Poslednji dani čovečanstva
Miroslav Krleža
U svojoj knjizi »Poslednji dani čovečanstva« Karl Kraus napisao je u uvodu, da su se najneverovatnije stvari, o kojima je u njoj reč, dogodile zaista. »On je slikao ono što su drugi tek činili. Najneverojatniji razgovori, koji se u toj knjizi vode, zaista su izgovoreni doslovno, a najstrašnije izmišljotine su citati.«
Evo, na primer, takvog Krausovog citata, koji zvuči kao najneverovatnija izmišljotina: "Za vreme bitke na Sommei. Na vratima parka jedne vile. Jedna satnija, spremna na smrt, defiluje u smrt, a na vratima parka jedne vile stoji nemački prestolonaslednik u tenis-dresu i maše ljudima, koji stupaju u smrt, reketom: 'Macht brav!' (Hrabro, momci!)
Ili: Četiri vojskovođe, carski i kraljevski generali Dankl, Auffenberg, Pflanzer-Baltin i Brudermann sede u glavnom kvartiru i razgovaraju u bečkom dijalektu o kafanama, o strategiji i o osamdeset hiljada mrtvih, a general Auffenberg piše korespondenckartu bečkom kavanaru Riedlu: »In dieser Stunde, in der ich sonsi in I hren mir so trauten Raumen sass, denke ich an Sie und Ilir Personal und sende Ihnen herzliche Griisse aus fernem Feldlager. Auffenberg.« (U ovaj sat, kad sam inače sedeo u Vašim meni tako dragim prostorijama, mislim na vas i na vaše osoblje i srdačno Vas pozdravljam iz dalekog ratnog tabora.) Ulazi ađutant i javlja, da pred vratima čekaju profesori Univerziteta u Czernowitzu, da promovišu gospodina generala Auffenberga na čast počasnog doktora filozofije.
Ili: U dvorskom salonu bečkog Južnog dela stanice svečani doček smrtnih ostataka Njegovog Visočanstva blagopokojnog prestolonaslednika carskog i kraljevskog nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge preuzvišene gospođe poknežene grofice Chotek. U crno drapiranom dvorskom salonu stoje dva u crno zavijena sarkofaga. Onaj od poknežene grofice Chotek za čitavu je stubu niži od nadvojvodinog, jer ni smrt po španskom ceremonijalu nije mogla da izjednači rang obične poknežene grofice i rođenog carskog nadvojvode. Crno drapirana klecala, goruće voštanice, venci. Sluge u crnini pale voštanice. Ugledni dostojanstvenici, skupocene uniforme, dvorski ceremonijalni meštri, krema austrijskog plemstva. Na svim licima izražaj duboke žalosti: žalost događaja njihova je lična žalost. Tu je dvorski savetnik Schwarz-Gelber, tu je Angelo Eisner von Eisenhof, tu je conte Lippav, Dobner von Dobenau, dvorski savetnik Neppaleck i kavanar Riedl. Tu su novinari, a jedan od njih viče: "Wo ist Szomory?Wir brauchen die Stimmung." (Gde je Szomory? Potreban nam je štimung.) I dok deca umorenog nadvojvode kleče pred sarkofagom i glasno plaču, dok kavanar Riedl tuguje s cvetom austrijske elite i plemstva, čuje se glas nekog novinara: »Schreiben Sie, wie Sie beten.« (Pišite, kako mole.)
Ta tri najobičnija citata iz ratnih dnevnih vesti zvuče ustvari, doista, kao najstrašnije izmišljotine. Beč je igrao veliku ulogu u pokolju i u ratnim pustolovinama između Četrnaeste i Osamnaeste, a to »bečko lice« i te strahote ratnog »austrijskog obraza« nije niko spoznao istinitije od Karla Krausa. U vreme kada se »mačevi zamakahu u tintu, a pera u krv«, nijedan od bečkih književnika nije znao »glasnije ćutati«.
»Ima li neko nešto da kaže, neka stupi napred i neka ćuti«, u takvu je raspoloženju slušao Karl Kraus topove i tako je pisao svoju ratnu knjigu, između međunarodnih proturatnih knjiga svakako najistinitiju. U ono vreme, što je vonjalo po gustoj čovečijoj krvi, kada su razlike između svakog pojma neke kakve-takve civilizacije i svakodnevne stvarnosti postale evidentne, Karl Kraus ostao je izolovan od bečke sredine i dosledno razuman, on nije naseo nijednoj laži ratnog zbivanja. Svi najstrašniji simptomi nepatvorene stvarnosti odražavali su se u lažima dnevne štampe, i baš tu laž dnevne štampe, taj nerazmer između tragike onih, koji umiru na ratištima, i novinarskog govora, kojim se to umiranje pretvara u dobit izvanrednog izdanja, tu laž otkrio je Karl Kraus kao najveću laž takozvanog »junačkog velikog vremena«. On je uzeo svoju misiju da raskrinka, sav taj novinarski posao i da skine masku s »velikog vremena«, te prosedivši četiri godine u svojoj sobi, on je iz dana u dan rezao iz novina sve dokumente makazama, i od tih izrezaka lepio karikature, spram kojih karikature Daumierove znače čistu romantiku. U to žalosno vreme kada su ratne trube postale glasnije od truba gospodnjih, Kraus je gledao u ponore grada Beča mirnim pogledom učenjaka, i ako se u Beču našao neko, ko je spasao intelektualnu čast toga fatalnoga grada u sveopštem ludilu, to je bio urednik »Baklje«, časopisa, koji znači kulturnohistorijski spomenik poslednjih dvadeset godina franciskojozefinizma.
Sve su ratne tajne« — za Krausa — »postale poslovne«, »tržišta pretvorile se u ratišta« (i obratno), »duša čoveka zavukla se u unterštand duše«, a »progres je stao da napreduje s protezom, kamatnu stopu po stopu«. Zlato su ljudi pretvorili u gvožđe, kuhinjske mužare i crkvena zvona prelili u topove, od bomba su komičari stvarali kuplete na daskama kabareta, a od petnaest hiljada mrtvih nastalo je posebno izdanje večernjih novina. I upravo to posebno izdanje novina postalo je za Krausa simbolom vremena: sitna kramarska duša, koja trguje političkim strastima, piskaralo klaonice, »bečki Židov novinar« na blagajni svetskog istorijskog kriminala, koji notira pobede i knjiži profite krvi i posebnih izdanja, koji izmišlja laži i unovčuje fraze! Fakat, da se razvoj čovečanstva (po Krausu) podredio razvoju ekonomskom, ostavio je čoveku jedinu slobodu: da neprijateljuje. Štampa je najoštrije oružje u tom ljudskom neprijateljevanju. Štampa je postala ratničkim zanimanjem, a reporter profesional, kao ratni dopisnik, vrši službu čoveka, koji, javljajući požar kuće, stoji nad požarom i nad palikućom. Reporter, kao profesionalac, postao je palikućom, da bi mogao javiti što senzacionalniju vatru, jer od tih i takvih požara reporter živi, stvarajući od svog vatrojavnog poziva profite. Stroj savremene štampe nadrastao je snagu čoveka, i kad bi ljudi bili prisebni, izdevetali bi te glasnike rata i požara zbog slabih vesti, kao što je i Shakespeareova Kleopatra dala izlupati svog nesretnog vesnika zbog žalosne vesti o porazu. Ljudi, međutim, kupuju novine, obmanjuju se novinarskim lažima, i tako odek novinarske reči nadvikuje paniku i zapomaganje nad katastrofom.
Razbolevši se od (formalističke) zamisli, da je savremena štampa jedan od najvećih krivaca katastrofe, Kraus je od citata te ratne štampe slepio knjigu od osam stotina stranica i tako od citata podigao spomenik, koji će tu štampu preživeti za sva vremena, dok još po kulturnoistorijskim hronikama bude reči o poslednjem međunarodnom pokolju.
Problem književnog izraza bio je i ostao: kako da se savremena tragedija operetne stvarnosti donese nepatvoreno, istinito i zbiljski? Karl Kraus je to pitanje rešio: citatom. On je citirao nepatvorenu stvarnost i prilepio je u svoj ratni album kao izrezak iz jednog kriminalnog vremena. U tim izrescima ima humora, ali taj humor, to je "vlastito predbacivanje samome sebi, što nije poludeo kod svoga zdravoga mozga kao svedok savremenih stvari i događaja". U tom i takvom citiranju ima šopenhauerovske romantične mržnje na sve što je ljudsko, a oštrina toga gledanja ostala je bez takmaca. Geroge Grozs popne se kadikad od te vidovite bistrine. U tom gledanju ima i veselja, ali to veselje Krausovih pojava rođeno je u bolu. On je počeo stvarait svoj ciklus u vremenu, »kada su fraze stupale na dve noge, a ljudi samo na jednoj«, i koliko je god to promatranje događaja lokalizovano na Beč, na bečke prilike i na bečke ljude, ono baca senku na sve kontinente, jer je povezano s međunarodnim kvantitetima: to je dijagnoza jednog međunarodno bolesnog stanja, koje je isto tako haralo na svim ratištima i po svim pozadinama pune četiri godine. U nestrovevski šaljivom govoru bečkog dijalekta ima potencirane groze, pa kad Kraus opisuje korzo na bečkom Ringu onog krvavog augusta Devetstotinačetrnaeste, kad reporteri, fijakeri, bludnice, kradljivci i malograđani stvaraju od rata prve viceve, to se u tim vicevima začinje polagan i neprimetljiv užas što raste iz stranice u stranicu.
Najpre šeću gospoda aktivni oficiri Nowotny i Powolny i Pokorny po Ringu sa španskom trskom u ruci, promatrajući žene i razgovarajući o najplićim budalaštinama, najpre sedi gospodin ministar predsednik u svom olimpijskom miru u kafani i pije kapuciner, najpre je pitanje rata za gospodu dvorske meštre pitanje španske etikete, ali već se oseća u melanholiji između redaka, da tu nije reč o šali bečkog dijalekta, nego o tragediji i o katastrofi. Tu kulja krv između ovih beznadnih slika, i dok grofovi diplomati na Ballhausplatzu zadovoljno taru ruke nad svojom istorijskom misijom: jedu sladoled, spremaju se na Rivijeru, oblače svoje paradne uniforme Carske i Kraljevske Šeste Dragonske Pukovnije, spremajući se da na bečkom korzu izdrže rat, dotle novinarska fraza putuje iz rotacije na ulicu, u porodicu, u školu, na Univerzitet, u kasarne, na bojište, i laž se šeće svetom kao sablast najneverovatnijih dimenzija. Nestaje mleka, nestaje sladoleda, nestaje slatkog vrhnja, nestaju kifle i kajzerice, nestaje jagoda sa slatkim vrhnjem, nestaje melanža s kožom i šlagobersa, a štampa laže, da je u Londonu glad. I dok mase luduju skidajući s brijačkih i pomodnih salona francuske i engleske natpise, dok mase progone inostrane putnike hvatajući špijune i automobile sa zlatom, dotle robe iz dućana nestaje i mudri mali Židovi na periferiji, trgovci kratkom i pletenom robom, shvataju već, što znači u žargonu »zaliha robe«, a na ministarstvima javljaju se maske prvih šibera. Čete obilaze preko Ringa pevajući žalosno: »In der Heimat, in der Heimat,da gibt's ein Wiedersehen!« Novine lažu o veličanstvenim pobedama, i dok gradom caruje samovlada feldvebela bečke Deutschmeisterske pukovnije, dok vojskovođe postaju doktori filozofije, javljaju se već prve senke gladi, umora i stvarnosti.
A ta crno-žuta stvarnost izgleda ovako: gospođa dvorska savetnikovica von Schwarz-Gelb odbornica je ratne brige i, ratne pomoći, karitativnog odbora za ratnike, pomoćnog zemaljskog dobrotvornog odbora za pomoć ranjenicima, i gospođa dvorska savetnikovica ide sa sednice Crvenog krsta na dobrotvornu sednicu ratnog odmarališta i ranjeničkog oporavilišta; ona živi između jedne konferencije sestara pomoćnica i druge za potporu ratnih udovica. Ona priređuje ratni korzo za ranjenike, prodaje kavijar za siromahe i šampanjac za udovice, aranžira utrke u korist ratnih slepaca, čajanke za flotu, užinu za ranjenike, kobasice za rekonvalescente! Te muzičke čajanke s tenorom Y. iz blagonaklonosti, ta opera ratnih slepaca, klinike, poliklinike, bolnice ženevskog Crvenog krsta, te patronese, ti pokrovitelji, svečana primanja, audijencije, štreberi i aristokrati, sve se to kovitla na jednoj strani, i dok se zabijaju zlatni čavli u gvozdene vitezove za ratne svrhe, dotle američke tvornice liferuju granate i šrapnele za Francusku i Englesku, a u tim američkim tvornicama zainteresovano je nemačkog i carskog kapitala do 20%. Na frontu su vojni feldkurati ljubavnici i daju se fotografisati za ilustrovane novine, kako deluju presveti sakramenat umirućim ratnicima. Na frontu je jedina i glavna briga žensko i fotografski aparat, a ko ne shvaćta ubijanje kao sport, to je taman i destruktivan tip, taj nema srca za patriotski zanos. Na frontu vešaju vojnike žicom kao pseta, izvode ih pred ratni sud zbog polnih bolesti, batinaju ih zbog krađe, a filmski operateri dolaze da prisustvuju vešanju veleizdajnika. To su gospoda dopisnici bečkih listova u breechesima, s kodakom na ramenu i s ... oko vrata, koji zapisuju u svoje blokove »ratni štimung« i snimaju genre-snimke iz idiličnog života u streljačkoj grabi, gde dnevno pada po dve hiljade ranjenih i šest stotina mrtvih i onda kad nema bitke.
Dok letači bombama ubijaju dojenčad, dok se Nietzsche čita u jarcima, dok se život sve više pretvara u krvavi haos, štampa oblepljuje to umiranje u masama najbanalnijim frazama: »Krieg ist Krieg, a la guerre, comme a la guerre«, »rame o rame«, »vernost za vernost«, taushalten i »Pobeda«. Ljudi u povorkama čekaju na koricu hleba, a vlasnici centrale špirita, mesa, tkanina i žita love divljač, odmaraju se na Semmeringu i plaćaju novine, koje pišu o »duševnom zanosu rata«, o »austrijskom preporodu iznutra«, o tome, »kako rat čisti čoveka od blata« i kako je »ideja rata uzvišena ideja«. Porast gluposti, praznoverja, kratkovidnosti i ograničenosti u masama na svakome koraku, a na sve to odgovor štampe: »Rat je rat«, »rame o rame«, »vernost za vernost«. Ljudi se od stranice do stranice pretvaraju u demone i sve, što je neverovatno, postaje svakodnevnim: voyovi uop[te ne dolaze, fijakeri, kifle, hleb, kobasice, sve je to nestalo, kao da tih stvari uop[te nije ni bilo, i kad deca traže hleba, majka ih teši »da Antanta umire od gladi i da je pobeda blizu«. Tempo sveopšteg ludila postaje sve brži, u umornim živcima javlja se već vibracija pred oluju. Već se oseća fijuk vetra u pozadini i dok vojni auditori vešaju begunce, dok se mase varaju transportima ukrajinskog žita, čuje se u Beču operetni šlager: »Ach, Amalia, was hast du gemacht?« (Ah, Amalija, šta si učinila?)
Između tih krvavih kvantiteta giba se figura negativnog kritičara, zanovetala, senka Karla Krausa, koja govori mudrošću Fortinbrasa i Horacija u Shakespeareu. To je lice misaonog skeptika, koji piše često vrlo subjektivno, senovito i trepetljivo, proziran duh, koji imaterijalno prolazi kroz događaje i stvari kao tumač i kao žalobna pratnja istinitosti. To lice progovara uzvišeno, goetheovski čistim i prozirnim stihovima, i taj etički uzvišeni lajtmotiv romantičkog humanizma javlja se u ovom gibanju kao staromodna savicst. To lice govori često šaljivo, ali u toj šali ima gorkog prizvuka samoće. U toj beznadnoj osamljenosti ima romantike, predratnog knjiškog solipsizma, i to na momente deluje bespomoćno, kao što bespomoćno deluju kretnje mesečara na krovu. Ta je senka zagrižena u bečko, ona gleda to nešto bečko bez maske, ona prezire to nešto bečko kao dušu trgovačkog putnika, koji je hteo da od čovečanstva stvori svoju kontu, pak je kod tog trgovačkog posla pao pod stečaj. Ta senka stoji pred bečkim stupom podignutim protiv kuge i peva:
»So merk' ich zoieder, zvie's von unten regnet.
Aus Schlaf und Schlamm die alte Schlamperei,
sie spricht den schlaff zerlassenen Dialekt
des letzten Wieners, der ein Pallazoatsch
aus einem Wiener ist und einem Juden.
Hier ist das Herz von Wien und in dem Herzen
von Wien ist eine Pestsdule errichtet.«
izvor
Нема коментара:
Постави коментар