I NA KRAJU
MI SAMI
Pošto smo prevalili ovoliki put, od strukture dubokog svemira do margina poznatog kosmosa, voleo bih da se vratimo, pre nego završimo ovu seriju lekcija, na temu nas samih.
Kakvu ulogu imamo mi kao ljudska bića koja opažaju, donose odluke, smeju se i plaču, u ovoj velikoj fresci od sveta koji opisuje savremena fizika? Ako je svet roj efemernih kvanta prostora i materije, velika slagalica svemira i elementarnih čestica, šta smo onda mi? Da li se i mi sastojimo samo od kvanta i čestica? I ako je tako, otkud nam onda taj osećaj individualne egzistencije i jedinstveno sopstvo o kojem svi možemo da posvedočimo? I šta su onda naše vrednosti, snovi, osećanja, naše pojedinačno znanje? Šta smo mi, u ovom bezgraničnom, svetlucavom svetu?
Ne smem ni pomisliti na to da pokušam na takvo pitanje da zaista odgovorim na ovim jednostavnim stranicama. Teško je to pitanje. Na velikoj slici savremene nauke postoji mnogo stvari koje ne razumemo, a jedna od onih koje razumemo ponajmanje jesmo mi sami. Ali mislim da bismo izbegavanjem ili ignorisanjem ovog pitanja prevideli nešto od suštinske važnosti. Namera mi je bila da pokažem kako svet izgleda u svetlu nauke, a i mi smo deo tog sveta.
„Mi“, ljudska bića, ponajpre smo oni koji opažaju ovaj svet; kolektivni tvorci fotografije stvarnosti koju sam pokušao da komponujem. Mi smo čvorišta u komunikacionoj mreži (i ova knjiga je za to primer) kroz koju prenosimo slike, alate, informacije i znanje.
Ali mi smo isto tako i sastavni deo sveta koji opažamo; nismo spoljni posmatrači. Smešteni smo u njemu. Posmatramo ga iznutra. Sazdani smo od istih onih atoma i istih onih svetlosnih signala koji su zajednički za stabla borova u planinama i zvezde u galaksijama.
Kako je naše znanje raslo, naučili smo da je naše biće samo deo vaseljene, i to vrlo mali.
Ovo je vekovima bilo sve očiglednije, ali to naročito važi za prethodni vek. Verovali smo da smo na planeti u centru univerzuma, a nismo. Mislili smo da postojimo kao jedinstvena bića, rasa izdvojena iz porodice životinja i biljaka, da bismo otkrili kako smo potomci istih roditelja kao isvako živo biće oko nas. Imamo zajedničke pradedove sa leptirima i ptiscama. Mi smo kao jedinče koje shvati kad odraste da se svet ne vrti samo oko njega, kao što je mislilo kad je bilo malo. Ono mora naučiti kako da se ponaša u društvu drugih. Zahvaljujući sopstvenom odrazu u drugima, kao i drugim stvarima, učimo ko smo.
Za vreme velikog perioda nemačkog idealizma, Šeling je mogao da misli kako Čovek predstavlja vrhunac prirode, najvišu tačku u kojoj stvarnost postaje svesna sebe. Danas, sa stanovišta koje nam daje sadašnje znanje o prirodnom svetu, ova zamisao nam izaziva osmeh. Ako smo posebni, onda smo posebni samo po tome kako se svako od nas oseća, kao što svaka majka svoje dete smatra posebnim. To svakako ne važi za ostatak prirode.
Unutar ogromnog okeana galaksija i zvezda mi smo u zabačenom kutku; usred beskrajnih arabeski obličja koja tvore stvarnost, mi smo samo mali ukras među bezbroj takvih ukrasa.
Slike o vaseljeni koje konstruišemo žive u nama, u prostoru naših misli. Između tih slika –između onoga što možemo da rekonstruišemo i shvatimo svojim ograničenim sredstvima – i stvarnosti čiji smo deo, postoji bezbroj filtera: naše neznanje, ograničenja naših čula i naše inteligencije. Upravo ista ona stanja koja nam naša priroda subjekata, i to zasebnih subjekata, nameće.
Međutim, ta stanja nisu, kao što je Kant zamišljao, univerzalna – on je iz toga dedukcijom (sa očiglednom greškom) došao do zaključka da priroda Euklidovog prostora, pa čak i Njutnove mehanike, mora stoga biti a priori tačna. One su a posteriori za mentalnu evoluciju naše vrste, i nalaze se u stalnom razvoju. Ne samo što učimo već isto tako učimo da postepeno menjamo naš konceptualni okvir i prilagođavamo ga onome što naučimo. A ono što učimo da prepoznajemo, koliko god sporo i sa oklevanjem, jeste priroda stvarnog sveta čiji smo deo. Slike vaseljene koje konstruišemo mogu da žive u nama, u konceptualnom prostoru; ali one takođe manje ili više dobro opisuju stvarni svet kojem pripadamo. Sledimo tragove kako bismo bolje opisali ovaj svet.
Kada govorimo o Velikom prasku ili tkanju svemira, ne bavimo se nastavljanjem razuzdanih i fantastičnih priča koje su ljudi svake noći pripovedali oko logorskih vatri stotinama hiljada godina.To je nastavljanje nečeg drugog: pogleda istih tih ljudi koji u prvom svetlu dana gledaju u tragove koje je antilopa ostavila u prašini savane – tako proučavamo i izvlačimo zaključke iz pojedinosti stvarnosti kako bismo pošli za nečim što ne možemo videti direktno, ali mu možemo pratiti tragove. Svesni smo toga da uvek možemo da pogrešimo, pa smo zato spremni da svakog trena promenimo pravac ako se pojavi neki novi trag; ali isto tako znamo da ćemo, budemo li dovoljno dobri, uspeti i pronaći ono za čime tragamo. Takva je priroda nauke.
Zbrka između te dve različite ljudske aktivnosti – izmišljanja priča i praćenja tragova kako bismo nešto pronašli – začetak je nerazumevanja i nepoverenja u nauku koju ispoljava značajan deo naše savremene kulture. To odvajanje je suptilno: antilopa koju lovimo u osvit nije daleko od antilope-božanstva iz pripovesti spremne za tu noć.
Granica je porozna. Mitovi hrane nauku, a nauka hrani mitove. Ali vrednost znanja preostaje. Ako pronađemo antilopu, moći ćemo da jedemo.
Naše znanje konsekventno odražava svet.
Ono to čini više ili manje dobro, ali odražava svet koji nastanjujemo. Ova komunikacija između nas i sveta nije ono što nas izdvaja od ostatka prirode. Sve stvari su u neprestanoj međusobnoj interakciji, i pritom svaka nosi tragove onoga sa čime je bila u interakciji: a u tom smislu sve stvari trajno razmenjuju informacije jedne o drugima.
Informacije koje jedan fizički sistem ima o drugom ni na koji način nisu mentalne ili subjektivne: to je samo veza koju fizika utvrđuje između stanja nečega i stanja nečeg drugog. Kišna kap sadrži informacije o prisustvu oblaka na nebu; svetlosni zrak sadrži informaciju o boji supstance iz koje je potekao; časovnik ima informacije o dobu dana; vetar nosi informacije o oluji koja se primiče; virus prehlade ima informacije o ranjivosti mog nosa; DNK u našim ćelijama sadrži sve informacije iz našeg genetskog koda (o tome zbog čega ja ličim na svog oca); a moj mozak vrvi informacijama nakupljenim zahvaljujući mom iskustvu. Praiskonska supstanca naših misli je krajnje bogat skup informacija koje su se nakupile, bile razmenjene i neprekidno podvrgavane postupku obrazlaganja.
Čak i termostat u sistemu mog centralnog grejanja „oseća“ i „zna“ ambijentalnu temperaturu mog doma, ima informacije o njoj i isključuje se kada bude dovoljno toplo. Kakva je onda razlika između termostatovog i mog „osećanja“ i „znanja“ da je toplo, te slobodnog odlučivanja da se grejanje isključi ili ne – i „znanja“ da ja postojim? Kako može trajna razmena informacija u prirodi da proizvede nas i naše misli?
Taj problem je sasvim otvoren, i trenutno se raspravIja o brojnim dobrim rešenjima za njega.Verujem da je to jedna od najzanimljivijih granica nauke, gde će doći do velikog napretka. Danas nam nova oruđa dopuštaju da posmatramo aktivnost mozga u akciji, i da mapiramo njegove izuzetno komplikovane mreže sa zadivljujućom preciznošću. Koliko 2014. godine, objavljena je vest o tome da je izvršeno prvo kompletno (mezoskopsko) detaljno mapiranje moždane strukture sisara. Specifične zamisli o tome kako matematička forma struktura može da odgovara subjektivnom iskustvu svesti trenutno su predmet diskusije, ne samo među filozofima već i među neurolozima.
Na primer, intrigantna je matematička teorija koju razvija Đulio Tononi – italijanski naučnik koji radi u Sjedinjenim Državama. Njeno ime je „integrisana informatička teorija“, i ona predstavlja pokušaj da se kvantitativno okarakteriše struktura koju neki sistem mora da ima kako bi bio svestan: način da se, recimo, opiše ono što se zaista menja na fizičkoj ravni između stanja u kojem smo budni (svesni) i onog kada spavamo ali ne sanjamo (kada smo nesvesni). Ona je i dalje u razvojnoj fazi. Još nemamo ubedljivo i etablirano rešenje za problem formiranja naše svesti. Ali čini mi se da magla počinje da se razilazi.
Jedno pitanje u vezi sa nama posebno nas ostavlja u stanju zbunjenosti: šta znači naša sloboda da donosimo odluke ukoliko naše ponašanje samo sledi predodređene prirodne zakone? Da možda ne postoji protivrečnost između našeg osećanja slobode i strogosti, kako sada to shvatamo, s kojom stvari u svetu funkcionišu? Postoji li u nama možda nešto što izmiče zakonima prirode i omogućava nam da se izvučemo i udaljimo od nje zahvaljujući snazi naše slobode mišljenja?
Pa, ne, nema u nama ničeg što bi moglo da umakne normama prirode. Da nešto u nama može da naruši prirodne zakone, dosad bismo to već otkrili. Ništa u nama ne krši prirodno ponašanje stvari. Čitava moderna nauka – od fizike do hemije, i od biologije do neurologije – samo potvrđuje ovo opažanje.
Rešenje za tu zbrku nalazi se drugde. Kada kažemo da smo slobodni, a istina je da možemo to da budemo, to znači da je naše ponašanje određeno onim što se dešava u nama, u mozgu, a ne spoljnim faktorima. Biti slobodan ne znači da naše ponašanje nije uređeno prirodnim zakonima. Znači da je ono uređeno prirodnim zakonima koji se primenjuju u našim mozgovima.
Naše slobodne odluke slobodno su određene rezultatima bogatih i kratkotrajnih interakcija između milijardi neurona u našem mozgu: one su slobodne u meri u kojoj to interakcija tih neurona dozvoljava i određuje. Znači li to da kada donesem neku odluku, o tome odlučujem „ја“? Da, naravno, zato što bi bilo apsurdno pitati da li „ја“ mogu da uradim nešto drugačije od onoga što je odlučio čitav kompleks mojih neurona: te dve stvari, kao što je holandski filozof Baruh Spinoza shvatio čudesno lucidno u sedamnaestom veku, jedno su te isto.
Ne postoji „ја“ niti „neuroni u mom mozgu“.
To je jedno te isto. Pojedinac je proces: kompleksan, čvrsto integrisan.
Kada kažemo da je ljudsko ponašanje nepredvidivo, u pravu smo, zato što je ono previše kompleksno da bi se predvidelo, pogotovo da bismo to učinili mi. Naš jak osećaj interne slobode, kako je to Spinoza pronicljivo uvideo, potiče iz činjenice da su ideje i slike koje imamo o sebi mnogo grublje i siromašnije od detaljne kompleksnosti onoga što se dešava u nama. Mi smo izvor neverice u sopstvenim očima.
U svom mozgu mi imamo sto milijardi neurona, koliko ima i zvezda u galaksiji, sa čak i većim astronomskim brojem veza i potencijalnih kombinacija kroz koje oni mogu da stupaju u interakciju. Mi nismo svesni svega toga. „Mi“ smo proces formiran čitavim tim spletom, a ne samo onim njegovim malim delom kojeg smo svesni.
„Ја“ koje odlučuje isto je „ја“ koje je formirano (na način koji još svakako nije sasvim jasan, ali smo počeli da ga razotkrivamo) iz refleksija o sebi; kroz svoje predstavljanje u svetu; iz razumevanja sebe kao promenljivog stanovišta smeštenog u kontekst sveta; iz te zadivljujuće strukture koja obrađuje informacije i konstruiše predstave, odnosno iz našeg mozga. Kada imamo osećaj da „sam ja taj“ koji odlučuje, potpuno smo u pravu. Pa ko bi drugi to mogao? Ja sam, kako je to Spinoza smatrao, moje telo i ono što se dešava u mom mozgu i srcu, sa svom njihovom ogromnom i, za mene, nerazmrsivom kompleksnošću.
Naučna slika sveta koju sam preneo na ove stranice stoga nije u suprotnosti s našim osećajem sebe. Ona nije u suprotnosti s našim razmišljanjem u moralnom i psihološkom smislu, niti s našim emocijama i osećanjima. Svet je kompleksan, a mi ga opisujemo različitim jezicima, pri čemu je svaki podoban za proces koji opisujemo. Svaki kompleksan proces može se razmatrati i razumeti na različitim jezicima i na različitim nivoima. Ti raznovrsni jezici se ukrštaju, prepliću i recipročno jačaju jedan drugog, kao i same procese. Proučavanje naše psihologije sve je sofisticiranije zahvaljujući našem razumevanju moždane biohemije. Proučavanje teorijske fizike hrane strasti i emocije koje pokreću naš život.
Naše moralne vrednosti, naše emocije, naše ljubavi nisu ništa manje stvarne zato što su deo prirode, zato što ih delimo sa životinjskim svetom, ili zato što ih određuje evolucija kroz koju je naša vrsta prolazila milionima godina. Umesto toga, one su zato još vrednije: one su stvarne. One su kompleksna stvarnost od koje smo sazdani. Naša stvarnost su suze i smeh, zahvalnost i altruizam, odanost i izdaja, prošlost koja nas proganja, i smirenost. Naša stvarnost sastoji se od naših društava, od emocija nadahnutih muzikom, od bogatih isprepletenih mreža zajedničkog znanja koje smo zajedno konstruisali. Sve je ovo deo iste te „prirode“ koju opisujemo. Mi smo integralni deo prirode; mi jesmo priroda, u jednom od njenih bezbrojnih i beskonačno promenljivih izraza. To je ono što smo naučili zahvaljujući stalnom porastu znanja o stvarima u ovom svetu.
Ono što nas čini specifično ljudskim ne obeležava naše izdvajanje iz prirode, već je deo same te prirode. To je forma koju je priroda preuzela ovde, na našoj planeti, u beskonačnoj igri njenih kombinacija, kroz recipročni uticaj i razmenu korelacija i informacija između njenih delova. Ko zna koliko i kakvih drugih izvanrednih kompleksnosti postoji, u obliku koji možda ne možemo ni da zamislimo, u beskrajnim prostranstvima kosmosa... Tamo ima toliko prostora da je detinjasto misliti kako u perifernom kutku jedne obične galaksije treba da postoji nešto jedinstveno i specijalno. Život na Zemlji samo je mali uzorak onoga što može da se dogodi u vaseljeni. Sama naša duša je tek jedan takav mali primer.
Mi smo vrsta koju prirodno pokreće radoznalost, jedina preostala iz grupe (rod Homo) sazdane od desetak podjednako ljubopitljivih vrsta. Druge vrste iz te grupe već su izumrle; neke, kao neandertalci, tek nedavno, pre otprilike trideset hiljada godina. To je grupa vrsta koje su evoluirale u Africi, slične hijerarhijski organizovanim i svadljivim šimpanzama – i još sličnije bonobosu, malom, miroljubivom, veselo egalitarnom i promiskuitetnom tipu šimpanzi. To je grupa vrsta koja je neprekidno odlazila iz Afrike kako bi istraživala nove svetove, i odlazila dalje: čak i do Patagonije –te na kraju, čak i do samog Meseca.
Nije protivno prirodi biti ljubopitljiv: u našoj je prirodi da budemo takvi.
Pre stotinu hiljada godina, naša vrsta je napustila Afriku, gonjena možda upravo tom radoznalošću, učeći da neprestano gleda sve dalje ispred sebe. Dok sam noću leteo iznad Afrike, zapitao sam se da li je možda neki od tih dalekih predaka koji su se zaputili prema širokim prostranstvima severa mogao da digne pogled prema nebu i zamisli svog dalekog potomka koji leti tamo gore, zapitan o prirodi svega, i još gonjen istom tom njegovom ljubopitljivošću.
Verujem da naša vrsta neće dugo trajati. Čini se da ona nije sazdana od onoga što je omogućilo kornjači, na primer, da nastavi da postoji stotinama miliona godina manje-više nepromenjena; stotinama puta duže, to jest, nego što mi uopšte egzistiramo. Mi pripadamo kratkovekom rodu vrsta.
Svi naši rođaci već su izumrli. Štaviše, nanosimo štetu. Brutalne klimatske i ekološke promene koje smo izazvali teško da će nas poštedeti. Za Zemlju one mogu ispasti i mali, nevažni ispad, ali ne verujem da ćemo ih mi nadživeti bez posledica – naročito pošto javno i političko mnjenje radije ignoriše opasnosti od kojih bežimo i zabijamo glave u pesak. Mi smo možda jedina vrsta na Zemlji koja je svesna neumitnosti sopstvene pojedinačne smrtnosti. Plašim se da ćemo ubrzo isto tako postati jedina vrsta koja će svesno posmatrati nastupanje svoje kolektivne propasti, ili makar propasti svoje civilizacije.
Pošto više-manje znamo kako da se nosimo s našom individualnom smrtnošću, tako ćemo se nositi i sa rušenjem naše civilizacije. Nije to toliko drugačije. I svakako nije prvi put da se to dešava. Maje i Krićani, među mnogim drugima, to su već iskusili. Rađamo se i umiremo kao što se rađaju i umiru zvezde, kako individualno tako i kolektivno. To je naša stvarnost. Život je za nas dragocen zato što je efemeran. Kao što je Lukrecije napisao: „Naš je apetit za životom proždrljiv, naša žeđ za životom neutaživa“ (De rerum natura, III, 1084). Ali uronjeni u ovu prirodu koja nas je stvorila i koja nama upravlja, mi nismo bića bez doma između dva sveta, delovi prirode koji joj samo delimično pripadaju, dok čeznu za nečim drugim. Ne: mi smo kod kuće.
Priroda je naš dom, i u prirodi mi smo kod kuće. Ovaj čudni, raznobojni i neverovatni svet koji istražujemo – gde je prostor zrnast, vreme ne postoji, a stvari se ne nalaze nigde – nije nešto što nas otuđuje od našeg istinitog bića, jer to je samo ono što nam naša prirodna radoznalost otkriva o mestu na kojem obitavamo. O onome od čega smo i sami sazdani. A sazdani smo od iste one zvezdane prašine od koje je sazdano sve ostalo, i kada smo obuzeti patnjom ili doživljavamo snažnu radost, samo smo ono što ne možemo da ne budemo: deo našeg sveta. Lukrecije to izvanredno kazuje:...
svi se rađamo iz istog nebeskog semena;
svi mi imamo istog oca,
od koga zemlja, mati što nas hrani,
prima bistre kapi kiše,
od njih stvara jarko žito
i drveće bujno,
i ljudsku rasu,
i vrste zverinja,
nudeći hranu koja sva tela
hrani,
da slatko život žive i
stvaraju potomstvo...
(II, 991-997)
Deo naše prirode je da volimo i budemo iskreni. Deo naše prirode je da čeznemo za većim znanjem, i nastavljamo sa učenjem. Naše znanje o svetu nastavlja da raste.
Postoje granice na kojima svi učimo, a naša žudnja za znanjem gori. One su u najsićušnijim delićima tkanja svemira, u zametku kosmosa, u prirodi vremena, u fenomenu crnih rupa, i u tome kako se odvijaju procesi našeg promišljanja. Tu, na rubu onoga što znamo, u kontaktu sa okeanom nepoznatog, sija misterija i lepota sveta. I od nje nam zastaje dah.
Carlo Rovelli, 7 kratkih lekcija iz fizike (1)
Carlo Rovelli, 7 kratkih lekcija iz fizike (2)
Carlo Rovelli, 7 kratkih lekcija iz fizike (3)
Carlo Rovelli, 7 kratkih lekcija iz fizike (4)
Carlo Rovelli, 7 kratkih lekcija iz fizike (5)
Carlo Rovelli, 7 kratkih lekcija iz fizike (6)
Нема коментара:
Постави коментар