Nakon Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo totalnu vlast, Bogdan Bogdanović je napisao pismo na 60-ak stranica i poslao ga Centralnom komitetu SK Srbije. Reakcija nije bilo, pa je Bogdanović pismo objavio u listu Mladost (16-19. novembar 1987), posle čega je usledila haranga neviđenih razmera koja je trajala godinama. Miloševićevi čauši su bili vredni: preteći anonimni noćni pozivi, svakodnevne optužbe po medijima, pokušaji upada u stan, grafit u Bogdanovićevom ulazu “Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića” sa strelicom, udruženi napad na čoveka koji je pružio otpor Miloševićevoj destrukciji na samom početku. Opadači i jurišnici su bogato nagrađeni od novog režima stanovima, direktorskim mestima, funkcijama, novcem, što je sam Bogdanović u jednom intervjuu ironično prokomentarisao: “Ja sam vrlo mnogo koštao moju domovinu, moju užu domovinu i moj grad. Kad se sabere sve što su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni iznosi. Na neki bih način mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i pametnije upotrebiti. Mislim da ti troškovi odgovaraju onima koji bi bili potrebni za štampanje mojih sabranih dela”. Porazna i precizna dijagnoza stanja srpskog duha koju je Bogdanović zabeležio kako u svom pismu, tako i u intervjuima i knjizi “Mrtvouzice” (u kojoj je pismo objavljeno kao uvodno poglavlje) aktuelna je, nažalost, i dan-danas. A sve je počelo od jezika, a od čega bi drugo, što je Bogdanović detektovao na samom početku velike orgije zla. Objavljujemo pismo Bogdana Bogdanovića u nekoliko nastavaka, ne samo kao istorijski dokument, već i kao obaveznu lektiru.
Jezičke zamke staljinizma:
22.
Ne mislim da je ovaj i ovakav "primarni afekt" PTT zaraze (izazvan pored ostalog, i ekscesima sentimentalnog revolucionarnog vaspitanja) ono što najviše može da zabrine... Po mom mišljenju, težina je na drugom kraju obramice... Pojava telegrama na sceni i dalekosežne implikacije jednog gotovo manifestnog vraćanja modelima već polunapuštenog otvoreno opresivnog, pretećeg jezika od pre više decenija, morala bi nas navesti da sa mnogo više ozbiljnosti, sa mnogo više znanja, a bez naših domaćinskih, muževnih simplifikacija i izvan idiličnih okvira prostodušnog rezonerstva, pogledamo istini u oči, i da se upitamo šta se to događa u najdubljoj dubini našeg (srpskog, srbijanskog) bića... Drama jezika uvek je i ontološka drama.
Kada kažem "opresivan jezik", podozrevam da će se opresija usmeriti, pre svega, prema spolja, i na naš muževan način usmeriće se odmah prema drugom, prema drugomislećem, prema drugoslovlju. Evo, vidite, ona se već i te kako ustremila na slobodnije govorne modele; ne treba mnogo čekati i na dalje, sledujušče manifestacije političkog divljaštva. Ali, to još i nije najveće zlo. Opresija jezika okrenuće se i ka svakom pojedincu, preobratiće se u autoopresiju... Starogovorna reinanuguracija, kao olaka i bezumna zloupotreba bivših, ispražnjenih apstrakcija u penziji, ili davno već pokopanih... staronovogovor kao ukinuto pamćenje, kao poremećaj snalaženja u vremenu i prostoru, to je, pre svega govor i presuda autodestrukcije... Dakle, na osnovu ove telegramske (ali istine radi i šire "plenumske") jezičke abrupcije, zaključujem da je kriza mnogo dublja no što to iko od nas pomišlja; zaključujem da je reč o krizi političke svesti, pa možda, i o našoj (srpskoj, srbijanskoj) krizi svesti uopšte.
23.
Telegrami su ispunili svoj prvi zadatak. Elem, stari, dobri onovremeni Novogovor (ili sad Starogovor, kako vam drago) obnovio se, došao je k sebi posle više decenija polusna i letargije, prenuo se najednom kao Trnova ružica, ali sada u nekim novim uslovima. Čak i u tim sasvim novim uslovima, svojim regresivnim osobenostima, stao je svojski pridodavati opštoj klimi nespokojstva i straha, podstičući, kao katalizator, provalu iracionalizma, to jest - vanumija.
Treba napomenuti (pošto su lingvističke, ali i stilske strukture negdašnjeg Novogovora neodvojive od već pominjane vrlo znamenite ličnosti), treba dakle reći, podsetiti da je Josif Visarionovič bio dobar, čak sugestivan pisac crkvenih knjiga (npr. romansirana Istorija SKP (b) ili - Pitanja lenjinizma, propedeutički priručnik u borbi protiv frakcija), pa su još i dan-danas mnoge književno-političke figure koje kruže u bezdanima našeg domaćeg političkog praznoslovlja, njegove provenijencije. A o drugim, još mnogo lukavijim strukturama i super-strukturama staljinističke paralingvistike da i ne govorimo. A ni o dramskoj gradaciji, ni o veštinama šok-teatarskih obrta! Zato ponovo predlažem da bar jedna od naših ideoloških komisija CK SKS prati jezik i stil, i način argumentacije, naše politike svakodnevice, i da putem "stilometričkih" analiza počne sa prebiranjem žita od kukolja! Uzgred rečeno, i to je staljinska metafora, koja je, sasvim inkognito, već jednom ili dvared isplivavala u gornje slojeve naše političke publicistike, u vremenima bivšim i smutnim...
24.
Kad je već o uvaženom piscu reč, nije bez svrhe objasniti neke osobine njegovog stila. Bitna odlika njegovog stila pre svega su čvrsto svezane, sapete, i u mrtve apstrakcije zatvorene slike, utvrđene jednom za svagda, svečane i dostojanstvene, neporočno nepromenljive, i koje učestanom upotrebom dobijaju punu kanonsku vrednost. Mnoge od njih licitnim, liturgijskim proširivanjem prerastaju u alegorije, u apologe, u infantilno biblijsko-političke parabole, i u obrnute parabole. Pri tom je karakteristično nagomilavanje atributa koji (sasvim morbidno) preuzimaju funkciju argumentovanja. Ukoliko je manje stvarnih argumenata, utoliko više nagomilanih, nadgrađenih atributa, pa upravo ta gradacija nadgradnje dobija, ponekad vrednost rastuće intonacije.
Kad je već reč o uvaženom piscu romansirane istorije SKP(b), nadaleko je bio uticajan način njegovog specifično intoniranog moralisanja (nadaleko čuven u prostoru, nadaleko čujan i u vremenskim dosezima). U našim verzijama moralisanja, od davnijih vremena pa sve do danas, već i zbog skromnijih mogućnosti naših horova, akatisti gube nešto na snazi i često dobijaju prizvuke pridevnih pripevki domaćih kôna koje se zgražaju nad ikoničkim nepodopštinama"... na javnom mestu sa toliko metafora, alegorija, aluzija!"... itd.
Pavlovićev način govora ("na javnom mestu"!) koji je žestoko kritikovan i pre irupcije duha PTT-Galaksije i još žešće posle, ikoničan je, bez sumnje, i polisemičan, ali on je u svojoj osnovnoj strukturi otvoren i zasniva se na neomeđenim figurama i slikama. Govor njegovih oponenata je zatvoren tip govora, i od poslednje plenarne sednice nadalje sa sve jasnijom regresivnom težnjom ka daljem zatvaranju. Prema tome, između Pavlovićevog govora i govorenja onih koji su ga kritikovali, postoji samo jedna, ali vrlo bitna razlika. Pavlovićev govor je profan, govor njegovih oponenata je hijeratički, pri tom je još prepun upravo onih govornih figura koje su Pavloviću ("na javnom mestu"!) najviše stavljane na teret: prepun je prenosnica, dakle metafora, alegorija, apologa, metonimija i dijastola... prepun je opresivnih, pretećih aluzija koje se skrivaju ponekad i u nekim, recimo "ezopovskim" slikam. Ali, reč je uvek o zatvorenim prenosnicama, fiksiranim, liturgijskim. I negdašnji Novogovor, i sadašnje njegove starogovorne varijante (podjednako i na javnim i na tajnim mestima upotrebe) - podjednako pate od nagomilavanja atributa, od suvišnih atributa, od davno utvrđenih atributa, od strogo utvrđenih referentnih determinativa. Taj je govor sav izatkan od (davno, i jednom za svagda) utvrđenih determinativa, a po mogućnosti i od unapred strogo utvrđenih epiteta, s tim što pridodati epitet (constans, ali i "ornans") čak i kad je "ukrasni" ne krasi ni ono što ukrašava ni onog "ukrašenog", već ga brutalno ruži, obezbeđuje i vređa.
25.
Ukoliko u tom procesu ruženja i razaranja ruženjem nedostane raspoloživih, iole logičnih atributa, fantazija nabrajanja obično raste, čak i po cenu da se privremeno prekorače granice uobičajenih kanona. Ali, to je samo izuzetak. Obično se nađe dovoljno priručnih atributa na pomno sakupljenim stokovima, pa se gradnje i nadgradnje De Chiricovske kule (cf. Veliki metafizičar) nesmetano nastavljaju sve do poslednjeg, nebeskog kamena završca... Gradacija i nadgradacija ima ponekad i snagu simfonije, podseća, recimo, na Berliozovu "Fantastičnu", čiji osnovni, zlokobni lajtmotiv postepeno i nezadrživo raste sve do završnog veštičijeg sabata.
Mislite li da treba još dodatnih objašnjenja? Ako treba, molim. Hijeratičke, a pri tom i kletvene osobine ovog zlo-govora, u našim obnovljenim a ipak staromodnim jezičkim manirima, čini mi se da su nepobitne. Štaviše, sve se burnije, i sve "revolucionarnije" obnavljaju. Pojava me vrlo zabrinjava, i to je glavni razlog što se sada toliko trudim, drugovi, da je i vama rastumačim. Da nisam tako zabrinut, svakako da bih imao i nekog drugog, prijatnijeg posla no što je pisanje ovog pisma... I eto, ponovo se, posle toliko godina, opet užasavam kada vidim kako se neke Staljinove i staljinističke matrice govora, govorenja i proklinjanja lako i neosetno ponovo uspostavljaju... I to u Titovoj Jugoslaviji, i na izmaku dvadesetog stoleća! Najzad, ako ste voljni, procenite i sami svu opakost veštine (berliozovske) veštičje postupnosti. Na primer, ako se za nešto, (često i koješta) kaže da je igra, pa onda da je još i politikantska (dakle, mućka, podvala) - zašto je onda ta "politikantska igra" (po izboru još pokatkad i "beskrupulozna", "karijeristička") obavezno još i kalkulantska, i zašto je na kraju još i providna? Zar je bilo potrebno, ako je doista providna i providljiva, baš toliko suvišnih dodataka da bi se uvidelo ono šta treba? No, hajde, ovo poslednje još nekako i da odobrimo providitelju, jer da nije providno, otkud bi čestiti dešifrant (koji se, upravo nagomilavanjem svojih mađioničarskih dokaza, izuzima iz bilo kakve neprozirne igre) - kako bi, inače, čestiti dešifrant dešifrovao što je predviđeno za dešifrovanje? (Ranija napomena još važi: atributi nisu argumenti, niti mogu biti, čak ni u basnoslovnim količinama. Nisu argumenti, ali su dejstvene leksičke formule koje u naglašenoj gradaciji dejstvuju, uznemirujuće i zastrašujuće... Prema tome, ipak su nekakvi "dokazi", naročito ako su lomače već zapaljene!).
26.
U Pavlovićevim spornim tekstovima nema alegorija, ili su sasvim retke. Ima nekoliko metonimija, ili su sasvim retke. Zašto su se onda njegovi oponenti toliko okomili baš na alegorije? Da li je trebalo da ta reč, do sada neuobičajena u partijskim razgovorima, zadobije smisao formule-optužnice, zastrašujućeg, a pomalo i zadivljujućeg mađioničarskog algoritma tipa tremendum et fascinosum? Međutim, za najveće je čuđenje što su se sami opomenti bez ustručavanja služili metaforama (pa i "metaformama"!), alegorijama, (pa i "alogolegomenama"!) baš kao i svakojakim drugim književnim i neknjiževnim figurama. Samo da se razumemo: služili su se čudoredno, ostajući uvek vrlo oprezno u prostorima sankcionisanog starogovornog novogovorništva, iznaopačene stilistike i iznaopačenog glosara.
Još od studentskih dana, kada smo, večerom, kradomice (Partija je još bila u polulegali) prorađivali (prorađivanje = didaskalije) partijske teorijske materijale, možda baš istoriju SKP (b) uvek sam se, podstican grešnim genima, priupitkivao zašto i otkuda taj čudni antecedent koji uslovljava da se uvek, i nikako drukčije, seje konfuzija? Bilo je sasvim prirodno upitati se zašto bi se konfuzija sejala, zašto bi se čekalo da nikne, i da se razlista, kad se već i onda iz svakodnevnog (nacionalnog) iskustva lako uviđalo da se konfuzija mnogo uspešnije zapliće, zapetljava i mrsi neposredno i na licu mesta. Da se ta prosta istina saopšti (istina stvarno prosta i lako saopštiva) nisu bile potrebne svečane, bezmalo biblijske figure. Ali, izgleda, stvar je bila baš u potrebi za biblijskim asocijacijama, a da sve ispadne neverovatnije, sada se baš te davnašnje bogoslovsko-staljinističke asocijacije ponovo prizivaju i isturaju u prvi plan. Iza predubeđenja da se konfuzija "seje" skriva se apolog ili parabola (izvinite, već sam se i ja umorio!) o Dobrom pastiru, i inverzno, obrnuta parabola o Zlom sejaču, sejaču neverice i smutnji... Ta je uloga, kao što i sami znate, na ovom plenumu, a i pre njega, dodeljena Dragiši Pavloviću. A zatim, ako se iza Zlog sejača, u polutami pasionske igre da naslutiti neka još tajanstvenija seka, koja se tu i tamo muva ne bi li se "postigli neki nama još nepoznatiji ciljevi", dramski je okvir vašarskog šok-teatra uglavnom zaokrugljen i šmira se (nimalo bezazlena), može po želji dovesti do završenih konsekvenci.
27.
Staljinističke "stilske" stratageme (lukavštine) imaju uvek svoje dijahronijske predistorije. Na primer, još odavno, još "vo vremja ono" – in illo tempore - u mitoideološkim razdobljima naučnog socijalizma, magistralno je bilo otkriveno, ustanovljeno i jednom za svagda utvrđeno da su neprijatelji "i njima slični", uvek i bez izuzetaka "neprijatelji svih mogućih boja". Smatram svojom dužnošću (i to baš u ovom trenutku) da postavim pitanje - na primer Predsedništvu CK SKS - iz kojih je razloga i ta apsurdna metaforma i to čudooblično stilsko bezobličje, uz tolika druga, najednom i još jednom izašlo na videl, o dana i bez "stida u tekstu" ponovo se udenulo u opticaj. Napominjem da nekakav odgovor na postavljano pitanje, ipak, mora postojati.
Teško mi je, vraćajući se u davna ideo-mitska vremena svoje partijske mladosti, ne prisetiti se baš te pomenute, višebojne metonimijske proširene sintagme koja je i pored neke, efektivne, ubojite funkcije (mi smo je, tada, moralno opravdali) - decenijama nepodnošljivo vređala sluh inteligentnijih komunista... Ostavimo za sada činjenicu da je već i onda normalnom razumu sasvim nedostupno zašto bi neprijatelju bila ostavljena prednost da bude višebojan, živopisan, i zašto već onda taj atribut nije pripisan prijateljima (recimo, prema shemi "prijatelji svih mogućih boja"). Zadržaću se, međutim, na jednoj daleko ozbiljnijoj začkoljici-zakačaljci. Živopisnost, višeslojnost, polihromija, uzimala se kao uzgredna, ali ipak opaka naznaka neke dodatne, prikrivene opasnosti. Em neprijatelj, pa još šaren! Kao da bi za nas, za koje se imalo pretpostaviti da smo jednobojni, i u jednoj boji čvrsto ujedinjeni, odnekud bilo bolje da nam je neprijatelj, umesto što je šaren, i sam jednobojan, pa makar ta njegova boja, recimo suro-maslinasta bila i sasvim drukčija od naše!... Razume se, sve su to slatke - detinjaste zablude davnašnjih jezičkih nesnalaženja i mogli smo ih sve do juče smatrati romantičnim uspomenama mladosti i ludosti, zabludama o kojima se i danas ne bi dalo govoriti drukčije do šaljivo. Ali, od juče, do danas, ništa više nije šaljivo. Ta davnašnja, slatka, naivna, besmislena sintagma u svoj svojoj prividnoj blesavosti još uvek je i vrlo opaka formula "unutarpartijskog" prebiranja "žita od kukolja" i moralne diskriminacije. Sada, ponovo je zadobila snagu gotovo liturgijske opomene. A ta liturgijska opomena, kao neka ezoterično-hermetična formula, najavljuje neposvećenim i posvećenim neosetan prelaz iz jedne niže, profane klase poznavanja dobra i zla, i drugu višu i sakralizovanu klasu... Slično onom pravoslavnom: "Oglašeni iziđite"! - iziđite, dakle, vi oglašeni, vi koji nematre sreću da jasno razaznajete spektar neprijateljskih boja, niti sebe umete da potražite na tom spektru!
28.
I eto, bezbrižno, opet su na obzorju neki "neprijatelji svih mogućih boja". Ali, ne samo više na obzorju, evo sad već i ovde među nama i jednobojnog, surog neprijatelja, evo staronovogovorničke kazuistike koja, odmah, baš kao u najboljim svojim vremenima, zadobija ubojite i sve ubojitije funkcije. Mnogo daljih reči, činova, događanja i događaja upozoravaju na obnovljenu staljinističku paralingvističku kontroverzu svemu što je u duhu u Titovoj Jugoslaviji izgrađeno od pedesetih godina naovamo. Jer, paralingvistike eskapade, pored čisto terorističke funkcije (teror - nad jezikom i putem jezika) imaju ponekad i ne male, iako vrlo, vrlo prikrivene teorijske implikacije... što je još i gore od izravnog zastrašivanja.
Dragi drugovi, nemam ni vremena, ni volje, da raspredam, da razlažem i obrazlažem na koje su sve načine telegrami doprineli ponovnom javljanju i uzvitlavanju jezičkog terorizma. Ubeđen sam da su mnogi od vas već i sami sebi, a i sa sobom, to razjasnili. Što se mene tiče, siguran sam da su duh i slovo telegrama ponovo uveli u igru i ovu "šarenu" burgiju značenja - bez značenja, i mnoge druge slične (samo prividne) "burgije", i da je samim tim pokrenut gotovo kompletan opresivni repertoar prvostepenih, drugostepenih, trećestepenih funkcija staljinističke paralingvistike i stilistike... Skrenuću vašu pažnju samo na završni, najrafiniraniji, dakle, trećestepeni smisao ove slučajno odabrane "višebojne" izreke. Ne valja biti "šaren", i to ne zato što "polihromija" po sebi nije lepa, već zato što je opasna: dozvoliti višebojnost "među nama" neprijateljski je čin - sve oko nas i u nama mora biti jednobojno, jednoznačno, jednosmerno i monolitno. A to je sasvim moderna, i odmah primenjiva bauk-poruka.
29.
"Neprijatelj svih mogućih boja" je, pored ostalog, i vrlo naivna slika-kliše. Pojava "kliširanja" na kojoj se tako čvrsto temelji paralingvistička stilistika (videli smo: samim tim i kazuistika) - poznata je i u naivnom slikarstvu. Na primer, Emerik Feješ ponavlja isti crtež nebrojeno puta, izvlači ga na prozorskom oknu, a zatim od republike do republike, drastično varira boje. I u staljinističkoj paralingvistici, tj. čak i u granicama njene strogo jezičke ikonike, izmena boja je legitimna, ponekad je čak i neizbežna, jer od slučaja do slučaja menjaju se i boje "neprijatelja svih boja"... Ali...
Ali, ikooklastički (ikonoborački) nagoni se strasno bude i uzvitlavaju čim se dirne u osnovne dijagrame, čim se pojave nove "mustre", čim se pojave nove i drukčije, druge drugoslovne jezičke figure. Odatle i veliko nepoverenje prema novim, neregistrovanim neutvrđenim znacima - i u sferi reči, kao i u likovnoj sferi... Jer se staljinska paralingvistika i te kako da proširiti i na likovnu sferu; ali o tome će tek biti reči.
30.
Neprijatelji svih mogućih boja" - pored ostaog, u pitanju je i očigledan, očigledno neuspeo "ironičan" kliše. Ikonika staljinske paralingvistike ima još jednu upadljivu sličnost sa naivnim slikarstvom: rado operiše ponovoljenim "ironičnim" mustrama. No, kako ponovljena ironija nikako nije ironična, to je i ovom prilikom reč samo o pseudoironiji.
Ironija i čulo za ironiju nisu baš jače strane novih govornka obnovljenog starinskog Novogovora. Da je Pavlović, recimo, umesto "olako obećane brzine" rekao "ozbiljno obećana brzina", verujem da bi retko ko osetio lak ubod podsmeha koji bi očigledno išao na račun predsednika Predsedništva CK SKS lično (za mene, ne samo očigledno već, uzgred rečeno, i prilično opravdano), pa verovatno do čitave eksplozije ne bi ni došlo...
izvor : xxz magazin
Нема коментара:
Постави коментар