, pape, novinare, prema tome koliko su sve te ličnosti, po njihovom mišljenju, pripomagale ili odmagale izvesnoj apstrakciji. Ali, pošto nije ničim dokazano da je cilj čovečanstva u slobodi, jednakosti, prosveti ili civilizaciji, i pošto je veza narodnih masa sa upravljačima i prosvetiteljima čovečanstva zasnovana samo na proizvoljnoj pretpostavci da se skup volja narodnih masa uvek prenosi na one ličnosti koje su nam vidne, to se ni aktivnost miliona ljudi koji se premeštaju, spaljuju kuće, ostavljaju zemljoradnju, tamane jedan drugog, nikad ne izražava u opisu aktivnosti desetak ljudi koji ne spaljuju kuće, ne zanimaju se zemljoradnjom, ne ubijaju svoje bližnje.
        Istorija dokazuje to na svakom koraku. Zar se vrenje zapadnih naroda, na kraju prošlog veka, i njihova navala na istok tumači delatnošću Lujeva XIV, XV i XVI, njihovih milosnica, ministara, životom Napoleona, Rusoa, Didroa, Bomaršea i ostalih?
        Zar se pokret ruskog naroda na istok u Kazan i Sibir izražava u sitnicama bolesnog karaktera Ivana IV i njegove prepiske s Kurbskim?
        Da li se pokret naroda u vreme krstaških ratova tumači životom i radom Gotfridâ i Lujevâ i njihovih dama? Nama je ostao nerazumljiv pokret naroda sa zapada na istok, bez ikakvog cilja, bez vođstva, s gomilom skitnica, s Petrom Pustinjakom. A još nerazumljiviji nam je prekid tog pokreta onda kad su istorijski faktori jasno odredili pametan, sveti cilj tih pohoda - oslobođenje Jerusalima. Pape, kraljevi i vitezovi podsticali su narod na oslobođenje svete zemlje; ali narod nije išao, zato što onaj nepoznati uzrok, koji ga je ranije podsticao na pokret, nije više postojao. Istorija Gotfrida i minezengera ne može, očevidno, da uhvati u sebe život naroda. I istorija Gotfrida i minezengera ostala je istorija Gotfrida i minezengera, a istorija života naroda i njihovih pobuda ostala je nepoznata.
        Još će nam manje objasniti život naroda istorija pisaca i reformatora.
        Istorija kulture objasniće nam pobude, životne prilike i misli piščeve ili reformatorove. Doznaćemo kako je Luter imao žestoku narav i kako je govorio te i te besede; doznaćemo kako je Ruso bio nepoverljiv i kako je pisao takve i takve knjižice; ali nećemo doznati zašto su se narodi posle reformacije klali i zašto su se ljudi za vreme francuske revolucije međusobno ubijali.
        Ako se te obe istorije sastave ujedno, kao što to i čine najnoviji istoričari, onda će to biti istorija vladalaca i pisaca, a ne istorija života naroda.

 
        V

        Život narodâ ne oličava se u životu nekoliko ljudi; jer veza između tih nekoliko ljudi i naroda nije nađena. Teorija da je ta veza zasnovana na prenosu skupa volja na istorijske ličnosti - to je hipoteza koju ne potvrđuje istorijsko iskustvo.
        Teorija o prenosu skupa volja narodnih masa na istorijske ličnosti možda veoma mnogo objašnjava u oblasti nauke o pravu i možda je neophodna za svoje ciljeve; ali u primeni na istoriju, čim se pojave revolucije, osvajanja, međusobice, čim se otpočne istorija - ta teorija ništa ne objašnjava.
        Ta teorija izgleda neoboriva upravo zato što se akt prenosa narodnih volja ne može proveriti.
        Ma kakav se događaj odigrao, ma ko bio na čelu događaja, teorija uvek može reći da se takva ličnost istakla na čelo događaja zato što je skup volja bio prenesen na nju.
        Odgovori što ih ta teorija daje na istorijska pitanja slični su odgovorima onog čoveka koji bi, gledajući kako se pomiče stado a ne obazirući se ni na različnu kakvoću paše po raznim mestima u polju, ni na to što ga pastir goni, sudio o uzrocima ovakvog ili onakvog pravca stada po onom kakav brav ide pred stadom.
        „Stado ide tim pravcem zato što ga vodi onaj brav koji ide napred, i skup volja svih ostalih brava prenesen je na tog predvodnika stada." Tako odgovara prvi red istoričara, koji priznaju bezuslovni prenos vlasti.
        „Ako se bravi što idu pred stadom menjaju, onda se to događa otuda što se skup volja svih brava prenosi s jednog upravljača na drugog, s obzirom to da li taj brav ide onim pravcem koji izabralo čitavo stado." Tako odgovaraju istoričari koji priznaju da se skup volja narodnih masa prenosi na upravljače pod uslovima koje oni smatraju kao poznate. (Pri takvom načinu posmatranja, biva vrlo često da posmatrač, upravljajući se po pravcu koji je on izabrao, smatra da su vođi oni što zbog promene pravca masa nisu više prednji, nego pobočni, a ponekad i stražnji.)
        „Ako se neprestano menjaju bravi što su na čelu i ako se neprestano menjaju pravci čitavog stada, onda to dolazi otuda što bravi, da bi okrenuli onim pravcem što je nama poznat, predaju svoje volje onim bravima koji nam padaju u oči, pa da bismo izučili kretanje stada, treba da posmatramo sve brave što nam padaju u oči i što idu sa svake strane stada." Tako vele istoričari treće vrste, koji priznaju da su sve istorijske ličnosti, od vladalaca pa do novinara, izrazi svog vremena.
        Teorija prenosa volja narodnih masa na istorijske ličnosti, to je samo parafraza - samo kazivanje drugim rečima onog što se veli u pitanju.
        Kakav je uzrok istorijskih događaja? Vlast. - Šta je vlast? Vlast je skup volja prenesenih na jednu ličnost. - Pod kakvim se uslovima prenose volje masa na jednu ličnost? Pod uslovima da ličnost bude izraz volje svih ljudi. To jest, vlast je vlast. To jest, vlast je reč kojoj ne znamo značenja.

 
                                                 §

        Kad bi se oblast čovečjeg znanja svodila samo na apstraktno mišljenje, onda bi čovečanstvo, pošto bi podvrglo kritici ono tumačenje vlasti koje mu daje nauka, došlo do zaključka da je vlast samo reč a da stvarno ne postoji. Ali za poznavanje pojava čovek ima, sem apstraktnog mišljenja, i iskustvo kao oruđe, kojim kontroliše rezultate mišljenja. A iskustvo kaže da vlast nije reč, nego pojava koja stvarno postoji.
        Egzistencija vlasti dokazuje se kako istorijom tako i posmatranjem savremenih događaja, a da i ne govorimo o tome kako bez pojma vlasti ne može da bude nijedan opis ukupne ljudske delatnosti.
        Uvek kad se odigrava događaj, javlja se čovek ili ljudi, po čijoj volji izgleda da se događaj odigrao. Napoleon III naređuje i Francuzi odlaze u Meksiko. Pruski kralj i Bizmark naređuju i vojska ide u Češku.
        Napoleon I naređuje i vojska ide u Rusiju. Aleksandar I naređuje i Francuzi se pokoravaju Burbonima. Iskustvo nam pokazuje da je događaj, ma kakav bio, uvek u vezi s voljom jednog čoveka ili s voljom nekoliko ljudi, koji su ga naredili.
        Istoričari, po staroj navici po kojoj se uzimalo da u ljudskim poslovima ima božanskog učešća, hoće da nalaze uzrok događaju u izrazu volje one ličnosti koja ima vlast; ali se taj zaključak ne potvrđuje ni razmišljanjem, ni iskustvom.
        S jedne strane, razmišljanje pokazuje da je izraz volje čovekove - njegove reči - samo jedan deo opšte aktivnosti koja se izražava u događaju, kao na primer u ratu ili u revoluciji; i zato, dok se ne prizna nerazumljiva, natprirodna snaga - čudo, ne može se uzeti da reči mogu biti neposredan uzrok pokreta miliona ljudi; s druge strane, kad se čak i uzme da reči mogu biti uzrok događaju, onda istorija pokazuje da izrazi volje istorijskih ličnosti u većini prilika nemaju nikakvog uticaja, to jest, da se njihove zapovesti često ne samo ne izvrše, nego se, ponekad, događa čak sasvim obrnuto od onoga što su one zapovedile.
        Ako ne priznajemo božansko učešće u ljudskim poslovima, ne možemo uzimati da je vlast uzrok događajima.
        Vlast je, s gledišta iskustva, samo zavisnost koja postoji među izrazom volje jedne ličnosti i ispunjavanje te volje od strane drugih ljudi.
        Da bismo objasnili sebi uslove te zavisnosti moramo, pre svega, opet uzeti pojam izraza volje pripisujući ga čoveku, a ne Božanstvu.
        Ako Božanstvo izdaje zapovest, izražava svoju volju, kao što nam kaže istorija drevnih naroda onda izraz te volje ne zavisi od vremena niti je čime izazvan, jer Božanstvo nije ničim vezano s događajem. Ali kad govorimo o zapovestima - o izrazu volje ljudi koji rade u vremenu i koji su vezani među sobom, mi moramo, da bismo objasnili sebi vezu zapovesti s događajima, opet uzeti: prvo, uslove svega što se događa - neprekidnost kretanja u vremenu, kako događaja tako i ličnosti koja zapoveda, i drugo, uslov neminovne veze u kojoj se nalazi ličnost koja zapoveda sa onim ljudima koji izvršuju njenu zapovest.

 
        VI

        Samo izraz volje Božanstva, koje ne zavisi od vremena, može biti u vezi sa čitavim nizom događaja koji treba da se dogode posle nekoliko godina ili vekova, i samo Božanstvo može, ničim ne izazvano, jedino po svojoj volji, odrediti pravac kretanja čovečanstva; a čovek radi u vremenu i sam sudeluje u događaju.
        Kad uspostavimo prvi propušteni uslov - uslov vremena, videćemo da se nijedna zapovest ne može izvršiti ako nije bilo prethodne zapovesti, koja čini da je izvršenje ove druge zapovesti mogućno.
        Nikad se nijedna zapovest ne pojavljuje proizvoljno, niti obuhvata sobom čitav niz događaja, ali svaka zapovest potiče iz druge i nikad nije u vezi sa čitavim nizom događaja, nego uvek samo s jednim momentom događaja.
        Kad na primer, kažemo da je Napoleon zapovedio vojsci da pođe u rat, mi time u isti mah ga stavljamo u jednu zapovest čitav niz postupnih zapovesti, koje zavise jedna od druge. Napoleon nije mogao zapovediti pohod na Rusiju i nije to nikad ni zapovedio. On je danas zapovedio da se napišu takva i takva pisma u Beč, u Berlin i u Petrograd; sutra - ti i ti dekreti i zapovesti vojsci, floti, intendanturi itd. itd. - milioni zapovesti, od kojih se načinio niz zapovesti, koje odgovaraju nizu događaja što su doveli francusku vojsku u Rusiju.
        Kad Napoleon za sve vreme svoje vladavine izdaje zapovesti za ekspediciju u Englesku; kad ni na jedno od svojih preduzeća ne troši toliko truda ni vremena, pa kad, pri svem tom, nijedanput za sve vreme svoje vladavine ne pokuša da izvrši svoju nameru, nego preduzima ekspediciju u Rusiju, s kojom, po svom više puta iskazanom uverenju, smatra da je korisno biti u savezu, to dolazi otuda što prve zapovesti nisu odgovarale, a druge su odgovarale nizu događaja.
        Da se neka zapovest pouzdano izvrši, treba čovek da izda takvu zapovest koja se može izvršiti. A šta se može a šta ne može izvršiti, to nije mogućno znati ne samo kod Napoleonova pohoda u Rusiju, u kome milioni ljudi sudeluju, nego ni kod najprostijeg događaja, jer se pri izvršivanju i jednog i drugog može naići na milione smetnja. Svaka izvršena zapovest uvek je jedna od ogromne množine neizvršenih zapovesti. Sve neizvršive zapovesti ne vežu se s događajem niti bivaju izvršene. Samo one što su izvršive nižu se u postupne nizove zapovesti, koji odgovaraju nizovima događaja, i bivaju izvršene.
        Naša pogrešna predstava, da je zapovest koja je prethodila događaju uzrok događaja, potiče otuda što mi, kad se događaj odigrao i kad su se izvršile one jedne od hiljadu zapovesti koje su bile u vezi s događajima, zaboravljamo one zapovesti koje nisu bile izvršene zato što se nisu mogle izvršiti. Sem toga, glavni izvor naše zablude u tom pogledu dolazi otuda što se u istorijskom opisivanju čitav niz nebrojenih, raznolikih, najsitnijih događaja, kao što je, na primer, sve ono što je dovelo francusku vojsku u Rusiju, ujedinjuje u jedan događaj, prema onom rezultatu koji je doneo taj niz događaja i što se, prema tom ujedinjavanju, ujedinjuje i sav niz zapovesti u jedan izraz volje.
        Mi velimo: Napoleonu se prohtelo da izvrši pohod na Rusiju i on ga je izvršio. A u istini mi nećemo nikad naći u čitavoj Napoleonovoj delatnosti ništa nalik na izraz te volje, nego ćemo videti nizove zapovesti ili izraza njegove volje najrazličnije i najneodređenije upućenih. Iz nebrojenog niza Napoleonovih zapovesti sastavio se određeni niz izvršenih zapovesti za pohod 1812. godine, ne zato što su se te zapovesti razlikovale čime od ostalih, neizvršenih zapovesti, nego zato što se niz tih zapovesti podudario s nizom onih događaja koji su doveli francusku vojsku u Rusiju; isto onako kao što se po mustri nacrta ovakva ili onakva figura ne zato što se zna na koju će se stranu i kako mazati po njoj bojama, nego zato što je po figuri izrezanoj na mustri mazano na sve strane bojom.
        I tako razmatrajući u vremenu vezu zapovesti s događajima, naći ćemo da zapovest ne može nikako biti uzrok događaja, nego da između jednog i drugog ima izvesna određena zavisnost.
        Da bi se razumelo u čemu je ta zavisnost, potrebno je uspostaviti propušteni uslov za svaku zapovest koja dolazi ne od Božanstva, nego od čoveka, a sastoji se u tome da i onaj čovek koji zapoveda učestvuje u događaju.
        Upravo taj odnos onoga koji zapoveda prema onima kojima zapoveda i jest ono što se naziva vlast. Taj odnos je u ovome:
        Radi zajedničke delatnosti ljudi se uvek udružuju u izvesne zajednice, u kojima odnos među ljudima što učestvuju u radu biva uvek jednak, bez obzira na razliku cilja koji je postavljen zajedničkom radu.
        Udružujući se u te zajednice, ljudi se uvek postavljaju među sobom u takav odnos da najveći broj ljudi uzima najveće neposredno učešće, a najmanji broj ljudi - najmanje neposredno učešće u onom zajedničkom radu zbog koga se udružuju.
        Od svih tih zajednica u koje se udružuju ljudi da izvrše zajedničke delatnosti, najvidnija je i najodređenija zajednica - vojska.
        Svaka je vojska sastavljena od najnižih, po vojničkom činu, članova - redova, kojih uvek ima najviše, od malo viših činova, koji zatim dolaze - kaplara i podoficira, kojih je manje od redova, od još viših činova, čiji je broj još manji, itd. do najviše vojne vlasti, koja se koncentriše u jednoj ličnosti.
        Vojničko uređenje može se sasvim tačno izraziti figurom kupe, u kojoj će osnova s najvećim prečnikom biti redovi; viša, uža osnova - viši činovi u vojsci itd. do vrha kupe, kome će najviša tačka biti vojskovođa.
        Prosti vojnici, kojih ima najviše, predstavljaju najniže tačke kupe i njenu osnovu. Vojnik sam neposredno ubija, seče, pali, pljačka i uvek za ta dela dobija zapovest od onih ličnosti koje su nad njim; sam nikad ne zapoveda. Podoficir (broj podoficira je već manji) vrši samo delo ređe nego prost vojnik; on već zapoveda. Oficir još ređe izvršuje samo delo, a još češće zapoveda. General već samo zapoveda trupama da idu, pokazujući im cilj, a gotovo nikad ne upotrebi oružje. A vojskovođa nikad ne može da učestvuje u samom delu i samo izdaje opšte naredbe kako će se kretati mase. Taj isti odnos ličnosti među sobom obeležava se u svakoj ljudskoj zajednici za opštu aktivnost - u zemljoradnji, u trgovini i u svakoj upravi.
        I tako, kad se veštački ne odvajaju sve sastavne tačke kupe - činovi u vojsci ili zvanja i položaji u ma kakvoj upravi ili zajedničkom poslu, od najnižih do najviših, pojavljuje se pravilo po kome se ljudi za izvršenje zajedničkog dela uvek udružuju među sobom tako da što neposrednije učestvuju u izvršivanju dela tim manje mogu zapovedati i tim je veći njihov broj; a što je manje ono neposredno učešće u samom delu, tim više oni zapovedaju i tim je njihov broj manji; tako se to penje od najnižih slojeva do jednog najvišeg čoveka, koji najmanje učestvuje neposredno u događaju a od svih najviše ulaže svoju delatnost na zapovedanje.
        Upravo ovaj odnos ličnosti koje zapovedaju prema onima kojima zapovedaju i čini suštinu pojma što se zove vlast.
        Pošto smo uspostavili vremenske uslove pod kojima se odigravaju svi događaji, mi smo našli da se zapovest izvršuje samo onda kad se ona tiče niza događaja koji joj odgovara. A kad smo uspostavili neophodni uslov veze između onoga što zapoveda i onoga što izvršuje zapovest, mi smo našli da oni što zapovedaju, po samom svome svojstvu, imaju najmanje učešća u samom događaju i da je njihova delatnost upućena samo na zapovedanje.

 
        VII

        Kad se odigrava kakav bilo događaj, ljudi iskazuju svoja mišljenja i želje povodom tog događaja pa pošto događaj potiče iz zajedničkog delanja mnogih ljudi, onda se svakako, ma i približno, ispuni jedno od iskazanih mišljenja ili želja. Kad je jedno od iskazanih mišljenja ispunjeno, onda se to mišljenje vezuje za događaj kao zapovest koja mu je prethodila.
        Ljudi vuku brvno. Svaki iskazuje svoje mišljenje o tome kako i kuda treba vući. Ljudi izvuku brvno i pokaže se da je to učinjeno onako kako je rekao jedan od njih. On je zapovedao. Eto to je zapovest i vlast u svom prvobitnom obliku.
        Onaj ko je više radio rukama manje je mogao misliti o onom što radi, i kombinovati šta može poteći iz opšte aktivnosti i zapovedati. Onaj što je više zapovedao, očevidno je, zbog svoje aktivnosti rečima, manje mogao da radi rukama. Kod većeg skupa ljudi koji svoju aktivnost upućuju jednom cilju još se jače odvaja red ljudi čija je aktivnost utoliko više upućena na zapovedanje ukoliko manje uzimaju učešća u opštoj aktivnosti.
        Čovek, kad radi sam, uvek nosi sam u sebi izvestan niz kombinacija koje su, kako mu se čini, rukovodile njegovom prošlom aktivnošću, koje mu služe kao pravdanje njegove sadašnje aktivnosti i koje ga rukovode u planovima za njegove potonje postupke.
        Tako isto rade i skupovi ljudi, ostavljajući onima koji ne učestvuju u poslu da kroje kombinacije, pravdanja i planove za njihovu zajedničku aktivnost.
        Iz poznatih nam ili nepoznatih uzroka Francuzi počinju da se upropašćuju i kolju između sebe. I uz taj događaj ide podudarno pravdanje kako je to izraz ljudskih volja, i kako je to neophodno za dobro Francuske, za slobodu, za jednakost. Ljudi prestaju da kolju jedan drugoga, i taj događaj prati pravdanje kako je neophodno jedinstvo vlasti, otpor Evropi itd. Ljudi idu sa zapada na istok ubijajući svoje bližnje, i taj događaj prate reči o slavi Francuske, o niskosti Engleske itd. Istorija nam pokazuje da ta pravdanja događaja nemaju nikakvog opšteg smisla i da sama sebi protivureče, kao što je ubistvo čoveka pošto smo mu priznali njegova prava, ili kao ubijanje miliona ljudi u Rusiji zato da se ponizi Engleska. Ali ta pravdanja u savremenom smislu imaju potrebnu vrednost.
        Ta pravdanja skidaju moralnu odgovornost s ljudi koji stvaraju događaje. Ti privremeni ciljevi nalik su na one četke što idu pred vozom da očiste šine: oni čiste put moralne odgovornosti ljudske. Bez tih pravdanja ne bi se moglo objasniti najprostije pitanje, koje se ističe pri razmatranju svakog događaja: kako milioni ljudi izvršuju zajedničke zločine, ratove, ubistva itd.?
        Da li se pri sadašnjim složenim oblicima državnog i društvenog života u Evropi može smisliti kakav god događaj koji ne bi bio propisan, određen, zapoveđen od strane vladalaca, ministara, parlamenata, novina? Ima li kakvog bilo zajedničkog dela koje se ne bi opravdalo državnom celinom, nacionalnošću, evropskom ravnotežom, civilizacijom? Tako se svaki svršeni događaj neizbežno podudara s kakvom iskazanom željom i, kad dobije svoje opravdanje, iznosi se kao proizvod volje jednog ili nekolicine ljudi.
        Ma kuda se krenuo brod kad plovi, pred njim će se uvek videti struja vode koju seče. Kretanje te struje ljudima koji se nalaze na brodu biće jedino kretanje koje opažaju.
        Samo kad izbliza, svakog trenutka, pratimo kretanje te struje i upoređujemo ga s kretanjem broda, uverićemo se da se svaki momenat kretanja struje određuje kretanjem broda, i da nas je navelo na zabludu to što se i mi neosetno krećemo.
        To isto ćemo videti kad pratimo svakog trenutka kretanje istorijskih ličnosti (to jest, kad uspostavimo neophodan uslov za sve što se događa - uslov neprekidnosti kretanja u vremenu) i kad ne ispuštamo iz vida neophodnu vezu istorijskih ličnosti s masama.
        Kad se brod kreće istim pravcem, onda će pred njim biti jedna ista struja; kada često menja pravac, onda će se menjati i struje koje idu pred njim. Ali ma kuda da se okrene, svuda će struja prethoditi njegovom kretanju.
        Ma šta se dogodilo, uvek će se pokazati da je upravo to bilo predviđeno i zapoveđeno. Ma kud se okrenuo brod, ona struja, koja ne upravlja njime, koja ne ubrzava njegovo kretanje, dizaće se pred njim i izgledaće nam izdaleka da se ne samo ona proizvoljno kreće, nego i da upravlja kretanjem broda.
        Istoričari su razmatrali samo one izraze volje istorijskih ličnosti koji su bili u vezi s događajima kao zapovesti, pa su držali da događaji zavise od zapovesti. Mi smo razmatrali same događaje i onu vezu s masama u kojoj se nalaze istorijske ličnosti, pa smo našli da istorijske ličnosti i njihove zapovesti zavise od događaja. A kao nesumnjiv dokaz da je ovaj zaključak tačan služi to što se događaj, ma koliko bilo zapovesti, neće odigrati ako za to ne bude drugih uzroka; ali čim se odigra događaj - pa ma kakav bio - odmah se u gomili svih neprekidno iskazivanih volja raznih ličnosti nađu takve volje koje se prema smislu i prema vremenu dovode u vezu s događajem kao zapovesti.
        Kad dođemo do ovog zaključka, mi možemo neposredno i pozitivno odgovoriti na ova dva bitna pitanja istorije.
        1. Šta je vlast?
        2. Kakva snaga izaziva kretanje naroda?
        Prvo. Vlast je takav odnos izvesne ličnosti prema ostalim ličnostima u kome ta ličnost utoliko manje uzima učešća u delanju ukoliko ona više iskazuje mišljenja, pretpostavki i pravdanja zajedničkog dela koje se izvršuje.
        Drugo. Pokret naroda ne izaziva ni vlast, ni umna aktivnost, na čak ni zajednica tog oboga, kao što su mislili istoričari, nego aktivnost svih ljudi koji učestvuju u događaju i koji se udružuju uvek tako da oni što uzimaju najveće neposredno učešće u događaju primaju na sebe najmanju odgovornost; i obrnuto.
        U moralnom pogledu izgleda da je uzrok događaja vlast, u fizičkom pogledu - oni što se pokoravaju vlasti. Ali pošto se moralna aktivnost ne može ni zamisliti bez fizičke, onda se uzrok događaja ne nalazi ni u jednoj ni u drugoj, nego u zajednici obeju.
        Ili, drugim rečima, pojam uzroka ne može se primeniti na pojavu koju razmatramo.
        U krajnjoj analizi doći ćemo do kruga večnosti, one krajnje granice do koje dolazi um čovečji u svakoj oblasti mišljenja, ako se ne igra svojim predmetom. Elektricitet proizvodi toplotu, toplota proizvodi elektricitet. Atomi se privlače, atomi se odbijaju.
        Kad govorimo o najjednostavnijem dejstvu toplote i elektriciteta ili o atomima, mi ne možemo da kažemo zašto to biva, i velimo da to tako biva zato što se drukčije ne može zamisliti zato što tako mora biti, što je to zakon. A tako isto stoji i sa istorijskim pojavama. Zašto se događa rat ili revolucija? Mi to ne znamo. Znamo samo to da se ljudi, da bi izvršili jedno ili drugo delo, udružuju u izvesnu zajednicu u kojoj svi učestvuju; i mi velimo da je takva ljudska priroda, da je to zakon.

 
        VIII

        Kad bi istorija imala posla sa spoljašnjim pojavama, odredba ovog prostog i očevidnog zakona bila bi dovoljna, i mi bismo svršili naše razmišljanje. Ali se istorijski zakon tiče čoveka. Delić materije ne može da nam kaže kako on uopšte ne oseća potrebu privlačenja i odbijanja, i kako to nije istina; ali čovek, koji je predmet istorije, otvoreno veli: ja sam slobodan i zato nisam podložan zakonima.
        Prisustvo pitanja o slobodi čovekove volje oseća se, ma i neiskazano, na svakom koraku istorije.
        Svi ozbiljni istoričari dolazili su i nehotice na to pitanje. Sve kontradikcije, nejasnosti u istoriji, onaj lažan put kojim ide ta nauka, potiču samo otuda što nije rešeno to pitanje.
        Ako je volja svakog čoveka bila slobodna, to jest, da je svaki mogao raditi onako kako je hteo, onda je sva istorija niz slučajnosti bez veze.
        Ako je makar jedan čovek među milionima ljudi u periodu od hiljadu godina mogao postupiti slobodno, to jest onako kako je hteo, onda je očevidno da taj jedan slobodan postupak toga čoveka, protivan zakonima, uništava mogućnost da postoje ma kakvi zakoni za sve čovečanstvo.
        Ako ima makar jedan zakon koji upravlja ljudskim delima, onda ne može biti slobodne volje jer ljudska volja mora biti podložna tome zakonu.
        U ovoj kontradikciji leži pitanje o slobodi volje, koje je od najstarijih vremena zanimalo najbolje umove čovečanstva i koje je od najstarijih vremena pokrenuto u celom svom ogromnom značenju.
        Pitanje je u tome što mi, kad gledamo čoveka kao predmet posmatranja s koje bilo tačke gledanja - bogoslovske, istorijske, etičke, filozofske - nalazimo opšti zakon neminovnosti, kome je on podložan isto onako kao i sve što postoji. A kad gledamo na njega iza sebe, kao na ono čega smo svesni, osećamo se slobodni.
        Ta je svest sasvim odvojen i nezavisan od razuma izvor samopoznanja. Čovek pomoću razuma posmatra sam sebe; a samo pomoću svesti poznaje sam sebe.
        Bez svesti se ne može zamisliti nikakvo posmatranje niti primena razuma.
        Da bi čovek mogao shvatiti, posmatrati, praviti umne zaključke, mora prvo biti svestan da je živ. Živ čovek ne poznaje sebe drukčije nego kao biće koje hoće, to jest, svestan je svoje volje. A svoje volje, koja je suština njegovog života, čovek je svestan kao slobodne i ne može je drukčije biti svestan.
        Ako čovek, kad se podvrgne posmatranju, vidi da se njegova volja upravlja uvek po jednom i istom zakonu (ako posmatra neophodnost uzimanja hrane, ili delatnost mozga, ili ma šta bilo), on ne može razumeti taj uvek jednak pravac svoje volje drukčije nego kao njeno ograničenje. Ono što ne bi bilo slobodno, ne bi moglo biti ni ograničeno. I upravo zato mu izgleda volja čovekova ograničena što je on ne zna drukčije nego kao slobodnu.
        Vi velite: ja nisam slobodan. Ali ja sam digao i spustio ruku. Svaki razume da je ovaj nelogičan odgovor neoboriv dokaz slobode.
        Ovaj je odgovor izraz svesti koja nije podložna razumu.
        Kad svest o slobodi ne bi bila odvojen i nezavisan od razuma izvor samopoznanja, ona bi se potčinjavala rasuđivanju i iskustvu; ali u istini takvog potčinjavanja nema nikad, niti se može zamisliti.
        Niz iskustava i rasuđivanja kazuje svakom čoveku da je on, kao predmet posmatranja, podložan izvesnim zakonima, i čovek im se pokorava i nikad se ne bori sa zakonom teže ili neprobojnosti kad ga već jednom pozna. Ali taj isti niz iskustava i rasuđivanja kazuje mu da je potpuna sloboda, koju on saznaje u sebi, nemogućna, da svaka njegova radnja zavisi od njegove organizacije, od njegovog karaktera i od motiva koji na njega utiču; nego čovek se nikad ne pokorava zaključcima tih iskustava i rasuđivanja.
        Kad čovek sazna iz iskustva i rasuđivanja da kamen pada dole, on u to tvrdo veruje i u svakoj prilici očekuje da se izvrši zakon koji je saznao.
        Ali kad tako isto pouzdano sazna da je njegova volja podložna zakonima, on u to ne veruje, niti može da veruje.
        Ma koliko puta da je iskustvo i razmišljanje pokazalo čoveku da će on, u jednim istim prilikama i s jednim istim karakterom učiniti ono ono što je i ranije činio, on će se, pristupajući i po hiljaditi put u tim istim prilikama i s tim istim karakterom delu koje se uvek isto svršava, izvesno osetiti onako isto uveren da može raditi kako on hoće, kao i pre iskustva.
        Svaki čovek, i divljak i mislilac, ma kako mu i razmišljanje i iskustvo neodoljivo dokazivali da je nemogućno zamisliti dva različita postupka u jednim i istim prilikama, oseća da bez te besmislene predstave (koja je suština slobode) ne može ni zamisliti sebi život. On oseća da to, ma kako bilo nemogućno, postoji; jer bez te predstave slobode on ne samo što ne bi razumeo život, nego ne bi mogao živeti nijednog trenutka.
        On ne bi mogao živeti zato što su sve ljudske težnje, sve pobude za život, samo težnje da se uveća sloboda.
        Bogatstvo - sirotinja, slava - ništavilo, vlast - potčinjenost, snaga - slabost, zdravlje - bolest, obrazovanje - neznanje, rad - besposlica, sitost - glad, vrlina - porok, to su sve samo veći ili manji stupnjevi slobode.
        Ne može se zamisliti čovek bez slobode drukčije nego da nema života.
        Što pojam o slobodi izgleda razumu kao besmislena kontradikcija, kao mogućnost da se izvrše dva različita postupka u jednim istim uslovima, ili kao dejstvo bez uzroka, to samo dokazuje da svest nije podložna razumu.
        Upravo ono nepokolebljivo, neoborivo saznanje slobode, koje nije podložno iskustvu ni razmišljanju, koje priznaju svi mislioci i osećaju svi ljudi bez izuzetka, saznanje bez koga se ne može zamisliti nikakva ideja o čoveku, i čini drugu stranu pitanja.
        Čovek je tvorevina svemogućeg, preblagog i sveznajućeg Boga. A šta je to greh, o kome pojam potiče iz svesti o čovekovoj slobodi? To vam je pitanje bogoslovije.
        Dela su ljudska podložna opštim, nepromenjivim zakonima, koji se dokazuju statistikom. Pa u čemu je odgovornost čovekova pred društvom, o kojoj pojam potiče iz svesti o slobodi? To je pitanje prava.
        Postupci čovekovi potiču iz njegovog urođenog karaktera i iz motiva koji utiču na njega. Šta je to savest i saznanje, jesu li dobri ili zli postupci koji potiču iz svesti o slobodi? To je pitanje etike.
        Čovek, u vezi sa opštim životom čovečanstva, izgleda da je potčinjen zakonima koji određuju taj život. Ali taj isti čovek, nezavisno od te veze, izgleda kao slobodan. Kako treba razmatrati prošli život naroda i čovečanstva - da li kao proizvod slobodne ili neslobodne ljudske delatnosti? Ovo je pitanje istorije.
        Samo u naše samouvereno doba popularisanja znanja, zahvaljujući najjačem oruđu neznanja - širenju štampanja knjiga, pitanje o slobodi volje svedeno je na takav teren na kakvom ne može ni biti samog pitanja. U naše vreme većina takozvanih naprednih ljudi, to jest gomila neznalica, primila je radove ispitivača prirode, koji se bave jednom stranom pitanja, kao rešenje celog pitanja.
        Duše i slobode nema, jer se čovekov život izražava pokretima muskula, a muskulni pokreti zavise od rada živaca; duše i slobode nema, jer smo mi u neznanom periodu vremena postali od majmuna - govore, pišu i štampaju oni, uopšte ne sluteći da su pre hiljadama godina sve religije, svi mislioci ne samo priznali, nego nisu nikad ni odricali upravo onaj isti zakon neminovnosti za koji se oni sad toliko staraju da ga dokažu fiziologijom i uporednom zoologijom. Oni ne vide da je uloga prirodnih nauka u tom pitanju samo to da posluže kao oruđe za rasvetljenje jedne njegove strane. Jer ono da su razum i volja, s gledišta posmatranja, samo lučenje (sécrétion) mozga, i ono da se čovek, prema opštem zakonu, mogao razviti iz nižih životinja u neznanom periodu vremena, objašnjava samo s nove strane istinu koju su pre hiljadama godina priznavale sve religije i filozofske teorije, istinu - da je čovek, s gledišta razuma, podložan zakonima neminovnosti; ali ni za dlaku ne pomiče raspravu pitanja, koje ima drugu, suprotnu stranu, zasnovanu na svesti o slobodi.
        Ako su ljudi postali od majmuna u neznanom periodu vremena, onda je to toliko isto razumljivo koliko i ono da su ljudi postali od pregršti zemlje u poznatom periodu vremena (u prvom je slučaju x vreme, u drugom poreklo), i pitanje o tome kako će složiti svest o slobodi čovekovoj sa zakonom neminovnosti, kome je podložan čovek, ne može se rešiti uporednom fiziologijom i zoologijom, jer u žabi, belom zecu i majmunu možemo posmatrati samo muskulno-živčanu delatnost, a u čoveku - i muskulno-živčanu delatnost i svest.
        Ispitivači prirode i njihovi poklonici, koji misle da će raspraviti to pitanje, nalik su na one zidare koje bi čovek namestio da olepe jednu stranu crkvenog zida, a koji bi, koristeći se odsustvom glavnog neimara, u nastupu revnosti zamazali svojim malterom i prozore, i ikone, i skele, i još ne utvrđene zidove i radovali se kako to, s njihovog zidarskog gledišta, sve izlazi ravno i glatko.

 
        IX 

 Rešenje pitanja o slobodi i neminovnosti za istoriju ima nad drugim granama znanja u kojima se to pitanje rešavalo to preimućstvo što za istoriju to pitanje nije samo u vezi sa egzistencijom čovekove volje, nego sa opisivanjem pojava te volje u prošlosti i u izvesnim uslovima.
        Istorija, po rešenju toga pitanja, dolazi prema ostalim naukama u onaj položaj koji zauzima empirička nauka prema spekulativnim naukama.
        Istorija ima da proučava ne samu volju čovekovu, nego i našu predstavu o njoj.
        I zbog toga za istoriju ne postoji, kao za teologiju, etiku i filozofiju, nerazrešiva tajna ujedinjavanja slobode i neminovnosti. Istorija razmatra predstavu o čovekovom životu, u kojoj se ujedinjavanje tih dveju kontradikcija već izvršilo.
        U istinskom životu svaki istorijski događaj, svaki čovekov čin razume se veoma jasno i određeno, a ne oseća se ni najmanja kontradikcija, pri svem tom što svaki događaj izgleda delimično slobodan, delimično neminovan.
        Da bi filozofija istorije rešila pitanje kako se ujedinjuju sloboda i neminovnost i šta je suština ta dva pojma, ona može i treba da ide putem protivnim onom putu kojim su išle druge nauke. Mesto toga što bi, pošto definiše same za sebe pojmove o slobodi i neminovnosti, podvodila pod sastavljene definicije pojave života, istorija treba da iz ogromne količine pojava koje njoj pripadaju i koje uvek izgledaju zavisne od slobode i neminovnosti, izvede definiciju samih pojmova slobode i neminovnosti.
        Razmatrali mi ma kakvu predstavu o delatnosti mnogih ljudi ili jednog čoveka, mi je nećemo razumeti drukčije nego kao proizvod delimične slobode čovekove, delimično zakona neminovnosti.
        Govorimo li o seobi narodâ i najezdama varvara, ili o naredbama Napoleona III, ili o postupku kakvog čoveka izvršenom pre jednog sata, koji je bio u tome što je od nekoliko pravaca za šetnju izabrao jedan pravac - mi nećemo videti ni najmanje kontradikcije. Mera slobode i neminovnosti, koja upravlja postupcima tih ljudi jasno nam je određena.
        Veoma je često različna predstava o većoj ili manjoj slobodi, prema različnoj tački gledišta s koje posmatramo pojavu; ali nam, uvek podjednako, svaki čin čovekov izgleda kao izvesno ujedinjenje slobode i neminovnosti. U svakom činu koji razmatramo vidimo izvestan deo slobode i izvestan deo neminovnosti. I uvek, što više vidimo slobode u ma kakvom bilo činu, tim manje vidimo neminovnosti; i što više neminovnosti, tim manje slobode.
        Odnos slobode prema neminovnosti umanjuje se i uvećava prema onoj tački posmatranja s koje se gleda postupak; ali taj odnos ostaje uvek u obrnutoj srazmeri.
        Čovek koji se, kad se davi, hvata za drugog i njega utopi, ili iznurena dojenjem deteta gladna mati koja ukrade hranu, ili čovek naučen na disciplinu koji po komandi u stroju ubija čoveka bez odbrane, izgledaju onome ko zna prilike u kojima su se nalazili ti ljudi manje krivi, to jest manje slobodni a više podložni zakonu neminovnosti, a izgledaju više slobodni onome ko ne zna da se onaj čovek i sam davio, da je mati bila gladna, da je vojnik bio u stroju, itd. Isto tako i čovek koji je pre dvadeset godina izvršio ubistvo pa posle toga mirno i bezopasno živi u društvu izgleda onom ko razmatra njegovo delo posle dvadeset godina manje kriv i postupak njegov - više podložan zakonu neminovnosti, a izgleda više slobodan onome ko je razmatrao to delo jedan dan pošto je izvršeno. A isto tako svaki postupak čoveka ludog, pijanog ili jako razdraženog izgleda onome ko zna duševno stanje onoga ko je izvršio delo manje slobodan a više neminovan, i više slobodan a manje neminovan onome ko to ne zna. U svim tim slučajevima pojam o slobodi uvećava se ili umanjuje i prema tome umanjuje se ili uvećava pojam o neminovnosti, prema onoj tački gledišta s koje se razmatra postupak. I tako što izgleda veća neminovnost, tim manja izgleda sloboda. I obrnuto.
        Religija, zdrav smisao čovečanstva, nauka o pravu i sama istorija podjednako shvataju taj odnos između neminovnosti i slobode.
        Svi slučajevi bez izuzetka u kojima se uvećava ili umanjuje naša predstava o slobodi i o neminovnosti imaju samo ova tri osnova:
        1. Odnos čoveka koji je izvršio postupak prema spoljašnjem svetu,
        2. prema vremenu i
        3. prema uzrocima koji su izazvali delo.
        Prvi je osnov više ili manje vidan odnos čoveka prema spoljašnjem svetu, više ili manje jasan pojam o onom određenom mestu koje svaki čovek zauzima prema svemu što istovremeno s njim postoji. To je onaj osnov usled koga je očevidno da je čovek koji se davi manje slobodan a više podložan neminovnosti nego čovek koji stoji na suvu; to je onaj osnov usled koga dela onog čoveka što živi u tesnoj vezi sa ostalim ljudima u gusto naseljenom mestu, dela čoveka vezanog porodicom, službom, poslovima, izgledaju nesumnjivo manje slobodna a više podložna neminovnosti nego dela čoveka samohranog i usamljenog.
        Kad posmatramo samog čoveka, bez njegovih odnosa prema svemu što ga okružuje, onda nam svako njegovo delo izgleda slobodno. Ali kad vidimo ma kakav njegov odnos prema onom što ga okružava, ako vidimo njegovu vezu sa čim bilo, s čovekom koji s njim razgovara, s knjigom koju čita, s poslom kojim je zauzet, čak i s vazduhom koji ga okružava, sa svetlošću čak koja obasjava predmete oko njega, videćemo kako svi ti uslovi utiču na njega i upravljaju makar jednom stranom njegove delatnosti. I ukoliko više vidimo tih uticaja, utoliko se umanjuje naša predstava o njegovoj slobodi a uvećava se predstava o neminovnosti kojoj je on podložan.
        Drugi je osnov više ili manje vidan vremenski odnos čoveka prema svetu: više ili manje jasan pojam o onom mestu koje čovekovo delo zauzima u vremenu. To je onaj osnov zbog koga pad prvog čoveka, čija je posledica postanak ljudskog roda, izgleda očevidno manje slobodan nego stupanje u brak današnjeg čoveka. To je onaj osnov zbog koga život i rad onih ljudi što su živeli pre toliko vekova, i kad je vezan sa mnom u vremenu, ne može mi izgledati toliko slobodan kao savremeni život, čije su mi posledice još nepoznate.
        Postupnost predstave o većoj ili manjoj slobodi i neminovnosti u tom pogledu zavisi od većeg ili manjeg razmaka vremena od izvršenja postupka do suđenja o njemu.
        Ako razmatram postupak koji sam izvršio pre jednog minuta, u približno ovim istim prilikama u kojima se sad nalazim, meni moj postupak izgleda nesumnjivo slobodan. Ali ako sudim o postupku izvršenom pre mesec dana, onda, pošto se nalazim u drugim prilikama, nehotice priznajem da mnogo štošta korisno, prijatno i čak neophodno, što je poteklo iz tog postupka, ne bi imalo mesta da taj postupak nije bio izvršen. Ako se sećanjem prenesem na još davniji postupak, za deset godina i više, onda će mi posledice moga postupka biti još očevidnije; i meni će teško biti da zamislim šta bi bilo da nije bilo tog postupka. I što se budem dalje prenosio u prošlost sećanjem, ili, što je jedno isto, suđenjem, time će moje razmišljanje o slobodi postupka bivati sumnjivije.
        Istu tu progresiju uverljivosti o učešću slobodne volje u zajedničkim delima čovečanstva nalazimo i u istoriji. Događaj koji se danas odigra izgleda nam nesumnjivo kao proizvod svih poznatih ljudi; ali u davnijem događaju već vidimo njegove neizbežne posledice, bez kojih ne možemo ništa drugo da zamislimo. I što u proučavanju događaja zalazimo dublje u prošlost, time nam oni izgledaju manje proizvoljni.
        Austrijsko-pruski rat izgleda nam kao nesumnjiva posledica dela lukavog Bizmarka i tome slično.
        Napoleonovi ratovi još nam izgledaju, mada već sumnjivo, kao proizvodi volje heroja; ali u krstaškim ratovima već vidimo događaj koji određeno zauzima svoje mesto i bez koga se ne može zamisliti nova istorija Evrope, mada je letopiscima krstaških ratova taj događaj isto tako izgledao samo kao proizvod volje nekih ličnosti. U seobi naroda nikome već u naše doba ne pada na um da bi od ćudi Atiline zavisilo obnavljanje evropskog mira. Što dalje u prošlost prenosimo u istoriji predmet posmatranja, tim sumnjivija biva sloboda onih ljudi koji su stvarali događaje, a tim očevidniji zakon neminovnosti.
        Treći je osnov veća ili manja pristupačnost za nas one beskrajne veze uzroka koja je neizbežan zahtev razuma i u kojoj svaka razumljiva pojava, i zato svako delo čovekovo, mora imati svoje određeno mesto, kao posledica prethodnima i kao uzrok onima što dolaze posle.
        To je onaj osnov zbog koga nam dela naša i drugih ljudi izgledaju, s jedne strane, tim slobodnija i manje podložna neminovnosti što su nam poznatiji oni fiziološki, psihološki i istorijski zakoni, izvedeni iz posmatranja, kojima je čovek podložan i što smo tačnije zapazili fiziološki, psihološki ili istorijski uzrok dela; s druge strane, što je prostije samo delo koje smo posmatrali i što je običniji po karakteru i pameti onaj čovek čije delo razmatramo.
        Kad nikako ne shvatamo uzroke postupku, bilo to zločin, plemenito delo ili čak postupak koji se ne razlikuje po dobru i po zlu, mi u takvom postupku priznajemo najveći deo slobode. U slučaju zločina, mi pre svega tražimo da se takav postupak kazni; u slučaju dobrog dela, mi pre svega cenimo takav postupak. Kad je delo neodređeno, onda priznajemo najveću individualnost, originalnost, slobodu. Ali ako nam je ma jedan od nebrojenih uzroka poznat, mi već priznajemo izvestan deo neminovnosti i manje tražimo da se kazni zločin, manje priznajemo zasluge dobrom delu, manje slobode u postupku koji nam se činio originalan. To što je zločinac odgajen među zlikovcima već ublažava njegovu krivicu. Samopregorevanje očevo, materino - samopregorevanje koje može biti nagrađeno razumljivije je nego bezrazložno samopregorevanje, i zato izgleda da manje zaslužuje simpatije, da je manje slobodno. Osnivač sekte, partije, pronalazač manje nas začudi kad znamo kako je i čime je bila pripremljena njegova delatnost. Ako imamo veliki niz iskustava, ako je naše posmatranje neprestano upućeno da tražimo u ljudskim delima uzajamne veze između uzroka i posledica, onda nam ljudska dela izgledaju utoliko više neminovna a manje slobodna ukoliko tačnije vezujemo posledice sa uzrocima. Ako su dela koja razmatramo prosta i ako smo imali da posmatramo ogromnu množinu takvih dela, onda će naša predstava o njihovoj neminovnosti biti još potpunija. Nepošten postupak sina nepoštenog oca, rđavo vladanje žene koja je zapala u izvesnu okolinu, povratak pijanice u pijanstvo i tome slično - to su postupci koji nam utoliko manje izgledaju slobodni ukoliko nam je razumljiviji njihov uzrok. A ako i sam onaj čovek čije delo posmatramo stoji na najnižem stupnju umnog razvitka, kao dete, sumanut, budala, onda mi, pošto znamo uzroke njegovog dela i jednostavnost karaktera i uma, već vidimo toliko veliki deo neminovnosti a toliko mali deo slobode da možemo unapred kazati postupak čim nam je poznat uzrok koji treba da izazove delo.
        Samo na ova tri osnova počivaju neuračunljivost zločina i olakšavajuće okolnosti koje postoje u svima zakonodavstvima.
        Uračunljivost izgleda veća ili manja, prema većem ili manjem poznavanju prilika u kojima se nalazio čovek čiji se postupak sudi, prema većem ili manjem razmaku vremena od izvršenja dela do suđenja o njemu i prema većem ili manjem shvatanju uzroka koji su proizveli postupak.

 
        X

        I tako se naša predstava o slobodi i neminovnosti postepeno umanjuje i uvećava, prema većoj ili manjoj vezi sa spoljašnjim svetom, prema većem ili manjem razmaku vremena i prema većoj ili manjoj zavisnosti od uzroka u kojima razmatramo pojavu života čovekova.
        Tako, kad ispitujemo takav položaj čovekov u kome je veza sa spoljašnjim svetom najpoznatija, u kome je period vremena suđenja od vremena izvršenja dela najveći i u kom su uzroci dela najrazumljiviji, onda ćemo dobiti pojam o najvećoj neminovnosti a o najmanjoj slobodi. A kad ispitujemo čoveka u najmanjoj zavisnosti od spoljašnjih prilika; kad je njegovo delo izvršeno u najbližem momentu do sadašnjeg i kad su nam uzroci njegovog dela nerazumljivi, onda ćemo dobiti predstavu o najmanjoj neminovnosti a o najvećoj slobodi.
        Ali ni u jednom ni u drugom slučaju ne možemo nikad zamisliti ni potpunu slobodu ni potpunu neminovnost, pa ma kako izmenili svoju tačku gledanja, ma kako objašnjavali sebi onu vezu u kojoj se nalazi čovek sa spoljašnjim svetom, ili ma kako nam ona izgledala razumljiva, ma koliko produžavali ili skraćivali period vremena, ma kako nam bili razumljivi ili nerazumljivi uzroci.
        1. Ma kako mi zamišljali čoveka odvojenog od uticaja spoljašnjeg sveta, mi nećemo nikad dobiti pojam o slobodi u prostoru. Svaki čin čovekov neizbežno je uslovljen samim telom čovekovim i onim što ga okružava. Ja podignem ruku i spustim je. Moj čin mi izgleda slobodan; ali kad se zapitam: mogu li dići ruku u svakom pravcu, ja vidim da sam podigao ruku u onom pravcu u kome je za taj čin bilo manje prepreka kako u telima što su oko mene tako i u sklopu moga tela. Kad sam od svih mogućih pravaca izabrao jedan, ja sam ga izabrao zato što je u tom pravcu bilo manje prepreka. Da bi moj čin bio slobodan, potrebno je da ne naiđe ni na kakve prepreke. Da bismo zamislili čoveka slobodnog, moramo ga zamisliti izvan prostora, što je očevidno nemoguće.
        2. Ma koliko primicali vreme suđenja vremenu izvršenja postupka, mi nikad nećemo dobiti pojam slobode u vremenu. Jer ako ispitujem postupak izvršen pre jedne sekunde, ja ipak moram priznati da postupak nije slobodan, jer je prikovan za onaj momenat vremena u kome je izvršen. Mogu li ja dići ruku? Ja je dignem; ali se pitam: da li sam mogao da ne podignem ruku u onaj već prošli moment vremena? Da bih se uverio o tome, ja idućeg momenta ne dižem ruku. Ali ja to nisam podigao ruku u onom prvom momentu, kad sam se pitao o slobodi. Prošlo je vreme, a nije bilo u mojoj vlasti da ga zadržim, i ona ruka koju sam onda digao, i onaj vazduh u kome sam onda učinio onaj pokret, već nije ovaj vazduh koji me sad okružava, niti je ona ruka koju sad ne pokrećem. Onaj moment u kome je izvršen prvi pokret ne može se vratiti, i u onom momentu mogao sam učiniti samo jedan pokret, i ma kakav pokret da sam učinio, taj je pokret mogao biti samo jedan. To što ja u idućem trenutku nisam podigao ruku nije dokazalo da sam mogao da je ne podignem. I pošto je moj pokret morao biti samo jedan, u jednom momentu vremena, to on i nije mogao biti drugi. Da bih ga zamislio kao slobodnog, treba da ga zamislim u sadašnjosti, na granici prošlosti i budućnosti, to jest izvan vremena, što je nemogućno.
        3. Ma kako se uvećavala teškoća razumevanja uzroka, mi nikad nećemo doći do predstave o potpunoj slobodi, to jest do odsustva uzroka. Ma koliko da nam je nerazumljiv uzrok izražavanja volje u kakvom mu drago našem ili tuđem postupku, pamet prvo zahteva da se pretpostavi i traži uzrok, bez koga se ne može zamisliti nikakva pojava. Ja podižem ruku da izvršim postupak nezavisan od svakog uzroka, ali to što hoću da izvršim postupak koji nema uzroka jeste uzrok mog postupka.
        Ali čak i kad bismo zamislili čoveka sasvim odvojenog od svakog uticaja, pa ispitivali smo njegov trenutni postupak u sadašnjosti i pretpostavili da on nije izazvan nikakvim uzrokom, kad bismo uzeli beskrajno mali ostatak neminovnosti ravan nuli, mi ni tada ne bismo došli do pojma o potpunoj slobodi čovekovoj; jer biće ne prima na sebe uticaje spoljašnjeg sveta, koje se nalazi izvan vremena i koje ne zavisi od uzroka, već nije čovek.
        Isto tako ne možemo nikad zamisliti ljudski čin bez učešća slobode, podložan samo zakonu neminovnosti.
        1. Ma koliko da se uvećava naše znanje onih prostornih uslova u kojima se nalazi čovek, to znanje ne može nikad biti potpuno, jer je broj tih uslova beskrajno veliki, onako kao što je i prostor beskrajan. I tako čim nisu određeni svi uslovi uticaja na čoveka, to i nema potpune neminovnosti, nego ima izvestan deo slobode.
        2. Ma koliko da produžujemo period vremena od one pojave koju ispitujemo do vremena suđenja, taj će period imati svoj kraj, a vreme je beskrajno i zato ni u tom pogledu ne može nikad biti potpune neminovnosti.
        3. Ma koliko da nam je poznat niz uzroka ma kakvog dela, mi nećemo nikad znati čitav niz, jer je beskrajan, na ni tu nećemo dobiti nikad potpunu neminovnost.
        Ali, sem toga, kad bismo, čak, uzevši da postoji ostatak najmanje slobode ravan nuli, priznali u kom bilo slučaju, na primer kod čoveka koji umire, kod zametka, kod idiota, potpuno odsustvo slobode, mi bismo tim samim uništili sam pojam o čoveku koji ispitujemo; jer čim nema slobode, nema ni čoveka. I zato je nemogućno zamisliti da je čovekov čin podložan samo zakonu neminovnosti, bez najmanjeg ostatka slobode, kao što je nemogućno zamisliti i potpuno slobodan čovekov čin.
        I tako da bismo zamislili sebi radnju čovekovu, podložnu samo zakonu neminovnosti, bez slobode, mi moramo uzeti da se zna beskrajna količina prostornih uslova, beskrajno veliki period vremena i beskrajan niz uzroka.
        Da bismo zamislili čoveka sasvim slobodnog, nepodložnog zakonu neminovnosti, mi ga moramo zamisliti samog izvan prostora, izvan vremena i izvan zavisnosti od uzroka.
        U prvom slučaju, kad bi moglo biti neminovnosti bez slobode, došli bismo dotle da definišemo zakon neminovnosti tom istom neminovnošću, to jest, došli bismo do forme bez sadržine.
        U drugom slučaju, kad bi moglo biti slobode bez neminovnosti, došli bismo do bezuslovne slobode van prostora, vremena i uzroka, koja upravo zbog toga što bi bila bezuslovna i ne bi se ničim ograničavala, ne bi bila ništa ili bi bila samo sadržina bez forme.
        Ukratko, došli bismo do ona dva osnova iz kojih se formira sav čovekov pogled na svet - do neshvatljive suštine života i do zakona koji određuju tu suštinu.
        Razum kaže:
        1. Prostor sa svima oblicima koje mu daje njegova vidljivost - materija - beskrajan je i drukčije se ne može ni zamisliti. - 2. Vreme je beskrajno kretanje bez i jednog momenta mira i ono se ne može ni zamisliti drukčije. - 3. Veza uzroka i posledica nema početka i ne može imati kraja.
        Svest veli:
        1. Ja sam jedan, i sve što postoji, to je samo ja; dakle, ja obuhvatam prostor; - 2. ja merim prolazno vreme nepomičnim momentom sadašnjosti, u kome jedino znam sebe kao živog; dakle, ja sam van vremena, i - 3. ja sam van uzroka, jer osećam da sam ja uzrok svake pojave u svome životu.
        Razum iskazuje zakone neminovnosti. Svest iskazuje suštinu slobode.
        Sloboda, ničim neograničena, to je suština života u svesti čovekovoj. Neminovnost bez sadržine, to je razum čovekov s njegova tri oblika.
        Sloboda je ono što se ispituje. Neminovnost je ono što ispituje. Sloboda je sadržina. Neminovnost je oblik.
        Samo kad se razdvoje dva izvora poznanja, što stoje jedan prema drugom kao oblik prema sadržini, dobijaju se odelito pojmovi o slobodi i o neminovnosti, koji se uzajamno isključuju i koji su neshvatljivi.
        Samo kad su oni združeni dobija se jasna predstava o čovekovom životu.
        Izvan ta dva pojma što uzajamno određuju svoj položaj u svojoj zajednici - kao oblik prema sadržini - ne može biti nikakve predstave o životu.
        Sve što mi znamo o ljudskom životu, to je samo izvestan odnos slobode prema neminovnosti, to jest svesti prema zakonima razuma.
        Sve što mi znamo o spoljašnjem svetu prirode, to je samo izvestan odnos prirodnih snaga prema neminovnosti, ili suštine života prema zakonima razuma.
        Snage života prirode nalaze se izvan nas i mi ih ne možemo saznati, i mi te snage nazivamo težom, inercijom, elektricitetom, životnom snagom itd.; ali snagu života čovekovog možemo saznati, i mi je nazivamo slobodom.
        Ali kao što nam je teža, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koju opaža svaki čovek, samo utoliko poznata ukoliko znamo zakone neminovnosti ko joj je ona podložna (od prvog saznanja da su sva tela teška do Njutnovog zakona), isto nam je tako i snaga slobode, koja je sama za sebe neshvatljiva, a koje je svako svestan, samo utoliko razumljiva ukoliko znamo zakone neminovnosti kojima je ona podložna (počinjući od onog da svaki čovek umire na do saznanja najsloženijih ekonomskih ili istorijskih zakona).
        Svako je znanje samo podvođenje suštine života pod zakone razuma.
        Čovekova sloboda razlikuje se od svake druge snage time što tu snagu čovek saznaje; ali se pred razumom ona ničim ne razlikuje od ma kakve druge snage. Snage teže, elektriciteta ili hemijskog afiniteta samo se time i razlikuju jedna od druge što su te snage različno definisane razumom. Isto tako i snaga slobode čovekove razlikuje se pred razumom od ostalih snaga prirodnih samo onom definicijom koju joj daje taj razum. A sloboda bez neminovnosti, to jest bez zakona razuma koji je definišu, ne razlikuje se ničim od teže, ili toplote, ili snage rastenja; ona je razumu samo trenutno neopredeljivo opažanje života.
        I kao što neopredeljiva suština snage koja pokreće nebeska tela, neopredeljiva suština snage toplote, elektriciteta, ili snage hemijskog afiniteta, ili životne snage čine sadržinu astronomije, fizike, hemije, botanike, zoologije itd., isto tako suština snage slobode čini sadržinu istorije. Ali kao što svaka nauka izučava manifestaciju te nepoznate suštine života, i kao što la suština može biti samo predmet metafizike, isto je tako i manifestacija snage ljudske slobode u prostoru, vremenu i zavisnosti od uzroka predmet istorije, a sama sloboda predmet metafizike.
        U empiričkim naukama ono što nam je poznato zovemo zakonima neminovnosti; a ono što nam je nepoznato zovemo životnom snagom. Životna snaga to je samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o suštini života.
        Isto tako i u istoriji ono što nam je poznato zovemo zakonima neminovnosti; ono što je nepoznato - slobodom. Sloboda je za istoriju samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o zakonima čovekovog života.

 
        XI

        Istorija ispituje manifestacije čovekove slobode u vezi sa spoljašnjim svetom, u vremenu i u zavisnosti od uzroka, to jest određuje tu slobodu zakonima razuma, i zato je istorija samo utoliko nauka ukoliko je ta sloboda određena tim zakonima.
        Priznavanje ljudske slobode kao snage koja može uticati na istorijske događaje, to jest nepotčinjene zakonima, to je za istoriju ono isto što je za astronomiju priznavanje slobodne snage kretanja nebeskih tela.
        To priznavanje uništava mogućnost da postoje zakoni, to jest da postoji ma kakvo znanje. Ako postoji makar jedno telo koje se slobodno kreće, onda ne postoje više zakoni Keplerovi i Njutnovi i ne postoji više nikakva predstava o kretanju nebeskih tela. Ako postoji makar jedan slobodan postupak čovekov, onda ne postoji nijedan istorijski zakon, niti ikakva predstava o istorijskim događajima.
        Za istoriju postoje linije kretanja ljudskih volja i jedan njihov kraj gubi se u nepoznatom, a na drugom njihovom kraju kreće se u prostoru, u vremenu i u zavisnosti od uzroka svest o ljudskoj slobodi u sadašnjosti.
        Što se više razmiče pred našim očima to polje kretanja, tim su jasniji zakoni tog kretanja. Uhvatiti i definisati te zakone, to je zadatak istorije.
        Sa one tačke gledanja s koje nauka gleda sad na svoj predmet, onim putem kojim ide tražeći u slobodnoj ljudskoj volji uzroke pojava, ona ne može izraziti zakone, jer ma kako mi ograničavali ljudsku slobodu, čim smo je priznali kao snagu nepodložnu zakonima, zakoni ne mogu postojati.
        Samo kad ograničimo tu slobodu do beskrajnosti, to jest kad je ispitujemo kao beskrajno malu količinu, uverićemo se da su sasvim nedostižni uzroci, i onda će istorija mesto traženja uzroka staviti sebi u zadatak da traži zakone.
        Traženje tih zakona već je davno početo i oni novi načini mišljenja što treba istorija da ih usvoji izrađuju se uporedo sa samouništavanjem, kojem ide stara istorija, jednako sitneći i sitneći uzroke pojava.
        Tim su putem išle sve ljudske nauke. Matematika, najtačnija među naukama, kad dođe do beskrajno male količine, ostavlja proces sitnjenja na pristupa novom procesu sabiranja nepoznatih, beskrajnih malih količina. Odstupajući od pojma o uzroku, matematika traži zakon, to jest osobine zajedničke svim nepoznatim beskrajno malim elementima.
        Tim istim putem mišljenja išle su i ostale nauke, iako u drugom obliku. Kad je Njutn izrekao zakon teže, on nije kazao da sunce ili zemlja ima osobinu da privlači; on je rekao da svako telo, od najkrupnijeg do najmanjeg, ima osobinu kao da privlači jedno drugo, to jest, on je ostavio na stranu pitanje o uzroku kretanja tela, na kazao osobinu koju ima svako telo, od beskrajno velikih na do beskrajno malih. Tako isto čine prirodne nauke: ostavljajući pitanje o uzroku, one traže zakone. Na tom je istom putu i istorija. I, ako je istoriji zadatak da izučava kretanje naroda i čovečanstva a ne da opisuje epizode iz života ljudi, onda ona treba da ostavi na stranu pojam uzroka, pa da traži zakone zajedničke svim jednakim i neraskidno vezanim među sobom beskrajno malim elementima slobode.
        Otkako je nađen i dokazan Kopernikov zakon samo priznanje da se ne kreće Sunce nego Zemlja uništilo je svu drevnu kosmografiju. Moglo se pošto bi se oborio taj zakon, održati staro mišljenje o kretanju tela, a izgledalo je da se, dok se taj zakon ne obori, nije moglo nastaviti izučavanje Ptolomejevih svetova. Ali su se i posle pronalaska Kopernikovog zakona još zadugo izučavali Ptolomejevi svetovi.
        Otkako je rečeno i dokazano da količina rađanja ili zločina potpada pod matematičke zakone i da izvesni geografski i političko ekonomski uslovi određuju ovaj ili onaj način uprave, da izvesni odnosi stanovništva prema zemlji izazivaju pokrete naroda, uništeni su u svojoj suštini osnovi na kojima je građena istorija.
        Mogli su se oboriti novi zakoni, na održati ranije mišljenje o istoriji, ali je izgledalo da se, dok se oni ne obore, nisu mogli i dalje izučavati istorijski događaji kao proizvod slobodne ljudske volje. Jer ako je uveden takav i takav način uprave, ili je izvršen takav i takav pokret naroda usled takvih i takvih geografskih, etnografskih ili ekonomskih uslova, onda volja onih ljudi što nam se iznose kao da su oni uveli način uprave ili podstakli pokret naroda, već ne može biti razmatrana kao uzrok.
        A međutim ranija istorija se izučava i dalje uporedo sa zakonima statistike, geografije, političke ekonomije, uporedne filologije i geologije, koji su otvoreno protivni njenim tezama.
        U fizičkoj filozofiji trajala je dugo i uporno borba između starih i novih pogleda. Bogoslovija je stajala na straži za stari pogled i optuživala novi da ruši otkrovenje. Ali kad je istina pobedila, bogoslovija se utvrdila tako isto čvrsto i na novom terenu.
        Danas isto tako traje dugo i uporno borba između starog i novog pogleda na istoriju i bogoslovija isto onako brani stari pogled a novi optužuje kako ruši otkrovenje. I u jednom i u drugom slučaju borba izaziva sa obe strane strasti i zaglušuje istinu. S jedne strane se javlja strahovanje i žaljenje za celom zgradom koju su vekovi podigli; s druge strane strast za rušenjem.
        Ljudima koji su se borili sa istinom fizičke filozofije što se tek pojavljivala, izgledalo je da će se, ako priznaju tu istinu, razrušiti vera u Boga, u stvaranje zemlje, u čudo Isusa Navina. Braniocima zakona Kopernikovih i Njutnovih, na primer Volteru, izgledalo je da zakoni astronomije ruše religiju, i on je upotrebljavao zakone teže kao oruđe protiv religije.
        Isto tako i sad izgleda da treba samo priznati zakon neminovnosti, na će se razrušiti pojam o duši, o dobru i o zlu i sve državne i crkvene ustanove podignute na tom pojmu.
        Kao Volter u svoje vreme, tako isto i sad nepozvani zaštitnici zakona neminovnosti upotrebljavaju taj zakon neminovnosti kao oruđe protiv religije; međutim, zakon neminovnosti u istoriji, isto onako kao i Kopernikov zakon u astronomiji, ne samo što ne uništava nego čak utvrđuje onaj teren na kome se grade državne i crkvene ustanove.
        Kao onda u astronomskom pitanju, tako i sad u pitanju istorijskom, sva je razlika mišljenja zasnovana na priznavanju ili ne priznavanju apsolutne jedinice, koja služi kao merilo vidljivih pojava. To je u astronomiji bila nepomičnost zemlje; u istoriji je to nezavisnost ličnosti - sloboda.
        Kao što je astronomiji bilo teško da prizna kretanje Zemlje, jer bi se odrekla neposrednog osećanja da je Zemlja nepomična i takvog istog osećanja da se planete kreću, tako je isto teško istoriji da prizna da su ličnosti potčinjene zakonima prostora, vremena i uzrokâ, jer bi se odrekla neposrednog osećanja da je ličnost nezavisna. Ali kao što je u astronomiji novo mišljenje govorilo: „Istina, mi ne opažamo kretanje zemlje, ali ako uzmemo da se ona ne kreće, doći ćemo do besmislice; a ako uzmemo da se kreće, što mi ne opažamo, doći ćemo do zakona", tako isto i u istoriji novo mišljenje veli: „Istina, mi ne osećamo našu zavisnost, ali kad uzmemo da smo slobodni, doći ćemo do besmislice; a kad uzmemo da zavisimo od spoljašnjeg sveta, vremena i uzroka, doći ćemo do zakona".
        U prvom slučaju trebalo se odreći svesti o nepomičnosti u prostoru, pa priznati kretanje koje ne opažamo; u ovom drugom slučaju isto je tako neophodno odreći se svesne slobode, pa priznati zavisnost koju ne opažamo.
        (Preveli: Stanka i Milovan Glišić)
        izvor




1 коментар:

  1. "I tako nije postojao jedan jedini povod za rat, već se desio jednostavno zato što je morao da se desi”

    ОдговориИзбриши