понедељак, 10. фебруар 2020.

Novi talas fašizma ili stara boljka, Nemačka i Austrija


“U pojedincima ludilo je retko; ali u grupama, partijama, nacijama i epohama ono je pravilo”.( Zablude masa ), Niče
( filozof, protivnik nacizma, čije su pojedine misli prigrlili upravo nacisti)

Ovako započinje tekst Vesne Knežević Berlin i Beč, bele lađe na crnoj vodi:

"...premijera teksta Elfride Jelinek „Crna voda“ u bečkom Akademskom pozorištu meša realnost i fikciju, život i umetnost u sugestivnoj predstavi koja Austriju i Nemačku optužuje za akutni fašizam...
"..U Erfurtu je liberal Kemerih izabran za pokrajinskog premijera glasovima desničarske AfD stranke – izabran, pa se povukao, vratio i opet povukao, sve u tri dana."
Afbeeldingsresultaat voor Elfride Jelinek

UMETNOST 

Elfride Jelinek je austrijska književnica, prevodilac, scenarista, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2004 godine..

    U obrazloženju Nobelovog komiteta istaknuto je da njena dela imaju… " muzički protok glasova i protivglasova u romanima i dramama koje s izvanrednim lingvističkim žarom otkrivaju apsurde i prisilne moći društvenih klišea… Jelinek piše protiv zlostavljanja u javnom, političkom, ali i privatnom životu austrijskog društva. Koristi sarkastičan, provokativan stil, zbog kog je od protivnika nazvana Nestbeschmutzer (nem. onaj koji prlja vlastito gnezdo), te i sama ponekad koristi opsceni, bogohulni, vulgarni i podrugljivi stil pisanja u obračunu sa društvenim okruženjem u Austriji." 
 
     Dodeli nagrade nije prisustvovala zbog problema sa agrofobijom. " Poslali su mi knjižicu u kojoj se nalazi lista nobelovaca. To je doista previše za mene. Stvarno u potpunosti živim poput pustinjaka. A kad se sa svojim suprugom nalazim u Münchenu, onde živimo poput dva pustinjaka. Vlastito prisustvo u Stockholmu ne bih mogla izdržati. Umrla bih. Kad bi se u toj prostoriji s mnogo ljudi zatvorila vrata, srušila bih se i umrla…"(izvor)

     Da li sam dobila nagradu najviše zbog činjenice što sam žena, jedna je od njenih tipičnih oštrica upućenih društvu, u ovom slučaju Nobelu ( kao političkom telu). Tokom nešto više od stotinu godina samo je 14 žena dobilo ovu nagradu.
Mnogo prikladniji, izjavila je Jelinek, bio bi austrijski pisac Peter Handke, koga smatra “živim klasikom”. Eto,ispunila joj se želja.

     Zbog britkosti književnokritičke oštrice na celom nemačkom govornom području stavljaju je uz bok velikih austrijskih pisaca kakvi su Karl Kraus, Ödön von Horváth i Thomas Bernhard.

     Da li književnici popu Jelinek,Thomasa Bernharda, Handkea i njima bliskih, otključavaju Pandorinu kutiju bola, besa i očajanja”, kako to misli Knausgard povodom Handkeovog dela, i čijeg bola, pitanje je? Da li su ovi pisci ličnosti koje pomeraju granice ljudske osetljivosti spram društva poprilično indiferentnog spram realnih mračnih a tako gorućih tema, ili je njihovo bespoštedno, nemilosrdno razobličavanje licemerstva, zbog kog su predmet žestokih kritika konzervativnih kritičara, rezultat njihove preosetljivosti, pitanje je na koje odgovara sam život. U ovom slučaju to je svima vidljivo podizanje nacionalističkih glava, rečeno jezikom Jelinekove " "mi smo mi, mi smo naši", a oni su nešto Drugo" sa sve učestalijim pozivom na nasilje koje upravo ova žena detektuje i isporučuje javnosti na uvid.

      Ko je čitao Berndharda mora opaziti frapantnu sličnost zaključaka ovo dvoje pisaca koji prikazuju austrijsku sredinu  ( ne uvek kao Bernhardovu zemlju sa sedam miliona debila) kao sredinu koja duboko naginje fašizmu. Kada bi se  mnoge druge zemlje podvrgle istovrsnoj kritičkoj analizi, došlo bi se do sličnih rezultata, jer ponovo  živimo u vremenu koje je stvorilo pogodno tlo za bujanje atmosfere prokazivanja svega što nije " naše".
      Pravednije bi bilo akcenat kritike staviti na čoveka jer, istine radi boljka je stara, smatra se jednom vrstom „prirodnog refleksa“,  čoveka ili veće grupe (geografska konsolidacija etničke grupe)  sa janusovskim likom: okrenutim prošlosti, istovremeno usmerenim na sadašnjost.
Fašizam je ponornica koja čas nestane, čas se pojavi.





Turingia


POLITIKA

Nemačka, Erfurt, Tiringija

Savezna država Tiringija (Thüringia) i njeni gradići: Vajmar, Erfurt i Ajzenah (Weimar / Erfurt / Eisenach), mesta su u kojima su rođeni, boravili, studirali, stvarali ili umrli neki od najpoznatijih ličnosti istorije ne samo Nemačke, već i čitavog sveta: Martin Luter (Martin Luther) reformator katoličke crkve i začetnik protestantizma; barokni kompozitori Johan Sebastijan Bah (Johann Sebastian Bach) i Johan Pahelbel (Johann Pachelbel), kao i kasniji Rihard Vagner (Richard Wagner) i Franc List (Franz Liszt-na jednom od nekoliko glavnih trgova u Vajmaru smestio se Konzervatorijum Franc List); slikar nemačke renesanse Luka Kranah – Stariji (Lucas Cranah the Elder); pisac i pesnik Gete (Johann Wolfgang von Goethe) i filozof Niče (Friedrich Nietzsche); “nemački Šekspir” – pesnik Fridrih Šiler (Friedrich Schiller), i mnogi drugi.

   Erfurt je glavni grad, a Vajmar (Weimar)  nekadašnji je centar države (prvi podaci o gradu potiču iz 899. godine), nakon Prvog svetskog rata, centar političkog života Nemačke. U njemu je napisan ustav poražene države, pa je Nemačka tog perioda poznata kao Vajmarska Republika (1919 – 1933).
       Godine 1933. Hitler je preuzeo vlast u Nemačkoj između ostalog obraćajući se Nemcima jednim od svojih čuvenih govora sa balkona na prvom spratu vajmarskog Hotela Elephant (koji se još uvek nalazi na tom mestu). Oko 8 kilometara od grada, 1937. godine izgrađen je jedan od najpoznatijih koncentracionih logora – Buhenvald (Buchenwald).  U Vajmaru se nalazila jedna od najvećih fabrika krematorijuma u zemlji, te se mesto prvog logora vezuje za ovaj podatak.
    "Priča o Hitlerovom dolasku na vlast neraskidivo je vezana sa pričom o Vajmarskoj republici, nesrećnoj državnoj tvorevini napravljenoj od Nemačke nakon Prvog svetskog rata koju su od početka pa sve do nestanka pratili nemiri, nestabilnost i nesreće. Za 14 godina njenog postojanja na vlasti se promenila 21 vlada. Dešavala su se politička ubistva i prevrati. Na političkoj sceni ordinirao je ogroman broj političkih stranaka od kojih je u jednom momentu čak 17 imalo predstavnike u parlamentu. Svetska ekonomska kriza 1929. godine samo je pogoršavala situaciju – nemački narod bio je gladan, a u zemlji je 1932. godine zvanično bilo 5,6 miliona nezaposlenih. Sve ovo pogodovalo je jačanju ekstremističkih političkih partija – nacionalsocijalista sa desne strane i komunista sa leve.
     Nakon početka svetske ekonomske krize, na izborima 1930. godine nacisti su osvojili 18 odsto glasova i ogromnih 107 mesta u Rajhstagu. Od stranke izvrgnute podsmehu izrasli su u drugu najmoćniju partiju u državi ,vrlo bzo u prvu.( više)
            Jednom dospevši na vlast, nacisti je više nisu puštali iz ruku.

     Posle Drugog svetskog rata Vajmar je postao deo Nemačke Demokratske Republike (DDR), sve do ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. Godine 1999. proglašen je Evropskom prestonicom kulture, a na listi je UNESCO-ve svetske kulturne baštine po čak dva osnova: kao istorijski gradski centar i kao mesto osnivanja škole prvog modernog dizajna na svetu – BAUHAUS-a.


Tiringija , pa zar opet!

   "Sredinom prošle sedmice je u pokrajinskom parlamentu u Erfurtu izabran liberal Tomas Kemerih (FDP) za premijera Tiringije."- piše dalje u svom tekstu sa početka pomenuti  autor. "Izabran je glasovima poslanika CDU/CSU i AfD. Federalna kancelarka Angela Merkel, šefica CDU-a Anegret Kramp-Karenbauer, liberalna humanistička javnost, najveći mediji nemačkog govornog područja, svi oni u tome vide prst istorijskog fašizma. Gledano crno-belo, bez senki, reklo bi se da u lokalnom parlamentu Tiringije od 90 mesta sedi 48 fašista koji su glasali za Kemeriha – od toga 21 Merkelinih „fašista“, pet liberalnih „fašista“ iz FDP-a i 22 prava, iz lokalne frakcije AfD-a koju vodi Bjern Heke (Björn Höcke), fašista.

......1929. počeo je Hitlerov hod kroz institucije koji je kulminisao preuzimanjem vlasti u Berlinu 1933. Posle pokrajinskih izbora u Tiringiji 1929, građanske partije nisu imale većinu za izbor lokalne vlade. Morali su da sarađuju ili sa socijaldemokratama ili sa Hitlerovim NSDAP-om. Izabrali su Hitlerovu partiju kao manje zlo. Ostalo je istorija."

I sada se desilo gotovo isto!

"Odlukom decembarskog partijskog kongresa, savezni CDU je lokalnim frakcijama zabranio da paktiraju sa „partijama na rubu političkog spektra“, što znači ne samo sa radikalno desnima kao AfD, već i sa radikalno levima, kako Unija definiše Levicu/Die Linke, (demokratsku) stranku koja se razvila iz nekadašnje istočnonemačke komunističke partije."

      Znalo se već tada da, ukoliko CDU hoće da ostanue u opciji, upri novom izboru mora da paktira ili sa Levicom ili sa AfD-om ili da pruži podršku dotadašnjem tirinškom premijeru Bodu Ramelovu (Levica) da bude reizabran. Ali, centrala je pokrajinskom CDU zavezala ruke i ishod je bio koalicija sa fašistom Hekeom i kompromisnim kandidatom Kemerihom iz mini liberalne stranke.

   "2014-te je posle dva meseca natezanja i koalicione matematike konačno je za pokrajinskog premijera izabran levičar Bodo Ramelov. To je prvi put nakon ujedinjenja zemlje da stranka Levica (Die Linke), naslednica državne partije Nemačke Demokratske Republike (NDR), dala jednog pokrajinskog premijera. Izbor Ramelova izazvao je buru u Nemačkoj. CDU je nakon 24 godine na vlasti, morao da sedne u opozicione klupe.Ovu pobedu levica je izvojevala zahvaljujući podršci socijaldemokrata (SPD) i Zelenih.
    Nedeljama se vodila diskusija da li je Levica uopšte zrela da preuzme vođstvo, da li je dovoljno integrisana u svenemačku demokratiju ili je i dalje tek naslednica istočnonemačke Partije socijalističkog jedinstva (SED).
Bojazan od crveno-zelene snage
I u tada aktuelnom sazivu Bundestaga postojala je teoretska crveno-crveno-zelena većina, ali nju niko ozbiljno nije ni razmatrao. Neke socijaldemokrate su govorile da u Levici paralelno žive dve nezvanične frakcije – jedna sa kojom može da se razgovara i druga sa kojom ne može. ( izvor)
      Bežeći od levice Tiringija je završila sa fašistima.

      "Jedan od komentara u subotnjem izdanju austrijskog dnevnika Prese vodi detaljnu evidenciju o paralelama onda i danas na primeru Tiringije. Čak se pojavljuju i isti igrači pod drugačijim imenima, kaže autorka Anelize Rorer: 

„Interesantne su i druge paralele. Ovako istoričari objašnjavaju uspeh nacionalsocijalizma: sitni građanski slojevi, mahom levo opredeljeni, patili su u vremenima globalne ekonomske krize bojeći se gubitka egzistencije. To je bila suština lokalne pobune protiv Berlina. To treba zapamtiti, kako kršenje tabua u Erfurtu opet ne bi dovelo do super katastrofe u Berlinu.“

 Upravo je otvaranjem granica za absolutno nekontrolisanu migraciju 2015/16, promenom kohezije društva, lakonskim proglašavanjem islama za deo nemačke tradicije i tvrdoglavim negiranjem realnosti, Merkelova proizvela egzistencijalni strah u provincijama, istog tipa kao onaj koji je nekad u etapama doveo Hitlera na vlast. Provincije u pitanju su istočne, ali je greh zapadni.( izvor)




Нема коментара:

Постави коментар