Apollinaireova pesma Mrazovci, Les Colchiques, odveć je znana da bih je navodio. Uostalom, ovde je ne želim razmatrati u celosti, jer ju je Jean-Claude Coquet vrlo oštroumno analizirao, a ja ću se baviti samo jednim detaljem koji je za komentatore ostao zagonetan. Zašto pesnik u desetom i jedanaestom stihu kao epitet uz mrazovce stavlja izraz mères filles de leurs filles, “majke kćeri svojih kćeri’’.
Jean-Claude Coquet u svojoj se studiji zadovoljava tvrdnjom da je “ovaj okret u francuskom dobro znan’’, a da bi to potkrepio navodi La Fontainea koji je na jednom mestu upotrebio izraz “sin svojih dela’’, metaforu u moralističkom duhu koja ne može biti primarni oblik te figure mišljenja i za koju se ne vidi zašto, a još manje kako, bismo je proširili na nesvesna bića.
Tačno je da su Coquetovi predšasnici sa svoje strane predlagali vrlo ganutljiva tumačenja: “Majke, obiteljske žene, toliko napadno našminkane da bi se moglo pomisliti da su kćeri svojih kćeri’’, kaže R. Faurisson (no cvet mrazovca ima vrlo neupadljivu i nežnu boju); M.-J. Durry pojavu cvetova povezuje s dolaskom dece koja su, i prema njoj, “cveće čovečanstva’’…Nešto bliže rešenju, R. Lefevre naslućuje “moguću aluziju na neke botaničke osobine mrazovca’’, ali se odmah udaljava dodavši da “dela savremene botanike ne omogućavaju to rasvetliti’’. Sumnjamo da je on u njih zavirio, a napose da je kosultovao starija dela koja često više od modernih obraćaju pozornost na osetilne aspekte stvari. Jer mrazovac, “težak i zbrkan rod s botaničkog očišta’’ (L. H. Bailey: Standard Cyclopedia of Horticulture, New York 1943), ima najmanje tri osobine – od kojih su mu neke, uostalom, zajedničke s drugim biljkama – koje, svaka na svoj način, rasvetljava ne samo smisao Apollinaireova izraza, nego i duboke razloge koji su mogli navesti pesnika da ga uvede u određeni kontekst.
Mrazovac ili noćurak (veilleuse), kako se još zove “zato što cveta u vreme kada se počinje sedati do kasno u noć’’ (Grand Dictionnaire universel du XIXe siècle Pierrea Laroussea) ima izdužene cvetove koji u jesen brzo izbijaju iz zemlje i otvaraju se; tučak mu se nalazi na lukovici, deset do dvadeset centimetara pod zemljom. Da bi obavila oplodnju, pelud putuje kroz čašicu koja se s donje strane produžuje u šuplju cev formirajući stabljiku, pet do šest puta dužu od lista, dakle treba preći rastojanje od više desetaka centimetara.
Uz ovu osobinu, postoji još jedna: “Tučak ostaje pod zemljom, na lukovici, sve do proleća. U to doba izbija na površinu, razvija se i raste nad zemljom da bi u junu sazrio mahunasti plod s tri pregrade’’ (E. Perrot, Les Plantes médicinales, Paris 1947).
Naposletku, postoji treći aspekt – lukovica je tu u ženskom rodu kao kod starih botaničara – na kojem insistira Rečnik prirodnih nauka, autori koga su profesori “Kraljevskog vrta’’ i glavnih pariških škola: “Ovi se cvetovi javljaju u septembru i oktobru, a tek sledećeg proleća razvijaju se listovi…Svake godine lukovica proizvodi cvetove i plodove, čime se iscrpljuje, i nakon toga se raspada, a zamenjuje je druga koja se razvila sa strane: zahvaljujući tome što se jednom godišnje lukovica obnovi, uvek s iste strane, biljka se svake godine pomakne za širinu svoje lukovice’’ (Dictionnaire des sciences naturelles, Strasbourg, Paris : F.G. Levrault, Le Normant, 1816-1830, tome X).
Prema tome, premda je cvet mrazovca strogo govoreći hermafrodit, ovaj hermafrodizam ima posve poseban značaj jer maksimalna udaljenost razdvaja muški od ženskog organa: muški je u cvetu i vazda je na vrhu; ženski se nalazi nekoliko centimetara ispod zemlje, pomešan s masom lukovice stvoriteljke, koja je istodobno izvorište sadašnje biljke što će tek doći u vremenu. Vremenska povezanost ide zajedno s prostornom razdvojenošću. Ovaj razvučeni hermafroditizam gotovo navodi na pomisao o dva odvojena pola koja se na razdaljini spajaju, poput Adama pre Eve koji je prema nekim talmudistima bio hermafrodit, jer je imao dva tela, muško i žensko, slepljena tako da je organ jednog morao preći popriličan put kako bi mogao dosegnuti i oploditi organ drugog…
Videli smo da se kod mrazovca cvetovi javljaju nekoliko meseci pre listova i semena: cvet nastaje u jesen, lišće i seme u proleće sledeće godine. Čini se također da u razmnožavanju ove biljke seme samo ponekad ima nekakvu ulogu, jer razmnožavanje se normalno osigurava udvostručavanjem lukovice. Drugim rečima, mrazovac pripada velikoj obitelji klonova, a znamo koliko u takvom slučaju može biti teško, ako ne i nemoguće, razlikovati među više subjekata koje su majke, a koje kćeri. Neke žitarice formiraju klonove koji se prostiru na više stotina metara, stare preko hiljadu godina. U SAD je otkriven klon od blizu 50.000 jasika koje zauzimaju preko 80 hektara: jedan drugi klon od drveća iste vrste, mogao bi imati 8.000 godina. U takvim slučajevima, apsolutno ili relativno razlikovanje bliskih generacija gubi svaki smisao.
Kod biljke Colchium autumnale zbrka se, prema tome, javlja zbog nekoliko vrsta pomaka: uspravni pomak karakteriše način oplodnje, a vodoravni način razmnožavanja. Ovim pomacima u prostoru valja dodati treći, u vremenu, jer se cvet iste biljke javlja osam do devet meseci pre listova.
Ova poslednja osobina bila bi sama po sebi dostatna da rasvetli epitet “majke kćeri svojih kćeri’’. Stari botaničari su, naime, nazivali filius ante patrem ne samo mrazovca, nego i podbel (Tussilage), lopuh (Pétasite) (L’Encyclopédie de Diderot et d’Alembert, članak Fils avant le père, Sin pre oca) i vrbovicu (Épilobe), bilo zato što se cvetovi ili cvetne peteljke javljaju pre listova, bilo zato što je plod već posve vidljiv pre nego što se cvet otvori. Appolinaire je bio dostatno obrazovan da je mogao sresti ove stare izraze i odlučiti se ponovno ih upotrebiti. A kao što će se kasnije pokazati, imao je pravo što ih je stavio u ženski rod.
Verovatno je znao i za njihovo daleko mistično poreklo koje im daje još više soka i čini ih posebino pogodnim za poetsku funkciju. Među najstarijim tekstovima u kojima se javljaju, možemo navesti jedan pseudo-augustinski iz V ili VI veka i drugi, možda tek iz VIII veka, koji se odnose na Devicu Mariju: “Stvoritelj je rodio stvoritelja, sluškinja je rodila gospodara, kćerka je rodila oca: kćer po svojoj božanskoj naravi, majka po svojoj ljudskoj naravi’’. Otuda nešto kasnije obrazac u drugom tekstu o Mariji: “Bogu kćerka, Bogu majka’’. Isti izraz ponovno nalazimo kod Chrétiena de Troyesa: “Možete li reći da je presvetli otac onaj što svoju kćerku učini svojom majkom!’’ (Perceval le Gallois, Pariz 1947) i kod Dantea.
U jednom drukčijem kontekstu, ali još uvek teološkom, ova se figura uostalom veoma davno javlja. “U Vedama’’, primećuje Dumezil, “Hindusi su razmišljali o svojstvu vatre…da se obnavlja i sama iz sebe neprekidno nastaje’’. Zvali su je još Tanunapat, “potomak sebe same’’ (Fêtes romaines d’été et d’automne, Pariz 1975). U istom duhu Mabinogion u Kulhwchu i Olwenu (Culhwch ac Olwen) spominje Nertha, sina Kadarnova, i Llawea, sina Erwova, a to znači Snagu, kći Snažnoga i Zemlju, kći Brazde, dok bi se, primećuje Loth, moglo očekivati obrnuto (J. Loth, Les Mabinogion, Pariz 1913).
Claude Lévi-Strauss, Une petite énigme mythico-littéraire, Le regard éloigné, Paris, Pion, 1983, pp. 133-141
Нема коментара:
Постави коментар