Država blagostanja i ličnost, Villy Sørensen

“Država blagostanja” – u ustima mnogih je psovka. Oni misle kada posmatraju svoje savremenike, možda u manjoj meri dok posmatraju sebe, da mogu konstatovati da je ljudima gore. Ta za velika dela rođena bića bila su nekada – često je teško odrediti precizno kada – ličnosti bogato obdarene zdravim čulima, snažnim osećanjima i originalnim mislima, a sada su postale bezlični ljudi u masi, tupih čula, bledih osećanja, i misle ono što su drugi smislili za njih, jer ne uspevaju više ni da misle svojom glavom. Kako bi onaj, kojem ne daju ni da ovlada malim, npr. svojim sopstvenim novcem, bio u stanju da vlada velikim, npr. samim sobom?; onaj kojeg obezvlaste u sitnicama, ne uspeva da zagospodari velikim stvarima, svojim sopstvenim autoritetom. Što više snaga čovek mora da uposli da bi ispunio mnoge i često smešne svakodnevne zahteve društva, manje ima snaga da postavi sebi veći zahtev od onog koji postavlja društvo; čovek se smanjuje da ne bi postigao više no što bi prosečni bolesni član društva trebalo. Za takva sprčena bića život više nema privlačnosti, zato često oduzimaju sebi život, i kako broj samoubistava raste, raste i raspoloženje kod protivnika države blagostanja. Tada imaju dobar materijal da se žale. Ono što poput države blagostanja uzima inicijativu i odgovornost i slobodnu ličnost iz prosečnosti, odmah mu i oduzima život i postaje time krivac za čovekovu smrt, bez obzira da li je smrt duhovne ili telesne naravi! Potpuno odvojeno od toga da li trenutna približavanja državama blagostanja već treba da se označe kao nešto pohvalno ili da se napadnu kao takva, treba pričekati sa sudom dok se premise za taj sud taksativno ne navedu. U svakom slučaju spada u dobar običaj države blagostanja da se pre donošenja suda održi javni proces, debata; to takođe važi i kada je reč o donošenju suda ili osude svoga doba i sopstvenog društva, i tu treba da prethodi javni proces, ako ništa drugo onda bar proces razmišljanja; ako njega nema – a kažu da je teško misliti u državama blagostanja – onda će sud biti nepravedan. Pre nego što čovek optuži državu blagostanja za to što su mu bližnji duhovno mrtvi, treba da pokuša da razlikuje ideju takve države od njenog praktične realizacije u društvu. Najveća slabost njene praktične realizacije je u tome da od previše dobrog u zamisli ona postane nepraktična, ali takve i slične praktičarske teškoće nisu ovde glavna tema. I premda čovek možda mora po propisu da prođe kroz mnoge urede i instance pre nego što bi uopšte dobio pravo da sagleda tu veliku ideju države blagostanja, tako da će cilj biti tako visoko postavljen da se čovek mora spremiti za dug i beskompromisan obilazak, siguran sam da ta tura može biti i zanimljiva. Na kraj tog puta čovek će jedva da stigne bez osećaja za humor, a nigde humor nije toliko umesan kao u državi blagostanja, u svakom slučaju u ovoj njenoj fazi – i tome ne treba zameriti. A ideja države blagostanja je – ne to da čovek, postepeno dok dolazi u godine koje onda postaju jedino što se traži, treba da ima pravo na obrazovanje i stan, posao i pomoć ako je nezaposlen i starosnu penziju, jer to sve već sledi iz ideje – već da svi treba da se osećaju sigurniji kao članovi društva, iz čega ne sledi da treba da se osećaju sigurni i kao ljudi, jer i ne treba. Neizgovorena je pretpostavka čitavog sistema vrednosti je da je to samo sredstvo, a ne cilj; socijalna sigurnost nikada ne može da bude cilj po sebi, već samo osnova za ličnu egzistenciju pojedinaca. Ali iz lenjosti i straha koji iz toga proizlazi da se dođe na kraj puta, svi imamo tužnu sklonost da od sredstva načinimo cilj: novac se ne shvata uvek kao transakciono sredstvo, već često kao cilj za sebe, a socijalno blagostanje postaje za mnoge mamac da traže samo sigurnost; naše urođene sposobnosti da ne gledamo u teškoće, kad ima toliko mnogo teškoća u koje ne valja gledati, mogu nas dovesti da skrenemo pogled – da apstrahujemo – sve te opasne oblasti koje sistem sigurnosti države blagostanja ne pokriva, te da se tako zatvorimo u zgrčeni svet tetošećih apstrakcija. Velika zasluga države blagostanja jeste da je ona, kolektivno pokušavajući da otkloni socijalne traume, dala ljudima priliku da razviju svoje ličnosti kao pojedinci; svako prema svojim sposobnostima. A velika je opasnost te države, što ne mora odmah da znači i njena “krivica”, to da ljudi dolaze u napast da priguše svoje problematične ličnosti, upravo stoga što je u državi blagostanja (moguće: nasuprot svim ostalim oblicima društva) moguće lepo se snaći bez ikakve ličnosti, čovek samo treba da je “od koristi” i dobija platu kao stručnjak ili funkcioner. Društvo, koje će u svako doba dati dotičnim ljudima dobar povod za protest (sumnjivije je da li će im država dati i priliku da protest izraze), je društvo koje je ipak ljudsko i stoga u mnogim tačkama ne mnogo pametna rabota. A svaki čovek koji stremi napretku mora po prirodi stvari da se suprotstavi okoštalim pogledima koji u saradnji sa društvenim konvencijama često nastupaju s jasnom, autorizovanom državnom potporom. Ali taj sukob je neizbežan kako god da je društvo uređeno – i onaj ko napada državu blagostanja zato što ona preregulisanjem zadire (često uznemiravajuće) u bezazleni čovekov život, ne pogađa naime metu već samo – (bilo koju) državu. Može li kritičar države blagostanja na ovom mestu zameniti taj pojam samo pojmom “država”, može li pasti u iskušenje da je zameni trenutnom (danskom) državom u praktično svim tačkama optužnice, kao kada npr. odjednom zamera državi blagostanja da se premalo brine za ljude u društvu, npr. za pacijente u duševnim bolnicma, dok se inače žali da se ista ta država o ljudima brine previše i ne dopušta im da se slobodno i bezbrižno razvijaju? Tu se ljudi svađaju oko pojma, ali nije li to unapred izgubljena bitka kada se i pre nego što se rasprava o ekonomiji pokušava pretvoriti u idejnu debatu, sve ideje sakriju iza pukih reči? Država blagostanja je država koja pokušava da svojim članovima podari materijalnu sigurnost. A odlučujuće je pitanje da li materijalna sigurnost vodi ka tupom materijalizmu, da li ruka društva koja pritiče u pomoć preuzima inicijativu od pojedinca. – Kritičari države blagostanja su itekako obrazovani ljudi koji duhovne vrednosti visoko cene, i koji bi se složili s Hamletom: What is man If his chief is good and market of his time Be but to sleep and feed? a beast, no more. To leži duboko u nama – možda zato što smo najdublje posmatrano primitivna i ratnička bića – da ličnost shvatamo kao borbenu ličnost. Oni koji napadaju državu blagostanja uzdižu ovo shvatanje i dosledno ga primenjuju – napadajući tu državu iz straha da će izgubiti ličnost. Tá, šta je čovek ako nema za šta da se bori? – “a beast”? To je ona stara dobra građanska predstava da pisac kojem je dobro piše loše. Ali Seren Kjerkegor nije pisao loše. A izvesno je i da H.K. Andersena nije mučilo materijalno blagostanje u detinjstvu, uostalom mnogu decu u to vreme nije, ali nisu sva odreda postala pisci. Veliki duhovi koji se često u kritikama uzimaju kao norma zato što se ističu pa su uočljiviji, mogu lako da postanu veliki i u skučenim uslovima zato što su i inače bili veliki, ali za većinu bez daljeg važi da loši uslovi života nisu najbolja inspiracija. Čovek se mora brinuti o mnogim stvarima, jer nikad nije reč samo o jednoj nužnoj potrebi, i ne ostaje mu snage da se bavi tom jednom, stvaranjem, i možda nikad i ne otkrije šta je to, a drugi ne mogu za njega da naprave to jedinstveno otkriće. Uvek mu mora biti na umu da se materijalno oebzbedi, i tako mu socijalna sigurnost lako postane najviši cilj. Ako država sada nastupi, u svojstvu države blagostanja, da na svoj tipično trapavi način na vreme skloni svo kamenje o koje bi se građanin mogao saplesti na putu k sebi, može se desiti da se on doista okrene sebi i suprotstavi toj državi i počne štaviše da baca to kamenje na nju – iz straha za sopstvenu ličnost koja zahteva više nego što bezlična sigurnost u vidu dobronamernog društva može da ponudi. Ko ne razvije čitavu svoju ličnost, dobija u toj ličnosti svoga neprijatelja, on je onda može pobediti samo ako je odgurne. Ali sve što ljudi od sebe odgurnu, zaveri se protiv njih u vidu bezlične mase, a pojedincu je teško da izađe na kraj sa njom, iako od nje traži spas. Nema opasnosti od pojedinca ako ne prizove u pomoć tu bezličnu masu; zlo dolazi iz grupe. A ratnička masa se pacifikuje samo ako je je osigurana egzistencija pojedinca. Država blagostanja pokušava da oslobodi pojedinca od mase – i da ga zatim prepusti sebi. I tek onda nastaje ozbiljan problem za pojedinca. Ako mu već država nije suspendovala ličnost dokle god ne pripada njenoj omiljenoj manjini, onda je u iskušenju da to sam učini. Tamo gde društvo nudi izvesnu bezličnu sigurnost, veće su mogućnosti da čovek potraži svoju ličnu istinu – a možda i da prestane da je traži. Bezlična sigurnost koju čovek traži u državi blagostanja je često ekonomske vrste, i nijedno društveno preduzeće nije tako karakteristično za princip blagostanja kao sveobuhvatno osiguravajuće društvo – koje uostalom pokazuje da privatna inicijativa u sopstvenom interesu može ići ruku pod ruku sa državom u borbi za ekonomsko blagostanje. Čovek se osigurava, naravno da bi se osećao bezbednim, protiv svih mogućih nesreća: od razbijanja prozora, od toga da njegov pas ujede poštara, protiv požara i kiše i od smrti same. Ali naravno da ne postiže ni u jednom od slučajeva ništa više od ekonomske sigurnosti: čovek se osigurava ekonomski od ekonomskih gubitaka, ne od lične tuge. Novac koji osiguravajuća društva isplaćuju je praktična ekonomska pomoć u nesrećnoj situaciji – ili nezgodi dokle god se radi o jednom razbijenom prozoru – nije nikakva uteha u nevolji; ekonomski uslovi ugovora o osiguranju ne mogu uticati na ljudska osećanja – ili, možda mogu? Država koju s ovim u vezi izvrsno možemo da označimo kao državu blagostanja, je u našoj zemlji odavno zagrabila u izvesne oblike osiguranja dece; čovek može da osigura i život dece, iako njihova smrt ne uvlači ekonomski gubitak; ono što čovek tu želi da dobije nije dakle praktična ekonomska pomoć u nevolji, već jednostavna uteha u novčanom obliku. U toj situaciji je ugrožen moral, kao i kad se skuplja novac za nesrećne događaje, čija nesreća nije ekonomske naravi. Država blagostanja, koja je pokušala da spasi moral time što sprečava da neko može da ima ekonomski interes od smrti deteta, nije kriva što ekonomska svakodnevica igra nadređenu ulogu kao religiozno u Srednjem veku, pa je prirodnije govoriti o “novčanoj utesi” nego o “religioznoj utesi”. Kada se pogoršaju ekonomske vrednosti, to pobuđuje daleko veću pažnju nego kada su ugrožene duhovne vrednosti, kao kada je, na primer, rešeno pitanje prosjaka u zakonu o finasijama. Trijumfalni ekoonomski napredak je počeo mnogo pre nego što smo počeli da se približavamo državi blagostanja, i to možemo čuti kako trijumfuje već u poznatim stihovima oproštajnice: “Kad ti novac u kasi zvekeće, odmah se duša iz Čistilišta kreće.” Kao trgovina oproštajnicama, tako je i srodni osiguravajući zavod u početku imao mnoge moralne sumnje kod svojih mušterija. Dokle god se sve nesreće shvataju kao rezultat onoga što se može nazvati “Božijom voljom”, onda je i nerazumno, a možda i naprosto grešno osiguravati se protiv njih. Jov koji je rekao: “kako došlo, tako i otišlo”, jedva da bi i pomislio da to što mu je Bog uzeo pokuša da zameni novcem iz osiguravajućeg društva; on ne bi mogao to tako lako da prihvati kao mi, jer bi razumeo da čovek potpisuje ugovor o osiguranju da dobije ekonomsku pomoć u nevolji, a ne da odagna nesreću i tugu. I čak je i Franc Kafka, pisac zebnje koji je preko dana radio u osiguravajućem društvu, napisao: “Osiguravajući zavod liči na na primitivne religije diljih plemena, kada se verovalo da se nesreća može odagnati svim vrstama magijskih manipulacija.” Po tom shvatanju se osiguranje ne shvata pre svega kao zaštita od ekonomskog gubitka, već upravo kao odbrana od straha i tuge. Pitam se da li ljudi zamišljaju da što više novaca budu dobili u nevolji, da će je to manje osetiti? Da li misle da što se sigurniji osećaju, da će manje osećati? Država blagostanja itekako pomaže ljudima da se osećaju sigurnim, u okviru izvesnih uskih granica, - pomaže li im i u tome da obesnaže kako njihov lični emotivni život tako i zebnju, time što im daje priliku da zaborave da čitava stvarnost ipak ne može da se ugura unutar tih uskih granica? Obično se kaže da je blaga atmosfera sigurnosti države blagostanja ta koja izaziva neurotičnu zebnju i samoubistvo, jer onaj ko ima malo teškoća protiv kojih se mora boriti ima i malo snage kada stvarno zatreba! Ali tako se zapravo jedino ističe to da država blagostanja otežava time što olakšava – i da je ono što je naročito otežano jeste kako očuvati snagu duha; to će taman zadovoljiti njene duhovno jake kritičare, koji bi rado da budu stavljeni na muke, da ne bi u lagodnosti zakržljali. I ko zna nisu li upravo oni najbolji primeri toga da može biti jednako teško kad ti je lako, jer onaj kome je lako, lako se razmazi. Drugi primer je naš prestolonaslednik. Njegov život je od velike važnosti za društvo, ako je reč o monarhiji, što države blagostanja često jesu, i zato je okružen svim mogućim bezbednosnim merama. U starim bajkama pričalo se i o “prestolonasledniku koji ne poznaje strah”, - ali je onda kralj rekao: “Bolje bi bilo da jednom stvarno upoznaš svoj strah – jer inače od tebe neće biti čovek.” I prestolonaslednik se povukao iz kraljevstva koje mu je unapred bilo osigurano jer je trebalo da ga nasledi, i otišao u nesigurni beli svet – da upozna svoj strah, i to je na kraju i postigao. Ne da je koga oslobodio od zmaja koji bljuje vatru, jer je to bila spoljna opasnost – a mora se ipak istaći da zmaj koji bljuje vatru može biti jednako opasan za jedinca prestolonaslednika kao bomba koja bljuje vatru za gomilu nas oko nje. Ali kada je prestolonaslednik trebalo da se veri sa princezom, što će reći da je konačno dospeo i do nekog ličnijeg osećanja, probudio se noću vičući iz sna i rekao princezi nakon što se za tren zamislio: “Sada sam konačno našao svoj strah. Sanjao sam da je zmaj bio ovde i da je hteo da te proguta a da ja nisam mogao da ti pomognem, i tako sam se uplašio da mogu da te izgubim. Sada se usuđujem da kažem da znam šta je to bojati se.” Mnogima od nas modernih ljudi čije je blagostanje osigurano u ovom kraljevstvu možda je teško da dođemo do istog otkrića. Zato što bismo najviše želeli da nam je sve potaman, rado prihvatamo popularnu psihologiju kao izgovor da bismo svaki strah doživljavali kao nešto bolesno, neurotično, dok ta zebnja može biti izvrstan dokaz da imamo zdrav odnos prema stvarnosti. Jer ako je stvarnost opasna i preteća, naravno da je onda istinit odnos prema toj stvarnosti – strah. Blagostanje ne mora da bude smisao života zato što je to najviši oblik države koji se može postići. Zmaj svaki dan traži po jednog čoveka za ručak, upravo zato da bi mogao da prestane da jede ljude. Rastumačeno je: da bi se osećali sigurnim, ljudi moraju da potisnu svoje uplašene ličnosti, ali bezlični veliki zmaj se hrani potisnutim ličnostima, pa je njegova snaga sve ono što je obesnaženo. Prestolonaslednik je bio potisnuta ličnost koja je morala da se bori sa zmajem da bi pobedila sebe - i bližnjega u obliku princeze. A zmaj se ne može jednom zauvek saseći u spoljnom svetu, on nastavlja da živi u unutrašnjem, i tu strah može vrlo lako biti na svom mestu. Dok zmaj vreba na ljude u državi blagostanja, u drugim državama je već zavladao. U svom pravom obliku država blagostanja je odbrana od zmaja – za slobodnu ličnost.

 

Balkanski književni glasnik – BKG, 2006

Prevod s danskog: Predrag Crnković