недеља, 01. април 2018.

Sionski mudraci i dalje mudruju


Sergej Nilus 


Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea (1864), poslužio je kao osnova za sastavljanje poznatog dokumenta pod nazivom Protokol sionskih mudraca (1903). Po tom dokumentu, koji ima oblik zapisnika sa niza tajnih sastanaka (24, a po drugim verzijama 27) u Bazelu 1897, u vreme novog Cionističkog kongresa, Jevreji i masoni planiraju da sruše hrišćansku civilizaciju, pomoću liberalizma i socijalizma, i da sagrade svetsku državu no svojim pravilima.
Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji . Dijalog se vodi između Macchiavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Montesquiea, koji govori sa liberalnih pozicija.

Poglavlja Protokola od broja 1. do 19. prate Jollyijev Dijalog, od poglavlja 1. do 17. na mnogim mestima od reči do reči.  

Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea: 
Prvi deo-I-V ,  Prvi deo-V-IX Drugi deo-IX-XII Drugi deo : XII -XV


_______________________________________

               Sionski mudraci i dalje mudruju

Teorije zavere su uvek, a posebno u kriznim vremenima, neka vrsta utešnog rešenja i što je kriza dublja plića je logika u kojoj se teorije zavere razlivaju. Hana Arent na jednom mestu u svom delu Izvori totalitarizma kaže da ako toliko mnogo ljudi veruje u očigledan falsifikat kakav su Protokoli sionskih mudraca, onda „zadatak istoričara nije više da raskrinkava falsifikat“. To što se falsifikatu veruje, za Arentovu je činjenica „važnija od (istorijski govoreći drugorazredne) okolnosti da je u pitanju falsifikat“. Zbog čega se u nekim vremenima teorije zavere tako lako probijaju kroz barijere zdravog razuma, pitanje je kojim se iskoračuje iz zone u kojoj je nadležan istoričar. Kako je u pitanju nešto što bi se moglo nazvati racionalnim pokušajem osiromašenog čoveka da objasni svoje iracionalne strahove za koje veruje da ugrožavaju njegovu egzistenciju, problem se izmešta, pre svega, u domen psihologije.

    Ako se poveruje u večito postojanje zavereničkog para-toka, onda mogućnost da se uzrok egzistencijalnom posrnuću krije u misterioznom kolopletu tajnih društava djeluje veoma utešno, jer u takvoj percepciji to zlo pritiska vaskoliki svet. Na kraju, utešenom malom čoveku ne preostaje ništa drugo no da preostale dane svoje slobode krcka u prepoznavanju procesa koji mu rade o glavi i nagoveštavaju dolazak nekih tajnih moćnika na vlast.To osećanje je na prostoru Balkana vremenom ugrađeno i u kolektivni identitet. Mnogo ratovanja i česta gladovanja, začinjeni Catena Mundimitom, uticalo je na lako prihvatanje onog takođe veoma prisutnog balkanskog mita o tajnim silama koje uvek rade protiv nas – od Siona do Briona.

To što svaka epoha ima značajan broj paranoika koji su ubeđenji da žive poslednje dane slobodnog sveta, činjenica je koja podriva ozbiljnost teorija zavere. Štoa će reći, osećanje da neke tajne strukture moći funkcionišu paralelno konstanta je još od vremena kada su se formirale regularne strukture moći. Uzgred, upravo je regularnim strukturama moći za njihove mešetarske poslove najviše odgovaralo zaluđivanje raskošnim pričama o konspirativnim zaverama. Da smo izgleda savremenici jednog vrlo institucionalnog i javnog mešetarenja pokazuju nam mehanizmi Međunarodnog monetarnog fonda i velikih banaka, što nam je u nekoliko navrata poslednjih godina predočio jedan vrhunski autoritet ekonomskih nauka kakav je Džozef Štiglic. No, širokim masama bliži su zavodljivi neogotički narativi o đavoljim rabotama u Boemskoj šumi i masonskim ložama. Savremena komunikacijska sredstva paniku dižu na jedan viši nivo. Internet vrvi od sajtova i foruma na kojima živopisne grupe i pojedinci razotkrivaju opake strategije koje se odvijaju u konspirativnim procesima čiji je krajnji cilj zavladati svetom. U paranojama pomenutih krugova kao najčešća zaera pojavljuje se masonsko-iluminatska, koju sve brojniji tumači dokazuju silnim primerima semiotičko-ritualnog prisustva u svim zonama moći. Snobovsko zaluđivanje sa drevnim ritualima i malo-građanske zabave u mediokritetskim varijacijama crnih misa proglašavaju se jasnim znacima nadolazeće propasti. Iako ove egzotične priče uglavnom ne prelazi tabloidski značaj i beskrajne rasprave blogovsko-forumaške dokolice, motiv sionske zavere koji se u ovakvim paranojama sve češće pojavljuje krajnje neugodno podseća na ona vremena kada su Jevreji bili obeleženi kao krivci za egzistencijalne nedaće ne-jevreja. Bespogovorno verovanje u falsifikate ne podriva ni statistika koja pokazuje da je i tada najveći broj Jevreja bio jednako ugrožen kao ostale etničke grupe. Postavlja se pitanje mogu li amaterski i jeftini sadržaji zahvaljujući moći Interneta uticati na stvaranje šireg antisemitskog osećanja? Kako je više nego jasno da najveći deo populacije mišljenje ne gradi na osnovu ozbiljnih izvora već na lakim i zavodljivim medijskim sadržajima, odgovor na postavljeno pitanje mnogo je bliži potvrdnom no odrič nom. Da strah od porasta antisemitizma nije neopravdan pokazuju sve češća upozorenja koja dolaze od strane predstavnika intelektualne elite. Kada jedan od najvećih književnih kritičara i polihistor, kakav je Džordž Stajner, u intervjuu datom pre par godina kaže:

“Imam decu, unučad te se svaki dan pitam kad ćemo opet morati pakovati stvari.Moglo bi se dogoditi da jako dugo preživljavanje Jevreja ljudima postane nepodnošljivo“, onda tosigurno ne spada u kategoriju bezrazložnog straha kakav pokazuju nedovoljno obavešteni, nedovoljno spekulativni ili paranoični ljudi.

Džordž Stajner je jedan od najvećih poznavalaca svetske literature i verovatno najveći komparativista, što će reći da je njegova specijalnost prepoznavanje mehanizama koji povezuju
raznorodne teme, motive i fenomene, a takve reference daju mu za pravo da predviđa i upozorava. Između ostalog, u pomenutom intervjuu Stajner kaže da bi se u književno-kulturološkom kontekstu moglo reći da postoje tri romana koja oblikuju savremeni svet: Sto godina samoće, Deca ponoći i Limeni doboš, a po Stajneru „šinjel“ iz kojeg ova tri dela izlaze je roman Putovanje na kraj noći Luja Ferdinanda Selina. Gotovo se svi književni znalci slažu da opus ovog „neviđenog naciste“, kakvim ga Stajner smatra, treba razdvojiti na period stvaranja pomenutog romana i romana Smrt na kredit, dela čiju veličasnost niko ne dovodi u pitanje, i na kasniji period iz kojeg su zbog skandalozne političke nekorektnosti iskočili u prvi plan pamfletski tekstovi Škola za leševe i pogotovo Bagatele za jedan pokolj , koji se i danas smatra jednim od najžešćih antisemitskih pamfleta. Iako su pored Jevreja Selinove mete napada u ovom tekstu novi umetnički trendovi („pocrnčena“ muzika i likovne umetnosti), film, komunizam, Kokto, Žid, Prust, Englezi, masoni, papa, neočekivano i Hitler, koji po Selinu nije ponudio revoluciju nacional socijalizma već pangermanizam i malogrđanštinu, antisemitizam naprosto kulja iz ovog teksta. U suštini, najveći deo pamfleta Bagatele za jedan pokolj
je esencijalistički vapaj za jednom formom organskog društva u kojem folklor i muževnost držestvari na okupu. Osim antisemitizma i rasizma, ostali Selinovi obračuni ne predstavljaju problematičan iskaz, jedan deo je estetski a drugi ideološki usmeren, što je ne samo dopustivo nego i podrazumevajuće za jednog pisca. Tvrdnja, pak, da pohlepa Jevreja i primitivnost crnaca razaraju civilizaciju, Selina uistinu čine „neviđenim nacistom“. No, sadržaj ovog pamfleta umnogome je nadišao antisemitski standard zasnovan na tada široko rasprostranjenoj mistifikaciji o zavereničkim ambicijama jevrejske finansijske moći. Selin u tekstu bukvalno divlja nižući rasističke kvalifikacije koje jedna drugu pretiču: „Te doušničke oči blede i lažljive. . . Taj stisnuti osmeh, te nozdrve koje se šire: hijena . . .Ti lešinari žele tvoju krv!“. Da li se ovolika količina strasti ispoljene u mržnji prema Jevrejima kod Selina može objasniti, kao što se često pokušava, nekim događajem iz piščevog života, kakav je podatak da mu je voljenu ženu preoteo Jevrejin? Ono što ipak deluje kao verovatnije objašnjenje jeste konflikt širokog registra koji je vladao između Selina i sveta. Kada je neko tako naklonjen organskom društvu, onda mu svako raznoglasje i raznoobličje sveta, kakvo je vladalo za vreme Selinovog života, predstavlja izuzetno frustrirajući ambijent. Što ć ereći, Selin je svoju epohu doživljavao kao izrazito krizan civilizacijski period, a njena zahuktalos tsigurno je izazivala i jako osećanje nemoći kod nekog ko je hteo da se odupre toj multiplikaciji ideja. Jevreji su zasigurno veliki „krivci“ za umetničko, naučno i ideološko razlistavanje epohe od kraja XIX veka do početka Drugog svetskog rata. Pored toga, njihova egzistencijalna strategija se oslanjala na poslove sa finansijama i na gradski život, što je oprečno organskoj viziji sveta u kojoj dominira pastoralni ideal. Sve u svemu, Selinova mržnja prema Jevrejima bila je utemeljena na njegovim duboko ideološkim načelima. On je, između ostalog, imao i apologetske nastupe u kojima se divio Jevrejima, što se olako iznosi kao dokaz ambivalentnosti ovog pisca. Ali, u tom divljenju Selin je strogo selektirao one po njemu tipične osobine koje sudio tradicionalnog jevrejskog nasleđa i koje su kao svaka duboko tradicionalna struktura bliže organskom društvu. Tako, između ostalog, Selin odaje priznanje Jevrejima zbog očuvanja supstrata njihove rase, endogamiji i solidarnosti, što će reći – onome što uvezuje, homogenizuje i ukrajnjoj stanci izoluje etnos. Jevrejima je upravo neudomljenost nametnula jak znak internacionalnosti, a ona je izuzetno frustrirajuća pojava za svakog rasistu i nacionalistu. Čak su i neki veliki duhovi, kao recimo Šopenhauer, Jevrejima osporavali politička prava, jer kako ovaj filozof kaže, oni „nigde nisu kod svoje kuće“. Hana Arent će upravo tu jevrejsku neudomljenost staviti u sam vrh razloga za jačanje antisemitizma, koji po njenom mišljenju jača sa slabljenjem nacionalnih država, tačnije pojavom ambicija da se zavlada drugim nacijama. Treći rajh kao koncept konačnog kraja nacionalnih država, pokazao je opravdanost jevrejskog straha od raspada sistema nacionalnih država. Arentova ovu naizgled protivurečnu uslovljenost bezbednosti Jevreja i jakih nacionalnih država pojašnjava na sledeć inačin: „Predstavnici nacije, bilo jakobinci od Robespjera do Klemansoa, ili predstavnici srednjoevropskih revolucionarnih vlada od Meterniha do Bizmarka imali su nešto zajedničko: svi oni su bili iskreno zaokupljeni ravnotežom moći u Evropi. Oni su, naravno, pokušavali da poremete tu ravnotežu, svaki u korist svoje zemlje, ali nikada nisu sanjali o preuzimanju monopola nad kontinentom ili o potpunom uništenju svojih suseda. Jevreji su mogli biti upotrebljeni ne samo u interesu ove dragocene ravnoteže, oni su čak postali neka vrsta simbola
zajedničkog interesa evropskih nacija.“. Selinovo očekivanje da će se najzad ostvariti monopol nad
kontinentom, pretočiće se posle neuspeha fašističkog projekta u žal za propuštenom šansom: “Istorija ne služi isto jelo dva puta. Sada se Evropa ne može napraviti! Dok je bilo nemačke vojske mogla se napraviti. S nemačkom vojskom, poslednjom nemačkom vojskom. Profuć kali smo je!“. Selinu nije bilo bitno šta se sve uništilo u pokušaju da se napravi takva Evropa, ponajmanje ga je doticala sudbina Jevreja u tom užasnom eksperimentu. Ne samo da ga nije doticala, već je, kako Ernest Jinger
svedoči, jednom prilikom u nekom pariskom kafeu gde su sedela ova dvojica ljubitelja nacizma Selin viknuo nemačkim vojnicima kojisu ulazili u kafe: „Šta radite ovde kada još niste završili posao sa Jevrejima!?“. Završiti sa Jevrejima značilo je završiti sa bitnim dokazom viševekovnog očuvanja etničkog identiteta bez autentičnog tla i pogotovo dokazom vezivnosti koju je tako neukorenjen etnos imao među različitim narodima. Mnogo pre Hane Arent i Didro je Jevreje video kao korisnu kariku za povezivanje Evropljana različitih nacionalnosti, a Humbolt je, prateći emancipaciju Jevreja kroz
Francusku revoluciju, zapazio „da su Jevreji gubili svoju univerzalnost kada su postajali Francuzi.“. Zato su svi oni koji su maštali o Evropi kakvu je zamišljao Selin bili za uništenje nečega što je bilo dokaz da univerzalnost i etničko saglasje mogu postojati u sistemu nacionalnih država. Nije se na odmet prisetiti svega ovoga danas kada simultano pulsiraju nadnacionalna ideja globalizacije i sve izraženiji antisemitizam

     U tom podsećanju, danas kada se u Protokole sionskih mudraca ponovo veruje, neophodno je
poći od onog pitanje koje mora postaviti zdrav razum suočen sa svakim falisifikatom, ono ko
polazi od upitne osnove – zašto baš to. Tačnije, zašto se u mnoštvu problema opredeljujemo za
jedan kada postoji još problema koji su jednako problematični? Izuzetni srpski diplomata
Živojin Balugdžić , koji je između ostalog bio i šef Milošu Crnjanskom u ambasadi kraljevine Jugoslavije u Berlinu, u svojim je tekstovima često ukazivao na proizvoljnu selekciju koju su antisemiti vršili u dokazivanju jevrejske finansijske zavere. Balugdžić ih podseća da „pored Jevrejina
Rotšilda postoje i hrišćani Bler, Rokfeler, Armuri i Karnegi“. Na sličan način je povodom skorašnjeg ispada Gintera Grasa reagovao Benjamin Netanjahu pitavši pisca Limenog doboša zašto je kao državu koja ugrožava svetski mir izabrao baš Izrael. Istorija nas tera da se zapitamo da li je izbor Izraela iz ne malog broja država čija uređenja i vlastodršci ugrožavaju mir u svetu ona ista matrica po kojoj su iz mnoštva finansijskih moćnika svojevremeno izdvojeni Jevreji. Uistinu, po čemu su Iran, Severna Koreja, Pakistan sa svojom nuklearnom moći i nestabilnim političkim sistemom, i na kraju, ili na početku svega, Sjedinjene Američke Države manja opasnost za svetski mir?

Marinko Vorgić

Likud Montenegro

25 коментара:

  1. Porast antisemitizma je vidljiv u EU i to onim zemljama koji su najvise primili tzv izbeglice, npr, Francuska, Nemacka, Svedska i slicno.
    A sto se tice protokola pogledajte sta pise i sta se desava sa Evropom i svetom.
    Tako da ima logike u povezivanju ta dva elementa

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Švedska je puna ultralevičara i muslimana.

      Избриши
  2. U svetu je porast mnogo čega: antisemitizma, islamofobije, antiamerikanizma, antagonizama prema drugim nacijama, tj. nacionalizama, čak i fašizma, populizma, antikomunizma, antiglobalizma...trebam li da nabrajam dalje. Duh protivljenja,
    od netolerancije do mržnje, istorijska je konstanta, u suštini tipičan odnos između različitih naroda tj. grupa i pojedinaca. Protivljenje je često praćeno posve iracionalnim razlozima, stereotipnim predrasudama, koje često ( moje mišljenje ) imaju izvesne dodirne tačke sa stvarnošću te ono ( protivljenje) postaje opravdano. U Švedskoj, Nemačkoj, Francuskoj, zemljama koje spominjete i kojima bi se slobodno mogle dodati i neke ostale zemlje, ne samo Evrope već i sveta, priliv izbeglica je izazvao ne toliko antisemitizam koliko islamofobiju i to zbog porasta terorizma islamskih fundamentalista. Antisemitizam se pojavio tamo gde se nikada nije ni ugasio, ali čak i tamo gde ga nije bilo, gde nema kritične mase Jevreja upravo na krilima ekonomske prirode sa kojima je i počeo egzodus ovog naroda. Mogla bih reći kao i Vi, ima u tome neke logike, i lično mislim da ima, koliko i u stavu Severa da su Južnjaci lenji. Moglo bi se o tome diskutovati dalje ali da odgovorim na vašu misao da ima logike u povezivanju Evrope i sveta i Protokola. Pa naravno da ima ( s tim da bih ja umesto protokola u komparaciji koristila ipak Žolijev tekst) jer je reč, ne o Jevrejima, već sistemu države i manipulacijama kojih smo svedoci tako reći dnevno. Originalni Žolijev tekst je vrhunski lucidno oslikao sistem manipulacije u svim njegovim segmentima, i to na osnovu stanja tadašnjih odnosa i mogućih posledica totalitarističkih ideja. Orvel, Haksli, Zamjatov, sve su to autori koji su na planu književnosti razvili istu ideju, slepo i porazno funkcionisanje sistema. Usuđujem se reći da je to problem, a problemi pojedinih naroda, njihovih religija ( u osnovi kojih se nalaze i ekonomske, čak i pravne paradigme) su jedni od praizvori kao što je " ne ubij " prvo i poslednje slovo Biblije. Dok se ovog, poslednjeg većina ne pridržava, špekulantskih ekonomskih načela se pridržavaju, to jeste kamen smutnje, spretniji pojedinci i države ( da ne zaboravimo njih ), i ako je, pri tom u istorijskom kontinuitetu iz jednog naroda više takvih, etiketa mu se prilepi za tili čas ( Jevreji, na planu država Englezi, Amerikanci ) Kada bi se zbrojili ti pojedinci, sumnjam da bi to bili Jevreji. Čini mi se da se to spominje u ovom tekstu. Na kraju krajeva ko je kome kriv ako nije spretan? Meni lično ne pada na pamet da optužujem čitave narode za bilo šta, istorija je puna grešaka koje su u određenim periodima činile vlasti, ali ne i narod u celini. A da je slika sveta kopija Žolijevog teksta, slažem se. Ko je kriv ? Porodice Rotšild, Roklfeleri, ostale porodice, finansijski klanovi, ili svi mo u lancu zahvaljujući čemu se on ne prekida već nastavlja od pamtiveka do danas.

    ОдговориИзбриши
  3. Možda sam ja paranoičan, i sve to su gluposti, ali, paranoja ili ne, čini mi se da gomila ljudi razmišlja slično i primećuje identične mehanizme i pojave, pa je sve to zajedno potpuno erodiralo njihovo poverenje u ekonomski, državni i pravni okvir i temelje momentlanih svojinskih odnosa, i otuda snažna težnja za nečim makar delimično skrivenim od državnih lopova ali u isto vreme sigurnim i nepodložnim manipulacijama. Kanali kojima se pare raspoređuju prilično su zatvoreni, odnosno, samo privilegovani imaju prioritetan pristup do bonusa od "kovača lažnog novca" i cela operacije se ustvari koristi da krugovi bliski onima koji novac štampaju diskretno steknu kontrolu nad još većim parčetom ekonomije nego što ga do sada drže, a drže poveliko parče.
    XXX

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da dodam, posle krize u SAD, čiji mehur je ekipa sa volstrita pumpala 8 god, fed je socijalizujuci gubitke privatnih igrača upucao dva triliona dolara do 2013, vidi se po M1 masi dolara...eto koliko su pokrali banksteri. Jesu li svioni Jevreji?
      XXX

      Избриши
    2. Mislim isto, neokomunistički neprijatelj na zapadu je daleko najopasniji, jer kontroliše svetske resurse svih vrsta.

      Избриши
  4. To je taj globalizam, ni crn ni beo, a niti crven, koji nas tera da postanemo bića bez identiteta, bez volje za otporom i pobunom.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
  5. ***neokomunistički neprijatelj na zapadu*** e tu smo, dakle da imenujemo, a to su EU,i USA. Hvala na jasnom stavu. Ja, mali beznacajni sav ovoga sistema sam sad 100% uveren da Srbija ne treba biti te zajednice.
    PS nije bitno kako se zovu i koje ih napisao ali taj plan se ostvaruje a vi ste mi pitali da to dokazem, a sami ste odgovorili to je bio komentar na I deo teksta.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bitno je, jako je bitno ko “ je napisao” ( ne treba optuziti nevine mada niko nije nevin ), a jos je bitnije ko sprovodi u delo politicko- ekonomske principe. Napisano je slika ralnosti ljudske prirode: prirode pojedinca i mase, vladara, mocnika i obicnih ljudi.

      I nesto vrlo vazno, “ ja, mali beznacajni..”. Nikada, nikada ne mislite tako o sebi.
      Pozdrav i svako dobro.

      Избриши
    2. --ja mali beznacajni sav-- {treba da piše šaf-celavi font i zamena slova dali su ton ove recenice pogresno) naravno upravu ste.

      Избриши
  6. Državni sistem je blato i dno korupcije, malverzacije i parazitiranja; ne postoji ništa što je gadnije od toga, onako objektivno. Politički razbojnici su nastavljači apsolutističkih vladara, mada je bilo i prosvećenih despota/diktatora, primer Petra Velikog, koji su učinili mnogo više dobra nego zla, i to promišljeno.

    Dakle, postoji neprekinut kontinuitet tiranije kroz istoriju zahvaljujući velikom broju idiotskih naroda. Kako i gde takva populacija potpuno skrene, Bog zna. Neznanje, poluznanje, primitivizam, ali ja ipak mislim da je zapadni politikanstki i ekonomski ološ veliko zlo i da se veoma trude da stignu tradicionalne s Istoka.
    XXX

    ОдговориИзбриши
  7. postoji neprekinut kontinuitet tiranije kroz istoriju zahvaljujući velikom broju idiotskih naroda

    Navedi na koje mislis_:_

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Delomično sam bio nerazumljiv, shvati kroz kontekst da je reč o narodu naspram vladajućeg establišmenta, o pokornoj masi, neprosvećenoj gomili, na primer onoj koja je podizala ruku u nacistički pozdrav i ova sada, koja bi to isto učinila ako bi se pojavio novi Hitler. Očekivao si jevrejskog naroda. Grečka.
      XXX

      Избриши
    2. Sta sam ja ocekivao to je moja stvar ali da ti napisem, mislio sam na neke Slovenske narode tj na Srbe i Ruse.

      Избриши
  8. Stvarno smo kretenski narod ! Specijalisti smo za augogolove.
    pedja

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pisali smo u isto vreme. Sta te naljutilo ?

      Избриши
    2. Ha ha ha ala sam se nasmejao, kao neka uciteljica u skoli, pa kada se neko dete rasplace druga mama intervenise. Veoma lepo, i samo napred ali mislim da ce ti dosaditi.
      Veoma volim da citam sa vaseg sajta i samo napred

      Избриши
    3. I ja sam se nasmejala. Pedja je stari znanac, uz to tvrdokozac, tesko ga je naljutiti. Trebala sam staviti navodnike, ali on je razumeo, a nije lose ni to sto sam usput nekoga zasmejala. Nista zdravije od smeha.
      Poz.

      Избриши
  9. Idiotski narodi ! Svako ima pravo da misli- kako misli- i da svoje misljenje slobodno iznese ( na ovom blogu ), a ukoliko se vec upustamo u dijalog celishodnije je drzati se cinjenica i zdrave logike, pa bih ja u ovom slucaju ponovo stala u odbranu naroda, kao sto stajem u odbranu individualizma, vlasnickih i svih ostalih prava pojedinca, pravde, a optuzila bih ponovo kao uzrok svih nevolja sistem koji ispod povrsine krije stvarne poluge vladavine bez uvazavanja coveka - naroda . Sistem, tj. prakticno drzava, je ta koja diktira kolektivizam. Ne postoji Srbija kao individualitet vec Srbija drzava, i ako postoji idiotsko ponasanje onda se precizno zna cije, nikakvog naroda, vec poimenice, vlasti, stranaka, korporacija, zivog tela citave zajednice. Naravno da se u obicnom zargonu izrazavamo metaforicki te sebi dopustimo da kazemo, ah taj idiotski narod je izabrao tu vlast, i slicno, znajuci da je u pitanju vecina, misleci na tu vecinu ali uporedo itekako znajuci pod kojim je uslovima doslo do takvog izbora. Ako se kojim slucajem, istorijski gledano, iste greske ponavljaju, nije li to nepobitan dokaz idiotizma upravo naroda, a ne drzave? Svako bi iz rukava izbacio ovaj argumenat i izbacuje se, kad smo vec kod Jevreje. Koliko sam puta cula pricu o progonstvima kroz istoriju, sa razlicitih teritorija u razlicitim vremenima, koja su morala imati zajednicki imenitelj. Znate onu narodnu, gde ima dima ima i vatre. Sve ima uzrok ali se u istoriji obicno razdvajaju uzrozi od povoda, lazni od objektivnih uzroka i tako dalje.
    Sa druge strane, surovi sam pobornik raskrinkavanja prirode ljudskog bica, jer je ona seme iz kog izrasta sve, pojedinac, onaj iz mase, iz vlasti. I ako se stvari sa politicke filozofije prebace u domen psihologije, onda je on, pojedinac prvi na spisku, bio on Srbin, Jevrej, crnac, belac...covek, zena, dete.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ponavljam, mi, Srbi ( pojedinci ) smo specijalisti u samokritici, doveli smo je do stepena mazohizma ( Sonje i ostala bagra).
      Da se razumemo bolesno( idiotsko )stanje u raznim narodima nije ni približno isto, ni prema stepenu bolesti, a naročito ne u odnosu na uzroke i genezu bolesti ali ne zbog rase ( crnci su glupi ) ni zbog etničke pripadnosti, ni zbog države već većine idiota.
      John Stuart Mill je to tvrdio, pre 150 godina u svom ogledu "O slobodi": da država nije glavna pretnja nego tiranija većine, tj društvo, religijska uverennja, nazadne tradicije, itd. Ista je snaga državne prinude i socijalnog pritiska, ili konformizma. Socijalni pritisak je često veći problem od državne prinude.
      Država bi trebala da spreči društvo da teroriše pojedince, e u Srbiji je momentalno na vlasti pljuvačka garnitura, a to tako krene, prvo dobacivanje, pa mali pritisci, sve dok te ne smeste pod crnu zemljicu.
      U Srbiji je narod, uopšte, za većinu pametnih stvari zainteresovan kao za lanjski sneg, a za glupost prianja ko za super lepak.

      A maramica? Nije u redu.
      pedja

      Избриши
    2. A vidi ovo, antisemitizam, heheee...moralo bi da stoji i islamofobija. A da se vratimo 2000 godina unazad?
      “Vlada Danske zabranila je klanje životinja na košer i halal način, nakon višegodišnjeg protesta aktivista za životinjska prava, prenosi Independent.

      Zakon, koji je objavljen prošle nedelje i na snazi je od ponedeljka, jevrejske vođe nazivaju "anti semitskim", a ne-profitna grupa Danski halal ga naziva "očiglednim mešanjem u religijske slobode".

      Bravo Danska!
      pedja

      Избриши
    3. Vest je stara, koliko ja znam Danci su zabranu izglasali ima tome pargodina. O fundamentalistima sve najgore. Ma sigurno su u vreme pisanja Biblije i Kurana znali za omamljivanje sa kojim je daleko manje mučenje nego i sa najoštrijim nožem. Jer ako je poenta da se životinja ne pati onda bi trebalo prihvatiti najbrži i najbezbolniji način. Eto dokaza idiotizma nad idiotizmima izniklog iz okrutnih praksi tradicija i religija.
      XXX

      Избриши
  10. Blago se nam kada jedna osoba zna sta je pametno za ceo narod, a to sam narod nezna.Da li vidiis koliko je glupo to i prepotentno.

    ОдговориИзбриши
  11. Da li je posle Aušvica

    važno ko će koga ostaviti

    ili šta će sutra biti za doručak



    u koju školu dati decu i

    slične banalnosti zbog

    kojih se prenemažemo



    da li je posle Aušvica

    uopšte išta važno



    i da li imamo pravo na

    minut spokoja a kamoli na

    ljubavi godišnjice i povode



    da li posle Aušvica

    znači nešto imati kuću

    urednu baštu ili poznavati vina

    baviti se ikebanom i

    učiti jezike



    i da li je važno jel

    postoji bog

    jer ako postoji posle

    Aušvica kao da je mrtav

    i treba mu okrenuti

    leđa kao što ih je on

    okretao dok su vapili



    da li posle Aušvica

    učiti pacifizmu ili krvi

    sladostrašću i gomili golotinje

    pokazati bagere kojima

    su ih raznosili



    i da li posle Aušvica

    brinuti hoćeš doživeti

    duboku starost



    to jest da li posle njega

    uopšte imamo pravo na

    duboku starost



    da li posle Aušvica

    ostati normalan i suvisao

    čitati ili pisati misleći da radiš

    nešto dostojno čoveka

    disati čist vazduh posle

    gasnih komora

    a kamoli baciti odgrizak

    jabuke za kojim su se oni

    u čoporu bacali



    da li posle Aušvica

    voleti ili mrzeti

    ili ostati ravnodušan

    da li uopšte plakati za

    nekim posle Aušvica

    ući u vozove bez straha

    ili žaliti se što putuješ

    drugom klasom

    posle prenatrpanih

    stočnih vagona

    i vreve



    da li je posle Aušvica

    važno ko si

    postavljati pitanja

    o smislu i koještarijama

    i vredi li život više od dva

    zlatna zuba na dlanu

    za svako oko

    i zub za zub



    da li posle Aušvica hteti

    u raj kad je posle njega i

    pakao olakšanje

    kao tražiti hleb

    preko pogače

    i misliti da si

    ipak čovek

    (....)
    Pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Za moj ukus, preterano dirljivo; voleo bih da masa vise deluje nego da emotivno puca.
      Z.

      Избриши