Gijom Faj, Demografska pomeranja Evrope

BELI ČOVEK SUOČEN ZA GENOCID NOVOGO TIPA

 

Genocid se sprovodi od najstarijih vremena. Iz skorije prošlosti, sećamo se holokosta, genocida nad Jermenima, u Ruandi i Kambodži pod Polom Potom (autogenocid). Genocid može imati dva oblika: eliminaciju ciljne populacije direktno ili njeno indirektno nestajanje drugim vrstama kriminalnih aktivnosti. Indirektni genocid se događao mnogo puta tokom istorije. Trenutna „migrantska kriza” deo je takvog projekta: demografski potop Evropljana.

 

MEKI GENOCID, DOBROVOLJNI I NIHILISTIČNI

 

Evropski narodi su žrtve lukavog pokušaja genocida, demografski i kulturološki eliminacije, čiji su pokretači njihove sopstvene etnomazohističke i ksenofilne elite. Prvog te vrste u istoriji. Francuske i belgijske vlasti najviše su uključene u ovaj poduhvat mekog genocida. I fizičkog i kulturološkog.

Ogrnut antirasističkom ideologijom, on, među tim, ima rasni i rasistički cilj: postepenu eliminaciju evropske – a posebno francuske – autohtone populacije. Eliminiše ih na pet načina: (1) podsticanjem migracija neevropskih doseljenika; (2) smanjivanjem stope nataliteta domaće populacije i kažnjavanjem porodica srednje klase; (3) uzrokovanjem iseljavanja mlađih pripadnika domaće populacije kaznenom poreskom politikom; (4) davanjem društvenih, ekonomskih, pravnih i kulturoloških privilegija neevropskom stanovništvu u odnosu na domaće; i (5) kažnjavanjem bilo kog vida protivljenja celokupnom projektu imigracije i njegovoj ideologiji.

Neki desničari ponavljaju da su „sistem”, vlast, država, vlasti EU, nemoćni da zaustave masovnu i nekontrolisanu imigraciju. Nemoćni? Oni su veoma moćni i veoma efikasno postižu svoj cilj: etničko čišćenje Evrope, počev od Francuske.

U Francuskoj, glavnu ulogu u novom podhvatu ima trockistička ideologija. Na čelu su buržoaska i levičarska Socijalistička partija i njeni savetnici, trust mozgova Terra Nova. Jedan od njenih vođa skoro je izjavio da ne treba mnogo da brinemo zbog Nacionalnog fronta, jer će njegova moć opasti iz demografskih razloga. Ovo je prepredena, cinična, svesna strategija. Zli glasači nestaće u korist novih. Oni zapravo žele ovakvu „etničku zamenu”.

Terra Nova („nova zemlja”, nova država, novi ljudi) veoma je efikasan metapolitički lobi, koji utiče na sve sfere moći. Njene kalkulacije u vezi sa izborima (privući imigrante i ignorisati srednju klasu) motivisane su odbojnošću prema „etničkoj Francuskoj”. Ovo neprijateljstvo posledica je marksističko-trockističke ideologije, čiju suštinu predstavlja „proleterski internacionalizam”: uništavanje nacionalnih veza, nadasve među Evropljanima.

Činjenica da je islamska vera seksistička, reakcionarna, antidemokratska, i tako dalje, ne predstavlja problem za trockističke ideologe Socijalističke partije i Terra Nova, koji su najmanje „republikanci”. Opsednuti su istrebljenjem etničkih naroda Evrope, naročito Francuske. Nije li ova trockistička ideologija, „internacionalistička” od samog početka, samoubilačka čak i za one koji je zastupaju? Jeste. Pa šta? Njih to nije briga. Pošto su usklađeni sa samim sobom, oni su nihilisti. Njihov cilj je da unište ono što mrze – evropsku civilizaciju – a ne da izgrade novi svet, u koji ni sami ne veruju.

 

STRATEŠKE OSE MEKOG GENOCIDA

 

Sredstva koja se koriste, naročito u Francuskoj, toj laboratoriji, nalazimo i na nivou Evropske unije. To su ideološke, ekonomske, pravne i policijske mere:

1) Podsticanje imigracije. Dozvoljavanje imigracije ili cinično podsticanje svih sredstava kolonizacije. „Migrantska” kriza je najnovija demonstracija ovog sredstva. Nakon trideset godina imigracija, stiže poplava u vidu miliona migranata, humanitarno označenih kao „izbeglice”. Evropske vlasti nisu nemoćne da spreče migracione tokove; naprotiv, oni žele da ih naglase. (Na primer, nerazumno ponašanje gospođe Merkel.) Proterivanje se smatra nemogućim.

2) Promovisanje islamizacije. Sve što je muslimansko smatra se svetim i nedodirljivim od strane vlasti, uprkos islamističkim napadima i vojnim intervencijama protiv ISIS-a. Favorizovanje islama je državna politika. Stoga je „islamofobija” veliki greh, neoprostivi zločin.

3) Osiromašenje i oporezivanje autohtonih pripadnika radničke i srednje klase. Neka oni plaćaju za druge. Celokupna fiskalna politika socijalističke vlade ide u tom pravcu: blagostanje čak i za ilegalne imigrante (usisna pumpa), koje se finansira rastućim zahtevima prema rođenim Francuzima.

4) Sprovođenje politike usmerene protiv porodice i rasta nataliteta. Raspadom sistema porodične pomoći, vlada je uspela da 2015. godine smanji stopu nataliteta etničkih Francuza. Izračunali su da velika porodica francuskog porekla nije sasvim prihvatljiva...

5) Praktikovanje pozitivne diskriminacije. Prednost pri zapošljavanju na etničkoj osnovi, u ime „antirasizma”. Privatne kompanije i državna administracija podstiču se da sistematski zapošljavaju niskokvalifikovanu radnu snagu.

6) Izuzeće od kazne za inostrane prekršioce. Ova politika, uvedena pre najmanje trideset godina, naglašena je izborom gospođe Tobir za ministarku pravde. Njena ideološka orijentacija (inače šizofrena) potpuno je jasna: neprijateljstvo prema svemu što je označeno kao „francusko–evropsko”.

7) Sprečavanje prenošenja kulture u obrazovanju. Nipodaštavanje istorije Francuske, ukidanje izučavanja grčkog i latinskog, uništavanje gramatike i pravopisa, degradiranje predavanja francuskog jezika, ukorenjivanje, promovisanje i uzdizanje kultura imigranata – islamskih, afričkih i drugih. Ova defrankofonizacija i deevropeizacija predstavlja državnu politiku. Gospođa Valo-Belkasem, „socijalistička” ministarka obrazovanja i lažna feministkinja, samo je nasmešena glumica, kao i mnogo drugih ministara i unionista trockističkog uverenja.

8) Gušenje i kažnjavanje bilo kakvo otpora vladajućoj ideologiji. NA džungli Kalij i okolnim oblastima, ilegalni imigranti koji učine neko krivično delo prolaze nekažnjeno; Francuzima koji se protive, demonstriraju i pokušavaju da se zaštite stavljaju se lisice na ruke, bivaju zatvarani i krivično gonjeni. Represija protiv „Demonstracija za sve” prati istu logiku. Ugroženo je sve što brani francuski identitet i „francuska” država ga kažnjava. Ista vrsta represije može se primetiti u štampanim i audio-vizuelnim medijima, kao i na internetu. Sudovi i policija tolerišu agresore i okupatore, a nemilosrdni su prema otporu. Mogli bismo ga nazvati Višijevim sindromom, zar ne?

 

KOLABORACIONISTI PROTIV OTPORAŠA

 

Obe strane su prilično dobro definisane. Država, mediji, sudstvo i policija imaju misiju da spreče i neutrališu otpor domaćeg stanovništva i njihovih branilaca. Međutim, pogrešno veruju da su pobedili.

Oni koji seju vetrove građanskog rata, na kraju će požnjeti uragan. Verovatno će biti krvav. Njih ne motiviše ni glupost ni idealizam, već svesna mržnja i želja za ratom; saradnja sa agresorom i klađenje na njegovu pobedu. Međutim, rizikuju i da izgube rat koji su izazvali. Otporaši imaju veće šanse za pobedu, jer su motivisani odanošću prema svojim korenima, dok kolaboracionisti služe gospodarima, koje mogu i da izdaju.