ODLOMAK IZ KNJIGE
Marina Durnovo
Danja je, verovatno, živeo s predosećanjem da će po njega doći. Očekivao je hapšenje. U mene, moram reći, tog predosećaja nije bilo.
Jednog od tih dana Danja je bio posebno nervozan.
Bila je subota. Bilo je deset ili jedanaest sati ujutro kad je zazvonilo na vratima stana. Mi smo se trgli jer smo znali da je to GPU i ranije predosetili da će se dogoditi nešto užasno.
Danja mi je rekao:
- Znam da mene traže...
Rekla sam:
- Bože! Kako znaš da je to?
Rekao je:
- Znam.
Bili smo u našoj sobici kao u zatvoru i ništa nismo mogli učiniti.
Pošla sam otvoriti vrata.
Na stubama su stajala tri niska, čudna tipa.
Tražili su njega.
Rekla sam, čini mi se:
- Pošao je po hleb.
Oni su rekli:
- Dobro. Pričekaćemo ga.
Vratila sam se u sobu i rekla:
- Ne znam šta da radimo...
Pogledali smo kroz prozor. Ispod njega je stajao automobil. U nas nije bilo sumnje da su došli po njega.
Otvorili smo vrata. Oni su grubo, strašno grubo upali i zgrabili ga. I poveli.
Rekla sam:
- Povedite mene, mene! I mene povedite!
Rekli su:
- Neka, neka ide i ona.
On je drhtao. To je bilo užasno.
Pod pratnjom smo se spustili niz stube.
Oni su ga ugurali u automobil. Onda su uveli i mene.
Oboje smo se tresli. Bio je to košmar.
Došli smo do Boljšog Doma. Oni su zaustavili automobil ne uz sami ulaz, već dalje od njega, da ljudi ne vide da ga vode. Trebalo je proći još nekoliko koraka. Oni su vrlo čvrsto držali Danju, no u isto vreme hinili da on ide sam.
Ušli smo u neku prijemnu sobu. Tu su ga uveli i ja sam ostala sama.
Samo smo uspeli pogledati jedno drugo.
Više ga nikada nisam videla.
I onda su se oni vratili i gurnuli me:
- Idi napred.
I izveli su me van, no tako da se ne vidi kako me vode. Išla sam malo napred a oni iza mene.
I vratili su se tamo gde je stajao taj prokleti automobil.
Oni su me uveli u njega. Dvojica su sela kraj mene sa strane – verojatno zato da ne pobegnem – i povezli su me do našeg stana.
I tu je počeo pretres. Bilo je užasno! Sve je padalo, lupalo. Oni su sve bacali, izvlačili, kidali. Rasparali su jastuke. Svuda su zalazili, nešto tražili, grabili papire – sve što im je došlo pod ruku. Bili su odvratni.
Sedela sam nepomično. Što sam mogla učiniti?
Na kraju su seli i napisali zapisnik.
Otišli su i ostavili me samu.
Sedela sam i nije u meni bilo snage da se pokrenem. Sve je bilo gotovo.
Za neko vreme zazvonio je telefon. Zvonio je neko od prijatelja.
Očito su svi intuitivno očekivali što će se dogoditi.
Pitali su me za Danju.
Rekla sam im:
- Da.
Vrlo kratko.
Neko je rekao da će mi doneti nešto za jelo. Samo sam rekla:
- Ne treba, ne treba, ne treba...
Nigde nisam izlazila. Ništa nisam mogla jesti. Nije mi bilo do jela. Svakim danom je bilo sve gore i gore.
Još davno, pre mnogo godina sam pročitala memoare L. Pantelejeva "Iz lenjingradskih zapisa" i zapisala sledeće:
"Evo ulice Majakovskog. Ovde je na broju 11 živeo Daniil Ivanovič Harms... Još u augustu, čini mi se, 1941. prišao mu je domar i zamolio ga da pođe za njim zbog nečeg u dvorište. A tamo je već stajala "crna vrana". Odveli su ga poluodevenog, samo u papučama na bosim nogama..."
Je li bio Danja "samo u papučama na bosim nogama" ja se ovog časa ne mogu setiti. Možda je i bio jer je bilo leto. Domar je doista prisustvovao kao "građanin prisutan na pretresu". No on nije Danju zamolio da "pođe za njim zbog nečeg u dvorište." To je bio od početka javno hapšenje i nikakvih sumnji u to zbog čega su oni došli ni u mene ni u Danje nije bilo.
Nisam znala šta da radim, kuda da bežim.
Više nije bio živ Danjin otac, stari Juvačev, i nikoga nije bilo da se zauzme za njega.
Bila sam sasvim bespomoćna, sama. (...)
Kada sam se oporavila od udarca, stala sam ga tražiti po zatvorima. Tražila sam ga svuda i nikako nisam mogla saznati u kojem se zatvoru nalazi.
Na kraju mi ne neko rekao gde se on nalazi i kojeg dana mu je moguće predati paket.
Pošla sam tamo.
Trebalo je po ledu preći Nevu.
Na Nevi se nalazio sneg. Viši nego što je moja visina. U njemu je bio prokopan uski prolaz tako da je jedva dvoje moglo kroz njega proći rame uz rame.
Obukla sam valjenke i pošla. I išla, išla, išla...
Kad sam izašla iz stana, bilo je jutro, a kad sam se vratila, bila je noć.
Dva puta sam išla tamo gde je on bio i od mene su primili paket.
A treći... (...)
Verojatno sam i treći put pošla tamo da bih mu predala paket.
Stavila sam komad nečeg – možda hleba – nešto maleno, mizerno, što sam mu mogla dati. Paketić je bio sićušan.
Svim znancima sam rekla da tamo idem da bi svi znali, zato što sam mogla i ne dospeti. Moglo je ne biti u meni snage, a tamo je trebalo ići pešice.
Išla sam. Sunce je sijalo. Sjajio se sneg. Krasno kao u bajci.
U susret su mi išla dva mladića. U uniformama u kakvim su išli gimnazijalci u vreme Carske Rusije. Jedan je pridržavao drugog. Iznemogli je jedva vukao noge, a drugi ga je stao voditi. I taj koji je vodio molio je: "Pomozite! Pomozite! Pomozite!"
Ja sam stezala taj sićušni paketić i, naravno, nisam ga mogla dati.
Jedan od mladića je stao već padati. S užasom sam videla kako umire. I drugi je stao klonuti.
Sve je okolo blistalo. Lepota je bila nestvarna. I sad ti mladići...
Išla sam nekoliko sati. Bila sam vrlo umorna.
Na kraju sam se uspela na obalu i došla do zatvora.
Tamo gde je bio mali prozor gde su primali pakete, čini se, nikoga nije bilo ili je bilo vrlo malo ljudi.
Pokucala sam na prozor i on se otvorio. Rekla sam prezime – Juvačev-Harms – i predala svoj paketić s hranom.
Muškarac je kroz prozor rekao:
- Čekajte, građanko, i udaljite se od prozora.
I zaklopio je prozor.
Prošle su dve ili pet minuta. Prozor se ponovo otvorio i isti muškarac mi je rekao:
- Umro je drugog februara.
I izbacio moj paketić kroz prozor.
I pošla sam natrag. Sasvim bez osećaja. U meni je bila praznina.
Tada mi je sinulo kroz glavu: "Bolje da sam to dala mladićima." No svejedno ih nisam mogla spasiti.
Sunce je zašlo i bilo je sve tamnije.
Bila sam u takvom očajnom stanju da nisam mogla više ni misliti ni ići. Bilo mi je potrebno doći k sebi.
Ne sećam se kako sam se dovukla do Jaše Druskina. On je jako volio Danju. I mene također.
Videvši me, sve mu je bilo jasno. Nije trebao govoriti – vidio se užas na mom licu.
Jaša Druskin je živio zajedno sa svojom majkom, malo pogrbljenom.
Ona je postavila pred njega tanjir s varivom i rekla:
- Evo ti. To je zadnji tanjur variva.
On je na to rekao:
- Ne, mama. Daj to Marini. Neka ona jede.
Majka se kolebala, a on je ponovio:
- Mama, kažem ti da to neću ni dotaći ako to ne daš Marini.
Ona je slegla ramenima i dala mi tanjir.
Mislim da je to varivo bilo od psećeg mesa.
Ne sećam se kako sam se dovukla do kuće. Bila sam crna od tuge. I vrlo promrzla.
Da bih se nekako ugrijala, naložila sam peć i ubacila u nju nešto od nameštaja. Neke veće daske.
Sedela sam kraj vatre, naravno, s ogrtačem, omotavši se još nečim preko ogrtača, i mislila, mislila, mislila...
Zazvonio je telefon. Dovukla sam se do njega u hodnik.
Zvala je iz bolnice moja sestra Olga. Njoj su kao učiteljici dali tamo krevet, iako nije bilo dovoljno imati distrofiju pa da te smeste u bolnicu.
- Manja?
Rekla sam:
- Ja sam.
Rekla je:
- Kako si?
Odgovorila sam:
- Loše.
Rekla je:
- Sad ću ustati i doći k tebi.
Rekla sam:
- Ne treba.
Onda je upitala:
- A Danja?
Ona ga je također volela.
Rekla sam:
- Nema ga više.
Rekla je:
- Doći ću k tebi.
Rekla sam:
- Nemoj. Moram sada sama rešiti hoću li okončati sa sobom ili ću nastaviti živeti...
I spustila sam slušalicu.
Vratila sam se u sobu, sela uz vatru i gledala u nju.
Ne znam koliko sati sam tako nepomično sedela. To je bio kraj.
Nakon toga sam ustala i rekla sebi: "Treba živeti. Izabirem život“. I dalje se produžio taj užas.
S ruskog preveo: Žarko Milenić
_______________________________________
o knjizi
MOJ MUŽ DANIL HARMS
Božidar Alajbegović
Daniil Ivanovič Juvačov, poznatiji kao Daniil Harms (1905.-1942.) ruski je književnik kultnog statusa među domaćim (i inim) književnim sladokuscima, koji je takvu reputaciju stekao svojom avangardnom, na apsurdu baziranom kratkom prozom.
Harms je pisao otkačene kratke priče i igrokaze u kojima se očuđavajućim postupkom poigravao sa zbiljom izokrećući je u nepredviđenim smerovima i do paroksizma se utičući eskapizmu, e kako bi, barem u prostoru teksta, od surovosti zbilje u kojoj je živeo pobegao što je moguće dalje. Poput Julia Cortazara, Harms nije bio rođen da prihvata stvari onakvima kakve jesu, a subverzivnost njegova literarnog postupka bila je prepoznata od staljinističke vlasti i, nažalost, kažnjavana proganjanjem i zatvaranjem. Avangardna književna udruga OBERIU, čiji je Harms bio najistaknutiji član, bila je zabranjena, Harms je prvi put bio uhapšen 1931. godine i osuđen na tri godine zatvora, da bi 1941. bio ponovno zatvoren, te je umro u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici godinu posle, kako je istraga pokazala – od gladi. Njegov minimalistički, redukcionistički pripovedni postupak temeljen na humoru apsurda i očuđavanju smatra se pretečom teatra apsurda i postmodernizma, dok Harmsa kao uzora ističu mnogi, od Montypytonovaca i Marka E.Smitha do Letovaca i Etgara Kereta.
Vladimir Josifovič Glocer (1931.-2009.) ruski je književni istoričar i publicista koji se s posebnom pozornošću posvetio proučavanju književne ostavštine autora okupljenih oko avangardne skupine OBERIU, a posebno života i dela Daniila Harmsa. Nakon dugog istraživanja, 1996. godine napokon saznavši tačnu adresu na kojoj je u Venezueli tada živela Harmsova udovica Marina Vladimirovna Malič Durnovo, Glocer je stupio u kontakt s njom te su dogovorili susret koji se pretvorio u dvonedeljno prijateljsko druženje ispunjeno dugim razgovorima. Te je konverzacijske seanse Glocer snimao na magnetofonsku traku, a kao rezultat Harmsu je sklona književna publika dobila njihovu zajedničku knjigu „Moj muž Daniil Harms“. Iako je knjiga posvećena kultnom ruskom književniku, u njoj su zapravo sakupljene krhotine celokupnog Marinina života, koji je u svojoj celovitosti bio vrlo buran i zanimljiv, kako u razdoblju pre upoznavanja Harmsa, tako i za vreme njihovog zajedničkog života, kao i nakon njegove smrti.
Marinu Durnovo Glocer opisuje kao elegantnu, rastom malenu ali vrlo živahnu staricu plavih očiju, čije otmeno ponašanje i plemenite crte lica odaju aristokratsko poreklo. Knjigu otvaraju Marinina prisećanja na celi niz tragičnih smrti njezinih predaka, uz apostrofiranje činjenice da ju majka brzo nakon poroda napušta i odlazi u Pariz te da oca nikad nije upoznala, a odgajaju je tetka i baka. Harms je bio zaručnik njezine sestre Olge, ali se zaljubio u Marinu, te su se ubrzo i venčali, 1934. godine, samo administrativno i bez svadbe. Iako su živeli u velikoj neimaštini (zajedno u stanu s Daniilovim ocem, asketom koji se hranio isključivo hlebom udrobljenim u vodu začinjenu s nekoliko kapi suncokretova ulja), Harms se voleo ekstravagantno i skupo oblačiti (naručivao je od krojača odela za golf, te je u dokoljenkama i kratkim hlačama te s obaveznom lulom u ustima i štapom u ruci šetao gradom). Kao dodatne potvrde njegove ekscentričnosti Marina navodi ceo niz primera od kojih se ističe Harmsovo uporno nagovaranje da odu živeti u šumu gde bi se prehranjivali darovima koje bi od seljaka primali kao zahvalu za priče i bajke koje bi im pričali. Uglavnom, s njim je bilo jako lepo i zabavno, ali i jako teško živeti, a Marini se posebno teško bilo nositi s njegovom promiskuitetnošću i brojnim neverama – često bi naime znala pri dolasku kući zateći zaključana vrata iza kojih bi ju on zamolio da ode prošetati i vrati se za pola sata (kako bi on mogao dovršiti započeto, s ljubavnicom u stanu). Zbog toga je neretko bila u nedoumici voli li je on uopšte, a kako priznaje jednom je bila na korak do samoubistva (bacanja pod vlak, poput Tolstojeve najpoznatije junakinje). No potvrde ljubavi ipak je redovito dobivala, ne samo u iskazima nežnosti i pažnje, već i u obliku romantičnih pesama i kratkih proza njoj posvećenih.
Kao verojatno još jedini živući, ali svakako i najupućeniji svedok Harmsova života Marina otkriva mnoge pojedinosti o njemu – o njegovoj velikoj germanofiliji (što je dodatno utjecalo na njegovo odbijanje odlaska u rat iako je, naravno, bio svestan svih negativnosti nacizma i Hitlera), o nesklonosti ičemu francuskom (od francuskog jezika do francuske književnosti), o njegovoj velikoj religioznosti, odnosima s prijateljima te velikoj mržnji spram komunista, ali i strahu od progona i slutnji kakav mu se kraj sprema. Marina Durnovo Gloceru priča i o Harmsovim patnjama zbog nemogućnosti objavljivanja (tekstova za odrasle) i teškog preživljavanja od mizernih honorara koje je dobivao za pisanje priča za decu, ali i ozbiljnosti s kojom je pristupao tom, čak i danas još uvek zanemarenom i nedovoljno priznatom književnom obliku.
Sjećanja u sjeni supruga
Iako su njezina sećanja razlomljena i ne uvek sasvim pouzdana (zbog moždanog udara kojega je preživela) Marina Durnovo vrlo se živo seća Harmsova hapšenja 23. avgusta 1941. godine, te velikih patnji, gladi i brojnih nedaća koje je proživljavala nakon toga, a cela knjiga odrazom je njezine izuzetne skromnosti i samozatajnosti. Te se njezine karakterne crte zapravo očituju već i u samom naslovu knjige, u kojemu supruga ističe u prvi plan iako je, kako iz knjige saznajemo, i nakon Harmsove smrti ona proživela vrlo buran i nedaćama ispunjen život – prisilan rad u Nemačkoj, brojne opasnosti tkom rata, beg u Pariz, a potom težak život u Venezueli.
Knjigu obeležava fragmentarna, rascepkana naracija kao logična preslika Marininih sećanja koja na Glocerovu magnetofonsku traku naležu u naplavinama, često nepovezana i neretko bez hronološke doslednosti. No Vladimir Glocer pri zapisivanju prati tok Marininih misli te ih na papir prosleđuje u obliku u kojemu ih ona iznosi, bez mnogo intervencija, čime je dosegnut najviši stupanj autentičnosti. Radi se o monološkom nizanju epizoda iz stvarnog života posredovanih jednostavnim rečeničnim nizovima, razgovornim jezikom, lišenim stilizacija, ukrašavanja i metaforike; ukratko, to je jednostavno, na trenutke dirljivo ali često i vrlo duhovito svedočanstvo o životu ispunjenom nedaćama, ali u potpunosti posvećenom umetnosti i stvaranju. Represiji usprkos, i u inat.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар