среда, 30. март 2016.

K. /leveta/ - Giorgio Agamben





Kalumniator

1. U rimskom pravu, u kom je javni tužilac imao ograničenu ulogu, kleveta je predstavljala toliko veliku pretnju za delioce pravde da su lažnog tužioca kažnjavali tako da bi ga na čelu ožigosali slovom K (početnim slovom izraza kalumniator, klevetnik). Davidu Stimilliju pripada zasluga što je pokazao važnost te činjenice za interpretaciju Kafkina Procesa, koji se već na samom početku bez izuzetka pokazuje kao klevetnički proces (“Mora da je neko oklevetao Josepha K., jer je jednog jutra bio uhapšen, iako nije učinio nikakvo zlo”). K. ne znači Kafka, po opštem uverenju koje se vuče sve od Maxa Broda, nego klevetanje, kako sugeriše Davide Stimilli, podsećajući da je Kafka studirao istoriju  rimskog prava u vreme priprema za pravnički poziv.

2. Da klevetanje predstavlja ključ romana – i možda čitavog kafkijanskog univerzuma, koji je tako snažno obeležen mitskim silama prava – postaje još jasnije dodamo li da, od trenutka kad slovo K. ne znači naprosto kalumnia, klevetanje, nego se odnosi na izraz kalumniator, odnosno na onoga koji lažno optužuje, to može značiti samo da je lažni tužitelj sam protagonist romana, koji je takoreći pokrenuo klevetnički proces protiv samoga sebe. “Neko” (jemand) ko je svojim klevetanjem započeo proces jest sam Joseph K.

Upravo je to ono što pažljivo čitanje romana pokazuje s onu stranu svake sumnje. Naime, premda K. od samog početka zna da nije posve izvesno da ga je sud osudio (“Ja Vam uopšte ne mogu reći da ste optuženi, ja čak i ne znam jeste li”, kaže mu nadzornik već pri prvom razgovoru) i da ipak njegova situacija “uhapšenika” ne implicira nikakve promene u njegovom životu, sam pokušava na svaki način prodreti u zgrade suda (koje nisu zgrade, nego se sudovi nalaze u tavanicama, u ropotarnicama ili praonicama, a te prostore u sudove pretvara možda samo K.-ov pogled) i dati pobudu za proces za koji se čini da suci nemaju nikakvu nameru započeti ga. Uostalom, nije reč o pravom procesu, nego o procesu koji postoji samo u meri u kojoj ga K. priznaje i koji slovi kao proces onoliko koliko K. istražnom sucu drsko dopusti tokom prvog saslušanja. No ipak K. ne okleva otići na sud čak i ako nije pozvan, i upravo pri toj prilici nepotrebno priznaje da je bio optužen. Na isti način tokom razgovora s gospođicom Bürstner nije oklevao sugerisati joj da ga nepravedno optuži da ju je napao (i na neki se način sam oklevetao). U biti je upravo to ono što u konačnici zatvorski kapelan daje na znanje K.-u tokom dugog razgovora u katedrali: “Sud neće ništa od tebe. On te prima kad dođeš i pušta kad odlaziš”. Dakle: “Sud te ne optužuje, samo prihvaća tvoju optužbu protiv samog sebe”.



3. Svaki čovek pokreće protiv sebe klevetnički proces. To je Kafkino ishodište. Njegov univerzum zato ne može biti tragičan, nego samo komičan: krivica ne postoji, odnosno, bolje rečeno, jedina krivica je samoklevetanje, koje se zasniva na tome da optužimo sami sebe za nepostojeću krivicu (odnosno, vlastitu nedužnost, i to je komična gesta par excellence).
To je u skladu s načelom o kojem Kafka govori na drugom mestu, prema kojemu “izvorni greh, stara krivica što ju je čovek počinio, počiva na optužbi koju on čini i od koje ne odustaje, da mu se dogodila krivica, da je protiv njega bio počinjen iskonski greh”. Kao i kod klevetanja, tako i ovde krivica nije uzrok optužbe, nego su krivica i optužba ista stvar.
Kleveta, naime, postoji samo ako je tužilac uveren u nedužnost optuženog, ako optužuje bez postojanja bilo kakve krivice koju bi optuženi mogao prihvatiti. To uverenje postaje u slučaju samoklevetanja istovremeno nužno i nemoguće. Kod samoklevetanja optuženi je savršeno svestan da je nedužan, a ukoliko se optuži, isto je tako savršeno svestan da je kriv za klevetu, da zaslužuje njezin znak. To je kafkijanska situacija par excellence. No zašto se K. – i svaki čovek – samokleveće, zašto se nepravedno optužuje?

4. Klevetanje su rimski pravnici percipirali kao pokušaj zavođenja tužioca na krivi put (upotrebljavali su termin temeritas, od temere, “naslepo, slučajno”, koji je etimološki srodan s tamom, tenebrae). Mommsen je opazio da glagol optužiti (accusare) nije bio izvorno pravni tehnički termin i da je u najstarijim vrelima (na primer kod Plauta i Terencija) upotrebljavan više u moralnom nego u pravnom smislu. A optužba razotkriva svoje odlučno značenje upravo u svojoj graničnoj funkciji u odnosu na pravo.
Rimski proces naime počinje s nominis delatio, upisom imena optuženog u spisak optuženih na zahtev tužioca. Accusare etimološki izvire iz causa i znači “pozvati pred sud”. No causa je u stanovitom smislu temeljni pravni termin, budući da imenuje implikaciju nečega u pravu (kao što res znači implikaciju nečega u jeziku), dakle činjenicu da je nešto temelj pravne situacije. S tog stajališta poučan je odnos između causa i res, koji u latinskom znači “stvar”. Oba izraza pripadaju pravnoj terminologiji i označavaju ono što je u nekom procesu (odnosno u nekom pravnom odnosu) sporno. No u neolatinskim jezicima izraz causa postupno je nadomestio izraz res i prepustio mesto terminu “stvar” (u francuskom chose), nakon što ga je prvobitno označavao u nejasnoj terminološkoj povezanosti (kao što je izraz res u francuskom preživio samo u formi rien, “ništa”). “Stvar”, ta tako neutralna i generička reč, zapravo imenuje “ono što je sporno”, ono o čemu je u pravu (i jeziku) reč.

To će reći da je ozbiljnost klevetanja u tome da postavlja kao sporno samo načelo procesa: trenutak optužbe. Jer proces ne određuje ni krivica (koja u arhaičnom pravu nije niti nužna) ni kazna, nego ga određuje optužba. Štaviše, optužba je možda pravna kategorija par excellence (kategoria u grčkom znači “optužba”), ona bez koje bi nedostajala sva pravna struktura: poziv bića u pravo. Pravo je dakle u svojoj biti optužba, “kategorija”. A biće, koje je pozvano i u pravu “optuženo”, gubi svoju nedužnost, postaje “stvar”, odnosno uzrok, predmet parnice (za stare Rimljane izrazi causa, res i lis bili su u tom smislu sinonimi).

5. Samoklevetanje je deo Kafkine strategije u njegovoj neprestanoj borbi “prsa u prsa” sa zakonom. Najpre stavlja u pitanje krivicu, dakle načelo po kojem nema kazne bez krivice. Time pak stavlja u pitanje i optužbu koja se zasniva na krivici (u spisak gluposti Maxa Broda možemo dodati sledeće: Kafka se ne bavi milošću, nego njezinom suprotnošću, optužbom).
“Kako čovek uopšte može biti kriv?”, pita Joseph K. zatvorskog kapelana. I čini se da mu kapelan daje na neki način za pravo, govoreći da sud ne postoji, nego “proces polagano prelazi u presudu”. Jedan moderni pravnik u istom je smislu napisao da je tajna procesa u tome da se načelo nulla poena sine iudicio (nema kazne bez suda) preokrene u ono mračnije načelo, prema kojemu nema sudskog postupka bez kazne, budući da je sva kazna u samom postupku. “Imati takvu parnicu”, kaže na određenoj tački stric K.-u, “znači unapred je izgubiti”.

To je belodano pri samoklevetanju i klevetničkom procesu uopšte. Klevetnički proces je neki spor u kojem ništa nije u sporu, gde je sporan sam spor, odnosno optužba kao takva. A tamo gde se krivica temelji na tome da s njom počinje proces, presuda ne može biti drugo doli proces sam.

6. Rimski pravnici su pored klevetanja poznavali još dva druga temeritates odnosno zamračenja optužbe: praevaricatio, odnosno “tajni dogovor” između tužioca i optuženika, koji je simetrično suprotan klevetanju, i tergiversatio, odstupanje od tužbe (za stare Rimljane, koji su videli analogiju između rata i procesa, odstupanje od tužbe beše oblik dezerterstva – tergiversare izvorno znači “okrenuti leđa”).
Joseph K. je kriv za sve ovo troje: jer se oklevetao; ukoliko se oklevetao, zaključio je sa sobom tajni dogovor, i zato jer se ne drži svoje optužbe (i u tom smislu se “izvlači”, traži izgovore i krade vreme).

7. Prema tome, razumemo suptilnost samoklevetanja kao strategiju koja tendira tome da optužbu – poziv što ga pravo upućuje živom biću – deaktuje i čini ne-efektnom. Jer ako je optužba lažna i ako se, s druge strane, tužilac  podudara s optuženikom, onda je stavljena u pitanje sama temeljna implikacija čoveka u pravu. U tom smislu jedini je način afirmisanja vlastite nedužnosti pred zakonom (i pred silama koje ga zastupaju: ocem, venčanjem) da se nepravedno samooptužimo.
Da klevetanje može biti oružje obrane u borbi s vlašću, jasno kazuje drugi K., protagonist romana Zamak, koji kaže:
Bilo bi razmerno nedužno i na kraju krajeva nedovoljno sredstvo obrane”.
 Kafka je naime posve svestan nedovoljnosti te strategije. Jer pravo odgovara transformišući sam poziv na sud u zločin i samooptužujući vlastiti temelj. Ne samo da izriče osudu u onom trenutku u kojem prepoznaje neutemeljenost optužbe, nego usto transformiše i lukavstvo samoklevetnika u vlastito večno opravdanje. Jer ljudi ne prestaju klevetati sami sebe i druge, pravo (odnosno proces) je nužno potrebno za ustanovljavanje koja je optužba utemeljena, a koja nije. Na taj način pravo može samo sebe opravdati, nastupajući kao branik pred samooptužujućim delirijem ljudi (na primer, u poređenju s religijom, pravo je u stanovitoj meri zaista i delovalo na takav način). I ako bi čovek bio svagda nedužan, ako uopšte niti jedan čovek ne može biti kriv, kao izvorni greh još uvek bi ostajalo samoklevetanje, neutemeljena optužba koju čovek upućuje samome sebi.

8. Važno je razlikovati samoklevetanje i priznanje. Kad Leni K.-u sugeriše da je samo s priznanjem krivice “dana mogućnost da se izvučete” i time ga nastoji pripremiti na priznanje, K. poziv odlučno odbacuje. No ipak u određenom smislu čitav proces cilja na to da proizvede priznanje koje već u rimskom pravu slovi kao svojevrsna samoosuda. Pravna izreka kaže da je onome ko je priznao već suđeno (confessus pro iudicatio) i jednako-vrednost između priznanja i samoosude je bez ustezanja utvrdio jedan od najuglednijih rimskih pravnika: ko priznaje, takoreći osuđuje samoga sebe (quodammodo sua sententia damnatur). Ali  ko se nepravedno optužio, zbog statusa optuženika sam je u nemogućnosti da prizna i sud ga može osuditi kao tužioca samo ako ga prepozna/prizna za nedužnog kao optuženika.
U tom smislu možemo K.-ovu strategiju preciznije definisati kao neuspeo pokušaj da učini nemogućim priznanje, a ne proces. Kafka u jednom fragmentu iz 1920. godine tvrdi da “priznati vlastitu krivicu i lagati znači isto. Da bismo mogli priznati, potrebno je lagati”. Čini se da se time upisuje u neku tradiciju koja odlučno odbacuje svako priznanje, od Cicerona, koji je za priznanje rekao da je “sramotno i opasno” (turpis et periculosa), do Prousta, koji je otvoreno savetovao: “Nikada ne priznajte” (N’avouez jamais), što se suprostavlja sklonosti što  ta tradicija inače uživa u židovsko-hrišćanskoj kulturi.





9. U istoriji priznanja posebno je značajna njegova povezanost s mučenjem, na što Kafka nije mogao ne biti osetljiv. I dok je priznanje u rimskom pravu iz razdoblja republike bilo samo delomično prihvaćeno i radije je služilo obrani optuženog, u razdoblju imperija kazneni postupak sadržavao je mučenje optuženog i njegovih robova kako bi od njih izvukao priznanje, pre svega kad se radilo o deliktima protiv vlasti (kao što su komplot, izdaja, urota, podlost prema vladaru), ali i za brakolomstvo, magiju i nedopušteno proricanje. “Istrgnuti istinu” (veritatem eruere) postalo je geslo nove sudske racionalnosti koja je time što je priznanje i istinu postavila u tesnu vezu, iz mučenja načinila dokazno sredstvo par excellence. Otuda ime questio, koje u pravnim izvorima označava mučenje: mučenje je istraga o istini (questio veritatis) i kao takvog ga je kasnije preuzela srednjovekovna Inkvizicija.

Nakon što su optuženog uveli u sudsku dvoranu, bio je podvrgnut prvom saslušanju. Nakon prvih oklevanja ili kontradikcija, ili ako se samo proglasio nedužnim, sudac primenjuje mučenje. Optuženog su leđima postavljali na mučilišnu klupu (eculeus, “mali konj” – nemački izraz za mučenje, Folter, zato izvire iz Fohlen, “ždrebe”) s rukama ispruženim natrag u visinu i šakama zavezanim konopom, koji je prolazio kroz škripac, tako da je mučitelj (questionarius, tortor) potezanjem konopa mogao optuženiku izazvati iščašenje ključnih kostiju. Osim te prve faze, iz koje je izvedeno ime za mučenje (‘tortura’ iz torqueo, “savijati dok se ne slomi”), mučenje je obično impliciralo i bičevanje i komadanje gvozdenim  kukama i drljačama. Ustrajnost pri “traženju istine” bila je toliko velika da su mučenje mogli produžiti na više dana, sve dok nisu dobili priznanje.
Zajedno sa širenjem prakse mučenja došlo je do toga da je subjekt priznanje interiorizirao, a to priznanje je s istinom što ju je mučitelj silom izvukao postalo nešto pri čemu je subjekta njegova savest prisilila na spontano priznanje. Izvori iznenađujuće beleže slučajeve osoba koje su priznale, ne bivajući pri tome optužene, odnosno priznale su čak nakon toga kad su u procesu već bile oslobođene; no priznanje, ukoliko je glas savesti (confessio conscientiae vox), ima i u tom slučajevima dokaznu vrednost i implicira osudu optuženika koji je priznao krivicu.

10. Čini se da je Kafkinu gotovo morbidnu pozornost privukla bitna veza između mučenja i istine. U svom pismu Mileni Jesenski iz 1920. piše ovako:

Jest, meni je mučenje i te kako važno, ja i ne radim ništa drugo nego mučim i bivam mučen. Iz sličnog razloga… naime, da čujem iz prokletih usta prokletu reč”.

Dva meseca pre u poslanom pismu prikačio je listić sa slikom sprave za mučenje koju je sam izmislio i čije je delovanje pojasnio ovim rečima:

 “Kad je čovek tako privezan, motke se polako dalje guraju prema vani dok se ne raščereči čovek u sredini”.

Kad nekoliko dana pre uspoređuje svoj položaj s položajem čoveka kojemu mengele stišću glavu vijcima na slepoočnicama, potvrđuje da mučenje služi iznuđivanju priznanja:

“Drugačije je samo to što već imam iskustva, pa ne čekam da se proderem tek kad nameste mengele da mi iznude priznanje, nego se počnem derati već dok ih donose”.

Da nije reč o epizodnom zanimanju, dokazuje priča U kažnjeničkoj koloniji, priča koju je Kafka napisao u nekoliko dana u oktobru 1914. godine, kad je privremeno prekinuo pisanje Procesa. U njoj naime kaže da je “aparat” što ga je izmislio “raniji zapovednik” istodobno mašina za mučenje i naprava za egzekuciju smrtne kazne (što putniku sugeriše sam oficir kad kaže: “Kod nas su ljude mučili samo u srednjem veku”, anticipirajući time putnikov mogući prigovor). Upravo koliko u sebi spaja te dve funkcije, kazna koju izvršava stroj podudara se s nekom posebnom questio veritatis u kojoj istinu ne otkriva sudac, nego optuženik, odgonećući zapis što mu ga drljača urezuje u telo:

 “I najvećem glupanu konačno sine. Počinje to od očiju a odatle se širi na sve strane. To je prizor koji bi čoveka mogao navesti da i sam legne pod drljaču. Ništa se više ne događa, osuđenik jedino počne odgonetati tekst i naškubi usne kao da nešto osluškuje. Videli ste i sami da nije lako dešifrovati tekst očima; ali osuđenik ga odgonetava ranama. To je doduše velik posao, za koji je potrebno sledećih šest sati. A onda ga drljača čitavog nabije na šiljke i baci u jamu gde bućne u krvavu vodu i vatu”.

11. Kafka je priču U kažnjeničkoj koloniji napisao tokom pisanja Procesa i situacija u kojoj je osuđenik predstavlja više analogija sa situacijom u kojoj se nahodi K. Kao što K. ne zna zašto je optužen, tako i osuđenik iz price ne zna da je osuđen, osim toga ne poznaje ni osudu (“Ne bi mu vredilo ni kazati. Doznat će to na svom telu”, objašnjava putniku oficir). Čini se da obe priče završavaju egzekucijom smrtne presude (koju u priči oficir nalaže samom sebi umesto osuđeniku). A upravo samorazumljivost takvog zaključka jeste ono što treba problematizovati. Da nije reč o egzekuciji, nego samo o mučenju, u priči je jasno rečeno upravo u trenutku kada se stroj raspao i kad više nije bio u stanju obavljati svoju funkciju: “To više nije bilo mučenje kakvo je oficir želeo nego direktno ubistvo”. Istinska svrha stroja je dakle mučenje kao questio veritatis; smrt do koje pri mučenju često dolazi samo je kolateralni učinak otkrivanja istine. Kad stroj ne omogućava više da osuđenik može dešifrovati istinu na svom telu, stupa na mesto mučenja jednostavno ubistvo.
U toj perspektivi potrebno je ponovo pročitati zaključno poglavlje Procesa. I u tom slučaju nije reč o egzekuciji presude, nego o prizoru mučenja. Muškarci s cilindrom, koji su se K.-u činili kao drugorazredni pozorišni glumci ili čak “tenori”, nisi bili krvnici u tehničkom smislu, nego questionarii koji nastoje iz njega iznuditi priznanje, o kojemu ga dotad niko nije ni pitao (ako je istina da se K. nepravedno samooptužio, možda je upravo priznanje tog klevetanja ono što muškarci hoće od njega iznuditi). To potvrđuje neuobičajena diskretnost njihova prvog fizičkog kontakta s K., koji podseća na napetost ruka i položaj optuženog u questio, premda je u tom slučaju optuženi stajao:

“Ramena su držali odmah iza njegovih, ruke nisu savijali nego su njima obavili K.-ove ruke u svoj njihovoj dužini, a dolje su stegnuli K.-ove šake propisnom, izvežbanom kretnjom kojoj se ne može odupreti. K. je ukrućeno koračao između njih i sada su sva trojica obrazovali takvu celinu, da kad bi neko jednog od njih udario (zerschlagen hätte), razbio bi svu trojicu”.

I u završnom prizoru, kad su muškarci K.-a naslonili na kamen i njegovo je “držanje vrlo usiljeno i neuverljivo”, reč je više o činu mučenja, koje se loše završilo, nego o usmrćenju. I kao što oficir iz kažnjeničke kolonije u mučenju ne nalazi istinu koju je tražio, tako i K. smrt podseća više na ubistvo nego na zaključak questio veritatis. K.-u na kraju naime nedostaje snage da učini ono što je znao da je njegova dužnost: “da nož, dok je iznad njegove glave lebdeo iz ruke u ruku, sam dohvati i sebe probode”. Ko je samoga sebe oklevetao, svoju je istinu mogao priznati samo tako da se mučio. Bilo kako bilo, mučenje kao ispitivanje o istini u tom je slučaju promašilo svoj cilj.


12. K. (i svaki čovek) se samokleveće da bi izmakao zakonu, optužbi, što mu je zakon neizbežno namenjuje i pred kojom nije moguće pobeći (“Ali ja nisam kriv”, reče K., “to je zabuna. Kako čovek uopštee može biti kriv. Pa svi smo mi ljudi, jedan kao i drugi”. “To je tačno”, reče sveštenik, “ali tako obično govore krivci”). A time što K. deluje na takav način, postaje sličan zatvoreniku o kojem govori Kafka u jednom fragmentu: zatvorenik naime “vidi kako na dvorištu zatvora stoje vešala i pogrešno pomisli da su namenjena njemu, zato preko noći pobegne iz svoje ćelije i na njima se obesi”. Otuda dvosmislenost prava koje ima korene u samoklevetanju pojedinaca i predstavlja se ipak kao njima tuđa i viša sila.

Na taj je način potrebno čitati parabolu o vratima Zakona što je u prizoru u katedrali sveštenik kazuje K.-u. Vrata Zakona su optužba kroz koju individuum ulazi u pravo. Ali prvu i poslednju optužbu izriče sam optuženik (premda u obliku samoklevetanja). Strategija zakona se zato temelji na tome da optuženi veruje da je optužba (verovatno) namenjena upravo njemu, da sud (verojatno) nešto zahteva od njega i da je (verojatno) u toku proces koji ga se tiče. Uistinu nema nikakve optužbe i nikakvog procesa, barem ne do trenutka kad se onaj koji veruje da je optužen ne optuži sam.

To je zakon “varanja” (Täuschung), o kojem je u paraboli, po sveštenikovim rečima, reč (“U uvodnim spisima zakona kaže se o tom varanju: Pred Zakonom stoji vratar”). Problem nije toliko u tome ko vara (vratar) i tko je prevaren (čovek sa sela), kao što veruje K., niti u tome da li su dve vratarove izjave (“da mu on sada može dozvoliti da uđe” i “ovaj ulaz je bio određen samo za njega”) u proturečju ili ne. Te dve izjave u svakom slučaju znače: “ti nisi optužen” i “optužba se tiče samo tebe, samo ti se možeš optužiti i optužen si”. Ukratko, izjave su poziv na samoklevetanje, na to da se pustiš uloviti u proces. Zato K.-ova nada da bi mu sveštenik mogao dati “odlučan… savet”, koji bi mu pomogao, ali ne u vezi s tim kako uticati na proces, nego kako ga izbeći da bi zauvek živeo izvan njega, može biti samo prazna. Zapravo je i sveštenik vratar, ali on “pripada sudu” i istinska prevara je upravo u tome da postoje čuvari, odnosno da postoje ljudi (ili anđeli: u židovskoj tradiciji čuvanje vrata Zakona jedna je od funkcija anđela) – od najnižeg dužnosnika do advokata i najvišeg suca - cilj kojih je pripremiti druge ljude na to da se sami optuže, odnosno do toga da sami prođu kroz vrata koje ne vode nikuda osim prema procesu. Prilika pak možda ipak sadrži “savet”. Nije reč o proučavanju Zakona, koji u sebi ne nosi krivicu, nego o “dugogodišnjem proučavanju vratara” (in dem jahrelangen Studium des Türhüters), čemu se čovek sa sela neprekidno posvećivao u svom prebivalištu pred Zakonom. I zahvaljujući tome proučavanju, tom novom Talmudu, čovek sa sela je, naspram Josepha K., uspeo sve do kraja živeti izvan procesa.


2. Agrimensor


1. Ukoliko je imao posla s postavljanjem međaša ili granica, geometar je u starom Rimu imao posebnu važnost. Da bi postao agrimensor (odnosno gromaticus – po imenu njegova instrumenta), morao je obaviti teški ispit, bez kojega su onog koji je obavljao posao geometra mogli kazniti smrtnom kaznom. U Rimu je naime međaš na nekoj tački imao karakter svetoga, tako da je onaj ko je brisao međaše (terminum exarare) postajao sacer i bilo ko ga je mogao nekažnjeno ubiti. A za važnost obeležavanja zemlje postojali su i jednostavniji razlozi. Kako u civilnom tako i u javnom pravu mogućnost poznavanja međaša zemljišta, određivanja i dodeljivanja udela zemlje i najposle odlučivanja o graničnim sporovima, bila je uslov za samo provođenje prava. Ukoliko je geometar finitor par excellence – onaj ko postavlja, poznaje i određuje međaše –, nazivali su ga i iuris auctor, “kreator prava”, i vir perfectissimus, najsavršeniji čovek.
Ne iznenađuje dakle da prva zbirka tekstova o merenju zemljišta prethodi gotovo jedan vek Justinijanovu Corpus iuris, a još manje da su odmah nakon njegova proglašenja osetili potrebu da nastave u smeru novog izdanja Corpus gromaticum, u kojem su u spise geometra ubacivali mišljenja pravnika.

2. Instrument rimskog geometra  bila je groma (ili gruma), svojevrsni krst, čije je središte bilo postavljeno tako da se podudaralo s tačkom na tlu (što su je nazivali umbilicus soli, pupak zemlje), a na rubovima su visile četiri napete i veoma lake niti. Zahvaljujući toj napravi geometer je mogao označiti ravne linije (rigores), koje su mu omogućavale merenje zemljišta i označavanje granica.
Dve ključne linije koje su se ukrštale pod pravim uglom, bile su kardo, koja je išla od severa prema jugu, i decumanus, koja je išla od istoka prema zapadu. Te dve linije su pri zasnivanju castrum-a (“utvrđeno mesto” ili “zamak” – castellum je deminutiv od castrum -, ali i “vojnički tabor”) odgovarale dvema glavnim ulicama, oko kojih su se skupljali prostori za stanovanje (ili vojnički šatori u slučaju vojnog logora).
Prvobitno nebeski karakter te temeljne constitutio limitum bio je za Rimljane nesporan. Zato Higinov traktat Constitutio limitum počinje ovim rečima: “Od svih rituala i svih činova koji se tiču merenja, najeminentnija je konstitucija granica. Ona izvire iz neba i traje večno… jer granice se konstituišu s obzirom na svet: decumani su naime trasirani po meri sunca, a kardines po osi polova”.

3. Tri eminentna filologa, F. Blume, K. Lachmann i A. Rudorff, objavila su u Berlinu 1848. godine prvo moderno izdanje corpusa geometara pod naslovom Die Schriften der römischen Feldmesser. Izdanje u dva sveska, u kojem su sabrani traktati Julija Frontina, Agennija Urbica, Higina Gormatica i Sicula Flacca, sadržavalo je opsežan appendix u kojem su bile reprodukovane ilustracije rukopisa. Među tim ilustracijama u 29 varijacija najveći utisak izaziva slika castruma koja na zaista iznenađujući način podseća na opis zamka kako ga vidi K. u prvom poglavlju romana:

“To nije bio ni stari utvrđeni plemićki zamak, a ni nova raskošna građevina, nego jedan izduženi stroj zgrada, koji je sačinjavalo malo dvokatnih ali mnogo niskih, pribijenih jedna uz drugu; kad se ne bi znalo da je to zamak, moglo bi se smatrati da je mestašce”.

U ilustracijama se često pojavljuje okrugli toranj s malenim prozorima, koji K.-a podseća na zvonik iz njegova sela.
Druge ilustracije pokazuju pak temeljnu podelu prostora s obzirom na kardo i decumanus, što je bila posledica prve constitutio limitum. Na svakoj od ilustracija može se na krajnjem severu meridijana, koji ide od severa prema jugu, jasno razabrati slovo K, početno slovo reči kardo. Na suprotnom polu stoji slovo M (za meridianus), i to tako da linija KM određuje prvu liniju, temeljnu granicu, dok linija DM (skraćenica za decumanus meridianus) određuje drugu liniju koja je s obzirom na prvu bila pravougaona. Slovo K u tom značenju se samo ili u kombinaciji s drugim slovima pojavljuje više puta i u tekstu.

4. Pokušajmo ozbiljno uzeti zanimanje protagonista romana Zamak. ‘K’ znači u jeziku geometra kardo, a taj se tako naziva “jer je usmeren prema nebu” (quod directum ad kardinem coeli est). Ono čime se bavi K., zanimanje koje provokativno prijavljuje zvaničnicima  zamka, što ovi prihvataju kao svojevrstan izazov, jest dakle “konstitucija granica”. Ukoliko je reč o konfliktu, izgleda da taj ne pogađa toliko mogućnosti nastanjivanja u selu i prihvatanja K.-a od strane zamka – takvu interpretaciju prilično nepromišljeno predlaže Max Brod –, koliko pogađa postavljanje/fiksaciju (ili prekoračenje/transgresiju) međaša. Sledimo li i dalje Broda, koji kaže da je zamak milost kao “božja vladavina” sveta, tada je geometer koji dolazi bez svoga instrumenta, ali s “čvornovatim štapom”, angažovan u upornoj borbi sa zamkom i njegovim zvaničnicima oko granica te vladavine, ukratko, u nemilosrdnoj i veoma posebnoj constitutio limitum.

5. U zapisu u svom dnevniku od 16. januara 1922. godine, dakle tokom pisanja romana Zamak, Kafka je zabeležio razmišljanja o granici, čija značenja su bila više puta naglašavana, no dosad ih niko nije postavio u odnos sa zanimanjem protagoniste romana. Kafka govori o potpunom slomu (Zusammenbruch) koji se dogodio prošle sedmice, nakon kojega su se unutrašnji i vanjski svet odvojili jedan od drugoga. Surovu divljinu (Wildheit), koja se stvorila u unutraršnjosti, opisuje izrazom “hajka” (Jagen), kod kojega “samoposmatranje ne da mira ni jednoj predstavi, svaku goni uvis (emporjagt), da bi ga onda kao predstavu dalje proganjalo (weitergejagt) novo samoopažanje”. Slika lova na toj tačci prepušta mesto refleksiji o granici između ljudi i onoga što je izvan njih i nad njima:
Smer te mahnite trke usmeren je van ljudskog (nimmt die Richtung aus der Menschheit). Ona samoća koja mi je najvećim delom oduvek bila prisilno nametnuta, a delomično sam je i ja tražio – ali i to je bilo nekom prisilom – sada, idući u krajnost (geht auf das Äusserste) postaje nedvosmislena. Kamo ona vodi? Ona može, i to se neodoljivo nameće, dovesti do ludila (Irsinn, etimološki povezano s irren, lutati, grešiti), o tom se više nema šta govoriti, hajka prolazi mnome i razdire me. Ili možda se ja mogu – ali mogu li? – pa ma bilo to i najsitnijim nekim delom, uspraviti i puštati se da me hajka nosi. Kamo ću onda stići? ‘Hajka’ je samo slika, ja mogu reći i ‘nasrtaj na poslednju granicu zemaljsku’ (Ansturm gegen die letze irdische Grenze), i to nasrtaj odozdo, koji potiče od ljudi, i zatim je ja mogu – jer je i to samo slika – zameniti sa slikom nasrtaja odozgo, na mene dole. Čitava je literatura samo nasrtaj na granice, i ona se mogla, da se cionizam nije pojavio u međuvremenu, vrlo lako razviti u novo okultno učenje, u kabalu (zu einer neuen Geheimlehre, einer Kabbala). Uslovi za to postoje. Doduše, kakav li se neshvatljivi genije morao pojaviti ovde, da se ponovo ukoreni u stare vekove  ili da stare vekove nanovo ostvari, a time još ne bi istrošio sve svoje snage, već bi ih tek sada počinjao trošiti”.

6. Proučavaocima nije promakao u svakom smislu “odlučan” karakter te beleške. Kafka u njemu naime u istoj gesti upliće egzistencijalnu odluku “ići do krajnosti”, ne podleći više slabosti koja će ga, kako će zabeležiti 3. januara,  “zadržavati od ludila, kao i od svakog uspona” – Aufstieg, ponovo ideja kretanja prema drugome), i poetsku teologiju (nova kabala, koja je suprotstavljena cionizmu, prastara, kompleksno-gnostičko-mesijanska tradicija protiv psihologije i površnosti westjüdische Zeit, zapadno-židovskog vremena, u kojem je Kafka živio). A beleška postaje još odlučnija ako je povežemo s romanom što ga je Kafka u to vreme pisao i njegovim protagonistom, geometrom K. (kardo, “onaj koji je usmeren prema štabu neba”). Izbor zanimanja (kojeg sam K. sebi pripisuje, budući da ga niko nije primio za taj rad, za koji u selu niti nemaju nikakvu potrebu, kako ga upozorava opštinski načelnik) je tada istovremeno objava rata i strategija. K. nije došao baviti se granicama među vrtovima i kućama u selu (koji su po rečima opštinskog načelnika “povučene, sve je uredno uvedeno”). Od trenutka kad život na selu doista posve određuju granice, koje ga odvajaju od zamka i ujedno ga čuvaju ovijenim oko njega, te granice su ponajpre ono što dolaskom geometra postaje sporno. “Nasrtaj na poslednju granicu” jest nasrtaj na granice koje odvajaju zamak (visoko) od sela (nisko).

7. Još jednom, borba nije protiv Boga ili vrhovne suverenosti (grof Westwest, koji u romanu nikad ne predstavlja realni problem), nego protiv anđela, glasnika i zvaničnika, za koje se čini da ih zastupaju – i to je Kafkina velika strateška intuicija, nova kabala koju on priprema. Lista predstavnika zamka, s kojima K. inače ima posla, u tom je smislu poučna: osim različitih “devojaka iz zamka”, tu su još podupravitelj, glasnik, sekretar, upravitelj (s kojim K. nema nikakvih neposrednih kontakata, ali čije ime – Klamm – izgleda evocira krajnje tačke kardo – KM). Nije reč dakle o konfliktu s božjim – neka nam kako židovski tako i hrišćanski teološki interpretatori ne zamere -, nego o borbi prsa o prsa s ljudskim (ili anđeoskim) lažima o božjem (pre svega s onim lažima koje su najproširenije unutar kruga zapadnjačkih židovskih intelektualaca kojima je Kafka pripadao). Upravo njihovi međaši, odvajanja i barijere, što su ih sami postavili među ljude, i između ljudi i božjeg, jest ono što je za geometra sporno.
Prema tome, interpretacija po kojoj je K. hteo da ga zamak prihvati i da se nastani u selu čini se utoliko više promašenom. K. ne zna najbolje što činiti sa selom takvim kakvo jest. Još manje sa zamkom. Ono što geometra zanima jeste granica koja ih odvaja i spaja, koju bi voleo poništiti, odnosno, bolje, učiniti neoperativnom. Jer čini se da niko ne zna gde ta granica materijalno prolazi. Možda u stvarnosti niti ne postoji, nego kao nevidljiva vrata prohodi unutar svakog čoveka.
Kardo nije samo termin iz merenja zemljišta , on označava i osovinu vrata. Isidorova etimologija kaže:
“Osovina je mesto oko koje se okreću i pomiču vrata (ostium), tako nam kazuje grčki termin za srce (apo tes kardias), jer kao što ljudsko srce vlada svakoj stvari, tako osovina drži i pomiče vrata. Otuda proishodi poslovica: in cardinem esse, ‘naći se na odlučnoj tački”’. “
Vrata (ostium) su ono”, nastavlja Isidor s definicijom koju bi Kafka mogao u celini potpisati,

“zahvaljujući kojima nam neko sprečava ulazak”, ostiarii, vratari, su pak “oni koji u Starom zavetu nečistima sprečavaju  ulazak u Hram”. Osovina, odlučna tačka, jest tačka u kojoj su vrata koja sprečavaju pristup onemogućena. I ako je dr. Buchephalus “novi advokat”, koji proučava zakon samo pod uslovom da neće više biti primenjen, K. je “novi geometar” koji čini neoperativnim granice i međaše koji odvajaju (i istodobno drže zajedno) visoko i nisko, zamak i selo, hram i kuću, božje i ljudsko. Što bi bilo visoko i nisko, božje i ljudsko, čisto i nečisto, kad bi vrata (odnosno sistem pisanih i nepisanih zakona koji uređuju njihov odnos) jednom bila onemogućena, što bi na kraju krajeva bio onaj “svet istine” kojemu pasji protagonista iz pripovesti koju Kafka piše kad konačno prekine s pisanjem romana posvećuje svoja istraživanja, to je ono što uviđa tek geometer .

S talijanskog preveo: Mario Kopić

1 коментар:

  1. Анониман30. март 2016. 19:54

    Tumačenju kafkijanskog Kafke nikad kraja.Da ne živimo među ljudima koji se dnevno kleveču, i režimu koji se hrani klevetom, posumnjao bij u ovog filozofa. Ovako, verujem, da se kleveta zapetljala u samu sebe, kafkijanski.
    pesnik u prolazu

    ОдговориИзбриши