петак, 24. јануар 2020.

Hajnrih Bel, Cena pomirenja


                                                  Gotfrid Helnvajn: Između nevinosti i zla

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta

       U trenutku poput ovog, koji je posvećen sećanju na žrtve progona Jevreja, stupamo u jeziv prostor. U tom prostoru reč nije dovoljna, pa je sve što kažem osuđeno na bespomoćnost, na nedostatnost; u tom prostoru nisu dovoljni osećaji kao što su stid i kajanje, tuga i bol ga ne ispunjavaju. Postoji ostatak. To
što se zbilo u Aušvicu (Auschwitz) i u drugim mestima uništenja je neshvatljivo; čak je neshvatljivo i onima koji su bili svedoci, koji su izbegli pogrom i pokušavaju da strašnu tajnu prenesu i objasne. Osim toga, u sudbinu svakog pokušaja, poput ovog moga, svakog pokušaja te vrste, spada to da nije u stanju da preobrati nikoga. U vražiju zaostavštinu onih koji su izazvali zlo spada i to da su se zlodela, mada na svim nivoima egzaktno dokaziva, udaljila u područje u kojem se nešto ne znâ, već se veruje. Nema nikakvog smisla svađati se oko
činjenica s nekim ko ne veruje: brojevi, dokumenti, pojedinačne sudbine ne važe kao dokazi. Malo ima preobraćenih antisemita, iznimke su samo dokaz za činjenicu da i u toj oblasti ne vlada spoznaja već vera. Smatram da bi to bilo gubljenje vremena kada bih ovde opovrgavao sve ono što se uobičajeno pokušava pripisati jevrejskom narodu kao ukupna krivica. Tom narodu nije potrebna takva odbrana. Nijedan narod nije tako otvoreno učinio pristupačnim svoj karakter, svoje običaje i religiju kao što je u svako doba moguće pročitati u knjigama Starog zaveta. Da Novi zavet, kojem najveći deo nas pripada, nije moguće ni zamisliti bez Starog, ne treba dodatno objašnjavati; svi koji sebe nazivaju hrišćanima jesu takođe i Jevreji. Tako proganjani i ubijani nisu bili samo ljudska bića, kao i mi, oni su u dubljem smislu za sve hrišćane bili
braća. Papa Pije XII je jednom rekao: Mi smo po duhu svi semiti. Antisemit i antihrist su sinonimi. U Nemačkoj 1933. nije bilo više antisemita nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Godine 1933. predata je vlast Hitleru u ruke, njemu koji je znao kako se ona brzo pretvara u totalnu vlast i koji nikada
nije ostavio mesta sumnji na koji način zamišlja rešenje jevrejskog pitanja, kako je on to nazivao. Mlađi među vama poznaju samo iz priče klimu koja vlada u diktatorskoj državi; pravna država je pojam pod kojim sebi ništa ne možete predstaviti, pošto njenu suprotnost nikada niste osetili na sopstvenoj koži, niti ste to videli sopstvenim očima. Pokušajte da zamislite da večeras u ovom gradu počne uništavanje neke proizvoljno određene grupe sugrađana - katolika, protestanata, socijalista, komunista ili onih za koje se smatra da pripadaju ovim grupama. Razbijali bi se izlozi, izvlačile stvari na ulicu, sugrađani koji pripadaju toj proizvoljno odredivoj grupi bili bi hapšeni, ucenjivani, premlaćivani. Vi biste rekli: smešno, to je nemoguće. Proširio bi se talas negodovanja, policija bi se umešala i mi bismo – i mi bismo, kažemo, nešto učinili. Nadam se da bismo nešto učinili. Živimo u gradu koji ne trpi takvo nasilje. Ali građani istog ovog grada su pre dvadeset godina otrpeli takav zločin, policija se nije umešala.
Građani ovog istog grada, kao i građani svih nemačkih gradova, narednih godina su tolerisali i to da su njihovim jevrejskim sugrađanima oduzete sve mogućnosti za život i da su, naposletku, otpremljeni u logor smrti. Postojala su vremena
u kojima bi čovek počinio krivično delo ako bi Jevreju ponudio cigaretu ili pribežište u skloništu. Najjednostavniji humani postupci slovili su za zločin.

      Običaj je da se najgorem među nasilnicima, decoubici i drumskom razbojniku, koji se jednoznačno postavio izvan društva, pre izvršenja smrtne kazne ponudi određeno izmirenje sa svetom, da mu se olakša rastanak, da mu se omogući da dobije utehu svoje religije; on može videti svoju ženu i decu, može da jede i pije po želji, vraćaju mu se sva njegova prava pre nego se nad njim sprovede najstrašnije - pre nego mu oduzmu život. Ta milost, koja spada u običajno pravo čak i u državama kojima se baš i ne vlada slobodarski, nije
dodeljivana Jevrejima. Njima je oduzimana imovina, otrgnuti su od dece, čak i njihova mrtva tela nisu ostavili na miru. Prema zločincima se nikada nije odnosilo tako kao prema ovim nedužnim ljudima. Šta jeste pravo - postaje nam
jasno u tretiranju bezakonja, a šta je bezakonje - prepoznajemo po tretiranju nedužnih.
      Pitanje: „Jesmo li krivi?“, pogađa nas sve, pošto smo tada bili u starosnoj dobi u kojoj smo slovili za odgovorne. Kada bismo mogli odgovoriti sa jasnim „da“ ili „ne“ ne bi morala biti osnivana udruženja poput ovog. Samo za malo njih važi jasan potvrdan odgovor, neki od njih su privedeni, priznali su, drugi su poricali, malo njih se preobratilo. No, broj jednoznačno krivih je toliko mali da to nije dovoljno naspram jednog celog naroda mrtvih. Jesmo li postali krivi tako što smo bili savremenici, svedoci, tako što smo preživeli? Nismo krivi
u moralnom ili pravnom, ali sigurno jesmo u teološkom smislu; čovek je kriv ako se ne ponudi toj kobi kao žrtva. Krivi, jer smo preživeli, jer smo postali deo kobi, jer nas ona nije izabrala za žrtvu. Udeo krivice se mora određivati kod svakoga
pojedinačno, na ovom svetu za to nema druge instance do savesti. Bilo je besmisleno tu krivicu meriti uobičajenim kategorijama, dati joj nacionalna imena, kao što beše besmisleno uzročnike nesreće udostojiti sudskim procesom. Kob, prokletstvo i savest izmiču vokabularu sudskog jezika - bilo je suludo ophoditi se prema nemačkom narodu kao prema narodu antisemita, naša krivica je u tome da to nismo bili, a zlo se dogodilo.

     Setite se da je čak i Hitleru, nakon što je pet godina vladao svim sredstvima za uticaj na javno mnenje, nakon petogodišnjeg podstrekivanja i bubnjanja, nakon što nijedna nemačka novina, nijedna radio-stanica nije smela objaviti nijednu
reč u odbranu Jevreja, nakon petogodišnje totalne vlasti nad sredstvima oblikovanja javnog mišljenja, bio potreban zlosrećni postupak Heršela Grinšpana (Herschel Grünspan)* da bi zapovedio akciju koja je poznata pod imenom Kristalna noć. I nakon čak petogodišnje totalne vladavine nad propagandnim sredstvima, i nakon zlosrećnog čina koji je uzet za povod, Kristalna noć nije naišla na podršku sugrađana. Ne verujte da su prolaznici, koji su ujutru videli razorene prodavnice svojih jevrejskih sugrađana i koji su naveče videli zapaljene bogomolje, opravdavali te zločine. Krivica onih koji su u sebi to odobravali, a da sami nisu uprljali ruke, manja je od krivice nas koji to nismo odobravali. I danas biste u svakom gradu mogli okupiti bandu plaćenih sluga ili opsednutih razbijača, koji bi bili spremni da, pri garantovanoj državnoj zaštiti, počine takav zločin. U naše zablude spada vera da su snage koje su izazvale nesreću prestale da postoje, ili vera d su mogućnosti uticaja na javno mnenje postale manje: mogućnosti su postale veće, uticaj ljudi koji formiraju javno mnenje je porastao. Nekome ko bi totalno ovladao tim mogućnostima ne bi trebalo ni pet godina za izlaganje određene grupe ljudi opštem difamiranju kako bi ih napokon uhapsio i
ubio. Nemojte poverovati da su reči, reklama, vrbovanje, propaganda i sl. bezazlene kao što se čine: povest vršenja uticaja na ljudski duh još nije napisana; čovekovom duhu ona ne bi dala dobru ocenu. Danas se može veličati sredstvo za
pranje veša, sutra marka cigareta – istim sredstvima možete sutra izložiti neku grupu ljudi preziru, pripremiti njihovo ubistvo. Samo malo pomeranje moći ka mestu koje savremenicima ostaje nevidljivo i mašine za javno mnenje počinju da
rade, pune ljudski mozak predrasudama koje bivaju nasleđe za cela pokolenja. Mlađi među vama, koji su slobodni od krivice, pošto su tih godina stajali izvan odgovornosti, morali bi sačuvati sećanje na zlo, trabalo bi da znaju šta je sve čovek sposoban učiniti, da znaju da krivica ne prestaje da bude krivica zato što instanca po kojoj se meri ostaje nevidljiva. Vi, mlađi, niste krivi zato što ste Nemci, isto kao što nije kriv ni jevrejski dečak, kojeg su otrgli sa igrališta u nekom galicijskom selu, ugurali ga u vagon, transportovali za Aušvic, tamo
ga na rampi otrgli od majke i ubili ga.

     Video sam tamo tu rampu, kolosek koji izgleda bezazleno, zarastao u korov, usred polja, nedaleko od jednog seoskog gazdinstva. Video sam planine od dečije obuće, sale pune kofera koje su pridošlicama oduzimali pre nego su ih ubili, kofere na kojima su se mogla pročitati imena svih nemačkih gradova: Berlin i Keln, Frankfurt, Vajmar, Brilon, Bril, Esen, Zigburg: tragovi vode nazad u svaki nemački grad. Išao sam ulicama tog mrtvog grada, ulazio u barake i kasarne u mrtvoj tišini najvećeg groblja na svetu. Razgovarao sam sa muškarcima i ženama koji su bili svedoci, kojima logoraški broj, utetoviran na podlaktici sve do danas, važi kao znak časti. Za mene ostaje zagonetka da upravo ti svedoci, koji su preživeli, najmanje govore o osveti i krivici. Tamošnji ljudi, u čijoj zemlji leže najveća groblja na kojima nema nadgrobnika, ne misle na osvetu, ne propovedaju mržnju, već pomirenje. Prihvatite to pomirenje, koje spomen na zlo ne briše, već čuva trajnije nego što bi to moglo priznanje krivice, od koje ste vi mlađi slobodni. Krivica nas, koji smo, ne samo tada, bili sposobni za odgovornost, čak i pozvani da je osetimo, sastoji se u tome da nam je nedostajala hrabrost, srce i ludost da se ustremimo protiv kobi. Ako se razmera naše krivice ne može
meriti nacionalnim, pravnim ili moralnim merilima, onda se tim merilima ne može meriti ni stepen naše nedužnosti. Niti smo krivi, niti smo nevini, nismo Kain, nismo Avelj. Znamo da se može postati kriv ne samo tako što se nešto čini, već i tako što se nešto ne čini, tako što ne protivrečimo svaki put kada se reč Jevrej izgovara drugačije nego s poštovanjem, kada ne protivrečimo dok se zlo iz prošlosti negira. Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način odobravamo ubistva iz prošlosti. Protivrečite, vi mlađi, vašim očevima, vašim učiteljima, protivite se u tramvaju i na školskom dvorištu, u radionici i kancelariji. Protivrečite svugde gde se zlo negira, ili tamo gde vam, poput bilansiranja u industrijskom pogonu,
za izravnanje računa ponude druge nevino stradale. Za bezbrojne ubijene u logorima, bezbrojni drugi: mrtvi u ratu, oteti, nestali, deca i žene, koji su umrli po seoskim drumovima. Mrtve uzeti kao predmet nacionalnog tekućeg računa
jeste novi neljudski čin, koji odobrava buduće zločine, to je nedostojan čin, proističe iz iste zablude, kao i trijumf pobednika koji isporučuje nevine propasti verujući da time popravlja zlo. Ne priliči nam da smrt pomeranskog deteta, koje se smrzlo na seoskom putu, ponudimo kao nadoknadu za smrt jevrejskog dečaka, kojeg su u logoru Birkenau odvukli u krematorijum. Nismo knjigovođe zla i ne treba to da postanemo, naša računica neće biti tačna. U godinama nakon rata nismo prihvatili kolektivno “krivi su“ političkih instanci – ne prihvatimo ni njihovo kolektivno oslobađanje od krivice, to bi bilo nepravedno prema jevrejskom dečaku kojeg su u logoru Birkenau odvukli u krematorijum, bilo bi nepravedno i prema pomeranskom detetu koje se smrzlo na seoskom putu.
Nakon moje posete Aušvicu bio sam u Krakovu sa jednom Poljakinjom koja je četiri godine patila u Aušvicu, a potom 10 godina u komunističkim zatvorima. U njima je delila ćeliju sa svojom bivšom čuvarkom, Marijom Mandel, bavarskom devojkom sa sela, koja je u Aušvicu logorašice mučila i slala u smrt. Poljakinja mi je ispričala da je Mariju Mandel zagrlila pre nego je nad njom izvršena smrtna kazna, zagrlila i oprostila joj, oprostila i u ime svojih sapatnica. Pokušavam
da zamislim kako se dve, na nulu ošišane žene, grle na vratima ćelije – jedna je osuđena zbog bezbrojnih zločina, a druga je osuđena na smrt – kasnije je pomilovana – jer se njeno političko mišljenje nije sviđalo pobednicima kao što se nije sviđalo ni pobeđenima. Verujem da se u takvim trenucima događa više od onoga što ćemo ikada moći da shvatimo, više od toga što se može obuhvatiti nacionalnim kategorijama, više nego što reč može da izrazi, više nego što povesne veštine zbrajanja i krivotvoreni bilansi mogu ponuditi utehe. Utehu tog trena - dve naćelavo ošišane žene koje se, suočene sa smrću, zagrle - možemo prihvatiti samo ako ne zaboravimo š t a se ovde oprašta: ne ubistvo, već svakodnevnica pakla, dugogodišnji strah, dugogodišnji bič dželatovih sluga, život spasavan od trena do trena; oprašta se to što nema svedočanstva, koja oni što su ostali u Aušvicu bolje saopštavaju nego što to preživeli mogu: brda dečijih cipela, sale pune kofera na kojima se mogu pročitati imena svih nemačkih gradova. Možemo prihvatiti tu utehu i to pomirenje ako smo spremni da se isprečimo zlu koje nam budućnost možda sprema. Ne verujmo miru: mašinerija za proizvodnju mišljenja je tu – nudi još uvek bezazlene stvari, formira predrasude, koje se, doduše, iscrpljuju u komercijalnom, a ipak već natapaju naš mozak. Potrebna je čudovišna snaga da bi se, prkoseći toj mašineriji, sačuvalo razmišljanje i sposobnost sećanja.

      Moglo bi doći vreme u kojem više ne bi bilo politički oportuno zločin iz prošlosti nazvati imenom koje mu pripada; tek tada ćemo pokazati koliko nam vredi sloboda. To što se desilo Jevrejima može se ponoviti bilo kojoj, proizvoljno klasifikovanoj grupi ljudi. Znamo šta je čovek u stanju da učini, ne verujmo miru.

Objavljeno u: Essener Jugend. - 1959, Heft 9 (Mai), S. 1-6
izvor

Нема коментара:

Постави коментар