Zloslutni odjeci Prvog svetskog rata

.....sada je momenat kada treba da se sete zastrašujućih evropskih lekcija od pre jednog veka. 



Prvi svetski rat nas i dalje proganja, delimično zbog pokolja neviđenog obima – ubijeno je 10 miliona vojnika, dok je ranjenih bilo daleko više. Živote je izgubilo i bezbroj civila, bilo usled vojne akcije, gladi ili bolesti. Čitave imperije su uništene, tolika društva rasturena uz dosad neviđenu brutalnost, piše u svojoj tek objavljenoj knjizi Margaret Makmilan, upravnica koledža Sent Entoni u Oksfordu i autorka objavljene knjige „Rat kojim je okončan mir: Put ka 1914."


     Početkom 2013. bila sam na odmoru na Korzici. Lutajući tako ostrvom, nabasala sam na crkvicu jednog brdskog zaseoka. Tamo sam videla spomenik posvećen nastradalim seljanima u Prvom svetskom ratu; ovo je selo od možda 150 stanovnika, u kojem je tada poginulo osam mladića. Ovakve „urezane liste nastradalih“ mogu se naći širom Evrope, kako u velikim gradovima tako i u malim selima. Slični spomenici podizani su širom sveta, nakon Velikog rata, kako su ga zvali sve do Hitlera i 1940-te, i koji je, kao i Drugi svetski rat,  takođe angažovao ljudstvo i vojsku u Aziji, Africi i Severnoj Americi.
     Ali postoji još jedan razlog koji nastavlja da nas proganja: još uvek nismo u stanju da se dogovorimo o tome zašto se to dogodilo. Da li je ovaj Rat uzrokovan uobraženim ambicijama nekih od ljudi koji su u to vreme bili na vlasti? Kajzer Vilhelm II i njegovi ministri, na primer, želeli su veću Nemačku sa globalnim dometom, pa su izazvali pomorsku nadmoć Britanije. Ili objašnjenje leži u konkurentskim ideologijama? Nacionalna rivalstva? Ili razlozi za Veliki rat leže u prostom i naizgled nezaustavljivom zamahu militarizma? Kako se trka u naoružanju zahuktavala, generali i admirali pravili su planove koji su postajali sve agresivniji i tvrđi. Da li je paljenje ove buktinje glavni razlog zbog kojeg se Rat učinio neizbežnim? Ili se rat nikada ne bi dogodio da slučajni događaj u učmaloj baruštini Austrougarske nije pripalio njegov fitilj? U drugoj godini požara koji je zahvatio veći deo Evrope, kružila je gorka šala: „Da li ste videli današnji naslov? ‘Nadvojvoda pronađen živ: Rat greška’ „. Ovaj vic je ono što, ujedno, i najviše obespokojava, jer se njim sve objašnjava: da je rat bio „samo greška“, koja je mogla biti izbegnuta.

    Potraga za objašnjenjima počela je gotovo odmah, čim su topovi otvorili vatru u leto 1914… i ta potraga više nikada nije prestala. Bliži se stogodišnjica Velikog rata, koja treba da nas iznova podseti na sve naše slabe strane i ljudske greške, na iznenadne katastrofe i „puke slučajnosti“. Istorija se, po izreci pripisanoj Marku Tvenu „nikada ne ponavlja, iako se rimuje“. Imamo dobar razlog da, pogleda uprtog ispred nas, gledamo i preko ramena. Ako već ne možemo da utvrdimo kako nas je zadesio jedan od najvažnijih velikih sukoba u istoriji – kako se, onda, možemo nadati da ćemo u budućnosti biti u stanju da izbegnemo još jednu sličnu katastrofu?

     Iako nam se ta epoha neposredno pre Prvog svetskog rata, sa gasnim osvetljenjem i konjskim zapregama, čini veoma dalekom, ona je tako bespogovorno nalik ovoj našoj – i to na mnogo načina. Globalizacija – za koju smo skloni da mislimo kao da je u pitanju neki moderni fenomen stvoren širenjem međunarodnih kompanija i investicija, rastom Interneta i rasprostranjenim migracijama naroda – bile su takođe i karakteristika tog prohujalog doba. Čak su se i najudaljeniji delovi sveta povezali novim prevoznim sredstvima, od železnice do parobroda, i sredstvima komunikacija, telefonom pa i bežičnim formama, kao što je telegraf.

     Decenije koje su vodile ka fatalnoj 1914. bile su, kao i sada, period dramatičnih promena i preokreta za koje su oni koji su ih iskusili mislili da su presedan po svom tempu i obimu. Obrazovale su se nove oblasti trgovine i proizvodnje, pa su se hemijske i elektro-industrije doslovce razbuktale. Ajnštajn je razvijao svoju opštu teoriju relativnosti; radikalne nove ideje poput psihoanalize uzimale su maha – baš kao i pljačkaške ideologije fašizma i sovjetskog komunizma.

     Globalizacija može imati paradoksalan efekat intenzivnog raspirivanja lokalizama i (nacionalnog, plemenskog) tribalizma, zastrašujući tako ljude koji pronalaze utočište u malim grupama istomišljenika. Globalizacija takođe omogućava širok prenos radikalnih ideologija, okupljajući fanatike koje je nemoguće zaustaviti u njihovoj potrazi za savršenim društvom. U periodu pre Prvog svetskog rata, anarhisti i revolucionarni socijalisti širom Evrope i Severne Amerike čitali su iste radove i imali su isti cilj: zbaciti postojeći društveni poredak. Mladi Srbi koji su ubili austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu bili su inspirisani Ničeom i Bakunjinom, baš kao što su to bile i njihove ruske i francuske kolege.

    Teroristi od Kalkute do Bafala imitiraju jedni druge, bacajući bombe na berze i dižući u vazduh železničke pruge, napadajući nožem ili pucajući na one koje vide kao svoje ugnjetavače, bilo da je to carica Elizabeta od Austro-Ugarske ili predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Vilijem Mekinli. Nove tehnologije i socijalne platforme u digitalnim medijima danas obezbeđuju nove tačke okupljanja fanatika; novi mediji im omogućavaju da pronose svoje poruke čitavim svetom.
Našim „ratom protiv terora“, pokrenuli smo iste rizike precenjivanja moći labave mreže malobrojnih ekstremista. Od ovoga još opasnije mogu biti naše pogrešne procene o značaju promena u vođenju rata. Pre sto godina, većina vojnih planera i civilne vlasti koje su sve to posmatrale „sa klupe“ takođe su katastrofalno pogrešno poimali prirodu nadolazećeg rata.

     Veliki napredak evropske nauke i tehnologije – kao i povećana produktivnost njenih fabrika kroz čitav jedan dugi period mira – učinili su da ratna dejstva prouzrokuju daleko više žrtava. Smrtonosna zona – područje u kojem su vojnici u napredovanju primorani da se licem u lice suoče sa smrtonosnom neprijateljskom vatrom – izuzetno je proširena: sa jedva 100 metara u vreme Napoleonovih ratova na preko 1.000 metara na početku Velikog rata 1914. Puške i mitraljezi sa kojima su se suočavali pucali su brže i preciznije, a artiljerijske granate punjene daleko razornijim eksplozivima. Vojnici u napadu, bez obzira koliko hrabri, trpeli bi stoga užasne gubitke, dok je odbrambena linija vojnika, za to vreme, sedela u relativnoj bezbednosti svojih rovova, iza bodljikave žice i vreća sa peskom.

     Greška uporediva s ovom iz Prvog svetskog rata bi, u naše vreme, bila pretpostavka da zbog naše napredne tehnologije možemo odraditi brže, fokusirane i vojne akcije kojima je nemoguće parirati – takozvane „hirurške udare“ sa dronovima i krstarećim raketama, „šok i strah terapijama“ koje bi usledile uz tepih bombardovanje i oklopne divizije koje gaze sve pred sobom; sve ovo bi, pak, rezultiralo sukobima koji će biti kratki i ograničeni po svojoj snazi dejstva, idući ka odlučujućoj pobedi. Sve više imamo prilike da vidimo „asimetrične ratove“ između dobro naoružanih i organizovanih snaga s jedne i loše opremljenih, nedovoljno obučenih pobunjenika s druge strane – ovo su sukobi koji se mogu proširiti ne samo regionom već kontinentom pa čak i svetom. Pa ipak, ne vidimo jasne rezultate, delom i zbog toga što ne postoji jedan neprijatelj već mobilni i lako pokretljivi savez lokalnih gospodara rata, verskih ratnika i drugih strana uvučenih u konflikte.

    Razmislimo o Avganistanu ili o Siriji, gde su lokalni i međunarodni igrači izmešani, a ono što bi predstavljalo „pobedu“ je veoma teško definisati. U takvim ratovima, oni koji odlučuju i komanduju vojnim akcijama moraju uzeti u obzir ne samo borce na terenu već i neuhvatljivi ali kritično bitan faktor javnog mnjenja. Zahvaljujući društvenim medijima, svaki vazdušni napad, artiljerijska granata i oblak otrovnog gasa koji pogađa civilne ciljeve sada je snimljen i tvitovan širom sveta.

    Globalizacija može povećati rivalstva i strahove među zemljama od kojih bi se, inače, moglo očekivati da budu prijatelji. Uoči Prvog svetskog rata, Britanija, najveća svetska pomorska sila, i Nemačka, najveća svetska kopnena sila, bile su jedna drugoj najveći trgovinski partneri. Britanska deca igrala su se igračkama, uključujući i olovne vojnike, proizvedenim u Nemačkoj, a Kraljevskom operom u Kovent Gardenu odjekivali su glasovi nemačkih pevača i nemačkih arija. Međutim, sve ovo nije bilo pretočeno i u prijateljstvo .
      Dogodilo se sasvim suprotno. S nemačkom sečom britanskih tradicionalnih tržišta i međusobnom borbom za nove kolonije i što veću globalnu nadmoć, Britanci su počeli da se osećaju ugroženima. Već je 1896. najprodavaniji britanski pamflet bio „Made in Germany“, sa zloslutnom slikom: „gigantska komercijalna država preti da ugrozi naš prosperitet, boreći se protiv nas za nadmoć u svetskoj trgovini“. Mnogi Nemci držali su do recipročnih stavova i pogleda. Kada su Kajzer Vilhelm i njegov pomorski admiral Alfred fon Tirpic sazdali prekookeansku mornaricu, kao izazov britanskoj pomorskoj nadmoći, uznemirenost u Britaniji zbog rastuće komercijalne i vojne moći Nemačke prerasla je u nešto veoma nalik panici.

    Primamljivo je – a i otrežnjujuće – upoređivati današnje odnose između Kine i Amerike sa relacijama između Nemačke i Engleske pre jednog veka. Uljuljkujući se lažnim osećajem sigurnosti, imamo običaj da kažemo kako se „zemlje koje imaju McDonalds nikada neće boriti između sebe“. Ipak, izuzetan rast trgovinske razmene i investicija između Kine i SAD od 1980. naovamo nije poslužio bilo kakvom ublažavanju međusobnih podozrivosti. U vreme kada se obe ove zemlje takmiče za tržišta, resurse i uticaj od Kariba do Centralne Azije, Kina postaje sve spremnija da svoju ekonomsku snagu prevede u vojnu moć.
Povećanje kineskih vojnih troškova i porast njenih pomorskih sposobnosti je mnogim američkim stratezima znak da Kina namerava da ospori Ameriku kao pacifičku silu, a upravo prisustvujemo trci u naoružanju među zemljama tog regiona. Wallstreet Journal objavio je verodostojne izveštaje da Pentagon priprema ratne planove protiv Kine – „za svaki slučaj“.

     Do 1914, velike sile govorile su o svojoj časti. Danas, državni sekretar Džon Keri govori o kredibilitetu i prestižu Amerike. U oba slučaja je izložena sasvim ista stvar.

     Jednom kada se postave barijere među narodima, dopreti preko njih postaje veoma teško. U Evropi iz 1914. godine došlo je do bujanja nacionalizama – ohrabrivanih odozgo, sa političkih vrhova, ali ničući odozdo, iz dubina najširih slojeva gde su istoričari, lingvisti i folkloristi bili tada prezauzeti stvaranjem priča o drevnim i večnim neprijateljstvima. Sve ovo izazvalo je teško zaustavljivu zlovolju i mržnju među narodima, koji bi, inače, bili prijatelji . Ono što je Frojd nazivao „narcizmom malih razlika“ moglo je lako završiti u nasilju i smrti – opasnost pojačana utoliko što su veće sile odlučile da intervenišu kao zaštitnici grupa izvan svojih granica, onih grupa koje su delile verski ili etnički identitet sa njima. Ovde, takođe, uočavamo zloslutne paralele između sadašnjosti i prošlosti. U vremenu koje je prethodilo Prvom svetskom ratu, Srbija je finansirala i naoružavala Srbe unutar austrougarskog carstva, dok su Rusija i Austrija podstrekivali svoje narode i nacionalne manjine duž međusobnih granica. U naše vreme, Saudijska Arabija podržava sunite tj države u kojima su većina suniti, i to širom sveta – dok je Iran sebe proizveo u zaštitnika šiita, finansirajući radikalne pokrete kao što je Hezbolah. Bliski Istok danas poprima zabrinjavajuće sličnosti s Balkanom od pre jednog  veka. Slična kombinacija otrovnih nacionalizama preti da se i tamo otrgne kontroli, dok, za to vreme, SAD, Turska, Rusija i Iran samo gledaju kako da zaštite svoje i interese svojih „klijenata“. Moramo polagati nade u to da će Rusija imati veću kontrolu nad vladom u Damasku, kako bi je primorali da za pregovaračkim stolom učini više nego što je, preko Srbije, učinila 1914.

      Kao i naši prethodnici pre jednog veka, ni mi ne pretpostavljamo da bi „rat svih ratova“ doneo nekakvo „konačno razrešenje“. Tako je pravilno poimao stvari i francuski lider socijalista Žan Žores, čovek velike mudrosti koji je bezuspešno pokušao da zaustavi rast militarizma u prvim godinama 20. veka. „Evropu je pogodilo toliko kriza, toliko dugih godina“, rekao je uoči Prvog svetskog rata, a što je opasno stavljano na probu toliko puta, i bez izbijanja rata – toliko da smo skoro prestali da verujemo u postojanje prisutnih opasnosti, dok sa malo pažnje i gotovo nezainteresovano promatramo dalji razvoj beskrajnih balkanskih sukoba.

    Da su Evropu u to doba vodili neki drugi lideri, Prvi svetski rat mogao je biti izbegnut. Evropi su 1914. bili potrebni jedan Bizmark ili Čerčil, koji su se snagom svojih ličnosti suprotstavljali pritiscima, sposobni da vide širu stratešku sliku. Umesto toga, ključne sile imale su slabe, podeljene ili rastrojene lidere. Danas, predsednik Amerike suočava se s nizom kineskih političara koji su, poput onih u Nemačkoj pre jednog veka, duboko zabrinuti za to da njihova zemlja bude što ozbiljnije shvaćena u međunarodnim okvirima. Kada je o Vladimiru Putinu reč, predsednik Obama mora da se nosi s ovim ruskim nacionalistom kako zna i ume, čovekom koji je lukaviji i jači od nesrećnog cara Nikolaja II.
   Obama je, kao i Vudro Vilson, veliki govornik, sposoban da izloži svoju viziju sveta i inspiriše Amerikance. Ali, kao i Vilson na kraju rata 1914-18, Obama se bavi stranačkim pitanjima i nekooperativnošću američkog Kongresa. Ono što možda čak i više zabrinjava jeste to što se Obama  može naći u poziciji u kojoj se 1914. našao i britanski premijer Herbert Eskvit: da predsedava zemljom razdiranom mnogobrojnim unutrašnjim podelama – pa da, onda, nije više voljan – ili nije u stanju – da igra aktivnu i konstruktivnu ulogu u svetu.

    Danas, jedan vek  kasnije i u osvit 2014, Amerika je i dalje najjača svetska sila, premda ne tako moćna kao što je nekad bila. Pretrpevši vojne neuspehe u Iraku i Avganistanu, imala je poteškoća u pronalaženju saveznika koji bi takođe stajali iza ovih ratova, kao što i sirijska kriza pokazuje. Neprijatno svesni da imaju tek nekoliko pouzdanih prijatelja a puno potencijalnih neprijatelja, Amerikanci sada razmatraju povratak još snažnijoj izolacionističkoj politici. Je li Amerika postigla maksimum do kojeg može dobaciti, kao što je to  nekad bilo i sa Britanijom?
     Samo bi jedan trenutak ozbiljne, stvarno prisutne opasnosti mogao naterati velike sile ovog novog svetskog poretka da zajedno u koaliciji svojevoljno krenu u akciju. Umesto što se zajedno i sve više upetljavaju, iz jedne krize u drugu, sada je momenat kada treba da se sete zastrašujućih evropskih lekcija od pre jednog veka. A na nama je da se nadamo da će naši lideri – uz naše ohrabrenje i podršku – ozbiljno porazmisliti o tome kako da zajedno rade na građenju jednog stabilnog, međunarodnog poretka.

(Margaret Makmilan je upravnica koledža Sent Entoni, Oksford, i autorka  objavljene knjige „Rat kojim je okončan mir: Put ka 1914“. Ovaj članak je prerađen iz izvornika:

The Brookings Essay, Brookings Institution)
NYT
izvor