Govorim o književnoj kritici, a u svetu u kojem stvarno živim to je gotovo bezizgledno kao govoriti o miru. Naše doba nije doba mira ni doba kritike. U Evropi poslednjih deset godina književna kritika starije vrste kritika koja je zaista razborita, obzirna, poštena, koja umetničko delo procenjuje kao vrednost po sebi – bila je gotovo nemoguća.
Ako pogledamo englesku književnost poslednjih deset godina, ne toliko samu književnost koliko dominantne književne stavove, iznenadiće nas da je gotovo prestala biti estetska. Književnost je bila preplavljena propagandom. Ne mislim da su sve knjige napisane u tom razdoblju bile loše. Ali karakteristični pisci tog vremena, ljudi poput Audena, Spendera i Mac Neicea, bili su didaktički, politički pisci, naravno, estetički obrazovani, ali više zaokupljeni predmetom nego načinom pisanja. A najživlja kritika je gotovo u potpunosti poticala od marksističkih pisaca, ljudi poput Christophera Caudwel a, Philipa Hendersona i Edwarda Upwarda, koji su u biti svaku knjigu promatrali kao politički pamflet i mnogo više pažnje posvećivali pronalaženju njenih političkih i društvenih implikacija nego njenih književnih kvaliteta u užem smislu.
To iznenađuje tim više što je u vrlo oštrom i nenadanom kontrastu s razdobljem koje je neposredno prethodilo. Karakteristični pisci dvadesetih godina – T. S. Eliot, na primer, Ezra Pound, Virginia Woolf – bili su pisci koji su glavnu pažnju posvećivali načinu pisanja. Oni su, naravno, imali svoja uverenja i predrasude, ali su bili mnogo više zaokupljeni tehničkim inovacijama nego bilo kakvim moralnim ili političkim implikacijama koje je njihovo delo moglo da sadrži. Najbolji od svih njih, James Joyce, bio je “tehničar” i vrlo malo šta drugo: otprilike bio je blizu “čistom” umetniku u onoj meri u kojoj pisac to uopšte može da bude . Čak D. H. Lawrence, iako je bio više “pisac s porukom” nego većina ostalih pisaca njegova vremena, nije imao mnogo onoga što bismo danas nazvali društvenom svešću. Iako sam to sveo na dvadesete godine, u stvari isto se događalo već oko 1890. pa nadalje.
Kroz čitavo to razdoblje predodžba da je forma mnogo važnija od predmeta o kojem se piše, predodžba o “umetnosti radi umetnosti” prihvatala se kao gotova činjenica. Bilo je pisaca koji se nisu slagali, naravno – Bernard Shaw je bio jedan od njih – ali to je bio prevladavajući svetonazor. Najvažniji kritičar tog razdoblja, George Saintsbury, bio je dvadesetih godina vrlo star čovek, ali je imao snažan uticaj sve do 1930., a Saintsbury je oduvek čvrsto podržavao tehnički pristup umetnosti. Tvrdio je da on može prosuditi, i prosuđuje, svaku knjigu jedino na osnovi njene izvedbe, njenog načina kako je napisana, i bio je gotovo potpuno hladan prema autorovim stavovima.
A sada, kako obrazložiti toliko naglu promenu gledišta?
Otprilike krajem dvadesetih godina dobijete knjigu poput dela Edith Sitwel o Popeu, s potpuno bezvrednim naglaskom na način pisanja, gotovo kao da reči nemaju nikakva značenja; a samo nekoliko godina kasnije imate marksističkog kritičara poput Edwarda Upwarda koji dokazuje da knjige mogu biti “dobre” jedino ako su po svojoj nameni marksističke. U određenom smislu oboje su bili predstavnici svog razdoblja. Pitanje je – zašto su im gledišta morala biti različita?
Mislim da razlog valja potražiti u vanjskim okolnostima. I estetički i politički odnos prema književnosti bili su, u svakom slučaju, uslovljeni društvenom atmosferom pojedinog razdoblja. I sada kada je još jedno razdoblje završilo – jer sigurno je da je Hitlerov napad na Poljsku 1939. završio jednu epohu isto tako kao što je velika kriza 1931. završila drugu – možete se osvrnuti i videti jasnije nego što je to bilo moguće pre nekoliko godina, na koji način vanjski događaji utiču na književne poglede. Ono što zapanjuje svakoga ko se osvrne na poslednjih stotinu godina jest da književna kritika koja zavređuje pažnju kao i kritički odnos prema književnosti, u Engleskoj između, grubo rečeno, 1830. i 1890, jedva i postoji. To ne znači da u tom razdoblju nisu pisane dobre knjige. Nekoliko pisaca tog vremena, Dickens, Thackeray, Trollope i ostali, verovatno će se pamtiti duže od bilo kojeg koji se pojavio posle njih. Ali u viktorijanskoj Engleskoj nema književnih ličnosti koje odgovaraju Flaubertu, Baudelaireu, Gautieru i mnogim drugim. Ono što danas smatramo estetskim tada je jedva postojalo. Srednjo-viktorijanskom engleskom piscu knjiga je bila delomično nešto što mu donosi novac, a delomično sredstvo za pripovedanje moralnih prodika.
Engleska se menjala vrlo brzo, nova kapitalistička klasa pojavila se na ruševinama stare aristokracije, veza s Evropom bila je prekinuta, a duga umetnička tradicija zatrta. Engleski pisci sredinom devetnaestog veka bili su varvari, čak i kada su bili daroviti umetnici, poput Dickensa.
Ali krajem stoleća veza s Evropom je ponovo uspostavljena preko Mathewa Arnolda, Patera, Oscara Wildea i mnogih drugih, a time se vratilo i poštovanje forme i tehnike u književnosti. Od tada predodžba o »umetnosti radi umetnosti« zaista i potiče (izraz je sasvim izvan mode, ali je od postojećih, još uvek, verujem, najupotrebljiviji). A razlog zašto je moglo cvetati tako dugo i u tolikoj meri biti najviši kriterij, upravo je u tome što je čitavo razdoblje između 1890. i 1930. bilo izuzetno lagodno i sigurno. To je bio, mogli bismo reći, zlatni zalaz kapitalističkog doba. Čak ni I svetski rat nije jače zasmetao.
Gotovo svaki Evropljanin između 1890. i 1930. živeo je u prećutnom uverenju da će civilizacija trajati zauvek. Mogli ste pojedinačno biti sretni ili nesretni, ali ste u sebi osećali da se ništa nikada neće iz osnova izmeniti. U takvoj atmosferi intelektualna izdvojenost, kao i diletantizam, mogući su. Upravo taj osećaj kontinuiteta, sigurnosti, omogućio je kritičaru poput Saintsburyja, stvarno starom i okorelom torijevcu i anglikancu, da bude razborito obziran prema knjigama koje su pisali ljudi čija je politička i moralna gledišta prezirao.
Međutim, nakon 1930. taj osećaj sigurnosti se više nikada nije javio. Hitler i svetska kriza uništili su ga, što nije uspelo ni velikom ratu, pa čak ni ruskoj revoluciji. Pisci koji su se pojavili nakon 1930. žive u svetu u kojem je stalno ugrožen ne samo život pojedinca, već i čitav njegov sistem vrednosti. Ne možete se sa čisto estetskog stajališta zanimati za bolest od koje umirete; ne možete biti ravnodušni prema čoveku koji vam može prerezati grlo. U svetu u kojem se međusobno bore fašizam i socijalizam svaka se razumna osoba mora opredeliti, a njeni osećaji moraju naći mesta ne samo u njenom pisanju već i u prosuđivanju književnosti. Književnost je morala postati politična, jer bi sve drugo podrazumevalo duhovno nepoštenje. Sklonosti i mržnje došle su preblizu površini svesnoga da bi se mogle zanemariti. O čemu pišu knjige izgledalo je od tolike neposredne važnosti da se način na koji su pisane činio gotovo beznačajan.
A to razdoblje, od otprilike deset godina, u kojem se književnost, čak i poezija, pomešala s pisanjem pamfleta, učinilo je veliku uslugu književnoj kritici jer je razorilo iluziju o čistom esteticizmu. Ono nas je podsetilo da je propaganda u ovoj ili onoj formi pritajena u svakoj knjizi, da svako umetničko delo ima značenje i svrhu – političku, društvenu i religioznu svrhu – te da su naše estetičke procene uvek obojene našim predrasudama i uverenjima.
Ono je prognalo “umetnost radi umetnosti”. Ali je, također, za sada odvelo u slepu ulicu, jer zbog tog razdoblja nebrojeni mlađi pisci pokušavaju svoje mišljenje vezati za političku disciplinu, što će, ukoliko u tome ustraju, onemogućiti duhovno poštenje. Jedini sistem mišljenja, koji im je u to vreme bio pristupačan, bio je službeni marksizam koji je tražio nacionalističku vernost Rusiji i prisilio pisca koji se nazivao marksistom da se umeša u nepoštenje politike sila. Ako je to čak i bilo poželjno, pretpostavke na kojima su se ti pisci izgradili bile su iznenada uzdrmane rusko-nemačkim paktom. Kao što su mnogi pisci oko 1930. otkrili da ne možete stvarno biti izdvojeni od savremenih događaja, tako su oko 1939. otkrivali, da ne možete zaista žrtvovati svoj intelektualni integritet zbog političkih vjerovanja – ili barem da ne možete to učiniti i ostati pisac. Estetsko stajalište nije dovoljno kao ni politička čestitost. Događaji u poslednjih deset godina ostavili su nas prilično “u vazduhu ”, ostavili su Englesku trenutačno bez nekog prepoznatljivog književnog pravca, ali su nam pomogli da definišemo, bolje nego što se to moglo pre,
Govor na BBC-ju, Prekomorska služba, 30. aprila 1941.
Objavljeno u »Listeneru«, 29. maja 1941.
Iz knjige eseja Zašto pišem i drugi eseji, 1983.
Нема коментара:
Постави коментар