Jennifer Mittelstadt
U protekle četiri decenije, kako je SAD dokidao državu blagostanja i kako su poslodavci gubili tradicionalne povlastice, sve veći broj ljudi (pogotovo iz radničke klase) hvatao se za novo uporište – vojsku. Svi znaju da je američka vojska postala globalni div. Ali malo ko zna da je američka vojska, uz svoje baze i bombe, takođe stvorila i vlastitu, masovnu državu blagostanja. U poslednjim decenijama 20. veka, kad je američki rast počeo padati, više od 10 miliona aktivnog osoblja i deseci miliona članova njihovih porodica okrenuli su se vojsci u potrazi za ekonomskom i društvenom sigurnosti.
Vojna država blagostanja nam je skrivena, iako je vidljiva golim okom, a njena socijalna funkcija je kamuflirana ratnim pothvatima. Samo najbogatiji Amerikanci mogu se nadati pristupu tako sistematskoj socijalnoj mreži. Vojna država blagostanja ima mrežu skoro univerzalne brige za vojnike i njihove porodice – smeštaj, zdravstveno osiguranje, osiguranje dece, bračno savetovanje, pravnau pomoć, stimulacije za obrazovanje itd. Programi tvore zaštitnu mrežu koja godišnje košta milijarde dolara, a u nekim su trenucima činili skoro 50 posto budžeta Ministarstva odbrane. Njihovi realni troškovi prostiru se po raznim stavkama budžeta i tako tvore toliko raširen sistem da ni Ministarstvo odbrane ne može tačno proceniti ukupne troškove.
U bitci kod Derne američka zastava prvi puta se zavijorila na stranom tlu
Izvor: US Marines / Autor: Charles Waterhouse
Većina Amerikanaca ne bi mogla ni zamisliti da ima ikakve veze s vojnom državom blagostanja. Na kraju krajeva, otkad je ukinuta regrutacija i uvedeno dobrovoljno služenje, vojni servisi postali su utočište za malobrojne: tek 0,5 posto Amerikanaca sada služi u oružanim snagama.
Ali istorija vojne države blagostanja nam mnogo otkriva o građanstvu i ideji socijalnih davanja. Njen uspon je u korelaciji i, u nekim slučajevima, uzrokovan padom civilne države blagostanja, čime je nastao zaseban i neravnopravan niz povlastica. A recentne promene vojne države blagostanja – u vidu masovne privatizacije i outsourcinga – ukazuju na još opasniju budućnost građanske države blagostanja.
Rascep između vojne i civilne države blagostanja
Američka vojska oduvek je vršila određenu funkciju socijalne brige. Kroz dugu istoriju, svojim je regrutima svakodnevno davala potporu – hranu, sklonište, odeću i lekarsku pomoć – i mnoge složenije povlastice poput stanovanja, porodične potpore i klubova za vojnike. Vojska je takođe nagrađivala građane koji su verno služili tokom rata. Tokom Američkog rata za nezavisnost, Kontinentalna vojska davala je vojnicima zemlju ili novac. Nakon Građanskog rata, vojska je veteranima ponudila penzije. Nakon Drugog svetskog rata, milionima bivših vojnika bezuslovno su ponuđeni obrazovanje i subvencije za smeštaj.
Vojne vođe su nakon 1973. uspostavili novi i ambiciozniji program socijalne brige. Te su godine Richard Nixon i Kongres ukinuli regrutaciju i uspostavili potpuno dobrovoljno služenje. Vojne vođe više nisu mogli prisiliti građane da im se priključe – trebali su ih uveriti. Jedan od ključnih argumenata bila su socijalna davanja.
Za razliku od evropskih zemalja koje su svim građanima osiguravale skoro univerzalna socijalna prava, SAD je imao tek skrpani sistem koji se sastojao od raznih javnih i privatnih zaštitnih mreža. Vojne vođe ušli su u prazan međuprostor. Odlučili su, da se poslužimo vojnim motom, “pobrinuti se za svoje”. Proširili su povlastice koje su pre bile namenjene tek malom broju profesionalnih vojnika i omogućili ih svakom članu dobrovoljnih vojnih snaga i njegovoj ili njenoj porodici.
Izvor: Nacionalni arhiv SAD-a / Autor: N. N.
Vojna država blagostanja nakon 1973. odigrala je drugačiju ulogu u američkom životu od većine ranijih verzija vojne brige. Prvo, briga više nije služila kao nagrada za građane koji su bili vojnici, nego je održavala redove vojnih dobrovoljaca: privlačila je nove regrute, podržavala ih tokom službe i uveravala da se ponovno prijave.
Još važnije, ranije verzije vojne brige poticale su uvođenje socijalnih programa za širu populaciju. Vojne penzije iz Građanskog rata bile su prvi oblik penzija i invalidskih penzija na federalnom nivou te su uspostavile temelj za civilne penzije. Zdravstvena briga za veterane nakon Prvog svetskog rata uspostavila je prvi model vladinog zdravstvenog osiguranja. Program GI Bill nakon Drugog svetskog rata pogurao je milione bivših građana-vojnika i njihovih porodica u srednju klasu, time legitimišući vladinu potporu obrazovanju i smeštaju svih Amerikanaca.
Moderna verzija vojne države blagostanja nakon 1973. ni u jednom trenutku nije potaknula uvođenje socijalnih povlastica za širu populaciju, nego upravo suprotno. Kako se manji broj (i uži krug društvenih skupina) prijavljivao za služenje vojske u drugoj polovini 20. veka, tako je rastao rascep između vojnika i građana. S njim je rastao i rascep između nove vojne države blagostanja i postojeće građanske. Od 1970-ih do ranih 1990-ih, dok su mnogi civilni programi socijalne brige slabili, privatni i javni sindikati bili u padu, a poslodavci rezali radne beneficije, vojska je širila svoju funkciju brige. Kako se to dogodilo?
Izvor: Wikimedia Commons / Autor: N. N.
Socijalna davanja samo za vojnike
Rođenjem savremenih dobrovoljačkih vojnih snaga, vojska i njeni saveznici započeli su politiku odvajanja. Generali koji su vodili novu vojsku povukli su jasnu crtu razgraničenja svog programa brige od onoga za civile. Štabni general George S. Brown, nazvao je vojnu službu jedinstveno zaslužnom vokacijom – maltene pozivom – koja zavređuje posebne povlastice. Od Donalda Rumsfelda, sekretara za odbranu predsednika Geralda Forda vojno je osoblje odbacivalo bilo kakvo poređenje s običnim građanima. Neki su ih čak i ismevali jer lagano rade “od devet do pet” za vlastiti interes. Uprkos recesiji koja je 1970-ih srezala budžet za programe socijalne brige i beneficije javnih zaposlenika, generali i admirali uverili su Kongres da podrži i poveća vojne beneficije.
Tokom 1980-ih predsednik Ronald Reagan doveo je vojnu državu blagostanja do vrhunca. Počevši s govorom na vojnoj akademiji u West Pointu 1981. godine, Reagan je obećavao povišice i velike beneficije kako bi odao priznanje toj “časnoj profesiji”.
Njegova neviđena rastrošnost na vojsku tokom mirnog razdoblja omogućila je i ogroman budžet za vojna socijalna davanja. Prvo je počeo bum dodele kuća, zatim program osiguranja dece (koji je postalo američki zlatni standard), potom mnoštvo različitih programa potpore porodici koje su činile sve, od rešavanja bračne krize do besplatnog pravnog i finansijskog savetovanja.
Američki vojnici na Bugenvilu, jednom od Solomonovih ostrva u Južnom Pacifiku, marta 1944. godine uz podršku tenka „M4 Šerman“ ranom zorom čiste teren od Japanaca. Foto: Wikimedia Commons/U.S. Army/National Archives and Records Administration
Ali Reagan nije samo napunio budžet vojne države blagostanja. Takođe je iskoristio pomoć vojnim socijalnim davanjima da bi napao civilnu državu blagostanja. Najočitiji primer je ponovno pokretanje i preosmišljavanje GI Billa. Iako je taj obrazovni program prethodno služio kao nagrada vojnim veteranima, Reagan je iskoristio novi GI Bill kao oružje protiv pomoći visokoobrazovanim civilima – protiv studentskih kredita i stipendija o kojima su mnogi Amerikanci počeli zavisiti. Reagan i njegov tim prozvali su te programe “privilegijama za one koji ne služe svojoj zemlji” i stoga nezasluženima. Kada su smanjili subvencije za visoko obrazovanje, Reaganovi službenici osudili su nesnalažljivost civilnih studenata. I pohvalili su požrtvovnost mladih vojnika koji su se prijavili na novi GI Bill.
Reagan je takođe štitio vojnu državu blagostanja tako što ju je povezao s hrišćanskom desnicom. Jamesu Dobsonu iz organizacije Focus on the Family i drugim desnim evanđelistima otvoren je ulaz u vojne radne skupine kako bi savetovali vojsku o novim programima porodične pomoći . Dobson je čak prodavao video snimke i brošure. Konzervativni hrišćani našli su saveznike među vojnim sveštenstvom i oficirima, pobrinuvši se da razni novi programi savetovanja budu u tonu konzervativnih hrišćanskih vrednosti – dvoje roditelja, patrijarhalna porodica, žena “podređena” muževom autoritetu. Savez između vojne države blagostanja i kampanje za hrišćanske “porodične vrednosti” štitio je vojna socijalna davanja od udruženja koje su civilima osiguravale socijalna davanja. I poticao je njihov kontinuirani rast.
Izvor: Wikimedia Commons / Autor: N. N.
Od “brige za svoje“ do “brige za sebe“
Kako je vojna država blagostanja rasla, rastao je otpor istih onih koji su napadali i civilnu državu blagostanja. Nisu svi unutar ili izvan vojske bili oduševljeni programima koji su, po njima, imitirali opštu državu blagostanja – time feminizirajući instituciju, potičući zavisnost i povećavajući uticaj države.
Neki aktivni i penzionisani oficiri strahovali su da bi socijalna davanja mogla potkopati borilačku prirodu vojske i pretvoriti zapovednike u “socijalne radnike”. Kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih Robin Beard, republikanski zastupnik iz Tennesseeja i bivši mornarički oficir – i, nešto recentnije, demokrata Jim Webb, predsednički kandidat za 2016. i bivši senator Virginije – izjavili su da se prihvatanjem žena u vojsku i uključenjem vojnikovih supruga u programe socijalnih davanja vojska pretvara u “servis za dadiljanje”.
Budući da je vojska bila najveći i najmanje popularni javni servis, protivnici vojnih socijalnih davanja takođe su strahovali da će beneficije privući, kako je jedan general naveo, “talog” američkog društva. Do kasnih 1970-ih vojska je teško usevala privući bele maturante i pogotovo bele studente. Skoro trećinu vojske činili su Afroamerikanci pa su protivnici vojne države blagostanja, kao i protivnici civilne države blagostanja, koristili rasističke stereotipe kako bi je napali, povezavši neproporcionalni rasni sastav vojske s omraženim korisnicima socijalne pomoći.
Do ranih 1990-ih skepticizam prema vojnoj državi blagostanja uhvatio je maha i unutar i van vojske. Voditelji vojne zajednice i porodičnih programa pomoći te “Jedinice za moral, blagostanje i rekreaciju” nadovezali su se na civilnu kampanju za “ukidanje socijalnih davanja kakve poznajemo”, napavši vojne programe potpore za “poticanje zavisnosti” među vojnim osobljem i njihovim porodicama. Brinuli su zbog “prezavisnih supružnica” i izbacili reč “pomoć” iz svojih rečnika. Iskoristivši recentna istraživanja psihologa kao šlagvort, vojska je odlučila potaknuti porodice da postanu “samodovoljne”. Vojska je čak promenila svoj službeni moto iz obećanja da će se “pobrinuti za svoje” u nelagodno sročenu, mlaku zakletvu da će se “pobrinuti za svoje kako bi se oni naučili pobrinuti sami za sebe”.
Izvor: Wikimedia Commons / Autor: TSGT M. J. Creen
Još snažniji napad na vojnu državu blagostanja došao je izvan vojnih kadrova, od strane grupe retko povezane s vojskom – ekonomskih zagovornika slobodnog tržišta. Dok su vojne vođe brinuli o degradaciji svoje institucije, ekonomisti su prezirali vojnu državu blagostanja kao širenje “velike vlade”.
Ekonomisti su 1960-ih prvi put naumili promeniti vojsku. Milton Friedman je 1969. vodio Nixonovu skupinu koja je napravila skicu vojske nakon ukidanja regrutacije. Zastupao je viziju vojske kao idealne institucije slobodnog tržišta. Po Friedmanovom idealu, uplate i bonusi bi poticali uključenje u vojsku, a tradicionalni vojni benefiti i socijalna davanja – ništa bolji od ostalih javnih socijalnih programa – bili bi ukinuti. Ako bi se izvedba ukidanja pokazala preteškom, preostali programi i beneficije prepustili bi se privatnom sektoru.
Vojska se 1970-ih uspešno opirala jurišu slobodnog tržišta, pa čak i 1980-ih tokom vladavine Reagana, navodnog zagovornika privatnog biznisa, tada potaknuvši zastupnike slobodnog tržišta da osude samo srce federalne obrane kao “čisti socijalizam”. Ali su zagovornici slobodnog tržišta počeli usecati put za svoju vojnu agendu krajem 1980-ih i naročito 1990-ih. Dokument National Performance Review predsednika Billa Clintona, popularno znan i kao “Preosmišljavanje vlade”, stvorio je savršene uslove za ostvarenje sna o slobodnom tržištu. Uveo je korporativne prakse outsourcinga i privatizacije u sva vladina tela, uključujući vojsku. Na netom uvedeni položaj “pomoćnika sekretara odbrane za ekonomsku sigurnost Pentagona”, Clinton je postavio Joshuu Gotbauma, privatnog stručnjaka s Wall Streeta. Njegov zadatak: privatizacija i outsourcing svega mogućega.
Istovremeno su ogromni rezovi nakon kraja Hladnog rata primorali vojne zapovednike da smanje troškove i počnu štediti. Zapovednici i osoblje počeli su koristiti korporativne strategije za vođenje budžeta i menadžment, kao što su Potpuno upravljanje kvalitetom (eng. Total Quality Management), strateško planiranje i outsourcing. Vojska se pridružila vodećim sektorima kapitala, stvorila je “Konferenciju predvodnika industrije”, savetovala se s poslovnim školama, angažovala konsultante koji su pomagali u vođenju procesa outsourcinga. Zapovednici bi sve češće štitili “vrh koplja” – oružje i pešadiju – a izvozili bi ili privatizovali vojna socijalna davanja. U nadi da će smanjiti rashode, odustajali su od velikih delova vojnog i porodičnog programa pomoći, od socijalnih stanova do zdravstva, te ih prepuštali privatnom sektoru. U manje od deset godina, vojska, ekonomisti i korporativni savetnici dramatično su promenili vojnu državu blagostanja. Sistem koji se “brinuo” za vojno osoblje pretvorio se u niz privatnih usluga koje su prečesto poticale “samodostatnost”.
Izvor: Profimedia / Autor: N. N
Privatizacija socijale
Transformacija vojne države blagostanja nije ni vojnicima ni civilima donela ništa dobro, kao ni opštoj državi blagostanja u SAD-u. Za vojnike je značila da će se boriti u Iraku i Afganistanu pod vođstvom koje očekuje da oni i njihove porodice demonstriraju ono što se u vojsci počelo zvati “otpornošću“ (resilience). Iako je taj pojam potekao iz novih psiholoških istraživanja koja su time označavala pozitivne reakcije na traumu, u praksi se radilo o zahtevanju iste “samodostatnosti” koja se u vojsci pojavila 1990-ih. To je očekivanje bilo u najmanju ruku nerealno s obzirom na dotad neviđeni broj samoubistava, povreda i trauma mozga s kojima su se suočavali vojno osoblje i njihove porodice tokom dugih sukoba.
Kad su vojnici i njihove porodice zaista trebale pomoć, obično se nisu okretale vojsci, nego privatnicima: doktorima koji su imali ugovor s nacionalnim zdravstvenim korporacijama, multinacionalnim korporacijama za nekretnine ili socijalnim radnicima koji su na ugovor provodili programe porodičnog sistema pomoći. Prepuštanjem programa pomoći u ruke privatnih tvrtki umanjila se sposobnost vojske da rešava probleme vojnog osoblja i njihovih porodica. Skandal iz 2007. u medicinskom centru Walter Reed Army u Washingtonu – u kom su zabeleženi zaraza zbog ugriza glodavaca, malaksali pacijenti i briga bez nadzora – dogodio se dobrim delom i zbog lošeg rada privatnika. Administratori su više pažnje posvetili dolarima i korporativnoj kontroli nego dnevnoj njezi vojnika.
Vojni sistem socijalnih davanja koji je nastao 1990-ih nije uspieo zadovoljiti potrebe sudionika rata tokom 2000-ih. Ali Pentagon je ipak nastavio istim putem, jasno davši do znanja da su stvarni dobitnici sistema zapravo privatnici ugovorno vezani uz odbranu i saveznici iz think tankova koji zastupaju ideju slobodnog tržišta.
Ministarstvo odbrane od 2011. je počelo sve češće ispunjavati zahteve za privatizacijom drugih beneficija – ovog se puta radilo o radikalnoj privatizaciji zdravstva i potpunom restrukturiranju i privatizaciji penzija. Uz sponzorstvo konzervativnog think tanka Heritage Foundation, pomoć direktora globalnih odbrambenih tvrtki prisutnih u poslovnom odboru Ministarstva odbrane i visoko rangiranih generala koji rade i kao konsultanti u bankama i odbrambenim tvrtkama, nastao je predlog novog sistema koji bi postojeće programe zamenio privatnim, tržišno utemeljenim zdravstvenim i penzionim sistemom .
Umesto definisane i garantovne pomoći, nudili bi se vaučeri i zamene za novac. Koristeći retoriku “ličnog odabira vojnika”, programi su umanjili ukupne beneficije, a privatnom sektoru povećali mogućnost pristupa vladinim fondovima i novcu vojnog osoblja.
Vojno osoblje i njihove porodicei primili bi vaučere za zdravstvenu negu koji bi im omogućili kupovinu programa iz palete koju nude privatnici – ili mogućnost da ne kupe ništa. Umesto da zarade unapred definisane penzije, vojnici, mornari, piloti i marinci učestvovali bi u “definisanim planovima doprinosa”, kao što su privatni programi 401(k), u kojima bi se određeni iznos dodelio poslodavcu koji bi zatim uplaćivao u penzioni fond zaposlenika. Ili bi naprosto mogao sam uzeti tu ogromnu svotu.
Predlozi vezani uz vaučere i novac predstavljaju logičnu završnu etapu procesa privatizacije i samodostatnosti koji je vojska započela 1990-ih. Vojna socijalna davanja u potpunosti se prepuštaju tržištu, a vojno osoblje i njihove porodice istinskoj samodostatnosti. Svaki vojnik i veteran sam je izložen privatnom sektoru, ulazi u zasebne odnose s različitim tvrtkama vezane uz različite zdravstvene i osiguravajuće usluge. Ako osoba naiđe na loš tretman, s tim se mora suočiti sama, bez pomoći i bez pozivanja na zapovedni lanac. Vojno osoblje i njihove porodice biće raštrkani, a njihove veze s vojskom umanjene.
Suživot u državi bez blagostanja
Sad kad su im penzije i novčanici dovedeni u pitanje, hoće li vojno osoblje razmisliti o distanci koju je decenijama držalo prema civilima? Mnogo su godina vojnici sledili vlastiti put prema priznanju i potpori Kongresa. Izbegavali su svaku vezu s civilnim zaposlenicima, javnim radnicima ili primateljima javnih davanja. Ali sad, kad se vojno osoblje mora suočiti s korporativnim taktiziranjima o njihovim beneficijama, vide da se vojna država blagostanja urušava. Ne mogu negirati zajednički položaj s civilnim radnicima koji se već dugo suočavaju sa sličnim urušavanjem države blagostanja.
Zašto bi civili marili za vojnu državu blagostanja? Pretvaranje vojnih beneficija u potpuno tržišne modele mnogim Amerikancima neće dobro sesti. Ako se čak i trupama, koje u američkoj politici imaju simboličan status svete klase, njihove beneficije mogu izvesti i privatizovati, kakve šanse imaju programi koji štite civile? Ti programi opet su meta novih napada, pogotovo na nivou saveznih država, kao u Ohiju kod republikanskog guvernera Johna Kasicha i u Wisconsinu kod Scotta Walkera. Oni su u prošlih nekoliko godina eliminisali prava sindikata na pregovaranje, javne penzije i povećana ulaganja u zdravstvo predviđena Medicaidom. Nacionalni republikanskie vođe u kongresu, poput Paula Ryana iz Wisconsina, pojačali su napade na socijalnu sigurnost i novi program Affordable Care Act na federalnom nivou.
Kako će se ostatak Amerikanaca odupreti privatizaciji socijalnih programa ako to ne može sprečiti ni vajno vojno osoblje? Nakon što su decenijama živeli u različitim državama blagostanja, sada će se vojno osoblje i civili istovremeno suočiti s ukidanjem obe.
Tekst je objavljen 21.9.2015. u časopisu Aeon pod naslovom “Welfare’s Last Stand”.
S engleskog preveo Luka Ostojić.
Jennifer Mittelstadt je profesorica na Univerzitetu New Jersey. Istražuje političku istoriju SAD-a. Ove je godine objavila knjiguThe Rise of the Military Welfare State (2015.)
izvor
Нема коментара:
Постави коментар